KO JE BILA MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 Mileva Marić, matematičar i fizičar, supruga Alberta Ajnštajna, rođena je u Titelu, na današnji dan, 19. decembra 1875. godine. Umrla je u Cirihu, 04. avgusta. 1948.   (Bora*S)

_________________________________________________________________________________________

KO JE BILA  MILEVA MARIĆ?

Knjiga Radmile Milentijević o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu. Pisma pionira savremene fizike menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala važno mesto u istraživanjima

TamoiOvde-kul-mileva-maric_620x0

KO je bila Mileva Marić Ajnštajn i kakva je bila njena uloga u životu i delu slavnog naučnika, pitanje je na koje su mnogi istraživači, naučnici i istoričari tražili odgovor.

Dok su je jedni predstavljali kao marginalnu ličnost koja mu je izrodila potomke, drugi su veličali njen značaj čak dotle da je Nobelova nagrada nepravedno pripala Albertu Ajnštajnu, a ne njoj. Kako kažu, ona je bila tvorac velikih otkrića. Sve su to, međutim, bile manje-više pretpostavke, potkrepljene šturim dokumentarnim materijalom.

Autentična dokumentacija, pisma koja je Ajnštajn pisao prvoj supruzi i sinovima, čitav niz godina čuvana su iza sedam brava. Katanac sa kovčega koji je čuvao tajne koje otkrivaju njihov odnos kakav svet nije poznavao skinut je tek 2006. godine. Tada je potpuno otvoren Ajnštajnov arhiv. Istoričarka Radmila Milentijević prva se susrela sa ovom građom i nastala je knjiga „Mileva Marić Ajnštajn – Život sa Albertom Ajnštajnom“, koju je objavila beogradska „Prosveta“. Pisma, ukupno njih 850, koja je pisao pionir savremene fizike, menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala vrlo važno mesto u njegovim istraživanjima.

– Ipak, apsolutno se preteruje kada se kaže da je ona izmislila teoriju relativiteta – kaže Milentijevićeva, za „Novosti“. – Ideje su, uglavnom, njegove i to se vidi iz pisama, ali očigledno je da su zajedno radili i da se puno oslanjao na nju. Prepiska dokazuje da su vodili naučne rasprave i zajedno istraživali. Ajnštajn govori o „našim novim proučavanjima“, „našim istraživanjima“, „našem gledištu“, „našoj teoriji“, „našem radu“, čak i o „našem radu o relativnom kretanju“. Mileva je bila neobično pametna i veoma obrazovana žena i njena uloga u Ajnštajnovom naučnom razvitku je veoma važna.

Milentijevićeva se opredelila da pusti Milevu i Alberta da svojim rečima, koliko je to moguće, ispričaju život. Njena uloga vidljiva je samo u interpretaciji, povezivanju i objašnjavanju.

KAP PO KAP

PISMA koja su krila tajnu odnosa dvoje naučnika zahvaljujući izvršiocima Ajnštajnovog testamenta bila su nedostupna javnosti. Ajnštajn nije želeo da ništa posle njegove smrti od ličnih stvari i prepiski postane dostupno. Pokušaj njihovog sina Hansa Alberta da ih publikuje naišao je na sudsku zabranu. Bilo je potrebno više od 30 godina da bi se jnosti dozvolio uvid u Ajnštanovu zaostavštinu, koja je, po njegovoj želji, pripala hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Otvarali su je kap po kap.

 

– Milevina sudbina teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim. Otpočela je studije na prestižnoj ciriškoj Politehnici, kao student čija je budućnost obećavala. Iste godine upoznala je Alberta i njihovi životi su se spojili. Prva je prepoznala genija u njemu i htela je da mu pomogne. Odgajana u patrijarhalnoj srpskoj porodici, spremno je žrtvovala sopstvenu akademsku karijeru, a svoju pamet, poznavanje matematike i fizike, stavila u službu Ajnštajnovog rada. Govorila je – mi smo „ajn štajn“ – što znači jedna stena.

Albertova pisma Mileva je čuvala, njena su, uglavnom, uništena. Veoma se oslanjao na nju. Iz prepiske se vidi da mu je bila psihički potrebna. Izolovan je, odbačen, a ona je jedina sve razumela.

– Imao je genijalne ideje, radio je ono što je naumio, ali mu je bila potrebna podrška. Dobija je od Mileve. Pisao je da bez nje ne oseća želju za radom, da je tako srećan što je u njoj našao srodnu prirodu koja je isto tako snažna i talentovana kao on.

Pre braka Mileva je Ajnštajnu rodila devojčicu koju je dala na usvajanje. Zakon je u to doba u Švajcarskoj bio veoma strog – čovek koji dobije vanbračno dete istog trenutka ostaje bez posla. Da bi zaštitila Albertovu karijeru, Mileva odlazi kod roditelja. Sudbina ove devojčice obavijena je misterijom. Neki smatraju da je data na usvajanje i da joj se posle toga gubi svaki trag, drugi kažu da je umrla 1903. godine. Milentijevićeva se, međutim, sa tim tvrdnjama ne slaže. Njena teza je da ju je, posle iznenadne smrti sopstvenog deteta, usvojila Milevina najbolja drugarica Helena, koja je bila udata za uglednog ekonomistu Savića.

