VINU U POHODE…

tamoiovde-logo

Sveti Trifun – Vinu u pohode!

Osvećenjem loze, vinogradari širom Srbije obeležavaju svog zaštitnika – Svetog Trifuna. Veruje se da lepo vreme na ovaj dan obećava berićetan rod, te samim tim i dosta “božanskog napitka”.

Našim vinogradarima želimo dobru berbu, a vama, našim dragim čitaocima da se uputite put naših najpoznatijih vinogorja i ako već niste probate najbolja srpska vina.

87456_oplenac-drvored--d.bosnic_af

Šumadijski vinski put

Predeo oko Topole i Oplenca je oduvek bio poznat po gajenju vinove loze. Pogodna klima i sama konfiguracija terena uslovila je da se žitelji ovog kraja opredele za gajenje sortnih loza i pravljenje ukusnih i kvalitetnih vina.

73668_topola-03-foto-n-raus_afGrožđe i vino predstavljaju simbol svakog sela ove oblasti, stoga ovaj kraj sa ponosom krasi titula prestonice srpskih čokota, a od skoro i “šumadijska Toskana”.

U Vinči, nedaleko od Topole, čije ime potiče od rimskog vincea, koje nam jasno govori o tome čime se stanovništvo ovde od davnina bavilo, nalazi se vinarija Arsenijević. Iako mlada, ova vinarija je među ljubiteljima i poznavaocima vina uspela da se izdvoji pre svega izuzetno izbalansiranim Sauvignon blanc – om.

Nakon finog uvoda u ovoj vinariji posetite čuvenu vinariju Aleksandorvić. Regent, Vizija, Varijanta, Trijumf su samo neke od etiketa pred kojima nećete ostati ravnodušni!

Za kraj ostavite ono najbolje – odlazak do Kraljeve vinarije! Oprema iz kraljevog vremena postala je deo muzejske postavke, a posebna muzejska atrakcija jesu najstarije bačve, lični poklon kralja Petra iz 1906. godine. U muzejskoj postavci nalazi se i najstarija srpska vinoteka.

Riznica tajni – vinska tura Srema

87166_sr-karlovci---d.bosnic_afKažu da se u Sremskim Karlovcima prave najbolja vina u Sremu. Još u rimsko doba vinovu lozu u ove krajeve doneo je imperator Marko Aurelije Prob.

Karlovačka vina točena su i u evropskim prestonicama, od dvora u Beču, preko Češke, Poljske, Švajcarske, Belgije i Moldavije, do krčmi u Londonu. Poznato je da su se karlovačka vina pila i na čuvenom „Titaniku“!

100528_jutro2-1318583839_afBermet je vino koje je proslavilo Karlovce. Čak je i carca Marija Terezija da bi uživala u ovom čuvenom vinu provodila nekoliko dana u godini na Fruškoj Gori.

Nikola Tesla je Bermet cenio i smatrao da podstiče intelektualne sposobnosti, dok mnogi smatraju da ima afrodizijačku moć.

Vinarija „Kiš“ je jedna od najzasluženijih u Sremskim Karlovcima kada je u pitanju promocija Bermeta i vraćanje starog sjaja ovog zaista posebnog vina. Ova vinarija datira još iz davne 1830. godine.

Vršačko vinogorje

122731_Two-churches-1317203201_af

Foto: vladam l fotokonkurs

Vršac i njegova okolina poznati su kao vinogradarski kraj još od vladavine Rimljana. Za ljubitelje dobre kapljice, one pravljene po tradiciji starih majstora, svakako je doživljaj poseta i degustacija vina u privatnim podrumima.

Tu su i gostoprimljivi domaćini, koji su svoje stare podrume preuredili u mesta, gde uz degustaciju vina možete uživati u ukusu specijaliteta “začinjenim” zvukom tamburice.

122732_foto-mala-1317160097_gfZnačaj vinogradarstva za ovaj kraj ogleda se u činjenici da je od 1804. godine, vinova loza sastavni deo grba grada Vršca. Uživajte u šetnji kroz ovaj lepi barokni gradić, posetite staru Apoteku u kojoj se nalazi galerija slika Paje Jovanovića, jednog od najpoznatijih srpskih slikara.

Posebna atrakcija je odlazak do sela Gudurice u kojem se nalazi čuveni podrum Le chateau d’ amitie .

Srpski Bordo

88965_DSCI0958-1319573335_srbija_af

Župa zauzima značajno mesto u vekovnoj tradiciji srpskog vinogradarstva i vinarstva. Nekada su tri najveća srpska manastira Hilandar, Studenica i Žiča, kroz čitav srednji vek imali svoje vinograde i podrume u Župi.

73225_aleksandrovac-02-fontana-vina-foto-gvozden-zdravic_hlSrpska Šampanja, kako je Župu nazivao francuski konzul Deko, nalazi se u kotlini između Kopaonika, Željina, Goča i Jastrebca. Kažu da je klima u Župi ista kao klima u francuskoj oblasti Bordo.

