DA LI ŽIVIMO U SVETU KAKAV JE ZAMIŠLJAN…

Sajt Yugopapir nedavno je preneo tekst objavljen u TV Novostima 1969. godine u kome futuristi predviđaju kako će izgledati 2000. godina. Elementarijum tim povodom istražuje šta se od toga obistinilo

Jedna od razglednica iz francuske serije na kojima je krajem 19. i početkom 20. veka prikazivana 2000. godina, Foto: Flickr

Iz ugla brojnih stanovnika Zemlje  2000. godina nije označavala samo poslednju revoluciju planete oko Sunca u 20. veku ili kraj drugog milenijuma, već mnogo više od toga. Od dvehiljadite godine očekivalo se mnogo u naučno-tehnološkom smislu. Kako futurologija nikako ne može biti egzaktna, jer dobrim delom počiva na induktivnom mišljenju, a često i velikoj pretencioznosti neutemeljeno optimističnih vizionara, mnoga predviđanja o dvehiljaditoj godini ostala su neostvarena. Za pojedina se danas čak i zna da su nemoguća, dok se ponešto ipak i ostvarilo.

Ukoliko biste koristeći vremensku mašinu skoknuli pola veka u prošlost i sreli nekog Jugoslovena, vrlo lako biste mogli da pobijete njegov entuzijazam dokazima da prosečan ljudski vek u 2000. godini nije iznosio vek i po, da Jugoslavija nije postala „mala Švedska“ i da, što je po njega možda najtragičnije, zemlja u kojoj živi uopšte više neće postojati. Kao i u velikom delu sveta, i u Jugoslaviji je hladnoratovski period velikih globalnih ulaganja u nauku i tehnologiju doneo optimistične poglede u budućnost. Nakon razaranja u Drugom svetskom ratu, zemlja se narednih decenija ubrzano obnavljala, standard i kvalitet života su rasli, spoljnopolitičke prilike su uglavnom bile povoljne, a kolektivni duh samoupravnog socijalizma je kreirao sliku berićetne budućnosti.

JUGOSLAVIJA BUDUĆNOSTI

Detalj sa novčanice iz 1987. godine, Foto: Wikimedia

Godina 1969. ostaće upamćena po jednom od najvećih podviga ljudske civilizacije – prva ljudska posada je kročila na Mesec, a oduševljenje se osetilo i u Jugoslaviji. U to vreme popularna emisija „Vidici“ na Televiziji Beograd bavila se temom načina i kvaliteta života kada jednom bude došla ta 2000. godina. Brojni sagovornici iz sveta nauke i tehnologije su tokom nekoliko epizoda predviđali kako će izgledati život za tri decenije, a rečenica iz scenarija ove emisije „I mi, Jugosloveni, kao da smo ukrcani u neku raketu koja nas nosi u budućnost“, opisuje tadašnji entuzijazam koji iz današnje perspektive zvuči pomalo naivno.

Od Jugoslavije se očekivalo da dvehiljaditu godinu dočeka u grupi visokoindustrijskih zemalja sa BDP-om ravnim onom u Švedskoj 1965. godine, što bi iznosilo oko 2500 dolara po stanovniku. Taj prosek je dostignut, istina, dosta ranije. Još tokom osamdesetih godina dosezao je i 6000 dolara po stanovniku, ali raspad zemlje i ratovi devedesetih doprineli su da krnja Jugoslavija u novi milenijum uđe sa BDP-om od svega 1500 dolara po stanovniku, kao jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi.

Ni predviđanje o Jugoslaviji sa 30 miliona stanovnika nije se obistinilo, a sada se može gotovo sa sigurnošću reći da ta brojka ne bi bila ostvarena čak ni da je zemlja ostala cela. Prema Popisu iz 1991, SFRJ je imala nešto više od 23 miliona žitelja, a današnji broj stanovnika unutar istih granica iznosi oko 21 milion. Osim velike emigracije nakon raspada države, tadašnji prognozeri očigledno nisu imali u vidu ni veliki pad nataliteta.

PRODUŽITI ŽIVOT

Foto: Pixabay

Vizionari tog doba mnogo nade su polagali u spoj medicine i tehnologije, koji je čoveka koji ulazi u 21. vek trebalo da pretvori u neku vrstu Ničeovog Übermensch-a. Životni vek od 150 godina, zaustavljanje starenja, veštački organi, te povećanje intelektualnih kapaciteta spajanjem mozga i računara, bili su samo neki od zacrtanih ciljeva na kapiji 21. veka. Međutim, bliska budućnost se pokazala nešto drugačijom. Prosečan ljudski vek od 150 godina ostao je samo san, a globalni prosek je 2015. iznosio samo 71,5 godina, dok je dvehiljadite bio ispod 70 godina.

Uprkos porastu kvaliteta života u većem delu sveta i napretku medicine u poslednjih pola veka, očekivani rezultat nije ni približno postignut, a najbliži tom broju je životni vek Japanki, koji danas iznosi u proseku oko 87 godina. Smatra se da ljudski vek ima ograničenje od oko 120 godina (Hejlfikova granica), što je posledica maksimalnog broja deoba ćelija. Ipak, neki naučnici tvrde drugačije. Džejms Vaupel sa Instituta „Maks Plank“ mišljenja je da ta granica prelazi 120 godina, ali i da je moguće da ona uopšte ne postoji. Takođe, biolog Zigfrid Hekimi sa Univerziteta u Montrealu za „Gardijan“ je rekao da će „prosečan životni vek ljudi biti u stalnom porastu pa će najstarija osoba 2300. godine doživeti sto pedeseti rođendan“.

Doktor Džejms Bedford je krioprezervirao prvu mrtvu osobu 1967. godine i od tada su postojale tendencije da bi ljudi kojima medicina njihovog doba ne može pomoći mogli biti izloženi tretmanu dubokog zamrzavanja. Ideja da se tako očuvana tela „probude iz zimskog sna“ u bliskoj ili dalekoj budućnosti možda zvuči utopijski, ali je ovom procesu već podvrgnuto oko 250 osoba, te se tako ova vizija iz 1969. može na neki način nazvati i dalje živom. Sa druge strane, transplantacija organa je imala svoj bum šezdesetih godina prošlog veka. Prvi pankreas je uspešno presađen 1966, a jetra godinu dana kasnije, pa su ljudi tog doba očekivali da će se 2000. vitalni organi menjati kao rezervni delovi kod automobila. Na početku 2018. možemo reći da je ova prognoza bila ipak preambiciozna, barem u pogledu masovne dostupnosti, i pre svega cene.

NADGRADNJA ČOVEKA

Foto: Flickr

Berni Klark je ime prve osobe kojoj je 1982. godine uspešno ugrađeno veštačko srce koje je kucalo narednih 112 dana. Shodno predviđanjima, 2000. godine je stvorena prva veštačka bešika. Ipak, nju je dobio jedan pas, a prvi čovek tek šest godina kasnije. Prvo veštačko uvo je iz laboratorije izašlo 2013, dok sa većim ili manjim funkcionalnostima ljudi danas mogu imati veštačku jetru, pluća, pankreas i druge organe. Britanac Rej Flin je prvi kome je 2015. ugrađeno bioničko oko – uređaj koji informacije sa kamere smeštene na njegovim naočarima pretvara u električne stimuluse koji putem retine stižu do mozga.

Protetika ekstremiteta je možda otišla najdalje, jer je slučaj Oskara Pistorijusa ušao u anale medicine i sporta. On je 2011. postao prvi osvajač medalje na svetskom prvenstvu u atletici sa obema veštačkim potkolenicama i stopalima. To je izazvalo kontroverze jer mnogi smatraju da bi u budućnosti sportisti sa veštačkim ekstremitetima mogli biti u velikoj prednosti u odnosu na ostale takmičare.

Ideje o povezivanju mozga i računara postoje decenijama, ali 2000. godina nije donela čoveka sa mikropocesorom u glavi. Međutim, prošla godina potencijalno može biti značajna u istoriji, jer je započet projekat Neuralink – pionirski poduhvat Ilona Maska sa ciljem razvijanja računarsko-moždanog interfejsa koji bi se koristio kako za tretiranje oštećenja mozga tako i za njegovu „nadrgadnju“.

Sanjar iz 1969. bi danas verovatno bio razočaran jer Sahara i druge pustinje nisu postale cvetne oaze, energija nije besplatna pa čak ni dostupna svima, a sintetička hrana prepuna vitamina ne stiže masovno iz prodajnih objekata na kućnu adresu. Takođe, ne samo da nije pronađen način da se temperatura ne Zemlji kontroliše „ubacivanjem kiseonika u atmosferu“, već su efekti globalnog zagrevanja iz godine u godinu sve izraženiji. Čak ni veštački Mesec koji dodatno obasjava Zemlju takođe nije realizovana ideja. Sa druge strane, promene pola, boje kože i sve vrste plastičnih operacija koje menjaju lični opis iz korena, danas su dostupne. Ostvarilo se čak i predviđanje o biranju pola novorođenčadi, a „čudesni svetlosni zraci“, kako su tada nazivani laseri, zaista su ušli u sve oblasti života.

Tekst: Vasilije Glomazić

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________

 

ŠOPENHAUER: „PAZITE ŠTA, KADA I KAKO!“…

Pazite šta i kad mislite!

’Koristite se dobrim raspoloženjem, jer ono dolazi tako retko’ – J.V. Gete

Ma koliko imali vedre misli, čuvajte se jedne mogućnosti: Noću se one mogu iščašiti, izvrnuti, i na kraju preobratiti u tamnije misli! Ili ako lepše zvuči u – ‘plave đavole’! Uuu, misterija i magija! Ali zapravo baš i nema neke misterije…

Mislim da reči ‘plavi đavoli’ koristi Artur Šopenhauer, ali nemojte mi slepo verovati.

Govorim vam iz perspektive subjekta i ne insistiram na tome da je kod svih ljudi tako, ali ostavljam mogućnost da bi barem tako moglo biti.

Šopenhauer je smatrao da fantazija noću radi punim kapacitetom. Rezultat toga je pomućivanje razuma i moći suđenja.