Milentijevićeva se posebno osvrće na 1905. godinu, koja je za Ajnštajnove, ali i za nauku bila godina čuda. Tada je, bez mnogo naučne literature, napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike. Većina fizičara slaže se da tri – o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti – zaslužuju Nobelovu nagradu.

– Ajnštajn stvara osnove nove fizike, Njutna stavlja na glavu, menja teoriju prostora i vremena. Međutim, kako je njegova slava rasla, tako se njihov odnos pogoršavao. Milena piše Heleni: „Moj muž je postao slavan, ali se bojim da slava ne uđe u njegovu glavu i da ne izgubi humanu stranu“. Žali se da se oseća usamljenom, zapostavljenom, da joj je samopouzdanje poljuljano. U to vreme Albert ulazi u avanturu sa sestrom od tetke Elzom i Milevin život se pretvara u pakao.

Ajnštajnovo ponašanje tokom razvoda bilo je do te mere okrutno da je ražalostilo i njegove prijatelje, a Milevu skroz uništilo. Iako prevarena i ostavljena, nije dozvolila da bude poražena. Milentijevićeva prvi put otkriva da je Mileva izabrala odličnog advokata koji se izborio da novac od Nobelove nagrade pripadne njoj.

– Na Zapadu pogrešno pišu da joj je poklonio polovinu Nobelove nagrade. Nije tačno, ona je to izdejstvovala. Ajnštajn je rekao Milevi da će kad dobije Nobelovu nagradu sav novac, koji će naslediti njihovi sinovi, staviti u banku, a ona će moći da vuče interes. Nije prihvatila, naterala ga je da potpiše da novac od nagrade, kad je dobije, postaje njena svojina. Prihvatio je, jer drugačije nije mogao da se razvede.

Međutim, pošto je dobio Nobelovu nagradu, koja je postala Milevina svojina, njihovi odnosi se poboljšavaju. Ona kupuje petospratnicu u najlepšem delu Ciriha, Ajnštajn joj se ponovo udvara, odseda kod nje i zajedno provode vreme.

– Ubeđena sam da ga je volela i dalje. Njemu je bila potrebna, jer nikad nije našao drugu ženu koja bi bila tako pametna, sa kojom je mogao da razgovara o fizici, muzici, pozorištu i književnosti. Mileva kao da je ponovo bila srećna, ali Albert je nepredvidiv. Odjednom piše testament za novu familiju i traži od Mileve da ona i deca ne traže više ništa od njega, jer bi ostalo ostavio novoj familiji. Mileva ga je ponovo pobedila i od tog testamenta nije bilo ništa.

A onda dolaze tridesete i velika recesija koja dovodi Milevu gotovo do prosjačkog štapa. Mlađi sin oboleva od šizofrenije što dodatno komplikuje njihove živote. Ajnštajn se seli u Ameriku, Mileva zavisi od njega i on je širokogrudo pomaže. Izgubila je dve kuće, treću je uspela da spasi tako što je Ajnštajn otkupio. Ubedio je da živi u njoj do smrti.

– Pred kraj njenog života, 1947. odlučili su da prodaju kuću. Sama ta prodaja je na nov način opisana u mojoj knjizi. Iako je bio dogovor da podele novac, ona mu nije poslala ništa. Ostavila ga je za brigu o sinu, jer nije imala poverenja u Alberta. Poznavala ga je, znala je da ume da obeća i posle okrene ćurak i uradi potpuno drugačije. Nije tačno da je umrla u bolnici gde idu siromasi. Ajnštajn ju je izdržavao do pred smrt, a onda je prodala kuću i nije joj više bio potreban novac. Imala je više nego da plati bolničke troškove. Sklopila je oči 1948. godine znajući da joj je dete obezbeđeno.

Dragana Matović | novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Otkriće: MILEVI PRIPADA AJNŠTAJNOV NOBEL!

Anastasija Hajdi Larvol dokazuje ravnopravnu ulogu Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u nauci. Brakorazvodna presuda precizirala ako Albert dobije Nobelovu nagradu, glavnica postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn

TamoiOvde-rep-mileva_620x0

Mileva i Albert Ajnštajn dok su bili u braku

 NOBELOVU nagradu za fiziku, dodeljenu 1921. Albertu Ajnštajnu zaslužila je njegova prva supruga Mileva Marić. Dokaz za to nalazi se u presudi u razvodu koja je narodu skrivana više od pola veka nakon smrti nobelovca, otkrila je istoričarka Anastasija Hajdi Larvol.

– Decenijama je u javnosti prikazivana nekompletna presuda o razvodu zbog Ajnštajnove preljube s rođakom. „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ je iz dokumenta izbacivala ključni član koji kaže da ako Albert dobije Nobelovu nagrada glavnica od tog iznosa „postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn“. To znači da je Mileva morala da ima vrlo značajan doprinos u radu koji je dobio Nobelovu nagradu, jer inače ne bi mogla da dobije ovakvu presudu – rekla je Anastasija Hajdi Larvol na predavanju održanom u utorak u Matematičkom institutu SANU.

