DONJE RUBLJE I OKO NJEGA…

tamoiovde-logo

Donje rublje i oko njega (još jedna kratka istorija)

Istorija donjeg rublja seže daleko u prošlost. Pouzdano se zna da su ga koristili još u antičkom Egiptu.

Pretpostavlja se da su prvo rublje činili nabedrenici (eng. loincloth). To bi, u osnovi, bio dugi komad platna koji se omotavao na različite načine oko bedara sa ciljem pokrivanja (i zaštite) genitalija. Najčešće se javlja u formi kecelje, pelena i suknjice. U početku je ova odeća bila i jedina odeća, a u nekim krajevima sveta to je i danas.

Nije poznato da li se u antičkoj Grčkoj nosilo donje rublje i većina spekuliše da grčki građani nisu nosili ništa ispod hitona, a nabedrenike su nosili samo robovi. Mozaici iz antičkog Rima, pak, pokazuju da su Rimljanke nosile grudnjake (strophium) i neku vrstu šortsa ili nabedrenika (subligaculum). Subligaculum nose i muškarci.

U srednjem veku se napušta nošenje nabedrenika, a u modu ulaze široke nogavice, nazvane bre (franc. braies) koje se se vezivale u struku. Bogatiji muškarci su preko njih mogli da nose druge, uske, nogavice, ali one su pokrivale samo noge, a ne i međunožje. Tokom renesansnog perioda nogavice postaju sve uže i spojene su sa stopalima, nalik na dugačke čarape. Ipak, ni bre ni nogavice nisu donje rublje u pravom smislu reči, jer se nose bez druge odeće preko.

Ulogu šlica je imao poklopac od tkanine koji se sa svake strane vezivao tračicama. Tokom XVI veka ovaj poklopac prerasta u pravi modni detalj – bragetu (franc. bragette, ital. braghetta, eng. codpiece). Reč brageta (vrećica, kesica) donekle opisuje njen izgled. Mnogi njen specifičan izgled pripisuju engleskom kralju Henriju VIII.

On je bolovao od sifilisa i pretpostavlja se da je pokušavao sa ublaži simptme oblogama kojima je punio bragetu. Ovako vatirana brageta se ukrašavala vezom, ukrasnim trakama, dragim kamenjem pa čak i mašnama. Brageta je često služila i kao džep sa nošenje sitnica. Uz oklope je, naravno, išla metalna brageta.

Gornji deo tela je od srednjeg veka pa na dalje, i kod žena i kod muškaraca, pokrivala košulja (franc. chemise). Žene su je nosile ispod tunika i haljina kao jedino donje rublje, a muškarci su je uvlačili u bre i nogavice, noseći preko njih drugu odeću.

U XVI veku se pojavljuju prvi korseti, čija primarna uloga tada nije bila da naglase struk, već pre da pritisnu grudi kako bi telo dobilo, tada poželjan, bačvasti oblik. Oblačili su se preko košulje, a mogili su biti od drveta, metala ili krutog platna ojačanog prućem.

Tokom kraćeg perioda u upotrebi su bile i nogavice nalik na muške, široke i prikupljene ispod kolena, preteče današnjih gaća. Tokom ovog perioda nose se i podsuknje sa obručima od pruća (nalik kriolinama), koje su suknjama davale željeni oblik.

Donji veš se neće bitno menjati ni tokom narednih vekova: muškarci će nositi neku vrstu dugih gaća (ne obavezno) i košulje upasane u čakšire ili pantalone (šlic se ustaljuje u formi poklopca koji se kopča sa svake strane), a žene košulje i korsete, povremeno sa nekom formom krinoline.

Povratak dugih gaća (pantalone ili pantolete) u žensku modu se pripisuje Napoleonovj prvoj ženi, Žozefini. One se sastoje od dve, u početku odvojene, a kasnije samo delimično spojene nogavice koje se vezuju u struku. Šivene su od finog platna i ukrašavane čipkom po rubu, a dopirale su do iznad gležnjeva ili do ispodkolena.

Krajem XIX veka pojavljuje se kombinezon od žerseja („unionsuit“) namenjen i ženama i muškarcima i deci. Imao je duge rukave i nogavice, kopčao se nared celom dužinom, a na stražnjici je imao „zgodan“ poklopac koji se, takođe kopčaona gornjoj strani. Ovaj odevni predmet će kasnije biti podeljen na dva dela i u tom obliku ostaće u uptrebi i tokom XX veka (još uvek čujem svoju babu kako tera dedu da obuče „šlofjanku i unterciger“ ).