Vino u Župi vekovima je bilo znak moći, bogatstva, vlasti ali i izvor opstanka. Pili su ga keltski ratnici, rimski legionari, srpski carevi i turski begovi.

Aleksandrovac i okolina gaje tamjaniku i prokupac, najstarije autentične sorte u Srbiji. Još se gaje i bojadiser, smederevka, sovinjon, semijon, župljanka, šardone i italijanski rizling. Uz kajmak i beli sir sa ovog područja odlično se slaže lokalno vino župljanka, uz koju dobro ide i gibanica.

Rajačke pimnice
100545_P7170178-1318412208_hlRajačke pimnice, kao jedinstven arhitektonski kompleks vinskih podruma u Negotinskom vinogorju, predstavljaju važan deo srpske baštine. Vinova loza u ovom kraju gaji se još od rimskog perioda. Početkom prošlog veka kajinska vina su nosila epitet najboljih u Evropi.

Kažu da ovo vino podstiče da se dobro misli, bolje govori, a najbolje peva. Od autohtonih sorti neguje se bagrina, začinak, prokupac, vranac i smederevka.

Rajačke pimnice su građene od polovine XVIII veka do 30tih godina prošlog veka, te je tako nastalo oko 270 jedinstvenih kuća za vino. U njima se odvijao ceo proces proizvodnje vina, a kasnije i skladištenja vina.

U Negotinskoj Krajni bogatu vinsku istoriju imaju sela Rajac, Rogljevo i Smedovac za koja kažu da imaju najmirisnija crvena vina, nastala iz srećnog spoja dobre zemlje, sunca i nadmorske visine od 150 do 250 metara.

Izvor: superodmor.rs

_________________________________________________________________________________

OBIČAJI ZA VELIKO VESELJE…

tamoiovde-logoŠumadijska svadba

Ovi običaji u Šumadiji imaju malih razlika u pojedinim delovima ali suštinski su veoma slični. Budući mladenci su zajedno sa svojim porodicama ugovarali vreme svadbenih veselja, načešće je to bivalo u jesen, u septembru i oktobru, a razlog zašto je najčešće birana jesen kao vreme svadbi je taj što u to vreme ima najviše poljoprivrednih proizvoda koji su potrebni: kupus, paradajz, paprika itd.

Drugi razlog su najverovatnije optimalni klimatski uslovi ( podsećanje da u to vreme nije bilo hladnjača).

b1905ba663a06a651aac60b6e5a0025b_XLSvadbena veselja su se najčešće odigravala pod šatorima a ređe u velikim prostorijama (salama). Počinjala su u ranim jutarnjim časovima, kada se okupljala najbliža mladoženjina rodbina i starešine.
Stašine je zajedničko ime za: kuma, starog svata, vojvodu i budućeg devera. Pre polaska po mladu obavljala se ceremonija pijenja u slavu mladoženjki, kićenje fijakera – automobila i kratak doručak. Nakon toga je stari svat pozivao sve prisutne da se krene po mladu, formirao je kolonu automobila (nekad čeza i fijakera).

Na čelu kolone je barjaktar –vojvoda ( muž rođene sestre mladoženjine ili najbliže ako nema rođene).

Za to vreme se kod mladine kuće već okupila najbliža njena rodbina i počelo je vesenje u njenoj kući. Mlada je u svojoj sobi sa frizerom najboljim drugaricama i rođakama. Ispred vrata su dva najsrodija brata koji imaju ulogu stražara.
Dolazak kolone svatova je obično bučan, propraćen muzikom i sirenama automobila.

Po pristizanju kod mladine kuće prvo se gađa jabuka koja je okačena na visokoj motki i pričvršćena na kapiju. Jabuku gađa barjaktar. Da bi mu naudili tj. da bi potrošio što više metaka umesto jabuke korste se razne gumene loptice koje se uvijaju u crveni papir a umesto kanapa za kačenje koriste žicu. Ulaska svatovima nema dok jabuka ne bude oborena. Mladoženjini momci (budući dever i još jedan od mladoženjine braće) koriste se raznoraznim trikovima kako bi ukrali mladu . Ulazak kroz prozor ili prolaz pored nespremnih čuvara, samo su neke od metoda kojima se ovi snalažljivi momci koriste.

Ukoliko nijedna metoda krađe mlade ne uspe, sledi nagodba. Mladoženja sa svojom braćom pregovara sa mladinom braćom oko cene za mladu. Ima tu raznoraznih pretnji i ucena a argument mladoženjinih je najčešće “da je druga već spremna“. Pucnji iz puške najavljuju postignuti dogovor i mladina braća izvode mladu. Predaju je deveru koji je njen pratilac svo vreme trajanja svadbenog veselja. Mlada kao znak poštovanja svom deveru daruje deverski peškir od belog platna sa vezom koji je neko iz njene familije ili ona sama izvezla . Peškir mu kači o desno rame. Na peškir se najčešće kače bele pletene rukavice. Za to vreme svatovi sede za stolom bivaju posluženi brzim ručkom (na čačkalicu) .