Ona je podsetila i na besomučnu trku za pisanom zaostavštinom Mileve Marić, posle njene smrti u avgustu 1948. u Cirihu. Oto Nejtan, Ajnštajnov advokat, prvim avionom je došao iz Amerike i iz njenog stana pokupio svu dokumentaciju koja bi mogla da bude kompromitujuća za popularnog nobelovca.

Međutim, nije znao da ga je prestigla Frida, supruga Milevinog i Albertovog sina Hanc Alberta.

– Kad je Ajnštajn umro 1955, Hanc Albert je rešio da objavi ljubavnu prepisku roditelja, ali i svoju prepisku s ocem, koja je vrlo potresna. Ona otkriva, između ostalog, da je Albert tražio od dece da se odreknu nasledstva. Kad je knjiga bila spremna za štampu u Cirihu reagovala je „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ i pokrenula sudski spor da spreči objavljivanje prepiske. Ciriški sud je presudio u korist fondacije. To je veoma nepravedno, a pozadina je čisto politička, suđenje je bilo farsa – navodi Anastasija Hajdi Larvol.

TamoiOvde-rep-mileva-U-TEKSTPo odluci suda i ljubavna prepiska Mileve i Alberta oduzeta je od njegovog sina i sa svom ostalom dokumentacijom odneta u Jerusalim. Odluka ciriškog suda formalno se zasnivala na Ajnštajnovom testamentu kojim je svu svoju pisanu zaostavštinu ostavio svojoj sekretarici Heleni Dukas i advokatu Otu Nejtanu, koji su osnovali „Centralnu fondaciju Albert Ajnštajn“.

– Tek 2006. Ajnštajnova arhiva je otvorena, a 2009. je izašla prva knjiga sa citatima dokumenata, bez analize. Za sve to vreme trajale su naučne polemike oko Milevine uloge u dobijanju Nobelove nagrade.

Ta zatvorena arhiva mnoge je ubedila da Ajnštajn pre braka s rođakom Elzom uopšte nije imao porodicu – kaže Anastasija Hajdi Larvol.

LOŠ MATEMATIČAR

OTVARANJE Ajnštajnovog arhiva treba da reši još jednu nelogičnost vezanu za dodeljivanje Nobelove nagrade.

– Zvanični podatak glasi da je Nobelov komitet odlučio da 1921. niko nije zaslužio u kategoriji fizike. Međutim, sledeće godine isti komitet donosi odluku da nagradu dobije Albert Ajnšatajn „za doprinos fizici i otkriće fotoelektričnog efekta“. Međutim ti radovi o fotoelektričnom efektu napisani su 1905. i 1906. dok su Mileva i Albert bili u braku. Ona mu je tada radila sve proračune jer je Ajnšatajn bio veoma loš matematičar – naglasila je Anastasija Hajdi Larvol.

B. Subašić | 26. novembar 2013./novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

TAJNA AJNŠTAJNOVE I MILEVINE VANBRAČNE ĆERKE

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku

TamoiOvde-ajnstajn_310x186

Albert Ajnštajn i Mileva Marić

Ovo delo otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.

Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

– Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga – kaže za „Novosti“ Skrobonja.

TamoiOvde-kul-ajnstajn-MALAPo njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.

– Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako – i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce – kaže prevodilac ove knjige.

Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se – onako mladi i zaljubljeni – toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.

Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi – Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

– Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji – bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji – ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i – možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna – studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine – objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira…

B. Đorđević | 15. jun 2012./ novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE…

TAMOiOVDE___________________________

PAVEL PAJA JOVANOVIĆ

Pavel_Paja_Jovanovic_(1859-1957)Paja Jovanović, jedan od najvećih srpskih slikara, rođen je u Vršcu 16. juna 1859. godine kao najstariji sin Stefana Jovanovića, trgovca i fotografa, i Ernestine Deot iz Temišvara.

Završio je Slikarsku akademiju u Beču, u klasi profesora Kristiana Gripenkerla. Boravio je jedno vreme u Minhenu, Parizu, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, zatim na Kavkazu, u Carigradu i Egiptu, Americi. Od 1900. godine uglavnom radi u Parizu i Beču. Posle Prvog svetskog rata boravio je duže vremena u Beogradu i Bukureštu.

Izlagao je na slikarskim izložbama u Parizu, Beču, Berlinu, Londonu i Rimu. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. dobio je zlatnu medalju za sliku „Krunisanje cara Dušana“. Iste godine odlikovan je Ordenom Belog orla V reda.

Radio je istorijske kompozicije i portrete, kompozicije sa motivima iz narodnog života Srbije, Crne Gore i Albanije. Osim ikonostasa Saborne crkve u Novom Sadu, istorijske kompozicije iz života Nemanjića za Saborni hram u Sremskim Karlovcima, radio je ikonostas Male Crkve u Dolovu. Naslikao je prvi potret cara Franca Jozefa u Šenbrunu.