Prvi brushalter se pripisuje Meri Felps Džejkob, koja ga je napravila 1913. spojivši trakom dve maramice. Ovaj deo rublja će postati veoma važan tokom i posle I svetskog rata, kada korset izađe iz mode.

Tokom 1920-ih, sa skraćivanjem suknje, u modu ulaze i halteri za čarape čineći veš još erotičnijim. Košulje nestaju iz upotrebe kao donji veš, a umesto njih se nose kombinezoni.

Tokom XX veka muški veš čine potkošulje (dugih ili kratkih rukava ili bez rukava) i gaće dužih ili kraćih nogavica, od platna ili trikotaže.

Ženski veš se sastoji od bruhaltera, čiji se oblik menja u zavisnosti od modnog trenda, i gaća, koje takođe trpe promene u skladu sa trendovima. Sredinom veka su bili popularni i mideri koji su korigovali formu stomaka i bokova, ali se oni u drugoj polovini veka gotovo gube iz upotrebe.

Kraj XX i početak XXI veka donosi i poigravanje delovima donjeg rublja koje se sada nosi preko odeće (korseti) ili namerno izviruje ispod gornje odeće.

Ako vas zanima kako se menjao oblik korseta i brushaltera možete pogledati video „Underwear: from corsets to bullet bras and back“ ovde.

Slike preuzete sa Google images.

Izvor: modanekadisad

____________________________________________________________________________________________

PRIČE O KOSTIMU…

tamoiovde-logo

Ruski aristokratski kostim u XIX veku

Pišući ovaj blog, često se srećem sa pitanjima o ruskom aristokratskom kostim XIX veka. Interesovanje za ovaj kostim verovatno je vezano, pre svega, za bogatu rusku književnost ovog perioda (od Puškina, do Čehova).

Još od vremena Petra Velikog Rusija se okreće zapadnim uzorima, pa se to ogleda i u modi. Tako i moda XIX veka prati promene koje se dešavaju i u Zapadnoj Evropi, ali uz neizbežan uticaj ruskog tradicionalnog kostima.

RussianCostume022_800RussianCostume021_800RussianCostume023_800

____________________________________________________________________________________

Početak XIX veka je obeležen uticajem ideja Francuske revolucije i forma odeće se pojednostavljuje u duhu klasicizma i okretanja antičkim uzorima. Teške tkanine ustupaju mesto laganim, lepršavim tkaninama u svetlim, pastelnim bojama.

U modi su haljine visokog struka, sa dubokim, ovalnim dekolteom, kratkih rukava. Suknja pada u mekim naborima, koji su na leđima bogatiji. Kosa je podignuta u punđu, po uzoru na antičke frizure.

Natalia_Stepanovna_Golitsyna_

______________________________________________________________________________________

Dodatak ženskoj odeći su tkani vuneni šalovi, izuzetno popularni tokom čitavog XIX veka.

Nošeni su i zimi i leti, čak i na balovima. Posebno su bili popularni šalovi od dvostruke tkanine, tkani na ručnim razbojima u lokalnoj tkačnici Nadežde Merline.

Alexandra_Fedorovna_by_A.BrullovAlexander_Brullov_03

__________________________________________________________________________________

Za razliku od ženskog kostima, muški kostim će se tokom veka manje menjati.

Početkom veka on se najčešće sastoji od košulje visoke, uspravne kragne sa kravatom, prsluka, fraka i pantalona.

RussianCostume027_800 (1)Karl_Brullov_11

_____________________________________________________________________________________

Krajem 1820-ih ženska siluaeta se menja: struk se spušta na prirodnu visinu, a u upotrebu se vraćaju i korseti, kojima se postiže efekat „osinog struka“.

Suknja se širi uz pomoć više uštirkanih podsuknji, koje se zimi zamenjuju vatiranim podsuknjama. 1830-ih u modu ulaze bogato nabrani, široki rukavi, koji se sužavaju ka šakama – tzv. „ovčji but“.

K._A._and_M._Ya._Narishkin_by_BrullovFrizure postaju komplikovaije: kosa je podeljena po sredini i prikupljena u punđu, sa urednim visećim uvojcima koji uokviruju lice sa strane.

Na temenu se nalazi tzv. „Apolonov čvor“ – čvor ili mašna od lažne kose, učvršćena filigranskim češljevima.