Formira se nova kolona u kojoj je i mladina rodbina i odlazi se na ceremoniju venčanja.

U povratku na par kilometara ispred kuće vojvoda, beži koloni i priprema sledeću spletku. U korito, koje je obavezan sastojak njegovog poklona (simbolizuje rađanje u kući ) naliva vodu i postavlja ga sa unutrašnje strane kapije, sa buklijom u ruci dočekuje kolonu. Pruža im preko kapije zdravicu koju prvo pije Starojko dok on ispija zdravicu tri puta, prisutni u glas kliču “Stari svat boga moli amn amin“ . Isto se ponavlja za kuma i devera. Mlada za to vreme prebacuje sito preko kuće ukoliko prebaci sitom kuću smatra se da će brak biti uspešan.Vovoda dozvoljava ulaz jednom po jednom od svatova a kao kaznu što su zakasnili tj. što stigli mnogo posle njega kao vođe kolone plaćaju ulaz ubacuju po neku novčanicu u korito sa vodom.

Buduća svekrva ulazi u kuću prva i seda na stolicu. Mladoženja prenosi mladu preko praga spušta je majci u krilo. Odmah po spuštanju mlade u krilo žene iz komšiluka prosipaju bokal vode i uz gromoglasni smeh brukaju svekrvu “uneredila se“.
Najavljuje se pucanjem iz vatrenog oružja tri puta. Muzika svira doček a prethodno ustali gosti odpozdravljaju gromoglasnim aplauzom. Mladenci odlaze i sedaju na svoje mesto između kuma i starog svata.
Pije se u slavu i zdravlje mladenaca uz pesmu “Koj za slave vino pije pomogo mu Gospod Bog“. Nakon toga pristupa se lomljenju kumovske i deverske pogače i prstenovanju snaje.

Dever na prostretom ćilimu neposredno isred kuma i starog svata obuva mladi nove bele cipele i poklanja prsten uz reči “Oprosti kume i star svate da prstenuje dever snaju“ reči ponavlja tri puta okrećući prsten oko sasatavljenih ruku i ispruženih prstiju.
Dok se obavlja prstenovanje vojvoda pronosi niz sofru na probu kumosku i deversku pogaču. Slavlje se prekida još jednom kada se po završenom svadbenom ručku pristupa ceremoniji iznošenja i sečenja mladine torte.

Veselje se nastavlja do zore.

Drugi svadbeni dan počinje u znaku vojvode, koji uspavanu atmosferu koristi da napravi što veću zbrku pa obuću koju nađe ispred vrata raznosi po komšiluku a komšijsku donosi kući mladenaca. Penje se na krov odakle galamom uz par pripremljenih pomoćnika budi ukućane. Da bi sišao sa krova i razmrsio zamršeno, traži da mu mlada (šurnjaja) uz merdevine donese na dar košulju a često traži i više. A ako bi neko pokušao da krene uz merdevine sem mlade gađao bi crepom. Najčešće se udovoljava njegovim željama i mlada iznosi dar i uz poljubac predaje vojvodi.

Po obavljenom doručku vojvoda opet predvodi kolonu pešaka u kojoj su obavezno neko od muzičara mladenci, dever i komšiluk. Kreće se u pozivanje zvanica iz mesta tj. bliže okoline. Posluženje je obavezno u svakoj kući. Najčešći dar prilikom poziva za drugi dan svadbe je nešto od živine, kokoške, ćurke guske, kače se za noge o jedno drvo koje nose dva momka koje vojvoda odredi. Kao zahvalnost za dar odsvira se kolo koje u dvorištu pozvanog odigra.

Neretko se domaćin uz prozivke prisutnih lati novčanika pa okiti muziku. Kada obiđu desetak do petnaest kuća vraćaju se i vrše dalje pripreme za drugi dan svadbenog veselja. Po završenom ručku kad krenu kući svako od starešina dobija darove za svakog člana svoje porodice obavijene u bele čaršafe tzv. bokče.

Obavezno ih ispraća neko od muzike uz pesmu.
Izvor:srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________________

ŽIVOT I DELA VOŽDA KARAĐORĐA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

NAJSTARIJI SRPSKI FILM, NEPROCENJIVE VREDNOSTI

„Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ ili samo „Karađorđe“ je najstariji srpski igrani film iz 1911. godine.

220px-Zivot_i_dela_besmrtnog_vozda_Karadjordja_-_oglas

Reklama za film iz 1911. godine

 Režirao ga je Čiča Ilija Stanojević, a scenario je pisao Ćira Manok.

Film je rekonstruisan i prikazan u februaru 2004. godine na obeležavanju dva veka Prvog srpskog ustanka.