Umro je u Beču 30. novembra 1957. godine. Po njegovoj želji, urna sa posmrtnim ostacima preneta je u Beograd.

Fotografija: Milan Jovanović,
Paja Jovanović, 1900.  
LPJ, Inv. br. 87

riznicasrpska.net


Pavle_Paja_Jovanovic_-_Umetnikova_supruga_Muni_1925

Umetnikova supruga Muni, 1925. / Галерија Матице српске

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Bosko_Jugovic_1922_verzija_dela_iz_1897

Boško Jugović | verzija dela iz 1897. | ulje na platnu, 148 x 99 cm

Pavel_Paja_Jovanovic_-_Portret_vajara_Djordja_Jovanovica,_1906-1908

Portret vajara Đorđa Jovanovića, 1906—1908. / Галерија Матице српске

Pavel_Paja_Jovanovic_-_Muni_u_salonu_1917


Muni u salonu, 1917. | Narodni muzej u Beogradu

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Borba_petlova_1920


Borba petlova, 1920-26. / Галерија Матице српске

_________________________________________________________________________

KIĆENJE NEVESTE PAJE JOVANOVIĆA

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Kicenje_neveste_1888

 Kićenje neveste, 1885/1886. | ulje na platnu, 96,5 x 135 cm | Narodni muzej u Beogradu, inv. br. 31—115
Provenijencija: French Gallery, London (do 1893. godine)
Privatno vlasništvo, London
Otkupljeno za Narodni muzej 1935. godine, posredstvom Ministarstva inostranih dela Kraljevine Jugoslavije

 Kićenje neveste je jedno od najpoznatijih dela Paje Jovanovića.  Nastalo je u vreme umetnikovih intenzivnih putovanja i boravaka po Balkanu, u prvoj polovini osamdesetih godina XIX veka.

  Vedra, folklorno živopisna, besprekorno slikarski izvedena sa obiljem etnografskih detalja, ovo delo je jedno od najboljih Jovanovićevih radova kako ovog perioda, tako i u celini. U širem kontekstu, ova slika Paje Jovanovića u sebi sadrži sve relevantne odlike poetike akademizma i prema tome je, zajedno sa drugim Jovanovićevim delima iz ovog perioda, presudno uticala na razvoj srpskog realističkog slikarstva krajem XIX  veka.

Poznata je  i druga verzija ove teme, ali nažalost samo po opisu iz literature. Na toj slici su oko neveste dve žene koje je kite, dok je sa leve strane prikazana majka kako sklopljenih ruku od radosti plače. Takođe su naslikana i ulazna vrata sa leve strane, na kojoj stoji devojka koja samo što nije zaplakala, dok se sa desne strane nalazila žena koja vodi devojčicu sa darovima ka nevesti (videti: Mita Živković, Paja Jovanović, akademski slikar, Prilog istoriji srpske umetnosti, Letopis Matice srpske, knj. 165, Novi Sad 1891, sv. 1, str. 1—19).

U literaturi slika se pojavljuje i pod nazivima: „Nevesta“, „Kite mladu“, „Oprema mlade“.

Tokom konzervatorskih ispitivanja, sprovedenih prilikom konzervatorsko-restauratorskih radova u Ateljeu za restauraciju umetničkih dela Narodnog muzeja u Beogradu 2009. godine, ustanovljeno je da ispod gornjih bojenih slojeva postoji potpisana prvobitna kompozicija sa istom temom. U završnoj varijanti, Jovanović je skratio format platna sa desne strane (za oko 7cm), prostor enterijera je nešto izmenio, levu stranu kompozicije je u manjoj meri prepravio, a desni deo je potpuno preslikan: tri devojke koje sede i vezu na klupi naslikane su preko figura žene i devojčice koja nosi korpicu sa cvećem i stidljivo nevesti prinosi darove.

Petar Petrović, viši kustos
mr Sofija Kajtez, viši restaurator

Tekst i slika: Narodni muzej /riznicasrpska.net

_________________________________________________________________________

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE

Bio je Pavle glas junačkog Balkana a miljenik otmene mondenske Evrope. Smatran akademskim realistom a vatreno tragao za mitskim i romantičnim. Napravio majstorsku sintezu svih njemu savremenih modernizama a ostao tradicionalan. Bio doslovno svetski, slavan i tražen na svim kontinentima, a sa Ilarionom Ruvarcem peške obilazio fruškogorske manastire i ostao najdublje privržen svom narodu.