Predmeti našeg mišljenja, a naročito oni koji se tiču ličnih stvari i egzistencije, noću mogu dobiti opasan izgled jer razum je taj koji misli racionalno, onaj koji dobro i zrelo rasuđuje. Ali, plavi đavoli… To su ‘prave’ aveti, strašila kao iz bajke za decu.

A zašto je to tako?

Noću je razum umoran, intelekt se prepusti, opusti  i spremi se za san. Svaki ulazak u san je mala smrt. Razmišljanja o teškim stvarima pred san su opasna. Fantazija uzima maha i uzburkava naša osećanja što dovodi do uzbuđenja. Ona prosto ne ume da sudi! Šopenhauer bi rekao da je noću duh malaksao.

Od noći stvari dobijaju crnu boju. Mrak nas čini pažljivim i plašljivim, pa će čak i ono što nam danju izgleda dobro, noću izgledati drugačije, kao u nekom čudnom ogledalu.

Zato je noć predviđena za san. San je, kao i noć, jedan događaj koji izopačuje misao.

Takođe, može se desiti da se trgnemo iz sna, da nam neka misao prođe kroz glavu, ali fantazija je već preuzme i načini je da izgleda genijalno, epohalno i prepametno. Naravno, to je obmana, jer ujutru sve nestaje i ta misao će nam izgledati kao maštarija i glupost. Umetnici možda ne moraju da budu oprezni jer je fantazija često na njihovoj strani. Maštarije plus kreativnost! Umetnik ume da kontroliše fantaziju, pored još mnogo faktora koji utiču na njegovu kreativnost i izraz.

Zato, pamet u glavu! Treba kontrolisati fantaziju i ne dozvoljavati joj da barata važnim mislima tokom noći u kojima vidi potencijalnu negativnost.

Sve one velike misli koje se tiču vaše ličnosti, intime, velikih odluka, egzistencijalnih pitanja, zaljubljenosti, posla…Njih ostavite za dan! Dan je beo, noć je crna. Prosto je k’o pasulj! Ništa ne osvetljava tako lepo i tako dobro kao Sunce. Prirodna svetlost daje razumu čistu moć rasuđivanja, mogućnost apstraktnog mišljenja.

Jutro je mlado, sve je sveže i vedro, tada smo jaki. Treba ranije ustajati, što meni naravno nikako ne polazi od ruke. Noć je starost i tada smo umorni, baš tako bi rekao Šopenhauer, i dodao da smo još zbog izmorenog duha u noćnim satima lakoverni i brbljivi.

Znajte, kad nastupi duboka noć lupkanje u našim ormanima može delovati kao da se iza njihovih vrata krije stepenište niz koje neko upravo silazi!

Čitati uz: https://www.youtube.com/watch?v=555XMqqDYtU

---

Pročitajte još: INTERVJU SA PLATONOM: OKUPAJTE SVOJU DUŠU I OBRIŠITE JE BELIM PLATNOM!

Izvor: zabaviste

---

---

 

OPASNOST VREBA IZ ČAŠE…

Alkoholna pića i neke droge, pogotovo u kombinaciji, što je vrlo često, ostavljaju trajne posledice na mentalno i fizičko zdravlje, posebno mladih, koji na žurkama o tome ne razmišljaju

Mladi često ne shvataju kakvom riziku se izlažu pijući u klubu ili na žurkama

Mnoge žurke tinejdžera, proslave rođendana, mature i provod u noćnom klubu ili na splavu zbog trovanja od alkohola, umesto kod kuće, završe se u ambulanti.

Mladići obično mešaju pivo sa žestokim pićem ili psihoaktivnim supstancama, a devojke najčešće posežu za koktelima. Nekoliko čašica i – zbogom pameti!

Takvih primera je mnogo poslednjih godina i kod nas i u inostranstvu. Neki će se setiti vesti da je zbog pomodnog koktela s tečnim azotom tinejdžerka iz Lankastera ostala bez želuca!

Ta supstanca se inače koristi za hlađenje i zamrzavanje, a ako se udiše ili konzumira, može da izazove i oštećenje unutrašnjih tkiva. Nakon ovog incidenta britanske vlasti zabranile prodaju ovog i mnogih drugih spornih koktela.

I apsint je za vreme svoje najveće slave smatran čudotvornim napitkom, „zelenom vilom” koja inspiriše, ali i đavoljim pićem, koje treba ukinuti, što se u nekim zemljama (ne i kod nas) na kraju i dogodilo.

Komentar tinejdžera koji je konzumirao popularni koktel zaista zvuči zastrašujuće: dve kocke leda prelivene apsintom drže se u ustima – da utrnu, a ubrzo se i mozgu desi to isto!

Uprkos ozbiljnim upozorenjima, prof. dr Jasmina Jović Stošić, načelnik Klinike za urgentnu i kliničku toksikologiju VMA, kaže da je sve veći broj onih koji zatraže pomoć na ovoj klinici, koja je jedina specijalizovana ustanova za lečenje akutnih trovanja, otvorena 24 časa, sedam dana u nedelji.

– Zabrinjavajuće je što je broj akutnih trovanja tokom poslednje decenije stalno u porastu. U našoj ambulanti godišnje primimo oko 4.000 pacijenata. Od toga, tri četvrtine zbrinjavamo tokom jednodnevne hospitalizacije ili ambulantnih pregleda, a jednu četvrtinu moramo da zadržimo na bolničkom lečenju – ističe dr Jović Stošić.

Kada je reč o omladini, naša sagovornica kaže da je i dalje najučestalije trovanje i ono ima ciklični karakter.

– Zahvaljujući brizi i kontroli profesora, broj akutnih trovanja alkoholom sada je neuporedivo manji tokom mature. Ali vikendom i u vreme proslava, za Novu godinu, posebno, broj maloletnih pacijenata koje mi uglavnom zbrinjavamo u sitne noćne sate iz godine u godinu se povećava. Najređe dolaze sa kućnih žurki. Uglavnom je to omladina koja izlazi po klubovima i ostaje do tri, četiri, pa i pet ujutru – konstatuje doktorka.

Osim zbog alkohola, primećena je pojava novih agenasa koji dovode do akutne intoksinacije.

Jedna od tih je droga koja se naziva „biljni tamjan” i prodaje sa kao osveživač vazduha, a u suštini je mešavina koja ima efekte slične marihuani. Međutim, za razliku od klasične, prirodne marihuane, ovde se, kako opisuje doktorka, radi o mešavini biljaka koje nemaju posebno psihoaktivno dejstvo, ali su poprskane sprejom sintetske marihuane, koji je mnogo jači.

To kod mladih osoba dovodi do poremećaja u ponašanju, sličnih akutnoj psihozi i akutnoj šizofreniji! Uz to imaju i lupanje srca, halucinacije, delirijum…

– Početkom godine imali smo veliki broj takvih slučajeva intoksinacije, jer su jedno vreme te supstance mogle legalno da se kupe u nekim prodavnicama u Beogradu.

Znate, kada nešto možete da kupite legalno, onda se omladini, pogotovo maloletnoj deci, šalje poruka da je to dozvoljeno i da nije štetno, što je daleko od toga. Zato smo krenuli u akciju. I štampa je mnogo pisala o tim drogama, angažovali smo i policiju, Ministarstvo trgovine, tako da smo u saradnji sa svima njima uspeli da ih stavimo na listu zabranjenih i da se obustavi slobodna prodaja, pa je sada, krajem godine, tih slučaja trovanja znatno manje nego početkom godine – ističe ona.

Da bi se, kako objašnjava naša sagovornica, otkrile uobičajene droge, recimo, heroin, marihuana, pojedini lekovi, amfetamini, postoje standardni testovi, to jest test-tračice.

– Testiranjem mokraće u roku od nekoliko minuta se pokaže da li je neko uzimao nešto od toga ili nije. Međutim, novi sintetski kanabinoidi, koji se nalaze u biljnom tamjanu, tim testom se ne vide. To nam je zadalo mnogo muka i dilema dok nismo razradili metode koje su mnogo sofisticiranije i zahtevaju skuplju opremu, uz pomoć kojih smo mogli da utvrdimo šta je u pitanju – napominje.

Doktorka upozorava da zavisnost i rekreativno uzimanje droga, pogotovo u kombinaciji sa alkoholom, što je vrlo često, može da ostavi trajne posledice, kako na mentalno, tako i na fizičko zdravlje.

Mladi koji koriste psihoaktivne supstance dovode sebe u situacije da učestvuju u tučama ili saobraćajnim nesrećama, a i u tim prilikama zaista može da dođe do fatalnih ishoda.

Posle korišćenja psihostimulativnih sredstava te osobe gube dodir sa realnošću i mnogo su sklonije depresiji, imaju oštećeno pamćenje, afektivno reaguju…

Ponekad se život može dovesti u opasnost čak i ako se samo jednom pretera u nedozvoljenom piću!

– Za sve postoje smrtne doze, pa i za alkohol ili psihoaktivne supstance. Takvi slučajevi nisu česti, ali dešavaju se. Od heroina se praktično može umreti i prilikom uzimanja prve doze! Ukoliko se pacijent predozira, vrlo lako pada u komu, prestaje disanje i nastupa smrt!

Alkohol, između ostalog, može da izazove komplikacije kao što su akutni pankreatitis, poremećaj metabolizma i veliki pad šećera i da trajno ošteti mozak. Kokain u pojedinim slučajevima može da izazove infarkt srca, mozga i creva, „ekstazi” i njemu slični preparati takođe mogu da budu opasni. Zato ne sme niko da se zavarava da može jednom da proba i nema veze – naglašava doktorka.

Mada bi u pojedinim situacijama možda bilo poželjno, dr Jović Stošić kaže da ne insistira na tome da policija interveniše.

– Nama je bitno da oni koji dovedu ugroženog pacijenta ne strepe da će biti ispitivani od policije, pa da zbog straha od kazne svog druga ostave komi i pobegnu. Kada su ostavljeni sami ili sa nepoznatim ljudima, onda nema ko da pozove hitnu pomoć, nema ko da ga podigne da se ne uguši ako povraća, nema ko da vidi da li je prestao da diše…

Uglavnom pozovemo roditelje, s obzirom na to da je vrlo često potrebno da se toj deci donese čista odeća i pruži moralna podrška. Onda oni u dogovoru mogu da odluče da li će slučaj prijaviti policiji – navodi dr Jović Stošić, koja i sama priznaje da je viđala različito ponašanje roditelja.

