SUVIŠAN ČOVEK…

 

JUNAK NAŠEG DOBA

„Ja više nisam sposoban da ludujem pod uticajem strasti, častoljublje mi je ugušilo život, ali se ono pokazalo u drugom obliku, jer častoljublje nije ništa drugo do žudnja za vlašću, a prvo moje zadovoljstvo je potčinjavati svojoj volji sve što je oko mene.

Duel Pečorina i Grušnickog (ilustracija Mihaila Vrubelja u romanu iz 1891)

Izazivati prema sebi osećanje ljubavi, odanosti i straha, zar nije to prvi znak i najveći trijumf vlasti? Biti za nekog uzrok patnje i radosti, nemajući za to nikakvog posebnog prava, nije li to najslađa hrana našeg ponosa? A šta je sreća? Zadovoljan ponos. Kad bih ja smatrao sebe za najboljega, najmoćnijega na svetu, ja bih bi srećan: kad bi me svi voleli, ja bih u sebi našao beskrajne izvore ljubavi.

Zlo rađa zlo; prva patnja daje pojam o zadovoljstvu mučenja drugih; ideja zla ne može se stvoriti kod čoveka ako je on ne bi hteo primeniti u stvarnosti; ideje su organski stvorovi, rekao je neko: njihovo rođenje već im daje oblik, a taj oblik je akcija. Onaj u čijoj se glavi rodilo više ideja, stvara više od drugih.

Zbog toga genije prikovan za činovnički sto mora umreti ili poludeti, isto kao što čovek snažnog telesnog sastava, ako provodi život sedeći i smireno se vlada, umire od kaplje.

Strasti nisu ništa drugo do ideje u njihovom prvom razvoju; vlasništvo su mladog srca, a lud je onaj ko misli da će njime vladati ceo život.

Mnoge mirne reke započinju bučnim vodopadima, a nijedan ne skače i ne peni se do samog mora. Ali taj mir je često znak velike, mada skrivene moći; kada su misli pune i duboke, ne mogu besno da puknu; duša koja pati i raduje se daje tačan prikaz svega i uverena je da tako mora biti; ona zna da će je bez oluja isušiti stalna sunčeva toplota; ona prožima sopstveni život – mažena je i kažnjavana poput voljenog deteta. Samo u ovom višem stanju samospoznaje čovek može ceniti Božju pravednost.”

Mihail Ljermontov 

(Junak našeg doba– najvažnije  delo Mihaila Ljermontova. Smatraju ga  prvim psihološkim romanom u ruskoj književnosti.)

---

ГЕРОЙ НАШЕГО ВРЕМЕНИ u originalu-ruski jezik

---

 

BEZ SUVIŠNOG ZAŠTO…

Neki moji prijatelji misle da su, a neki su i postali ljudi.

Jasmina Milošević, jeste.

Jasminu sam upoznao  prilikom jedne prigode u čast proleća, bilja i zdravlja.

Pre par sedmica dobio sam ljubazan od nje  poziv za samostalnu izložbu koju je pripremala u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije.

Na moju žalost zbog poslovnih obaveza negde dole južno, nisam prisustvovao otvaranju izložbe koje je upriličeno 2. aprila.

Juče sam otišao u galeriju Miuzeja da razglegam izložene Jasminine slike. Ono što Tamo videh naprosto me „oborilo s nogu“. Dok se pridižem preispitujem sebe. Zašto?

 „Bez suvišnog zašto“- reče nam Jasmina.

Bora*S

_______________________________________________________________________________________

„ Bez suvišnog zašto“

Postoje slike, one su tu i oduvek bile, baš ove slike, postojale, još nenaslikane u ovom obliku i sedmom i sedamdesetom, ma kom ali od nečega otetom.

Tako je moralo biti-narodi sa manje tradicije od Srba i ameba kažu maktub, ili nešto slično, ali tako je moralo biti, jednostavno od nečega oteto, na ni najmanje jednostavan i lak način.

Čini mi se da je i Trojanski rat tako nekako počeo, pa je iz toga nastala priča- kažu najpričanija.

Kažu arhetip, a o tome je ovde reč-priča, priča koja govori o onome što muči svakog dana a nije svakodnevno- kad kažem muči to znači i usrećuje, ali muči.

Ovo je dugo putovanje, nije u noć, ali jeste ali jeste u neke predele prekrivene jutarnjim maglama koje kada se podignu ostanu na platnima koje pitaju šta smo mi to skrivili i na kog Boga hulili da na nas padnu sva ova pitanja.
Dejan Sotirović, istoričar umetnosti, kustos Narodnog muzeja-Zaječar

***

 Izložba „ Bez suvišnog zašto“ je likovni odgovor na pitanja koja su nam postavljena, hteli to mi ili ne.

Narativni deo pred nama, i pored povremene sofisticiranosti, ukorenjen je u duboke porive i egzistencijalna pitanja, što je zahtevalo da likovna sredstva ne budu niti rutinska, niti sirova, da ne bi bila banalna.

Otuda paleta koja se oslanja na rad srpskih slikara nakon trauma Velikog rata, dvadesetih i tridesetih godina, i citati umetnika koji su u tom duhu razmišljali u drugoj polovini dvadesetog veka.

Osmišljena kao strip, izložba je daleko od toga kako se danas taj pojam shvata, već je konceptualno podobna ređanju slika u srednjevekovnim hramovima, gde uz duboko transcedentalne prizore imate i gotovo i tipične žanr scene, sa krajnim ciljem kojem morate biti dovedeni, ponekad suptilnim, ponekad drastičnim metodama.

Pred vama je je jedan od načina da se odgovori na pitanja, ili bolje rečeno, da se pitanja postave, likovno pošteno. Pitanja odnosa. Odnosa moćnih i svih nas ostalih (preostalih), većine i manjine, kolektiva i jedinke, duhovnosti i religije, prihvatanja i nepristajanja.
Nina Jeza, Maribor, Slovenija

***

Jasmina Milošević, rođena 1971. godine u Zaječaru.
Diplomirala na Fakultetu političkih nauka, odsek za međunarodne studije, Beogradskog univerziteta.

Slikarstvo učila kod profesora Branislava Dinića i naviše li kovnih radionica. Do sada tri puta izlagala samostalno i više puta kolektivno u Vršcu, Beogradu, Knjaževcu, Zaječaru, Sremskoj Mitrovici, Čačku i Zrenjaninu.

Dobitnik više nagrada i to za radove „Hasta la vista, baby“, povelje „Ivan Vučković“ za keramičku skulpturu „CPS“, diplome za keramičku skulpturu „Izgubićemo dane“ i diplome za sliku „Trojeručica“ 2012. u Zrenjaninu.

____________________________________________________________________________________

Reference: Katalog izložbe, Izložba „ Bez suvišnog zašto“

Foto: Bora*S i facebook.com/jasmina.milosevic

Bora*S

__________________________________________________________________________________