Voleli ga i vladari, i žene, i crkva, i sudbina. Poživeo je 98 godina, da nikad ne umre

Piše: Dejan Đorić

Paja Jovanovic copyOd rane mladosti do kraja života, Paja Jovanović je živeo i radio u važnim evropskim gradovima: Beču, Londonu, Minhenu, Parizu i Beogradu. Bio je umetnik metropole, uglađen, elegantan, moderan, obrazovan i slavan. Ugled svetskog slikara je stekao u vreme kada je bilo na hiljade vrhunskih majstora. Postao je građanin sveta, ali nije izneverio nacionalno i lokalno, podneblje iz koga je potekao. Lepom i bogatom svetu otmenih žena i visoke gospode, blaziranom i senzacija uvek željnom, ponudio je oporu balkansku egzotiku. U tome mu je pomogla generacija književnika kao što su Vuk Karadžić, Gete, Prosper Merime, Šarl Nodije i drugi.

Premda se o njemu obično misli kao o akademskom realisti, oslanjao se on i na romantičare koji su negovali nacionalnu mitologiju, istoriju i legende neevropskih i naroda pod turskom okupacijom.
Romantičarski ushićen srednjovekovnim i natprirodnim, nasuprot klasicističkom prosvetiteljskom teroru razuma i političkog apsolutizma, Paja Jovanović je bio glas malih balkanskih naroda, koji su na svetsku scenu donosili bogatu i junačku prošlost. Tu savest Evrope, povratak izvoru i korenima, likovno su osmislili i drugi slikari, slavni u Parizu i evropskim metropolama, kao što su Mihalji Munkači (omiljeni slikar Ničea i Džojsa), Rjepin, Jan Matejko, lord Lejton, ser Lorens Alma Tadema, Albert Mur i Vlaho Bukovac, jedan od vladara pariskog Salona, koji je u francusku kulturu ušao slikajući dramatične i romantične prizore iz balkanske istorije. Romantizam je otpočeo Gojinim vizijama i povratkom narodnom kao vidu otpora dvoru i francuskoj okupaciji. Nakon Vilijama Blejka, Delakroa, Žerikoa i Šaserioa, poslednji romantičari su pokušavali da mitsku povest otkriju gotovo naučnim metodama. Delovali su u zoru modernizma i već nakon generacije njihovih savremenika, impresionista i postimpresionista, biće odbačene tekovine istorijskog stila i XIX veka.

IZBEGAO ZAMKE DEKADENCIJE

01U evropskoj kulturi je sagoreo aristokratski duh, a na scenu su stupili radnici, boljševici, anarhisti, feministkinje i umetnički revolucionari. Uoči sloma buržoazije, bogati svet je, bežeći od dosade materijalizma i ustaljene kućne atmosfere, tragao za uzbuđenjima.

Dame sa pratnjom posećivale su najsiromašnije četvrti i pušionice opijuma kao neku vrstu ljudskog zoološkog vrta, a hašišu, laudanumu i apsintu su se odavali najveći umovi i talenti kao što su Tomas de Kvinsi, Bodler, Teofil Gotje, Balzak, E. T. A. Hofman i Edgar Alan Po. Lekari smatraju da je Van Gogovu kolorističku revoluciju izazvao apsint koji je kao psihodelik u njemu pokrenuo doživljaj boja, što se odrazilo na njegovim prvim avangardnim slikama.
Paja Jovanović je izvanredno osećao duh epohe koji je uništio mnoge talente. Sa srpskim racionalizmom, tipičnim za naše lekare, oficire, filozofe i naučnike, izbegao je zamke veštačkih rajeva i dekadentnoj evropskoj kulturi, u likovnom smislu, doneo nešto novo: etos i etnos Crne Gore, junačke scene, romantičnu prošlost iz doba pre turskih osvajanja, vedute nepoznatih gradova, neobične, snažne, mudre i dostojanstvene dinarske likove, pa i borbe petlova, koje ne pripadaju našoj kulturi.

Zasićenom svetu je imponovalo da jedan evropski sin deluje na posrnule naravi, a da pri tom ničim ne izneveri otmeni duh. Njegov šarm i harizma bonvivana i kosmopolite doneli su mu mnoge porudžbine. Značajan je kao prvi srpski slavan slikar, čija su dela rasejana po velikom svetu, od Evrope do Japana i Amerike.

02Njegov uspeh ponovili su samo Dado Đurić i Marina Abramović. Odredio je neke od najvažnijih parametara za našu sredinu i odnos prema svetu. Prvi je stvarao u duhu postmodernog slogana „misli globalno, deluj lokalno” i preteča je umetnika koji promovišu vrednosti malih kultura. Uspeo je na svetskoj sceni kao mondenski, popularan, ali i ozbiljan umetnik, ključan za nacionalnu istoriju. Rezimirao je i sjedinio sve glavne stilove svog vremena, od romantizma i realizma do impresionizma, a ostao tradicionalan.
Umeo je da priđe vladajućem sloju, da uživa sve pogodnosti, a da ipak ostane svoj. Nije se vezao za pomodni simbolizam (koji je, uostalom, relativno kratko trajao, jer ga je oko 1907, sa prvim političkim i umetničkim revolucijama, potisnuo modernizam, a oko 1914. je već nestao).