– Jedni su brižni, dotrče kad ih pozovemo i imaju razumevanja za ono što se dogodilo. Drugi burno i agresivno reaguju. Neki krive društvo, a ne sebe ili svoje dete, ili misle da je njihovom detetu neko drogu „podmetnuo”. Postoje i oni koji su potpuno nezainteresovani, čak se i ne javljaju na telefon, ili kažu da moraju da spavaju da bi mogli da idu na posao i ne pojave se – dodaje naša sagovornica.

Doktorka smatra da, osim roditelja, značajnu ulogu u vaspitanju dece imaju država i sistem. Međutim, omladina je dezorijentisana u svojim ciljevima. Provod u klubovima i splavovima, gde su upravo i izloženi opasnosti, glavna je zabava u Beogradu.

Prema Zakonu o javnom redu i miru, ukoliko se alkohol posluži maloletnoj osobi, sledi 30 dana zatvora ili novčana kazna. A da li je neko odgovarao? Čemu zabrana prodaje alkohola posle 22 časa u marketima kad ona ne važi u fensi kafićima, splavovima, noćnim klubovima?

Autor: Jordanka Stanković
Izvor: politika.rs

________________________________________________________________________________________

KORIFEJ SRPSKE I JUGOSLOVENSKE UMETNOSTI…

Na današnji dan, 21. novembra 1902. u Beogradu je  rođen Marko Čelebonović, slikar, profesor Likovne akademije u Beogradu, ambasador…

Marko Čelebonović (Beograd, 21.11. 1902 – Sen Trope, 23. 07. 1986)

Marko Čelebonović je studirao ekonomiju u Oksfordu, a pravo u Parizu. Vajarstvo je učio u Burdeleovom ateljeu, ali se kasnije opredelio isključivo za slikarstvo.

Bio je član francuskog Pokreta otpora, a posle rata vratio se u Beograd, gde je kao slikar i javni radnik razvio impozantnu aktivnost. Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti i sekretar Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a zatim poslat na ambasadorsko mesto u Parizu. 

Čelebonović je izlagao samostalno u Beogradu (1938, 1952, 1953) i desetak puta u Parizu. Pojavljivao se često na revijalnim izložbama ULUS-a i sa grupom „Samostalnih“, čiji je bio osnivač i član.

Najčešće je slikao mrtvu prirodu, enterijere sa figurom i figuru, portrete žena u narodnoj nošnji, ali i predele naše zemlje i Francuske. Bio je doživotni predsednik Međunarodnog udruženja likovnih umetnika.

---

 

Marko Čelebonović

Osetio sam odmah osobitu privlačnost boja i njihovih razmaza u različitim gustinama (…) Rekao bih da slikar, u toku života, prvo stanuje u prizemlju, blizu tla, a kasnije se seli na prvi ili drugi sprat, što ga odvaja od materijalne realnosti i uvodi u neopterećeni duhovni svet.
Marko Čelebonović, 1981.

Umetnici se različito odnose prema sopstvenim delima. Skoro svi najreprezentativnija promovišu na likovnim smotrama i samostalnim izložbama. Mnogi ih rado prodaju ili poklanjaju muzejima i ljubiteljima, ispravno uvereni da tek onda počinju da snažno dejstvuju i da svedoče o tokovima epohe.

Pojedini se od nekih teško rastaju iz sentimentalnih ili bilo kojih drugih razloga, katkad ubeđeni da su bolja od ostalih i da nikakva materijalna protivvrednost ne može da nadoknadi onu umetničku.

Tako su i u porodici Marka Čelebonovića ostali njegovi radovi za koje je, uvereni smo, bio posebno vezan. Oni su dragoceni zato što otkrivaju autora kao čoveka, supruga, oca i prijatelja, takođe i kao umetnika, jer ovaj vredan skup omogućava sagledavanje njegovog stvaralaštva od 1923. do 1984, od prvih rezultata, preko najviših uzleta do poslednjih pokušaja koji su zaslužili overu potpisom.

Marko Čelebonović spada u red korifeja srpske i jugoslovenske umetnosti XX veka.

Njegova dela nalaze se u stalnim postavkama najuglednijih muzeja i galerija, a bila su neohodna i kod najprobranijih antologijskih pregleda, kakve su Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej priredili kod nas i u inostranstvu.

Njgovo stvaralaštvo su pratili, tumačili i proučavali najeminentniji kritičari, teoretičari i istoričari umetnosti. Na pojedinačna ostvarenja u okviru zajedničkih smotri pre Drugog svetskog rata, osvrtali su se Todor Manojlović, Rastko Petrović, Boško Tokin, Milan Kašanin, Branko Popović, Đorđe Popović, Sreten Stojanović i drugi. Samostalnu izložbu u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1932) prikazali su, uz pohvale, nadahnuto i nepogrešivo, Miodrag B. Protić, Moma Stevanović, Pavle Vasić, Petar Lubarda i Stojan Ćelić. Slike kojima je zastupao Jugoslaviju na Bijenalu u Sao Paolu (1957) brazilskoj i svetskoj publici približio je Oto Bihalji-Merin.

Od tada su i mnogi drugi u javnim glasilima iznosili stavove o dometima ovog velikana, posebno stalni saradnici dnevnika i nedeljnika među kojima Lazar Trifunović, Katarina Ambrozić, Miodrag Kolarić, Dejan Medaković, Zoran Markuš, Vladimir Rozić, Boris Petkovski, Dušan Pajin, Đorđe Kadijević, Aleksandar Basin, Ješa Denegri, Kosta Vasiljković i Nikola Kusovac. Studije u monografijama, katalozima i knjigama o srpskoj umetnosti objavili su Stojan Ćelić, Miodrag B. Protić, Lazar Trifunović, Stanislav Živković, Aleksa Čelebonović, Andre Tedesko i Ivana Ivanović.

Oto Bihalji Merin je ispravno istakao da Čelebonović poseduje gotovo apsolutnu hromatsku percepciju, da kod njega svaka boja izaziva eho u beskraju. Na početku svoje izuzetne studije, Miodrag B. Protić je nepogrešivo ocenio: Slikar stvari, prostora, raspoloženja, i preživljenog iskustva daleko više nego mentalnog iskustva, za Čelebonovića bi se moglo reći ono što je Kasu rekao za Vijara – da je magičar malih čuda svakidašnjeg života. Isti stručnjak je poglavlje o njegovom stvaralaštvu u Srpskom slikarstvu XX veka rekapitulirao tvrdnjom da Čelebonovićev istorijski značaj nije, dakle, samo u ulozi – koja je često i sticaj okolnosti – već u samoj suštini i vrednosti njegove umetnosti: izuzetna slika, struktura i doživljaj sveta u jednoj tako presudnoj i protivurečnoj epohi.

Lazar Trifunović se saglasio da je Stojan Ćelić dao prihvatljivo objašnjenje kada je izneo da su obe komponente – francuska tradicija i balkanska, istočnjačka senzibilnost posebne vrste – ne isključuju jedna drugu, što je svojevremeno osetio i Žan Bure kad je govorio o Čelebonovićevim urođenim čisto slovenskim osobinama.

Posle iscrpne analize, Stanislav Živković je rezimirao da Čelebonovićevo slikarstvo sadrži realnost pomešanu sa fantastikom, mistiku epa sa poezijom svakodnevnog života (…) jedna od poruka ovog slikarstva, gde je umetnost neka vrsta alhemije, a sam stvaralački akt nešto pomalo mistično, gde se sve dešava instiktivno, nagonski, bez racionalne kontrole.

Stojan Ćelić zaključuje da Čelebonović duguje francuskom slikarstvu mnogo, ali može se reći da on sebe osećanjem tog duga nije opteretio. On je otkrivao vrednosti u tom slikarstvu i one su u njegovom posedu, dakle već izmenjene kao elementi, samo jedan nužan , sa razlogom usvojen deo njegovog izraza. Ostalo, složena struktura njegove umetničke ličnosti izgrađena je na doticajuma sa drugim školama, pre svega španskim i sa holanskim (…) Na kraju treba reći (…) da je Čelebonovićevo slikarstvo zasnovano na vrednim, u stvari najvrednijim osloncima koje je Evropa u svojoj tradiciji stvorila, da je doticalo značajna iskustva umetnosti ovog veka i da se samo nudi kao iskustvo izuzetno i nezamenljivo.

Aleksa Čelebonović, slikar i izvanredan teoretičar, objavio je razgovore sa svojim starijim bratom Markom i istakao: Po njemu, umetnost nije realizovanje nekih odreređenih, unapred stvorenih zamisli, nego je ona izraz konttinuiteta življenja. U njegovim slikama, kako ih sada radi, nema ni početka ni kraja. Sve izvire jedno iz drugog. Kad sedne pred takozvano belo platno, ono za njega nije belo, nego već ima neke sadržaje. Sadržaje koji proističu iz onog što je prethodno radio.

Andre Tedesko i nazivom Marko ou les objets et leurs ombres navodi na večitu zapitanost između stvarnog i nikad uhvatljivog, trajnog i prolaznog, što jeste bitno svojstvo poetike našeg izuzetnog umetnika koji pripada i srpskom i francuskom slikarstvu.
Ivana Ivanović konstatuje da je Čelebonović objasnio ne samo svoje viđenje procesa nastanka umetničkog dela već je u rečenici: „U borbi između reda i nereda leži cela drama čovekove kreacije” ujedno sažeo suštinu sopstvenog stvaralaštva koje počinje i završava jedinstvom suprotnosti između emocija i razuma, spontanosti i samokontrole, logike i haosa.