Karađorđe je filmska biografija istoimenog srpskog vođe ustanka. Obrađen je ceo njegov život od detinjstva pa do smrti i istorijski događaji u kojima je učestvovao. Od ustanka protiv Turaka, do boja na Mišaru kao i zbora u Orašcu.

_____________________________________________________________________________________________________

images2

Ubistvo Karađorđa Petrovića

KUMOVA SEKIRA TAMOiOVDE/Povezani članci

_____________________________________________________________________________________________________

 Prvi igrani film u Srbiji i na Balkanu uopšte – „Karađorđe (Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa)“, posvećen je „Ocu Srbije“ – voždu Karađorđu Petroviću i nastao je kao rezultat sažimanja različitih pozorišnih predstava, izvođenih s početka XX veka.

imagesOvo je nemi film, jer audio snimak nije ostao sačuvan do naših dana. Film sadrži titlove koje je u film ubacio Aleksandar Erdeljanović uz pomoć saradnika iz Jugoslovenske kinoteke, koji su svi zajedno i pronašli ovaj fim nakon dugog vremena.

Jugoslovenska kinoteka & Istorija Srbije (History of Serbia)
Fejsbuk: http://www.facebook.com/pages/Istorij…
Tviter: http://twitter.com/HistoryOfSerbia

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Sa „Karađorđem“ je srpski film bio na evropskom vrhu 1911. 

Nema pandan u istoriji evropskog filma: Milorad Petrović kao Karađorđe u filmu „Život i dela vožda Karađorđa” Čiča Ilije Stanojevića

Odgovor na ova pitanja naša kinematografija je nedavno neočekivano dobila u vidu restaurisane kopije prvog srpskog filma „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” Čiča Ilije Stanojevića, koji je juče u Jugoslovenskoj kinoteci prvi put javno prikazan nakon 75 godina, koliko se i verovalo da je zauvek izgubljen…

 Do „Karađorđa” su stručnjaci Kinoteke došli u Filmskom arhivu Austrije, gde je osim njega pronađeno još mnogo drugih filmova sa samih početaka naše kinematografije, među kojima je i drugi po starosti „Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi”. Srpske filmadžije tog doba pratile su tada najnovije evropske trendove, a u mnogim stvarima su i prednjačili, pa tako kod naših filmskih pionira nisu igrali naturščici ili amateri, već profesionalni glumci.

Mukotrpna restauracija
Direktor Jugoslovenske kinoteke Rale Zelenović kaže da je obnavljanje „Karađorđa” bilo mukotrpan posao.
– Nisam skoro video tako oštećenu filmsku traku, jer nakon 70 godina neprikazivanj, traka propadne, a bio je u vlažnim uslovima i stvorile su se mrlje. Zato smo potrošili preko 3.000 radnih sati da bismo ga sličicu po sličicu vratili i očistili, kako bi se film što je moguće više vratio u pređašnje stanje – kaže Zelenović, dodajući da postoje i delovi filma koji su tokom decenija prosto nestali.

Reditelj i umetnički direktor Kinoteke Dinko Tucaković kaže za „Blic” da „Karađorđe” i danas ostavlja impozantan utisak.

 – Ovaj film nije zanimljiv samo za našu nacionalnu filmsku istoriju, nego za istoriju u celini. Ne postoji pandan u istoriji evropskog filma, da u prvom nacionalnom filmu glumi cvet glumišta – od Dobrice Milutinovića, Čiča Ilije Stanojevića, Žanke Stokić… Čiča Ilija Stanojević odjednom nije više samo pozorišna legenda i boemska ikona Beograda prohujalih vremena, nego se nameće kao pionir pionira, praotac srpskog filma, askurđel kinematografije koja slavi vek postojanja – kaže Tucaković.
 

Upravnik Arhiva Kinoteke Aleksandar Erdeljanović takođe naglašava da se „Karađorđe” ne može tretirati kao „snimljeno pozorište” koje je bilo karakteristično za tadašnje filmove, jer je snimanje obavljano na nekoliko lokacija u Beogradu (obale Save i Dunava, Ada Ciganlija, Kalemegdanska tvrđava, Topčider…).

Čiča Ilija Stanojević na poštanskim markama
Osim projekcije “Karađorđa”, sinoć je u Kinoteci povodom jubileja objavljena i knjiga “„Čiča Ilija Stanojević – najlepša priča starog Beograda“ autora Velibora – Berka Savića, a u promet je pušteno 100.000 poštanskih maraka, koje je naslikao Boban Savić inspirisan scenom iz prvog srpskog igranog filma. U knjizi su skupljeni Stanojevićeva biografija, tekstovi savremenika i pozorišnih istoričara, anegdote, glumčeve pesme i komadi…

Primera radi, ovaj film koji priča životnu priču o mitskom vođi ustanka protiv Turaka ima i spektakularnu scenu u kojoj je prikazan boj na Mišaru i zbor u Orašcu, dok su za snimanje u dvorištu hotela „Pariz” (današnji Bezistan) prenete kulise i scenografija iz Narodnog pozorišta. 