Njegovo stvaralaštvo je krajnje profesionalno – umetnost uvek iznad zanata. To mu je omogućilo da stalno dobija porudžbine, pa je pred kraj života, sa osamdeset osam godina, uradio pripremni crtež i naslikao paradni portret Josipa Broza Tita, poslednji u nizu njegovih vladarskih portreta, od kralja Nikole crnogorskog, princeze Milene, prestolonaslednika Danila, do cara Franje Josifa i belgijske kraljice Jelisavete.

VLADAR LIKOVNOG NEBA

Uvek u žiži aktuelnih događanja, Jovanović je veliki slikar herojskog, ali nikad i totalitarnog. Dela Ranjeni Crnogorac, Povratak poražene čete i Povratak Crnogoraca iz boja bila su cenjena, kao i kompozicija Furor teutonikus,za koju je na svetskoj izložbi u Sent Luisu dobio srebrnu medalju.

04Miljenik dvorova i plemstva, dobitnik najvećih nagrada, saradnik velikih galerista, svetski putnik, koji je, kao Ežen Delakroa, Vereščagin i Nikolaj Rerih, posetio Maroko i Kavkaz, ali i Grčku, Španiju, Egipat i niz gradova, od Budimpešte do Carigrada, nikada nije zaboravio svoj rodni Vršac, a fruškogorske manastire je obilazio sa tada najboljim srpskim istoričarem Ilarionom Ruvarcem.

03Pored balkanskih tema naglašene atmosfere (Guslar, Kićenje neveste, Izdajica, Krvni umir),naslikao je i Vršački triptihon. Sistematski je obilazio ceo Balkan i na terenu i u arhivima izučavao istoriju, arhitekturu, nošnju, naoružanje i običaje. Nakon višegodišnjih priprema, sa neviđenom akribijom je naslikao naša najvažnija istorijska dela i rekonstrukciju Takovskog ustanka (u dve verzije), Proglašenje Dušanovog zakonika i tri varijante Seobe Srba, a za ugledne naručioce iz sveta slikao je i druge istorijske kompozicije.

05On je naš najvažniji slikar ne samo po tome što je polazio od vrednosti svoje sredine. Nosilac evropskih medalja i odlikovanja, kao i Ordena za zasluge za narod I reda, on je pre svega slikar kosovskog mita (između ostalih i slika iz 1913. Osveta Kosova), alii Ženidbe Hercega Ferija IV sa Jelisavetom Habsburškom.


Paja Jovanović je naš poslednji veliki slikar starog kova i prvi moderni, a po mnogo čemu i postmoderni. Sa njim se završava jedno doba i pogled na svet, ne samo beogradski i srpski. Otmen, bogat, lep i obrazovan, on je uzor stvaraoca koji, kako kaže Dragoš Kalajić, zastupa „beogradski pogled na svet”.
Brojni savremeni slikari poštuju Paju Jovanovića. Među njima su neki od najboljih svetskih slikara fantastike, poput Željka Tonšića, Sergeja Aparina i Borisa Dragojevića. U Beogradu i Sremskoj Mitrovici Jovanovićevi sledbenici otkrivaju slikarske tajne ovog majstora i postaju njegovi privrženici. On je uzor jedne slikarske škole i mentor duhovnosti modernih majstora realizma.
Oženjen mnogo mlađom lepom Bečlijkom, ovaj akademik je našoj umetnosti na ličnom i profesionalnom planu postavio najviše zahteve. Živeo je devedeset osam godina. Ne samo da je spojio dva veka i dve epohe, dokazao da srećni slikari dugo žive, već je uspeo da u dubokoj starosti slika kao u najboljim danima, što nisu mogli ni neki slavniji slikari. Pojavom, stilom i značajem, Paja Jovanović je postao veliki uzor za sve buduće stvaraoce, večni slikar, apsolutni vladar ne samo našeg likovnog neba.

***

Omaž
Kao omaž ovom velikom majstoru, godine 1994. je u beogradskom Muzeju savremene umetnosti održana prevratnička izložba „Balkanski istočnici”. Izučavajući godinama Paju Jovanovića, autor izložbe Dragoš Kalajić i koautor Dejan Đorić prvi su kod nas predstavili drugu stranu istorije srpske moderne. Ukazali su na svu inferiornost nekih naših kritičara i umetnika, ovisnika o zapadnim trendovima, i otkrili neiskorišćene mogućnosti postavljanja naših estetskih vrednosti. Pokazali su da je živ duh Paje Jovanovića, velikog slikara Beča, Budimpešte i Minhena, i da slikarstvo, uprkos tvrdnji postmodernih teoretičara, nije mrtvo.

***

Tumači i nastavljači
Najbolje ga je proučio slikar Slobodan Bob Đurđević i svoja saznanja preneo na sina Veljka Đurđevića. Beogradski slikari Stojan Milanov, Slavoljub Radivojević i Aleksandar Jovanović su njime inspirisani. Na njegovom tragu je i Robert Kalmarević, majstor portretne umetnosti. U Sremskoj Mitrovici deluju članovi grupe „Esnaf” – Dragan Martinović, Goran Mitrović, Damir Savić i Jovica Tomašević – nastavljači dela Paje Jovanovića i slikari vojvođanske tajne, kao što su to i Srećko Radulović i Mihail Kulačić. Milan Miletić, začetnik našeg magičnog realizma, poklonik je Uroša Predića i Paje Jovanovića, što se uočava i u njegovom načinu slikanja. Tomislav Suhecki u Vršcu aktuelizuje prožimanje realizma i modernizma, postmodernu auru Paje
Jovanovića.