Stanislav Živković pretpostavlja da je Čelebonović uradio preko dve hiljade ulja i oko pet stotina pastela, crteža i grafika. Potpuniji popis nije urađen, što opravdava i činjenica da su eksponati uglednih manifestacija rasuti širom sveta, a autor nije vodio nikakvu evidenciju. Isti istoričar umetnosti stvaralaštvo ovog umetnika deli na faze koje bi mogle da nose nazive: parisko školovanje (1923-1926), sazrevanje (1926-1928), mrka (1928-1933), zelena (1933-1939), dramatični intermeco (1940-1945), prelazna (1945-1955), zeleno-plava (1956-1965) i bela (od 1965).

M. B. Protić je Čelelebonovićeve pređene deonice odredio kao naivni romantizam, poetski realizam i intimizam, realistički ekspresionizam, s napomenom da je njegovo delo uklopljeno u pojedine evropske pokrete, ali u svim razdobljima i izraz neponovljive umetničke ličnosti, čije oznake postoje u svim njegovim slojevima, od predmetnog i fenomenalnog do transcendentalnog.

Polazeći od psihološkog i simboličkog konteksta, Ivana Ivanović predlaže periodizaciju u odnosu na sledeće motive: zid i ograda, globus, ramovi za slike i vrata, obilje, kotarice i plodovi; ptica i krčag; ogledalo, čaša i jabuka.

Međutim, Čelebonovićevu ikonografiju ne mogu u potpunosti da odrede ponuđeni pojmovi. Na slikama između 1930. i 1940. pojavljuju se, iznosi Aleksa Čelebonović, dve persijske figure, pozlaćena barokna bogorodica, stari globus, makedonski peškiri i delovi narodne odeće iz Skopske Crne Gore, rimski ćup, porcelanski krčag sa izvijenim trakama od pozlate itd. Sada (1981, prim. Lj. M.) ničeg od toga nema. Sve je manje-više razdelio, a umesto toga opet je poređao niz dekorativnih stvari koje imaju istu funkciju, ali nemaju nikakvu akntikvarnu vrednost.

Zapazićemo kamenje nađeno na žalu, korenje, dečje poklone i jednog veoma ekspresivnog lava od keramike.

Skoro po pravilu, Čelebonović je za podnožje mrtvih priroda od sredine šezdesetih koristio malu komodu sa jednom fiokom iz svog odeljenja u Sen Tropeu. Odgovarajući na bratovljevo pitanje, objasnio je šta mu ona znači: To je donji ritam, a iznad nje je gornji ritam. Lišće je vazduh. Mora dole nešto da postoji da bi se mogla izraziti gornja dinamika. (…) U većini mojih slika, bar za mene je to tako, postoji transpozicija onog što je vidljivo u nešto što odgovara osećanju svečanog. Svečanost je sam život. Svečanost nije slavlje.

Čelebonović je slikao portrete, figure, enterijere, predele i, posebno mrtve prirode sa predmetima iz svog okruženja. Međutim, usredsređivao se na srž plasičnog govora i stvaralački proces po sebi i, kako je sam izjavio: Moje preokupacije nisu nikada bile skoncentisane na estetsku stranu slikarstva već na ono što može čoveka drastično da uzbudi i ponese. Duhovnost i simbolika boja stremile su istom cilju. Cezure u njegovom opusu nisu oštre. Zato su potrebna i drugačija razvrstavanja koja bi segmente izdvojila iz celine i istovremeno ih sa njom spojila. Kretao se od novog realizma prožetog ekspresionizmom forme, ponekad postkubizmom i, kratko, šagalovskim onirizmom i fantastikom, preko umerenog ekspresionizma do poetskog ili poetizovanog realizma obeleženog snažnom ekspresijom i metafizičkom dimenzijom. Sve ono što je u nasleđe ostavio svojim najbližima pruža uvid u estetske postulate, omiljene motive, slikarski postupak i vrhunske rezultate.

Dva najranija platna svedoče o darovitosti mladog pravnika sa Sorbone, koji je skulpturu učio kod Burdela, ali se okrenuo slikarstvu. Nesuđeni vajar je zadržao skulpturalno modelovanje kompatnih oblika i voluminoznih masa, što su bili i zahtevi vremena, a odmah iskazao i izraziti koloristički senzibilitet. Kod figura i aktova razrešavao je iste probleme forme i konstrukcije kao kod uništene kompozicije poznate po reprodukciji u francuskom časopisu Krapujo, predstavljene na Salonu Tiljeri (1925). Čelebonović je, posle prvog učešća na cenjenoj smotri, tražio i u onostranom, a pre svega u slobodnom tretiranju oblika, zvučnim pigmentima i nesputanijem iznošenju kulturom i obrazovanjem izbrušenih emocija.

Četiri slike, od kojih se Čelebonović nije rastajao i ostavio ih porodici, u rasponu od 1926. do 1928, dokazuju da su mu mnogo značile kao prvi uspesi, svedočanstvo o vrlo brzo postignutoj zrelosti, podsećanje na odanog prijatelja Mila Milunovića i ostale njemu drage ljude.

Njegovi potezi su sigurni i gestualni, crtež razgiban i pojednostavljen, boje istančane i nešto sonornije. I dalje je blizak ekspresionizmu, najčešće vrlo umerenom, uvek sklon izvesnoj liričnosti uslovljenoj i činjenicom da svesno nije radio po modelu nego po sećanju, u nameri da njegova slika bude samo eho realnog, odraz proosećanog i doživljenog.

Po njemu, bilo je to slikarstvo osećanja, koje se petnaestak godina potompretočilo u razrešavanje problema koje sam sebi postavlja, čvrsto rešen da, kako slikovito pojašnjava, Aleksa Čelebonović, gazi po terenu koji je težak, možda i mučan, jer odražava njegov život, a ne da se odmara rezultatima koje je već postigao.

Sklonost ka zasićenim površinama, očita je i u mrkoj fazi čiji naziv dovode u sumnju slike svetle palete. Ćelić pominje i belu fazu, za koju misli da se naslućuje u delima iz 1928-1929, kulminira 1931-1932, a završava 1933. godine. Ipak, u njenom zenitu ima slika koje nisu ni bele ni mrke. Zato bi naziv razdoblje toplih harmonija okera i smeđe, često sa znalačkim akcentima crvene i plave, bilo preciznije od opšte prihvaćenog. Čelebonović je, 1928, prvi put slikao po prirodi svog dvorišta u Sen Tropeu, koji su ukućani zvali kokošinjac. Od tada mu je polazište bilo samo podstrek za nalaženje hromatskih i prostornih odnosa, za sprovođenje likovnih zakona i stvaranje prirode slike. Pored nekoliko motiva iz Sen Tropea, obradio je dramatičnu, asocijativnu mrtvu prirodu, figure u enterijeru i, kao uvek, likove dragih osoba, među kojima i nadahnute portrete svoje ćerke. Iz ovog perioda potiču i njegova prva remek-dela.

Slike iz porodične kolekcije koje pripadaju zelenoj fazi, dokazuju da je Čelebonović i dalje koristio iste tople harmonije, poneki akcenat crvene, a zelenu uveo kao lajtmoti kolorističke orkestracije. Njemu je ova grupa radova bila važna iz više razloga. Pretpostavljamo da ga je enterijer ateljea podsećao na prve godine u Sen Tropeu, takođe i zato što se u njemu već kristališu mrtve prirode iz sedamdesetih. Dva poetskorealistička akta vezuju se za seriju onih koje je naslikao tokom šeste decenije. Likove i karaktere Freni, porodičnih prijateljica i, nadasve, ćerke Nikol, sugerisao je na način izvanrednog portretiste koji ne povlađuje modelu nego ističe suštinu i potvrđuje Ćelićeve reči: Njega nešto goni da pronalazi mnoge skrivene, zamagljene podatke o ljudima i stvarima, da razotkriva tajne ljudske psihe ili da podređuje čoveka svojoj meri i svom biću.

U fazi dramatičnog intermeca Čelebonović je uspešno definisao i svog prijatelja Van der Ensta. Istim žustrim potezima, širom četkom i svetlijim pigmentima, kompozicijom i izvesnom tajnovitošću usmerio je na govor predmeta, na određeno raspoloženje prema duši stvari, kako je sam izjavio, što postaje njegovo trajno obeležje. U svojoj prelaznoj fazi (1945-1955), zahteve socrealizma u Jugoslaviji zadovoljio je novim motivom, ne neizbežnim poletnim pokličem i ulepšavanjem stvarnosti. Nije se odrekao stare plastične građe, pikturalnog bogatstva i svedenim oblika. U isto doba, radio je mrtve prirode i portrete, od kojih je jedan (Devojka sa lišćem, 1948) izlagao u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1952). Uskoro je supruga Freni postala i centar i detalj razvijenog enterijera sa mrtvom prirodom. Slikarskim postupkom, hromatikom i nervaturom crteža, ovaj rad sa njenim likom vezuje se za motiv Sen Tropea, izveden samo po strogim moralnim načelima umetnika koji ne pristaje na diktat bilo koje vrste, nego se hrabro zalaže za slobodu umetnika i umetnosti, a to potvrđuje i članstvom u grupi Samostalni.

Čelebonović je zenit dostigao u najplodnijoj i priznanjima ovenčanoj zeleno-plavoj fazi (1955-1965), u kojoj nisu zanemarljive ni istančane nijanse okera ni dejstvo crvene i žute. Ostvarenja u porodici upućuju u sve motive kojima je tada posvećivao pažnju, a pre svega u ono što je sam smatrao najbitnijim: Mene prvenstveno interesuje sam slikarski problem. Duboko verujem da se slikarska sadržina izjednačuje sa samim procesom rada. Melodija je ista. U tom mučenju ima nečeg veoma važnog što ranije nisam cenio.

Dosegao je autentičan izraz, krajnje artikulisan likovni govor, željenu kolorističku zvučnost i izvođačku sigurnost. Ostao je u matičnim tokovima srpske i jugoslovenske posle socrealizma obnovljene moderne, iako se oslobodio obaveze da prati i interpretira trendove. Na Bijenalu u Sao Paulu, zastupao je Jugoslaviju sa trideset novih slika, među kojima se nalazila i jedna stara, njemu posebno bitna Porodica (1931). Sigurno je zato za sebe sačuvao nekoliko eksponatasa ove prestižne smotre svetske umetnosti (Starac iz Prizrena, Trgovac, Akt s pticom, Ženski akt s leđa, Žuto i zeleno) ili njihove srodne varijante (Obilje II – koju je ćerka Nikol Čelebonović poklonila Srpskoj akademiji nauka i umetnosti; Svetla mrtva priroda), isto kao i one sa pariskog Jesenjeg salona (Mrtva priroda sa gipsanom glavom, Beli i zeleni čaršav) i svojih samostalnih i retrospektivnih izložbi.