Erdeljanović naročito hvali glumce, u čijem izrazu ima malo patetičnog i teatralnog, naročito u poređenju s evropskim istorijskim filmovima tog doba.

– Tako je Sava Todorović na apsolutno filmski način ostvario likove nekoliko turskih velikodostojnika, Aleksandar Milojević je razložni i uverljivi Prota Mateja Nenadović, Vukosava Jurković tragična Karađorđeva majka Marica, Dragoljub Sotirović dinamični Hajduk Veljko i nesrećni Karađorđev brat Marinko, a budući bard pozorišta Dobrica Milutinović podario je liku Janka Katića romantičarski izraz – kaže Erdeljanović.
 

Osim Milorada Petrovića koji je ulogu Karađorđa ostvario kroz bogatstvo glumačkih nijansi, Erdeljanović veoma pozitivno ocenjuje i uloge Dobrice Milutinovića, za kojeg kaže da se 40 godina pre Aleka Ginisa i njegovog filma „Nežno srce i krunice” (1948) ogledao u bar pet različitih rola. 

Slava za nastanak „Karađorđa” pripada i snimatelju Luju Pitrolfu de Beriju i kinematografskom vizionaru Svetozaru Botoriću u čijem su hotelu („Pariz”) organizovane projekcije prvih srpskih filmova. 

Direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović kaže za “Blic” da je mesto i značaj “Karađorđa” za naš film neprocenjiv. 

– “Karađorđe” je temelj srpske kinematografije i on je na najbolji način pokrio jedno vreme, od 1904. i krunisanja kralja Petra I Karađorđevića pa do kraja Prvog svetskog rata, što je bila praznina. Znali smo da ti filmovi postoje, ali o njima nismo znali mnogo.

Milan Vukelić | 01. 12. 2011.

Izvor:blic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŠUMADIJA, NASLEĐE I PUTOKAZ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Zašto se Šumadija smatra srcem Srbije

Šumadija nije zemlja državotvornih Šumadinaca koji u srcu nose šajkaču i opanke. Nije ni zvuk Dugićeve frule ni Krnjevčeve harmonike, niti reč koja budi prkos i ponos. Nije pesma Dobrice Erića ni baštinik običaja. Ni kuća koja mami gostoprimstvom, osvaja humorom i zrači slavnom prošlošću. Ni snaga zvona sa Oplenca, ni nepokorena kolevka bundžija i državnika, ni oblast šljive i prepečenice. Ni zemlja slobodara i stoletnih bukvi. Šumadija je zbir svega toga; ona je i nasleđe i putokaz.

Sumadija-zlatno-poljeNe postoje jasne granice Šumadije. Ako bi morale da se povuku, mogli bi da kažemo da su na severu njene međe Sava i Dunav, na istoku krivudava Velika Morava, na jugu Zapadna Morava, na zapadu Kolubara i rečica Ljig. Od zapada prema istoku naslanjaju se jedna na drugu istorijske oblasti, danas manje ili više zaboravljene i zapuštene: Kačer – brdoviti predeo oko Ljiga, Belanovice i Rudnika, Jasenica – od izvorišta na Rudniku do ušća u Veliku Moravu.

Donekle je zaseban nekadašnji Orašački srez (Aranđelovac) koji sa Oplenačkim (Topola) gradi jezgro državotvorne Šumadije. Na severu, u delu toka Dunava leži Podunavlje sa gradom Smederevom – nekad a i danas poznat voćarsko-vinogradarsko-povrtarski kraj. Kosmaj obuhvata široku teritoriju oko ove planine, do blizu Beograda. Jasenica se naslanja na Lepenicu koja u svom toku obuhvata i Kragujevac. Levač sa središtem u gradiću Rekovcu je oblast čija su prva sela po legendi opustela posle Kosovskog boja, a danas je najnerazvijeniji deo Šumadije, ozbiljno zahvaćen belom kugom i talasima iseljavanja mladih. Mnogim pesmama opevana oblast Gruža, izdužena, pruža se do nadomak Čačka i Kraljeva. Na istoku se, duž najduže srpske reke, prostire plodno Pomoravlje.

Svaki od ovih oblasti i varošica, svaki krajolik i vinogorje, svaka planina i reka, imaju svoj osoben duh i istoriju.

mapa-sumadijePremda i značajan deo Beograda potpada pod njene granice, za središte Šumadije smatra se stara prestonica – Kragujevac. Po administrativnoj podeli Kragujevac je ujedno i centar istoimenog Šumadijskog okruga koji obuhvata opštine u jezgru ove oblasti. Šumadincima se, međutim, osećaju i mnogi izvan tih granica, i u Srbiji i u belom svetu. Region iz kog su započinjale srpske bune i revolucije XIX i XX stoleća ime je poneo po gustim šumama koje su prekrivale njegov najveći deo. Trebalo je vremena da se iskrče, pa da ovo postane zemlja svinjara, a još toliko da preraste u zemlju šljiva i šljivara.