4416360079_e6c4163223_b4416369029_b1895cd0e3_b

______________________________________________________________________________________

Na nogama se nose otvorene cipele niskih potpetica, sa trakama koje se omotavaju oko noge, nalik na baletanke.

Cipele su izrađivane od istog materijala kao i haljine, kako bi se slagale, i ukrašavane su vezom, trakama, čipkom i mašnama.

RussianCostume024_800RussianCostume025_800RussianCostume026_800

______________________________________________________________________________________

Ženski kostim 1840-ih opet donosi novu siluetu. Široki rukavi ustupaju mesto uskim, a uska linija struka se spušta još niže, završavajući se napred i pozadi u špic.

Dekolte je još uvek dubok i ovalan, otkrivajući ramena, koja, po tadašnjoj modi treba da „budu bela poput mermera“ i spuštena.

Balske haljine tog perioda su imale duboki dekolte, oivičen riševima ili čipkom.

Suknje postaju još šire i zvonaste. Početkom 1850-ih umesto podsuknji pojavljuju se krinoline – kostur sstavljen od žičanih obruča ili obruča od kitovih kostiju.

portmariRussianCostume032_800

____________________________________________________________________________________

Tokom 1840-ih većina haljina je šivena od kariranih tkanina.

Razlog je velika popularnost Dikensovih romana i interesovanje za tada savremenu škotsku istoriju.

RussianCostume029_800RussianCostume034_800

______________________________________________________________________________________

U to vreme marame, šalovi i kepovi (kratke pelerine) postaju neizbežni deo ženskog kostima. Javljaju se u različitim oblicima: okrugli, četvrtasti ili sa produženim prednjim krajevima, a izrađuju se od najfinijih materijala i bogato ukrašavaju.

Zimi su bili vatirani pamukom ili vunom. Među moskovskim ženama-trgovcima omiljenje bio „salop“, kaput krojen poput tradicionalne ruske bunde – širok, bez kopčanja, postavljen krznom ili vatiran.

RussianCostume035_800RussianCostume036_800RussianCostume030_800

_______________________________________________________________________________________

U drugoj polovini veka moda se prilagođava zahtevima sve moćnije buržoazije.

Široke suknje postaju još šire (nekad i do 6 m). Riševi i karneri ulaze u modu i na jednoj suknji se moglo naći i do deset karnera. Isti ukrasi su korišćeni i na grudnjaku (gornji deo haljine).

countess_varvara_alekseyevna_musina-pushkina-largeprincess_elizabeth_esperovna_belosselsky-belosenky,_princess_troubetskoi-large

_______________________________________________________________________________________

Tokom 1870-ih i 1880-ih haljine dobijaju još ekstravagantniju formu, pojavom turnira, koji zamenuje krinolinu.

Suknja je napred ravna, a na zadnjem delu se tkanina zadiže i drapira preko jastučića od konjske dlake i spušta u lepezasti šlep.

U modi su rips, pliš, i vunene tkanine. Haljine se ukrašavaju trakama, resama i čipkom.

RussianCostume037_800RussianCostume039_800 RussianCostume038_800

_____________________________________________________________________________________

Kosa je visoko podignuta, sa dugim uvojcima, složenim pletenicama i šinjonima.

Cipele imaju visoku, izvijenu, francusku štiklu („Luj“) i ukrašene su trakama, mašnama i šnalama.

RussianCostume040_800alexandras_evening_dress

_______________________________________________________________________________________

Turniri izlaze iz mode 1890-ih. Korset ostaje čvrsto utegnut, ali suknja dobija novu, zvonastu formu.

Krajem veka na kratko se vraćaju u modu rukavi „ovčji but“. Na prelazu u XX vek silueta poprima formu slova „S“. Suknja je napred ravna i uska u bokovima, a pozadi se širi.

Bluza je napred bogato ukrašena čipkom i riševima, a kragna se penje visoko uz vrat.

1900s_alexandras_yellow_e-2ChekhovGl_1

_____________________________________________________________________________________

Izvori podataka sa linkovima ovde.

Autor:Marina Skrinjik

Izvor:modanekadisad.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

ČUČUK STANA – HAJDUK U SUKNJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

MALA STANA, VELIKO SRCE!

U istoriju i, još više, u legendu ujahala je opasana oružjem, prašnjava i oznojena, ljutita kao crvena papričica kojom je mazala usne.