POVODOM 150. GODIŠNJICE ROĐENJA PAJE JOVANOVIĆA (1859-1957), JEDNOG OD NAJVEĆIH SRPSKIH UMETNIKA SVIH VREMENA

Izvor:nacionalnarevija.com /Br 15/

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PAJA JOVANOVIĆ

Kao neki stari orao lebdeo je lik slikara Paje Jovanovića nad našim umetničkim razvojem. Smenjivale su se generacije slikara, nestajale su mnoge snažne ličnosti koje su ponetkom ovog veka izvršile modernizaciju srpskog slikarstva, a ratovi i kobne ratne posledice prerano su i nemilosrdno grabile naše umetničke nade. U košmaru velikih društvenih preloma, u vrtlogu grozničavih umetničkih traženja u kojem su se pokatkad ispisivale najtragičnije lične biografije, sigurno se i nekako stameno izdizao umetnik Paja Jovanović, kome je sudbina namenila ulogu svedoka gotovo svih važnijih zbivanja naše moderne, političke a razume se i likovne istorije. Tekao je njegov bogati život u vremenskom rasponu kada je Srbijom još godinu dana vladao knez Miloš, doživeo je on na kraju i pobedu narodne revolucije rođene u burama Drugog svetskog rata.

Danas, kada je stari orao sleteo sa svojih visina, mogu se sa znatno više pravednosti ocenjivati njegova krstarenja po prostranom umetničkom nebu, Nastavite sa čitanjem

MOJE VREME SA PRINCEZOM I PRINCOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Na Čegru, brdu iznad Niša, juče sretoh njihova kraljevska visočanstva princa Vladimira Karađorđevića i princezu Brigitu.

DSC09106TIOTIOPrinc Vladimir Karađorđević, najstariji je sin princa Andreja, brata kralja Petra drugog.

Sa suprugom Brigitom živi u Nemačkoj .

Uvod i foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09134TIO12TamoiOvde-DSC09125TIO1TamoiOvde-DSC09123TIO2TamoiOvde-TIO1
______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09103TIO5TamoiOvde-DSC09095TIOTamoiOvde-DSC09104TIO15TamoiOvde-TIO2
_______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09109TIO7TamoiOvde-DSC09116TIO9TamoiOvde-DSC09108TIO3TamoiOvde-DSC09119TIO10_______________________________________________________________________________________________________________________________________

Princ Vladimir za „Blic“: Žalim braću i sestre, ali ih ne mrzim

Princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja i unuk kralja Aleksandra I, ekskluzivno za “Blic” govori zašto se protivio da zemni ostaci njegovog oca sada budu preneti iz SAD u Srbiju i, kako kaže, izdaji njegove braće i sestre.

345069_vladimir02rasfoto-mladen-surjanac_ff

Foto: M. Šurjanac

Zašto niste bili za to da vaš otac bude sahranjen na Oplencu?

 – Ovo je prekretnica u poslednjih 78 godina srpske istorije i zaista istinski dobra volja mnogih da isprave ono što je učinjeno Karađorđevićima. Ali, plašim se da mnoga pitanja još nisu rešena, niti u potpunosti shvaćena. Na neki način, postoji potencijalna opasnost od stavljanja “kola pre konja”.

 Na šta tačno mislite?

– Nisam želeo da vratim svog oca u vreme velikog previranja u Srbiji. Zar porodica nije mogla da bude ljubazna i zar se nije moglo sačekati da se patnja i sav taj pritisak na srpski narod smanji, pre nego što sam doneo svog dragocenog oca kući? On će biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Oplencu, zaostavštini kralja Petra I. Ali, prethodne vlade, čak i posle brojnih sudskih sporova još od 1991. godine, 90 odsto zemljišta i imovine na Oplencu još nisu vratile zadužbini. Karađorđevići moraju da spavaju po hotelima u Topoli, umesto da spavaju u imovini njihovih predaka. Uprkos počasti koja će biti odata vraćenim i izgnanim članovima porodice Karađorđević 26. maja, u koji to ustavni kapacitet ih mi, živi naslednici, zapravo vraćamo? Ja sam lično obećao ocu mnogo više od toga i to je razlog zašto sam toliko ogorčen i razočaran time što su drugi članovi moje porodice odlučili da idu iza mojih leđa i dovedu mog oca u Srbiju sada!


S obzirom na to da ste ipak prisustvovali pomenu, jeste li uspeli da rešite problem sa članovima porodice?
– Iako sam ljut i razočaran mojom braćom i sestrom zbog izvršenja ovog čina izdaje, ne gajim animozitet prema njima. Osećam sažaljenje jer su mislili da je ovo jedini način na koji bi oni mogli da ostvare svoje privatne ciljeve. Jedini razlog zbog kojeg sam došao na pomen je želja da pozdravim očeve posmrtne ostatke jer sam bio primoran i da se izvinim njegovoj duši zbog ove neukusne epizode.