Prva i najbrojnija doseljenička struja bila je iz dinarskih predela, ali je Šumadija tokom XIX veka postala privlačna za naseljenike iz svih krajeva koji su ovde bez sejmena i kabadahija mogli koliko-toliko da planiraju mirniji život. Vremenom su se saživeli sa svojim staništem. Postajali su ponositi Šumadinci, čiji su „gunjac i opanak“ kako je govorio Nikola Pašić, stvorili modernu srpsku državu. Tu je, kako zaključuje Jovan Cvijić, „državna i šira narodna misao kao kristal jasna“ pa nije ni čudo što je ova oblast bila kolevka buna i ustanaka protiv svakog zavojevača. Nacionalnu misiju Srbije oni su požrtvovano nosili i u oba svetska rata.

Srednjovekovna srpska država proširila se prema ovom području na kraju XII veka. Jedna od prestonica države kralja Dragutina bio je i Beograd, a posle poraza na Kosovu i povlačenja na sever, prestonica despotovine Brankovića bilo je Smederevo. Sa padom Smedereva 1459. i cela srednjovekovna Srbija konačno je pala pod Turke. Često su se u pograničnim delovima vodile krvave bitke i smenjivali gospodari. Od 1718. do 1739. Šumadija je, u okviru provincije pod imenom Kraljevina Srbija, bila pod austrijskom vlašću. Zatim je ponovo pala pod Osmanlije, organizovana kao Beogradski pašaluk, tj. Smederevski sandžak.

Duga, duboko ukorenjena i nesavladiva slobodarska svest ovdašnjeg stanovništva učinila je da baš Šumadija bude centar oslobodilačke borbe protiv Turaka i buđenja državotvorne svesti, a docnije i Pijemont srpskog ujedinjenja. Krajem XVIII stoleća (1788-1791) ovi predeli ulazili su u sastav tz. Kočine krajine, pobunjene teritorije kojom su ponovo dobrim delom zagospodarili Austrijanci. Ponovno uspostavljanje kontrole nad Šumadijom od strane Turaka proteklo je uz užasne mere odmazdi, progona, raseljavanja. Karađorđe je na Sretenje 1804. poveo masovni ustanak protiv Turaka u Orašcu.

Njegov kum Miloš Obrenović podigao je drugi ustanak u Takovu, na Cveti 1815. Nije realizovana ideja da se tačno na pola puta između ova dva mesta, na Rudniku, podigne zajednički spomenik za dva vožda, u znak dinastičkog pomirenja. Za sada, možda kao najupečatljiviji simbol Šumadije, uzdiže se crkva Svetog Đorđa na Oplencu. Ona je ostala, vidljiva celoj okolini, da svedoči o vremenu kraljeva iz narodne dinastije koje su seljaci sledili u bitkama, a u miru protiv njih dobijali parnice kada bi im ti isti kraljevi nehotice načinili kakvu štetu u vinogradima.

Slika-2

Oplenac – najupečatljiviji simbol Šumadije

Mnoštvo je Šumadinaca predvodilo Srbiju u ratu i miru, brinulo o zemlji, kovalo državotvorne planove – od Crnog Đorđa i Garašanina do Ljube Davidovića i Milorada Draškovića. Značaj Šumadije u istorijskoj i nacionalnoj svesti srpskog naroda ostao je neproučen. Istoričarka Mira Radojević detaljnije nas upoznaje sa ovim pitanjem.
Po rečima Milana Grola:
U karakteru Šumadije […] bučni, samohvalisavi i razmetljivi šovinizam nikada nije dobio izraz.

Politički i nacionalni vođa Hrvata u Kraljevini Jugoslaviji Vlatko Maček pisao je:
Ogroman nacionalni napor Šumadije, koji je naneo sudbonosan udar moćnoj Turskoj Carevini, stvorio je od nje privlačnu jedinicu za sve ostale delove našega naroda. Sve oči i sva srca bila su uprta u nju.
I Jovan Cvijić je o Šumadincima delio pozitivno mišljenje – odlikovala ih je:
Silna nacionalna svest i osećanje nacionalne misije, velika moralna i duhovna smelost, sposobnost da formuliše i ostvari ideje.
U njihovim karakterima opažao je često pitomost i blagorodnost, ozbiljnost, muškost, vedrinu, dostojanstvenost, težnju za opštim dobrom, ali i oštrinu, surovost.

Slika-3-2

Plodna Šumadija

Suvišno bi bilo da navodimo koliko je Šumadija dala velikana. Dala ih je svaka pokrajina, svaki srez. Spisak znamenitih Šumadinaca – umetnika, vojskovođa, akademika, političara – ne može se ni sačiniti s tačkom na kraju. Možda je ipak na mestu pitanje šta bi bilo da se neki od njih nisu rodili i načinili svoja velika dela.