  I to ne bilo gde nego u gnezdo junaka i kabadahija, u varošicu Poreč na Dunavu. Bilo je to zapravo izolovano ostrvo – ada, blizu Đerdapa, okruženo bedemima i obalskim liticama, neosvojivo srpsko uporište u kome je vladao zakon jatagana i kubure. U njemu je vojvoda Milenko Stojković, poglavar Porečke nahije, imao harem zarobljenih Turkinja gde su čelnici Prvog srpskog ustanka – vojvoda Dobrnjac, kapetan Stojan Abraš, Hajduk Veljko i drugi viđeniji ustanici – u kocki i piću nalazili predah i utehu između krvavih borbi za oslobođenje.

Bilo je to 1809. godine, mada neki spisi, inače vrlo škrti kad je reč o liku i delu Čučuk-Stane, upućuju na 1812. i njen (sudbonosni) susret s Hajduk-Veljkom smeštaju u drugo okruženje, u kuću izvesnog negotinskog prote. Tek, kudikamo uzbudljivije predanje veli da je petnaestogodišnje devojče dojezdilo u Poreč u potrazi za onima koji su, pod izgovorom da sakupljaju porez za ustanak, opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića u selu Sikole na obroncima Deli-Jovana. I bez ikakvog straha, onako kako je učio otac koji je, budući još bez muškog potomka, sve tri kćeri odevao u mušku odeću, tražila pljačkaše.

Epska priča kaže da je prišla najhrabrijem i najmušičavijem od svih Karađorđevih ustanika i prekorno ga zapitala: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?” Najbolji megdandžija svoga vremena za trenutak je u neverici zurio u drskog omalenog gosta (čučuk je na turskom mali, krhak), onda mu se brk podigao u osmeh i naredio je svojim momcima da donesu opljačkano. Potom je, dodaje priča ako ne laže, i sam darovao lepo crnpurasto devojče uz reči: „Sad sam te ja darovao, sad si moja!”
Ništa čudno, ako je verovati narodnom pevaču: „Vitka stasa ko plavetna jela,/ belo lice ko u gorske vile/ košute je rosom zadojile,/ Hajduk Veljka lepotom zanela,/ na njoj šušte carigradske svile,/ zveče nize ispod grla bela,/ vrane kike splela na uvojke,/ tesan jelek pritegao dojke…

Leporeki uvod za još lepšu legendu koja je sledila. Za ljubav nezabeleženu u našem važnim događajima obeleženom 19. veku.

Noćni ispadi

Hajduk Veljko Petrović, rođen u istočnoj Srbiji, u selu Lenovici, oko 1780. godine, „manit” junak na glasu i među Srbima i među Turcima, megdandžija koji je na dvoboje jahao praćen muzikantima, čovek četrdesetih godina, nije odoleo čarima prkosne petnaestogodišnjakinje. Naredne četiri godine delili su čardak na Baba-Finkinoj kuli u Negotinu ali i okolna bojišta. I postelju i kuburu.
Izvesno je da su bili u braku za koji je, da bi ga ozvaničio u crkvi, hajduk morao da potplati sveštenike, ali i svoju prvovenčanu ženu Mariju koja je živela u Beogradu, dajući joj imanje u Jagodini. Takođe se pouzdano zna da Hajduk Veljko i Čučuk Stana nisu imali poroda. Ostalo je narod, kroz legendu i pesmu, dopisao.
Po toj usmenoj predaji, Stana je i ratnik koji se ne boji ni neprijateljskog sečiva niti kuršuma, ali je i poslušna žena u trenucima kad „…pesma s ori, Veljko vino pije, a dvori ga dilber Čučuk Stana…” Sve ono što je narodni pevač, u ushićenoj neverici pošto je u pitanju žena, želeo da prenese dalje. I preneo je uspešno.

Noći pod zvezdama

Vrhunac bajkovite ljubavne priče, odnosno romantičnog vojevanja zbio se u leto 1813. godine. Mirom u Bukureštu, 16. maja 1813, Rusija je dozvolila Turskoj da uzme srpske gradove, a ovi nisu dangubili te su oslobođeno područje opkolili brojnim trupama. U obruču se našao i Negotin sa sve svojom Krajinom. Karađorđev prezimenjak nije poslušao vožda da se povuče, uz već poznatu rimovanu zakletvu „Glavu dajem, Krajinu ne dajem”.

Dao je i glavu i Krajinu. Herojski, kako je i pripadalo najsjajnijem ratniku Prvog srpskog ustanka.