Kako se osećate sada, kada su posmrtni ostaci vašeg oca vraćeni u Srbiju?
– Šta je urađeno, urađeno je. Osećam se oslobođeno znajući da moj otac zna da nisam ja bio taj koji je išao iza leđa drugih članova porodice sa namerom da ostvari svoje lične ciljeve. Voleo bih da sam mogao da odam počast svom ocu onako kako sam planirao, ali činjenica je da je on sada u Srbiji.

Milka Radović | 26. 05. 2013.

OTAC NEKOLIKO STOTINA DECE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

OTAC 600 DECE

Austrijski biolog Bertold Vizner otac je nekoliko stotina dece, koju je začeo doniranjem sperme na svojoj klinici za lečenje neplodnosti u Londonu 40-ih godina prošlog veka.

 To su tek nedavno otkrile dve osobe začete na klinici.

Smatralo se da je na klinici, koju je Vizner osnovao zajedno sa suprugom Meri Barton i na kojoj je ukupno začeto oko 1.500 beba, korišćena sperma izabranog kruga njegovih izuzetno inteligentnih prijatelja.

Ispostavilo se, međutim, da je oko 600 beba začeo sam Vizner.

Kako navodi britanski list „Dejli telegraf“, režiser iz Kanade Beri Stivens i advokat iz Londona Dejvid Golanč, začeti na Viznerovoj klinici, istraživali su i, na osnovu ispitivanja DNK, zaključili da je Vizner donirao dve trećine uzoraka sperme za oplodnju pacijentkinja.

Takva praksa je sada zabranjena zakonom, ali se tada nije ni znalo da je sam Vizner davalac većine uzoraka.

Isti davalac sperme ne bi trebalo da bude začetnik tolikog broja dece zbog opasnosti da se neka od njih slučajno upoznaju i zasnuju porodicu, što bi moglo da dovede do teških genetskih poremećaja njihovih potomaka.

 Izvor: sumadija press


 

MOJE VREME ISPRED STAROG ZDANJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PRECI I VRLI POTOMCI

Zašto jedno kulturno- istrorijsko dobro ove nam zemlje, podignuto još 1865. godine, spomenik kulture, građevina izuzetnog značaja i sjajne arhitekture, nekada  skupštinski dom Knjaževine Srbije, letnjikovac dinastije Obrenović, kasnije reprezentativni hotel i ponos Bukovičke banje u vremenima kada je ova imala više gostiju nego stanovnika-danas propada?

Polomljeni prozori, krov koji  prokišnjava i sklon je padu, spoljašnost, unutrašnjost i prostor okolo objekta – ruinirani…

Do bola.

To je ono što se može, onako u prolazu, zapaziti- spolja.

A unutra?

 Iako se u ovaj objekat može ući na razvaljena vrata ili  kroz isti takav prozor, to nisam učinio. Od prolaznika ili malobrojnih šetača, po inače prelepom banjskom parku-jedinstvenoj umetničkoj galeriji na otvorenom, ne doznajem ništa. Sleganje ramenima, tek.

Za nadležne-nisam nadležan.

Zato sam nakon povratka, malo istraživao. Odoh na www.arandjelovaconline.com

 Kad TAMO, kao naručen, tekst autora Milene Milikić, koji delimično, prenosim i OVDE.


”Telefonska centrala na recepciji je i dalje tu, ali su kablovi pokidani. Nekoliko računa i dalje stoji na recepciji, kao i sveska koja je svojevremeno bila kao knjiga utisaka. Međutim, zbog vlage i dugog stajanja, reči zapisane u knjizi sada nije moguće pročitati.

Hol hotela pun je otpalog maltera i razbijenog stakla. Iznad vrata piše restoran, a ispred na podu je velika tabla sa nekadašnjom dnevnom ponudom jela. Stolica i stolova u restoranu nema, a nema ni radijatora – oni su prema rečima našeg vodiča ukradeni.

Stepenice koje vode na sprat na kome se nekada nalazila balska sala i hotelske sobe nisu obezbeđene i preporučuju nam da, dok se penjemo, idemo bliže zidu.

Balska sala, koja je nekada primala kneževe i u kojoj je prema rečima našeg vodiča Živojin Mišić upoznao svoju suprugu puna je razbijenog stakla, a na podu je i nekoliko dušeka. Vidi se da je ona sada često odredište „nezvanih gostiju“, jer je tu „groblje“ plastičnih pivskih flaša, zgužvanih paklica cigareta i brda opušaka.” 

                                                                                      ***

Pa eto, preci su sagradili i ostavili potomstvu na dobrobit.

A vrli potomci, uništavaju i dopuštaju  da propadne.

ŠTETA.

 I  SRAMOTA!

 

Bora* Stanković

________________________________________________________________________________________________