Koliko bi Srbija još robovala da nije bilo jednog Karađorđa? Ko bi pisao tako britko kao Radoje Domanović, da nas svaka njegova satira podseća na naše vreme? Ko bi tako maestralno izneo karakterne uloge srpskog gedže ili seoskog domaćina, na mesto Kragujevčana Gidre Bojanića i Cige Jerinića?

kuvana-rakija-2

„Šumadijski čaj“ je kolokvijalni naziv za napitak od kuvane rakije. Priprema se od tz. meke rakije koja se ukuvava sa šećerom. Služi se na slavama, najčešće u zimskom periodu kako bi zagrejala goste.

Kako bi naš identitet bio isprazniji da ne čitasmo Danka Popovića i njegovu Knjigu o Milutinu? Konačno, ne bi se mogla zamisliti srpska veselja niti kakva svetkovina da ne beše Šumadinca Dragiše Nedovića, koji nam je ostavio u nasleđe više od 400 pesama. I sevdalinku „U lijepom starom gradu Višegradu“, koje se, vele kritičari, ni sam Šantić ne bi postideo.

Izvor: akademskikrug.rs

______________________________________________________________

ESTETIKA I SIMBOLIKA NAKITA SRPSKIH NEVESTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NAKIT SRPSKIH NEVESTA

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu.

nakit-nevesta_0  Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost.

Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.
Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu.

Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.

Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

  Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

nakit-nevesta1_0Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka.

Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.

Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.

Izvor: glassrbije.org   


 

A ŠTO TI JE, JELEK RASKOPČAN…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

JELEČENCE TESNO, KOŠULJICA TANKA…

Radmila Dimić

„A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan?

S kime si se zavadila, ubio te dan?“

 

„Ne karaj me, majko mila, san je tome kriv;

mladost bujna lako vara i osećaj živ.

Zaspala sam tiho, mirno, devojačkim snom,

a u snu mi doš’o dragi, mio srcu mom.

Pružio mi vrele usne, da ih ljubim ja,

a u nedra ruke pruža da se poigra.

 

 Pusti mene, mlado momče, da ja mirno spim.

Iskopneću, poludeću, ne igraj se s tim!

Zaspala sam tiho, mirno,  buran beše san,

na grud’ma mi pršte jelek slabo izatkan.“

  Radmila Dimić

LEPOTE JELEKA

JELEK je deo narodne nošnje koji je zastupljen u nekoliko zemalja Balkana kao odevni predmet sve do kraja 40-ih dvadesetog veka kada se počinju nositi kostimi koji dolaze iz grada.

Na prostorima Srpske teritorije, jelek je imao veliku zastupljenost, jer je nošen u svim oblastima, počev od Vojvodine pa sve do juga, tj. Vranja, Kosova.

Kroj je bio autentičan za svaku oblast i razlikovao se po šarama, vezu, obliku, materijalu i ostalim detaljima. Obično su se koristili materijala kao što su pliš, sukno i čoja, na koju bi se dodavali razni vezovi, traćice, ukrasi kako bi izgledali lepše, bogatije i zadržali svoju autentičnost.

Ukrasi koji su se kačili na jelek su se nazivali gajtani, a njihov broj na jeleku je pokazivao iz koliko je bogate porodice momak ili devojka.

Jeleke nisu nosile samo žene i devojke već i muškarci ali ukrašene sa manje ukrasa i detalja.

MOŽE I PREKO KOŽE…

Lidija Kocić, predstavnica Srbije na takmičenju za Mis univerzum 2010. u Las Vegasu, prilikom predstavljanja kandidatkinja, pojavila se u stilizovanoj srpskoj narodnoj nošnji u kojoj je izazvala veliku pažnju prisutnih.

Kao i većina drugih nacionalnih kostima i srpska nošnja je za ovu priliku prilagođena, tako da naša devojka u njoj izgleda što privlačnije.

Ono što je najprepoznatljivije – jelek, dukati, crni pliš i zlatni vez – iskorišćeni su na najbolji način.

izvor:vikipedija/vesti online/

priredio: Bora*S

__________________________________________________________________________________________________________

 

DA TI SEBI NE NAUDIŠ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

KNIGA O MILUTINU – Danko Popović

Ovo je najtiražniji roman posleratne srpske književnosti, koji je dostigao svoje tridesetšesto izdanje.
Lik šumadijskog seljaka Milutina, koji govori o svom životu i o društvenoj situaciji u kojoj je u 20. veku živeo srpski narod, postao je jedan od najzanimljivijih i umetnički najuspelijih likova srpske književnosti.

Roman možete pročitati na strani KNJIGA O MILUTINU.

„Knjiga o Milutinu“ ne predstavlja samo ispovesti i životni put Milutina Ostojića. Ona predstavlja roman sa jasno izraženom antiratnom porukum. U romanu je predstavljena istorija Srba od sarajevskog atentata na princa Ferdinanda, pa sve do nekoliko godina posle Drugog svetskog rata.