Osim zbog istorijskog značaja one su bitne jer pružaju dobar uvid u sve ono što što je postigao i potvrđuju da se nije poveo za aktuelnim tendencijama, pre svega za enformelom i aprstakcijom, takođe da se suprotstavio najavljenom kraju slikarstva. Uspeo je da grafizmom i pikturalnošću, prefinjenim nijansiranjem i reskim pigmentima, uzvišenom melodijom i tišinom nad burama u svetu, iskaže poglede na život i umetnost, da dosegne vrhove.

Čelebonović je tada pretežno slikao mrtve prirode sa tikvama, jabukama, pomorandžama, paradajzom, punjenim pticama, mrtvom guskom, bocama vina, hlebom, lukom, gipsanim glavama, punjenim orlovima, sovama, čapljama, rodama, tetrebima i drugim predmetima koji su, nema sumnje, bili i lični i opšti simboli koji zahtevaju odgonetanje, bez obzira što su uvek i svuda prisutni zbog čisto likovnih razloga.

Po završetku Drugog svetskog rata, on je pažnju poklanjao devojkama u pitoresknim narodnim nošnjama i ljudima kod kojih se osete damari prošlosti, ženskim aktovima u enterijeru, prirodi i, u okviru složenih kompozicija, predelima iz primorja, najčešće nastalim tokom letnjih odmora u Budvi.

U porodici nema mnogo dela odmah po Čelebonovićevom povratku u Francusku 1960. godine. Na osnovu nekoliko, uočavamo da je kod manjih slika formu sveo na ritam ploha, da je izražajnost i ubedljivost likova ostvario minimalnim sredstvima, da se kod predela vratio započetom krajem pedesetih, odnosno nastavio da realno pretače u arabesku crteža, vehementne poteze, sklad toplih i hladnih tonova, igru prozirnog i neprozirnog, atmosferu mediteranskog podneblja.

Devet slika iz porodične kolekcije pripada Čelebonovićevoj beloj fazi, koja počinje od sredine sedme decenije. Najviše je obrađivao mrtve prirode, sa uobičajenim predmetima i mobilijarom, lišćem, skulpturama i, katkad, sopstvenim likom, ne više ispred slike, nego, ikonografski dobro osmišljeno, u slici ili kao odraz u ogledalu.

Na svetloj, katkad skoro beloj osnovi, odvija se dinamičan koloristički ritam. Faktura je mestimično reljefna, ostvaruje igru sa predmetima i pojednostavljenom linearnom arabeskom. O tome svedoči i Mrtva priroda s pticom i keramikom II, reprodukovana u monografiji čiji je autor Stojan Ćelić, ali sada sa izbrisanim potpisom i, nesporno, nešto malo doslikana. Čelebonović je, vrlo često, radio preko gotovih slika ili prepravljao one kojima, nekada i bez razloga, nije bio zadovoljan. Aleksa Čelebonović je u pitanju postavljenom bratu dao i odgovor: Slikanjem jednog delića i nagomilavanjem materije na tom mestu ideš ka izražavanju jedne mnogo opštije sadržine. Ceo život konkretizuješ u tom deliću, nije ti potrebna priča, nego i najmanji povod na slici koristiš da kažeš sve o sebi, pa i o drugima, na kraju krajeva.

Na izložbi u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1982), Čelebonović je predstavio osamdeset četiri rada ili ovog poslednjeg razdoblja koje, po njemu, proističe iz svega kroz šta je prošao: Celo delo je povezano i ne može jedna faza da opstane bez druge. Zbog toga se ne može reći da je nešto počelo pre nekoliko godina. Jedna je linija koja vodio od blistavih momenata melodije, koja je u čoveku, do traženja inspiracije u đubretu. U starim legendama o počecima ljudskog roda uvek se navodi blato kao element iz kojeg je čovek izišao. Nisam ja to hteo, ali postoji nešto što me goni na taj put. Moje cveće ne raste u kristalnim vazama, nego iz blata. Osećam da je to osnovno u mojim poslednjim godinama, a sastoji se od izvesnog mučenja (…) I smrt je poetična. Sve može biti poetično. Nije sve gadno što se dešava u starosti. Uglavnom se razvijanje moje plastične misli odvija na putu između lepog pevanja i šumova brutalne muzike. Bilo je to traženje u sebi, borba sa sobom, dirljivo suočavanje sa prolaznošću i nepokolobljiva vera u stvaranje koje slavi život.

Pri kraju, Čelebonović je, osim mrtvih prirodi i enterijera, naslikao kompozicije sa figurama od kojih jednu po umetnosti, po pomenutoj Porodici, svom vrhunskom ostvarenju koje se izlaže u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Beogradu i na mnogim antologijskim pregledima. I kod ovog, posle više od pola veka kasnije ponovljenog monumentalnog grupnog portreta svojih dragih rođaka i supruge Freni za stolom u enterijeru, kao i kod ostalih kompozicija, njegove linije su ostale seizmograf duše, jarke boje odraz drugačije percepcije autora koji se suočava sa nestajanjem, forma odjek onih koji su fizički nestali.

Potvrdio je svoj stav: Važan je sam čovek, a ne htenje ili program. Ja sam malo pomalo izgubio kontakt sa tom vrstom problema. Sada mi je glavno: kako se može izgraditi kompleks elemenata pun značenja. To će reći da rad ne bude prazan i samo dekorativan. Intenzivno značenje može biti i u smislu boje, harmonije, u smislu otkrivanja subjekta. Za mene više nije važno da li je mrtva priroda ili pejzaž. Radim isključivo na otkrivanju nekog ritma. Umetnički rad je za mene potpuno odvojen od značenja, od istorijskog procesa, rekao bih da je taj rad kod mene sličan muzici, sličan inspiraciji muzičara koji pridaje značaj melodiji, šumu ili zvuku. To treba razlikovati „son” u „bruit”. (…) Ako produžimo paralelu sa muzikom, u poslednjim godinama faktor u kome živim nije više melodija nego je šum. Proizvodi ga život, a melodiju proizvodi ljudski genije.

Čelebonović nije želeo da bude krik čovečanstva, nego mudrac koji u malim stvarima otkriva smiraj, koji sebe traži u svetu, a svet nalazi u sebi samom. Zalagao se za umetnost oslobođenu ideologija i dnevno-političkih programa.

Ipak, suprotstavio se haosu surovog XX veka. Kao pripadnik Pokreta otpora borio se protiv nemačke okupacije Francuske i surovosti nacizma, kao umetnik protiv diktature socrealizma, i svaga što čoveka odvraća od života i vodi smrti tradicionalnih likovnih oblasti.

Ono što je ostavio svojima, zaslužuje studioznije proučavanje, povezivanje sa njegovom celokupnim stvaralaštvom i sa umetnošću kod nas i u svetu. Mnoga dela iz porodične kolekcije biće neizbežna za retrospektivne, tematske ili bilo koje druge izložbe, čak i vrlo sažete preseke srpske umetnosti.

Izložbeni katalog Marko Čelebonović: slike iz porodične kolekcije objavljen je povodom izložbe u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (Beograd, 7.10-6.11. 2010. )

Izložbeni katalog je dostupan u Likovno-grafičkoj zbirci Biblioteke Matice srpske i čuva se pod signaturom Ук II 10230.

Ljubica Miljković

Izvor:kulturniheroj.com

---

---

GALERIJA

---

Priredio: Bora*S

SINDROM IZGARANJA…

Radi, radi, pa o’ladi

Sindrom izgaranja u svemu čime se bavi neka osoba jeste stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje prati jak stres…

Ne valja tako, mnogo radiš, sagorećeš – dobronamerni šefovi opominjali su ranije svoje radnike koji su se preterano angažovali na poslu.

Danas je ta vrsta humanosti iščezla, pa je sve više onih koji izgaraju radeći. Novom organizacijom savremenog društvenog života i uvođenjem evropskog radnog vremena ljudi su prisiljeni da najproduktivniji deo dana daju svom poslodavcu.

Svedoci smo da je nastala trka u kojoj čovek i samog sebe tera da pruži najviše što može.
Ukoliko ne uspe u svojoj nameri i ne ispuni postavljene ciljeve, obuzima ga nezadovoljstvo, potom i iscrpljenost i umor, pa bezvoljnost, bespomoćnost i, povrh svega, ozlojeđenost i besmisao.

Ako se ovi simptomi duže talože u organizmu i psihi kao hronični stres, lako mogu da prerastu u sindrom „burn aut”, što bi se na srpskom reklo sagorevanje na poslu.

Šta to, zapravo, znači, objašnjava Irina Radanović, psiholog psihoterapeut u Domu zdravlja „Dr Ristić”, član „Medigrup”.

Pratimo Evropu

– Sindrom izgaranja je stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje je prouzrokovano neprekidnim i intenzivnim stresom, a najčešće je povezan sa dugotrajnim preteranim radom. U tim trenucima osoba oseća da ne može da izađe na kraj sa konstantnim zahtevima, koji joj se nameću, jer joj „brnaut” crpi energiju i umanjuje produktivnost, što dovodi do osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i potpune iscrpljenosti. Naravno, svima se dešava da se ponekad ovako osećaju, ali kad se takvo stanje prolongira i ako se odražava tako što ljudi gube motivaciju i kažu da im je muka kada pomisle na to da treba da idu na posao, verovatno je u pitanju „brnaut” – kaže naša sagovornica.