 Pre nego što je krenuo u poslednju bitku, Hajduk Veljko je, uz velike muke, ubedio svoju dilber Stanu da se sa zbegom nejači i njegovim bratom Milutinom povuče u Poreč, onu po njih sudbonosnu adu usred Dunava.   Međutim, odmah nakon vesti da je njen Veljko do nogu potukao Turke kod Bukovča, u Negotin je ujahala Čučuk Stana, da bude tamo gde joj je, neupitno je verovala, oduvek bilo mesto. Kakve su to bile noći pod zvezdama. Svake od njih, petnaest zaredom, dvojac je s odabranom družinom izletao iz opsađene varoši i Turcima, pod vrhovnom komandom zloglasnog Rušid-paše, nanosio stravične gubitke. Danju su nadgledali odbrambene šančeve na koje je neprijatelj, brojniji i razjareniji, besomučno nasrtao.

Kažu da je bio vreli julski petak kad je, dok je nadgledao šanac u Vlaškoj mahali, topovsko đule na dvoje raznelo Hajduk-Veljka. Neki izvori navode da ga je izdao njegov karavlaški pobratim Anastas Armaš koji je svojim novim nalogodavcima javljao raspored šančeva i kula, te brojno stanje i kretanje viđenih srpskih vođa u Negotinu. Tako je turski tobdžija i „našao” dotad neuhvatljivog hajduka. Zapis dotekao do naših dana veli da „ženata mu se šest dni s Turci bi v Negotin sos njegovi trista vitezi”.
Legenda, pak, kaže da je neutešna udovica danima i noćima vojevala u razrušenom Negotinu i oko njega. Danju se suprotstavljala talasima neprijatelja, a noću je s preostalom Veljkovom družinom upadala u bunovne turske redove. Sve dok je Veljkov brat Milutin nije naterao da se, s četiri rane, povuče i odjaše u (srpsku) legendu.

Omalena s omalenim

Slede lomatanja po izbegličkim karantinima u Banatu, u ondašnjoj Austriji. Sve dok joj se ponovo nisu ukrstili putevi s Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. Upoznala ga je čim je prvi put stigla u Poreč i Negotin, gde je drugovao i vojevao s njenim hajdukom, i nazvala Mali Đurica. Fizički ne mnogo viši od nje, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać (neki ga imenuju i kao Jordaća), nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.
Tri godine nakon pogibije Hajduk-Veljka ona grčkom kapetanu rađa prvog sina, zatim još jednog i, na kraju, kći. U međuvremenu s Malim Đuricom vodi nove bitke, ali ovog puta ne na konju i ne kroz barutni dim. Sad se vojuje tajno, ispod diplomatskog stola i za njim, po evropskim dvorovima. Naime, pripadnici Heterije, tajne grčke organizacije za oslobođenje od Turaka, a čiji je Georgakis bio istaknuti član, verovali su da se jedino tako može do cilja, ne osvrćući se mnogo na ugrožavanje tog istog prava i komšijama, među njima i Srbima.

Naša junakinja više nije u odeždi kraljice hajduka i ustanika, sad je to već otmena dvorska dama koja uspeva da, kažu, savlada i nekoliko stranih jezika i koja ume da izađe na kraj s brojnim zakulisnim radnjama kojima je Heterija utirala put za oslobođenje Grčke. Nažalost, nije bila svesna koliko je umnogome bila pion heterista u, uz rusku i tursku pomoć, poigravanju sa Srbijom. Njoj je tada njen kapetan bio domovina. Iz tog vremena ostala je zabeležena priča kako je svojim junaštvom, nalik na ono iz Negotina leta 1813, spasla smrti svog Georgakisa.

Naime, pošto su austrijske vlasti saznale da je povratku Karađorđa u Srbiju kumovao Georgakis, a time posredno i njegovom ubistvu, uhapsile su ga i poslale u Bukurešt, gde ga je turski vazal, vlaški knez Karadža – podjednaki mrzitelj Grka i Srba – osudio na smrt. Kao u pređašnjim vremenima, Stana se baca na konja, stiže povorku koja njenog voljenog vodi na gubilište i preprečava joj put, uz reči: „Najpre će ovi točkovi preći preko mene, pa onda preko njega!” I dešava se čudo – dok vlaški stražari čekaju dalje zapovesti, stiže glas o Grkovom pomilovanju.