Životna tragedija čiča-Milutina, kolji učestvujuci u nekoliko ratova dobija ordenje i život završava ćebovanjem u zatvoru, nije toliko u prvom planu, kolika je tragedija naroda kao celine. U svojim razmišljanjima, Milutin, običan seljak iz sela Kostunića, Šumadije, otvara niz pitanja koja nam ukazuju na besmisao rata. Njegova razmisljanja nas upućuju na to da su u ratu i pobednici i pobedjeni — gubitnici.

Svaka generacija Milutinove porodice učestvovala je u ratu, i u svakom od tih ratova neko mu je poginuo, a Drugom svetskom ratu poginuo je njegov sin jedinac, kojeg su Milutin i njegova žena Zivana jako teško dobili, i zbog toga, Milutin sa pravom negoduje: „Teško ti, bre, da te u rat uvlače, kad kome prasne ćef. Uvuku te u nesto što ne razumes“ i ukazuje na besmisao rata s obzirom da je u ratu izgubio dva brata: „Dodju preko leta na ferije pa se raspričaju o oslobadjanju svih krajeva, čujes, naša braća, a moja braća izginula zbog neke naše braće“.

Milutin postavlja osnovnu dilemu rata: „Kako bre, ne smemo da izgubimo rat, a smemo da izgubimo narod!“
„E da budale ne satreše noliku našu decu, i naše ljude i Srbi bi mogli biti priličan narod.“ Nastavite sa čitanjem

MOJE VREME NA SVETIONIKU SRBIJE- AVALSKOM TORNJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________

Prvi put, kao osnovac sa neopisivom znatiželjom, oduševljenjem ali i strahom popeo sam se na Avalski toranj. Doživljaj koji nisam zaboravio.

Kasnije, u godinama mojim zrelim, toranj sam doživljavao ne samo kao građevinsku atrakciju, kao simbol Avale i Beograda, bio je za mene- Svetionik Srbije.

A onda je došla godina bezumlja i srama. 1999.

U noći (mrak, tama ?) 29. aprila, te, za čovečanstvo sramne godine, nečiji civilizovani prsti su pritisli neku dugmad, naciljavši pre toga, u telo tornja- ne bilo gde i ne slučajno.

dsc06147Dva „civilizacijska i pametna“ projektila pogodila su noge gorostasa – veličantvene stubove , simbole srpskog tonošca za sedenje.

Nestao je toranj u prahu i pepelu. Činilo se zanavek.

Deset godina nakon toga, često prolazeći autoputem, pogled ka Avali bio je prazan. Kao da ni Avale bilo nije. Osećaj tuge, bola, gorčine i besa- istovremeno.

Ali, kao iz bajke, ove 2010. godine, srpski fenix, izrastao je iz pepela.

Evo me opet, 10. oktobra ove godine, na 193. metru visine, na vidikovcu novog tornja, arhitektonskog i građevinskog čuda, simbola snage, inata i civilizacijskog odgovora zemlje Srbije.

Sa skoro nekontrolisanim emocijama, vidim kao na dlanu  Beograd, Šumadiju, Vojvodinu…

A on- „svetionik i orjentir srpski“, vinuo se u plavetnilo neba, sa svojih 204,57 metara visine, onako vitak, uspravan, stamen, stojeći čvrsto na svojim nogama i kao da prkosno poručuje svojim ubicama: Ja opet uspravno stojim na istom mestu na kojem ste me mučki streljali, raskomadali u prah i pepeo pretvorili .

Ako potisnem emocije, neophodno je prezentovati i sledeće činjenice.

image0360Orginalni, prethodni, srušeni toranj na Avali, građen je od 1961. do 1964. godine. Kada je gradnja završena, sa svojih 202,8 metara bila je to najviša građevinska struktura na Balkanu. U rad je pušten 1965.godine.

Arhitekte Uglješa Bogunović, Slobodan Janjić i konstruktor akademik Milan Krstić, osmislili su i realizovali građevinsko remek delo. Bio je to jedini toranj na svetu koji je za presek imao jednostranični trougao, već pominjanog simbola srpskog-tronošca.

Ugrađeno je 4.000 tona armiranog betona. Samo antenski stub montiran na vrhu tornja visine preko 60 metara bio je težak 25 tona!

Pri naletima košave „telo“ tornja povijalo se do jenog metra, a mogao je da odoli zemljotesu do 9 stepeni Merkalijeve skale.

Voljom, upornošću i ljubavlju institucija, pojedinaca i građana Srbije, gradnja „novog tornja“ završena je 2009. a na radost svih nas (nadam se) u rad je pušten ove, 2010. godine.

Trebaju li vam koordinate ili putokaz za Svetionik srpski?

Siguran sam- ne.

Oktobar, 2010.

Tekst i foto: Bora Stanković

_____________________________________________________________