Ona smatra da su upravo socioekonomske promene, sa kojima se poslednjih godina suočavamo, odgovorne za ovo stanje sa kojim se mnogi zaposleni suočavaju.
– Prelazak kompanija iz društvenog u privatni sektor, produženje radnog dana, povećanje obima posla i sve više odgovornosti koje posao nameće, a manje sigurnosti u radnu poziciju, nezadovoljstvo radnim mestom, zaradom i uopšte nesigurnost egzistencije, kao i manjak slobodnog vremena, samo su neki od činilaca, koji predstavljaju izvor nezadovoljstva i stresa i koji, ukoliko se prolongiraju i intenziviraju, mogu da dovedu do sindroma izgaranja na poslu – ističe Irina Radanović.

U najvećoj meri sindrom izgaranja ima veze sa stresom, koji osoba doživljava u odnosu na posao koji obavlja, bez obzira na to koji je posao u pitanju, bilo da provodi deset ili dvanaest časova u kancelariji bilo da se bavi domaćinstvom, jer suština je u doživljaju preplavljenošću poslom i osećajem besmisla u vezi sa njim. Trebalo bi, dodaje Radanovićeva, takođe imati u vidu da nisu samo obaveze u uskoj vezi sa sindromom izgaranja, već i određene crte ličnosti, kao što su, na primer perfekcionizam, pesimistički pogled na svet, izražen zahtev za kontrolom, kompetitivnost…

Preteran rad može imati negativne posledice i po organizam takozvanih radoholičara, ali oni neće „sagoreti”, pošto uživaju u poslu. Izgaranje je neka vrsta raspada ili pada sistema i zato se osoba koja izgori predaje – jednostavno ne može više. Do izgaranja neće doći ni ukoliko neko povremeno radi prekovremeno ili iznad svojih mogućnosti, međutim, ako konstantno ili predugo radi „pod presijom”, a pri tome je nezadovoljan svojim učinkom na poslu, može biti na putu da doživi sindrom izgaranja. Kako, onda, prepoznati „brnaut” sindrom?

– Ukoliko mislite da je svaki dan loš dan, ako ste iscrpljeni najveći deo vremena, ukoliko brigu oko kuće ili posla doživljavate kao besmisleno rasipanje energije, ako smatrate da najveći deo vremena provodite obavljajući aktivnosti koje su dosadne i opterećujuće, vrlo verovatno je da ste na putu ka „brnaut” sindromu. Ali, ne treba mešati umor i izgaranje, jer nakon odmora umor nestaje, dok se kod sindroma izgaranja to ne dešava – objašnjava psiholog i podseća da je, takođe, veoma važno razlikovati stres i sindrom izgaranja.

– Iako pomenuti sindrom može biti posledica stresa, stres nastaje kada se pojedinac suočava sa zahtevima sa kojima ne može ili ne ume da izađe na kraj, međutim, ipak je spreman da reši problematičnu situaciju. Nada se da će se stvari promeniti nabolje i da će se bolje osećati čim uspostavi kontrolu nad onim što mu se aktuelno dešava, a što ga u datom trenutku preplavljuje.

S druge strane, „brnaut” podrazumeva da osoba ne vidi perspektivu da će se bilo šta nabolje promeniti, oseća se bespomoćno i odustaje od bilo kakvog angažovanja. Stres najčešće vodi u anksioznost, a izgaranje – u depresiju. Pojedinac najčešće zna da je pod stresom, ali vrlo često nije svestan da ide putem izgaranja – opisuje psiholog simptome koji mogu ukazati na problem.

– Najčešći fizički simptomi su hronični umor, iscrpljenost, problemi sa imunitetom, česte prehlade, glavobolje, bolovi u mišićima, problemi sa apetitom, problemi sa spavanjem…

Emocionalni simptomi, koji karakterišu sindrom izgaranja jesu samoobezvređivanje, osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti, gubitak interesovanja i motivacije, emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, apatija, osećaj izolovanosti, anksioznost, osećaj tuge i bespomoćnosti… Samim tim, i ponašanje se menja, osoba se povlači u sebe ili postaje konfliktna, često odlaže i zanemaruje radne obaveze. Nagomilavaju se i porodični problemi, problemi u vezi i slično – upozorava Irina Radanović.

Odmor u službi rada

Nažalost, u našoj sredini sve češće se spominje sindrom izgaranja na poslu, koji „kosi” sve one koji smatraju da vrede samo ako rade. Očigledno da ovakav pristup, radu dugoročno gledano, utiče na psihofizičko zdravlje zaposlenog, na rezultate njegovog rada i motivaciju, kao i na život uopšte. Ne bi trebalo zaboraviti da su pre malo više od pola veka postojali radni logori u kojima su ljudi upravo uništavani stalnim napornim radom. Na to ukazuje i sam termin „brnaut”, koji potiče iz anglosaksonskog govornog područja i u bukvalnom smislu znači izgoreti, utihnuti. U Japanu se, čak, za ovaj sindrom koristi reč „kaloši” koja doslovno znači smrt od umora.

A to nije poenta. Odmor bi trebalo da bude u službi rada. Psihoterapeut savetuje da svako mora da se odmori da bi imao više elana i snage za rad.

– Kada se odmaramo, mi zapravo prikupljamo energiju da bismo ponovo mogli da radimo punom parom. Ali, ako je vreme posvećeno poslu pojelo ono koje treba da pripada dokolici i privatnosti, tada umor prelazi u premor. Tada više ne možemo da se odmorimo ni ako se naspavamo.

Kod premora se budimo umorni bez obzira na to koliko smo spavali i potrebni su dani da bismo se oporavili i vratili u normalno stanje. Najveći problem je što tada ljudi počinju da misle da su „pukli” i počinju sebe da optužuju da nisu dovoljno dobri radnici, da nisu dovoljno izdržljivi – ističe Irina Radanović, podsećajući da izlaz iz tog začaranog kruga, ipak, postoji. Prvi korak je da identifikujemo izvor stresa i da radimo na njegovom rešavanju.

– Imajte u vidu da je „brnaut” znak da u vašem životu nešto pogrešno funkcioniše. Razmislite šta je u pitanju, preispitajte svoje ciljeve, zapitajte se šta je ono što vam nedostaje. „Burnaut” može biti šansa da otkrijete nove oblike funkcionisanja, koji će vaš život učiniti kvalitetnijim. Ukoliko je potrebno obratite se psihologu za pomoć, koji će vam pomoći da na najefikasniji način izađete na kraj sa problemima koji vas muče. Ali, pre svega, usporite, obezbedite sebi vreme za odmor. Započnite dan relaksirajućim ritualima, polako popijte čaj ili kafu, pročitajte nešto što vam prija, slušajte muziku, vežbajte… – podseća Radanovićeva.

– Razvijte zdrave navike u ishrani, bavite se fizičkim aktivnostima, vodite računa o higijeni spavanja. Obogatite socijalni život, intenzivirajte odnose sa porodicom i prijateljima.

Postavite granice, naučite da kažete ne, nemojte po svaku cenu, na svoju štetu, izlaziti drugima u susret. Napravite selekciju obaveza i listu prioriteta. Odmorite se od tehnike, povremeno isključite mobilni telefon, ugasite laptop… Odvojite vreme za sebe i bavljenje onim što vam prija. Naučite se tehnikama za izlaženje na kraj sa stresom – savetuje psihoterapeut.

Iz svega rečenog jasno je koliko je korisno da ljudi znaju da prepoznaju sindrom izgaranja. To se pre svega odnosi na poslodavce i menadžere koji bi takve radnike trebalo da pošalju na odmor kako bi sprečili produbljivanje posledica. Što je veća podrška koju radnik prima i bolja organizacija vremena i posla, kao i komunikacija među zaposlenima, manje je stresa, a time je manji i rizik od pojave sindroma izgaranja.
Dana Stanković
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

DUHOVI LJUBAVNE PROŠLOSTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Retko neko iz prve pronađe osobu sa kojom može da ostvari lepu i stabilnu ljubavnu vezu.

(Srđan Pečeničić)

Većina ljudi pokušava, pa kada nije zadovoljna kvalitetom veze raskida i nastavlja da traži dalje. Kako se ovaj ciklus ponavlja, većina ljudi koji ulaze u neku novu vezu ima neku svoju ljubavnu istoriju iza sebe.

Pitanje koje se postavlja jeste: Koliko je bitna nečija ljubavna prošlost za sadašnju ljubav i vezu? Koliko osoba treba da se raspituje kod partnera o njegovoj ljubavnoj i seksualnoj prošlosti?

Na ovo pitanje ne postoji jednostavan i univerzalan odgovor. Kao i u mnogim drugim stvarima, zavisi od čoveka do čoveka. Nekim ljudima partnerova prošlost uopšte nije važna. Oni su usredsređeni na sadašnjost i na budućnost. Smatraju kad nešto nije u redu da će se to odraziti na vezu i videti u sadašnjosti. I zato biraju da se ne raspituju o partnerovoj prošlosti, takođe odbijajući da odgovaraju na partnerova pitanja o svojoj prošlosti.

Sa druge strane, postoje ljudi kojima je partnerova prošlost veoma važna. Oni ne samo da ispituju partnera i insistiraju da pregledaju fotografije iz njegovog života, već se mogu raspitivati i kod drugih ljudi o tome kako se njihov partner ranije ponašao u svom ljubavnom životu.

Iza ovakve radoznalosti stoji pretpostavka da se partner lažno predstavio, da uopšte nije takav kakvim se predstavlja, tako da je potrebno otkriti i analizirati prošlost da bi se otkrio njegov pravi karakter, kao i namere. Iako osoba na ovaj način pokušava da se zaštiti od toga da bude zavedena, prevarena, iskorišćena, ostavljena i povređena, najčešće ovakvo raspitivanje samo raspiruje sumnju.

Logika koja vodi ka čeprkanju po nečijoj prošlosti takva je da onaj koji istražuje može samo dokazati da je drugi loš, a ne i da je dobar. Tome se pridružuje i osećanje ljubomore, jer, kada osoba sazna da je njen partner ranije bio sa nekom konkretnom drugom osobom, ona može živopisno zamišljati kako je to tačno izgledalo, zbog čega se može vrlo neprijatno osećati. Nekada to može postati patološka preokupiranost i ljubomora na nešto što se dešavalo pre mnogo godina. To svakako kvari vezu, jer umesto da ih je u odnosu dvoje, sećanje na trećeg čini da ih je u odnosu zapravo troje.