Stanin Mali Đurica ne miruje. Pokušava da nepoverljivog knjaza Miloša pridobije za ideje svoje organizacije. Uzaludno, pa akciju prebacuje na prostor Vlaške i Moldavije, a sve ne bi li doprineo konačno isterivanju Turaka iz Grčke. I to je kraj, svršetak još jedne ljubavne i ratničke priče hajdučice s obronaka Deli-Jovana. U opkoljenom manastiru Seku u moldavskim brdima, boreći se zajedno s mnogim srpskim hajducima protiv Sali-pašinih trupa, gine kapetan Georgakis Olimpije, 1. septembra 1821. godine, paleći barut u bogomolji, poput Sinđelića na Čegru. U dvadeset šestom proleću Čučuk Stana ponovo postaje udovica, sama s troje male dece.

Tamo daleko…

Sanjajući o povratku kući, u Srbiju, Čučuk Stana se dvadesetak godina potuca od nemila do nedraga. Od Hotina, u Rusiji, do Rumunije i, na kraju, Grčke. Nikome više nije potrebna. Miloš i njegovi naslednici ne dozvoljavaju joj povratak u Srbiju, ne zaboravljajući da je verno, mada nesvesno, služila interesima heterista. Često je deci, prema svedočenju nekih očevidaca, umela da se požali ovim rečima:
„Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da poživim malo u postojbini u kojoj sam se rodila, čini mi se podmladila bih se, naložila bih vatru u gaju, naredila bih da se pripeče prase, a ja bih pevala i pucala iz pištolja!”

U želji da ovekoveči izgled Hajduk-Veljka Petrovića, Anastas Jovanović je 1851. godine snimio ovog njegovog rođaka za koga su svi tvrdili da je „pljunuti” junak iz Timočke krajine. Jovanović je čak fotografiju potpisao kao „Mlad čovek s tokama – Hajduk Veljko Petrović”.

 U uzaludnoj nadi da će joj biti omogućeno da poseti svoju zemlju, otkud joj je stigao i zvanični dopis da se ne smatra zakonitom udovicom vojvode Veljka Petrovića te da joj ne sleduje odgovarajuća novčana pomoć koja je pripala udovici Mariji koja je „prava i zakonita žena bila Pokojnog Veljka”, Čučuk-Stanu stiže nova nesreća: 1844. godine tragično strada mlađi joj sin Aleksandar. Na njegovom odru, godinu dana pošto je Grčka konačno postala slobodna, ona izgovara ove potresne reči:
„Sine, rastajući se s majkom, trebalo bi da ocu poneseš neki darak.  

Ali majka u svojoj sirotinji nema ništa da ti da, nego ti daje ono što je dosad bilo njeno najveće blago. Evo ti pramen kose oca tvojega, koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj. Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu, kaži mu da kapetan Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Grčkoj!”
Čučuk Stana umrla je 1849. godine u Atini. Veruje se da je imala oko 55 leta. Mnogo kasnije, beogradske „Male stare novine” objavile su sledeći tekst svog saradnika:
„Zna se za grobove njenih sinova jer su obeleženi krstovima i pločama, a dok joj je kćerka živela, znalo se i za Stanin grob, jer je kćerka svake godine obnavljala grobove svoje braće i majke, ali, kako je kćerka umrla, zarastao je grob Čučuk-Stane, koji se nalazi pokraj grobova njenih sinova, pa na njemu nema ni obeležja, i prešao je u zaboravnost, jer Stana nema ovde nikoga od roda, a o njenu patrijotizmu i požrtvovanju malo se ovde vodilo računa dok je ona živela. Znam da će ovo interesovati srpski svet, i vredno je da se pribeleži.”

***
Da legenda o Čučuk-Stani i dalje traje, svedoči i ime našeg benda „Cucuk Stana HC Orchestra”, nedavna modna revija Verice Rakočević nadahnuta Čučuk-Stanom, ali i najava ugledne kozmetičke kuće „Avon” koja je, najavljujući novi ruž za usne, odnekud, kao, iskopala recept koji je otkrila Čučuk Stana zavodeći Hajduk-Veljka. Ovako: „Uzmite jednu crvenu ljutu papričicu i usitnite je u avanu, zatim po papričici pospite nekoliko kapi meda, stavite nekoliko latica ruže i ostavite da odstoji; pre nego što krenete na spavanje namažite svoje usne ovom smesom i ujutro ćete imati pune, crvenkaste, zavodljive usne”.

Nije nego…

suleistoricar.wordpress.com