Što se tiče partnerove prošlosti, izgleda da je najvažnije da li je prošlost zaista prošlost. Jer ako nije, ako postoje neki „nezavršeni poslovi”, bilo u smislu još uvek tinjajuće zaljubljenosti bilo neke prikrivene povređenosti, mržnje i osvete, tada se može desiti da kroz neki splet okolnosti prošlost iznenada oživi i postane sadašnjost. I zato nije važno kakva je, već da li je zaista prošlost.

Zoran Milivojević/politika.rs

---

---

NOVA GODINA: ISTORIJAT, OBIČAJI, STVARNOST…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

VEČERAS VEĆI DEO ČOVEČANSTVA DOČEKUJE  NOVU GODINU.

 Prema antičkim autorima, proslavljanje Nove godine je nastalo od svetkovine rađanja Sunca, i tokom istorije, kako su se menjali religijski sistemi, menjali su se i kalendari i načini računanja vremena, pa i dan kada se dočekuje Nova godina.

U antičkom Rimu ona je počinjala na martovske kalende 1. marta, u Vizantiji početak godine je bio 1. septembar.

Prvi januar (januarske kalende) bio je u antička vremena dan kada su u Rimu konzuli stupali na dužnost. Tada je priređivano opšte slavlje, uz međusobna čestitanja i deljenje poklona.

Hrišćani su vekovima zazirali od obeležavanja Nove godine zbog protivljenja paganskim tradicijama, tek od XII veka postepeno se prihvata 1.1. kao početak kalendarske godine.

 Razne kulture i religijski sistemi imaju različite običaje vezane za doček Nove godine, ipak Gregorijanski kalendar danas se iz praktičnih razloga koristi u gotovo celom svetu.
RTV Vojvodine

 Kako se slavi Nova godina u svetu

Svaka zemlja ima svoje novogodišnje običaje: Španci u ponoć jedu grožđe i to po 12 zrnaca da bi bili srećni svih 12 meseci u godini, Grci jedu kolač u kojem se nalazi novčić, a Austrijanci pečenje kao simbol blagostanja.

 U Grčkoj se tradicionalno seče novogodišnji kolač u kojem se nalazi sakriveni novčić koji, prema verovanju, donosi sreću onome ko ga pronađe. Prvo parče hleba je za malog Isusa, drugo za oca kuće, a treće za kuću, ako se novčić nadje u trećoj kriški, te godine će rano doći proleće, a porodica se može nadati sreći cele godine. Grci često pozivaju posebnog prijatelja ili člana porodice da uđe prvi u kuću za kojeg se veruje da će uneti sreću i sprečiti loše stvari da uđu.

Nemcima je nezamisliva novogodišnja noć bez vatrometa. Oni svake godine za vatromet potroše 100 miliona evra. Tradicija da se u novogodišnjoj noći napravi buka potiče još iz srednjeg veka kada su ljudi zveckajući išli ulicama kako bi rasterali zle duhove. Novogodišnja trpeza je, takođe, simbolična. Supa od sočiva ili svinjetina su simbol blagostanja. Riba znači dobru budućnost, jer uvek pliva napred. Onaj ko za Novu godinu prostire veš, sam je kriv ukoliko u novoj godini bude morao mnogo da radi.

 Austrijanci na Novu godinu pripremaju svečani ručak koji uključuje pečenje, kao simbol sreće i blagostanja. A za desert sladoled od mentola u obliku deteline sa četiri lista. To su glavni uslovi za osiguravanje sreće u novoj godini za taj narod.

Na Novu godinu, Britanci strepe ko će im prvi doći u goste, jer, prema starim verovanjima, to znači koliko ćete imati sreće u novoj godini. Ako vam u goste bane muška osoba s poklonima, pravi ste srećković. Nemojte se previše nadati ako vas prvo poseti neka ženska osoba.

Stari sicilijanski običaj kaže da će sreća u novoj godini doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje, no nesreća sledi svima koji na taj dan jedu makarone ili bilo koju drugu testeninu osim lazanja.
Za Novu godinu, Norvežani se časte pudingom od pirinča, a unutra sakriju jedan badem. Puding se servira u velikoj posudi, u kojoj se nalazi samo jedan badem. Poslužuje se u činijice, a veruje se da će osobu koja u svom pudingu pronadje badem, pratiti sreća i bogatstvo.

U mnogim kulturama se veruje da sve u obliku prstena donosi sreću, jer to simboliše „puni krug“, odnosno kraj jednog ciklusa. Iz tog razloga, Holanđani za Novu godinu jedu krofne, jer veruju da one donose sreću u novoj godini.

Običaj poklanjanja poljupca u ponoć u Americi potiče od maskenbala koji su bili uobičajeni tokom istorije. Prema tradiciji, maske su simbolizovale zle duhove iz stare godine, a poljubac je predstavljao pročišćavanje u novoj godini.

Japanci doček Nove godine obeležavaju ceo dan. Oni počinju u jutarnjim satima kada čišćenjem kuća, procesom poznatim kao „ousouji“, simbolično „teraju prašinu“ iz prošlosti i pripremaju dom za uspešnu novu godinu.

U Brazilu je običaj da se u novogodišnjoj noći nosi bela odeća za sreću i mir u godini koja sledi. Nakon slavlja u ponoć uz muziku, vatromet i večeru, Brazilci odlaze na plažu gdje preskaču „sedam talasa“, bacaju cveće u okean, dok neki pale sveće u pesku da bi im Nova godina donela sreću i bogatstvo.

Na Novu godinu u Kini sva su vrata ukrašena nečim crvenim, jer je crvena boja simbol sreće i veselja. Iako sve porodice pripremaju slavlje na novogodišnju noć, iz domova se sklanjaju svi noževi na 24 sata, da se niko ne bi povredio jer bi ta nezgoda značila da je ta osoba „prerezala“ odnosno sprečila porodičnu sreću u novoj godini.

http://www.24sata.rs

 Na stranicama „Matrix World“, u autorkom tekstu “ 2013. godina psihopata i rupa bez dna”, nakon opsežne analize, Ljubica Šaran se pita:

 JE LI RANO ZA NOVOGODIŠNJU  ČESTITKU?

„Slavljenje nove godine je kulturološki fenomen nametnut internacionalnim konsenzusom.

Nova godina nije jedini internacionalni konsenzus, njoj možemo pridodati jedan dan više u prestupnoj godini, ljetno i zimsko računanje vremena, imaginarnu datumsku granicu koja vertiklano presijeca Pacifik, vremenske zone, standarde za težine, dužine, daljine, itd.

 Nova godina se pretvorila u još jedan bučni praznik koji bi se uz božić i druge slične „potrošačke“ blagdane mogla prozvati vrhuncem konzumerizma i poremećenih ljudskih vrijednosti.

Danas se više ne želi sve najbolje za novu godinu, već se pita „gdje ćeš je slaviti?“ ili „gdje idete za novu godinu?“.

U vrijeme globalne ekonomske krize, dodatno trošenje na praznik koji eto moramo slaviti, jer ga svi drugi slave, samo stvara još stresa i problema u rastegnutom kućnom budžetu. Voljeli bismo da vam 2013., prođe u zdravlju i veselju, ali želje su jedno, a stvarnost je drugo. Najiskrenije bismo željeli da u slijedećoj godini konačno progledamo što se oko nas zbiva i da počnemo spoznavati sebe i druge, bez šminke, maski i uljepšavanja, i da na račun tih spoznaja ovaj svijet postane bolje mjesto za život i suživot.“

***

Priredio: Bora*S

ČITAČ LICA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ŽIVOT JE BAJKA – Pol Ekman

Počevši da istražuje osećanja, posmatrao je gestove i položaj tela, a kolega ga je uputio na lice, rekavši mu da propušta suštinu. I tako je rođena I mikroekspresija, nesvesna radnja kojom ne možemo da upravljamo.

                  Nikada više nećete posmatrati ljude na isti način kao pre” – napisao je Malkom Gladvel, britansko-kanadski novinar i pisac, na knjigu Pola Ekmana – „Razotkrivena osećanja” (Emotions revealed). Jednom počnete da se zanimate za psihologiju, govor tela ili uopšte za istraživanje ljudskog ponašanja, sa svakim novootkrivenim podatkom, novim znanjem i vaš pogled na čoveka mora da se menja.

A šta se tek dešava, ako dozvolite da Vas ova tematika uvuče u svoje zanimljivo polje istraživanja u toj meri da počnete kao Ekman da ispitujete detalje detalja, odnosno one najsitnije, najproblematičnije za analizu, izraza lica – mikroekspresije?

Dešava se upravo to da ljude posmatrate iz drugog ugla – analitički. Analizirajući gotovo svaki pokret svaku sitnu mimiku ocrtanu na nečijem licu više, ne možete da vodite najobičniji opušten razgovor. Stoga, bavljenje ovom tematikom može da bude koliko korisno, toliko i štetno, osim ako vam sâma profesija nije u polju psihologije. O čemu je zapravo reč?

                                                   Jezik izraza

    Bilo da verujete ili ne u Darvinovu teoriju evolucije, mnoge pretpostavke koje tako prirodno idu uz nju s vremena na vreme pokazuju se kao ispravne. Upravo ova teorija zanimljiv je primer kako ponekad osnovna teorija ne mora da bude istinita ali zamisli i pretpostavke koje je prate mogu da budu. I to je ono što bi trebalo biti cilj svake nauke usuditi se i pretpostaviti nešto novo, jer čak iako se na kraju to ne ispostavi kao važeća teorija, vrlo je moguće da će se iz njenih pomoćnih hipoteza izroditi nešto novo, revolucionarno i ispravno.

Naime, kada je reč o osećanjima Darvin je, još davne 1872. godine, smatrao kako postoje opšti izrazi lica kojima se pokazuju osećanja. 
   Ovu zamisao podržavali su mnogi naučnici, ali je drugi i opovrgavali. Pobijanje te zamisli najviše je došlo do izražaja Klajnebergovim tumačenjem da su svi izrazi osećanja na licu čoveka predodređeni isključivo nacionalnom kulturom osobe. Do tog mišljenja došao je posle upoređivanja knjiga kineske i Zapadne kulture u kojima se opisuju izrazi lica izazvani osećanjima, gde su i više nego očigledne velike razlike. Ipak Klajneberg, kanadski socijalni psiholog, nije imao tako ograničeno mišljenje i bio je voljan da dopusti zamisao da postoje neke određene mimike koje su zajedničke svim ljudskim zajednicama, za razliku od Američkog antropologa La Bara, spremnog da zaključi: „Ne postoji prirodan jezik emocionalnih izraza.”

I šta je zaista istina – univerzalnost ili kulturalna posebnost? Da li su svi svesni važne razlike između običnih sporazumnih gestova (poput pomeranja glave u potvrdnom i odričnom maniru, podizanja obrve i tome slično) i gestova izazvanih određenim osećanjem? Upravo nesvesnost ove razlike navela je razne autore na zaključak sličan La Barovom. Ali ono što je najzanimljivije od svega je naći odgovor na sledeće pitanje: Kako doći do pravog uzroka neke posledice?
    Da razne kulture pokazuju drugačije izraze lica i mimike u istim ili sličnim okolnostima nesporna je i očigledna činjenica.  Međutim, ono što je mnogim naučnicima promaklo u istraživanju jeste povezivanje više ideja i pojmova u isti skup. Uzmimo, kao i sam Ekman primer obreda sahrane. Ovaj običaj ne doživljava se na isti način u svim zajednicama koje ga sprovode, samim tim ne prate ga na ista osećanja. Ako se isti događaj ne doživljava na emotivno isti način, kako izraz lica može da bude podudaran? Nikako. Upravo ovde je ključna tačka Ekmanove psihološke analize mikroekspresija na našim licima. Osećanja koja izazivaju određene sitne pokrete u istoj situaciji su drugačija, a to jeste stvar kulture, običaja, nasleđa, a ponekad i samog čoveka.
   Naravno Ekman, ne osporava ni određene društveno nametnute obrasce ponašanja, pa čak i pokreta, ali zastupa i dokazuje ideju sveopštosti kod čoveka kao vrste. Simbolično, Ekmanova teorija kao da odražava jednu humanu i toplu misao suštinskoj jednakosti među ljudima.

                                            Jedna država, ceo svet

    Pol Ekman rođen je u Vašingtonu 1934. godine. Isuviše željan novih saznanja da bi sačekao diplomu srednje škole, sa svega petnaest godina upisuje osnovne trogodišnje studije na Univerzitetu u Čikagu. Nakon toga na Univerzitetu u Njujorku dobija diplomu osnovnih akademskih studija. Nekoliko godina kasnije doktorira kliničku psihologiju na Univerzitetu Adelfi i počinje jednogodišnje stažiranje na neuropsihijatrijskom institutu Lengli Porter. Dok je studirao u Čikagu, najviše su ga zanimale oblasti istraživanja grupne terapije, odnosno razumevanje grupne dinamike. Želeo je da postane terapeut i ono što mu je otpočetka bilo neverovatno jeste to što je kod psihoterapije bilo vrlo malo podataka o sâmim osećanjima, jedino sa čime se radilo u to vreme bile su reči.

Iako je Ekman danas daleko poznatiji po svom ispitivanju i sistemu o mikroekspresijma lica, njegova prvobitna potraga za znanjem odnosila se, pre svega, na osećanja. Krenuvši od emocija, prirodno je stigao do primarnog sistemskog signala za njih – lica. Izraz lica je apsolutno prvi signal kojim se izražava bilo koje osećanje, dok je glas drugi. Međutim u njegovo vreme nije bila razvijena nikakva alatka, nikakav način, postupak po kojem bi mogli da se mere pokreti lica. I trebalo mu je čitavih osam godina da razvije, uobliči i upotpuni svoj sistem. Godine putovanja po svetu, fotografisanja izraza lica svih ljudi, rasa, uzrasta, priče sa njima, ispitivanja – bile su samo prikupljanje materijala, a šta je tek sa ispitivanjem prikupljenog?

U svojim istraživanjima obišao je SAD, Japan, Brazil, Argentinu, Indoneziju i (bivši) Sovjetski Savez. Ipak, većinu istraživanja sproveo je u krajnje zanimljivoj državi – Papui Novoj Gvineji. koja se nalazi u Okeaniji, a izuzetna je po tome što broji oko 1000 različitih kulturnih grupa, u njoj se govori više od 700 jezika. Ima i katolika i muslimana i baptista, adventista, Jehovinih svedoka, evanđelista i mnogih drugih. Mnogo različitih crkvi i crkvenih udruženja. Ovde se ljudi bave i poljoprivredom i starim zanatima i sportom. Obišavši ovu zemlju Ekman kao da je obišao ceo svet. Bilo je to najpribližnije moguće istraživanje i pokazalo se kao više nego dovoljno, omogućivši mu razvijanje novog sistema po kojem će ostati zapamćen u istoriji.

                                           Za petnaestinu sekunde

    Počevši da istražuje osećanja, posmatrao je gestove i položaj tela, a kolega ga je uputio na lice, kazavši mu da propušta suštinu. A kako je po prvi put „uhvatio suštinu”? Zahvaljujući čudima moderne nauke, odnosno – uz pomoć kamere. Oko 1966. godine, dok je radio u bolnici, Ekman je snimao sve svoje pacijente beležeći dvanaestominutne razgovore. Od zaposlenih je saznao da je jedna od pacijentkinja tokom celog razgovora namerno lagala da joj je bolje. Nekoliko puta je puštao snimak i nije video nikakav trag laži, pacijentkinja je izgledala veoma veselo i zadovoljno.
    Ekman se našao u čudu. Pokušao je ponovo, ovaj put puštajući snimak usporeno. I desilo se – video je znak, video je izraz bola i mučnine na ženinom licu. Po prvi put u životu video je nečiju mikroekspresiju. Zatim još nekoliko. Trik sa mikroekspresijama lica je u tome što se one javljaju kada osoba pokušava da sakrije nešto, i javljaju se izuzetno kratko, trajući svega dvadesetpetinu ili čak petnaestinu jedne sekunde.
    Uzevši ovo u obzir, nije nam toliko čudno što je do njihovih otkrića došlo tek u skorije vreme. Mikroekspresije su nevoljni izrazi, koje nije moguće savladati, kao što to radimo sa običnim osećanjima i gestovima. Ne samo što treba imati dobro oko za njih, neophodno je da je osoba upoznata s celom pozadinom priče, da zna koja mikroekspresija odgovara kom osećanju i, pre svega, gde tačno na nečijem licu da je traži. Nakon niza godina istraživanja i rada, Pol Ekman ustanovio je da postoji sedam osećanja kojima odgovaraju određene opšte mikroekspresije lica, a to su: bes, strah, prezir, gađenje, tuga, iznenađenje, i sreća.

                                                  Ko to tamo može

    Iako mu to nije bila zamisao kada je počeo sa proučavanjem emocija, i traženjem opštih mimika kod ljudi, put ga je odveo u smeru rada na proučavanju laži i prevara. Naime, Pol Ekman već dugo pomaže ljudima koji rade sa zakonom, saveznim službama svima onima kojima je potrebna pomoć kako bi otkrili neku laž, prevaru, na pravilan način ispitali osumnjičenog. Nije uopšte neuobičajen primer pomenute žene koja se trudila da sakrije svoje pravo stanje. To se najčešće dešava sa mogućim samoubicama, depresivnim pacijentima koji lažu da su dobro kako bi bili pušteni i mogli da ostvare svoje namere.

Sve ovo dalo je zanimljivu zamisao za postojeću televizijsku seriju pod imenom „Laži me”, a čiji je glavni lik doktor Kal Lajtman zapravo po doktoru Ekmanu, ali samo u onoj meri u kojoj je sam naučnik, prilikom sklapanja ugovora sa televizijskom kućom to dozvolio. A dozvolio je samo da se iskoristi osnovna ideja, ono što je otkrio i čime se bavi – mikroekspresije i „čitanje” ljudi. Zahtevao je da se sve ostalo u stvaranju lika Kala Lajtmana razlikuje od njega samog, uvek držeći svoj privatni život van očiju javnosti. Pisanje scenarija sprovodilo se uz njegova uputstva, a takođe je i svaku epizodu detaljno je ispitivao objavljujući svoja zapažanja na internetu, kako bi ukazao na razliku između stvarnosti i televizije. Čini sve što je u njegovoj moći da se njegovo otkriće ne protumači pogrešno i upotrebi u pogrešne svrhe: – „Ja vodim školu za detektovanje laži, a ne za lažljivce.”
    Uputstva za otkrivanje laži mogu da se upotrebe u obrnutom smeru, odnosno za prikrivanje mikroekspresija koje ih otkrivaju. Međutim, nije još sa sigurnošću ustanovljeno da li je tako nešto moguće, s obzirom na to da se mikroekspresije ubrajaju u nesvesne radnje nad kojima ne možemo da upravljamo.
    Ekmanov neverovatan sistem u kojem je do detalja objašnjeno kako se ove sitne mimike pojavljuju i šta označavaju, potkrepljen brojnim fotografijama široko je dostupan, kako u nekoliko knjiga koje je objavio poput „Razotkrivena osećanja” (Emotions revealed), „Laganje” (Telling lies), „Zašto deca lažu” (Why kids lie), i u vidu specijalizovanog računarskog programa koji služi za obuku, a radi tako što prikazuje fotografije na kojima se vide određena osećanja i to upravo u vremenskom trajanju pravih mikroekspresija. Fotografije se veoma brzo smenjuju, a osoba što uči, ima ponuđene odgovore na osnovu kojih na kraju vidi koliko toga je uspela da proceni.
    Ekman kaže da su mikroekspresije kao note u muzici, note za čitanje lica. I pored straha da se njegov sistem ne zloupotrebi ili, zbog nedovoljno znanja i iskustva, upotrebi pogrešno, svestan je koliko dobra čini i koliko je važan za lekare, medicinske sestre, policijske inspektore, sudije… Kada se obuhvati celokupan sistem procene lica, tela, glasa i govora tačnost koju daje iznosi čak 95 odsto Televizijska serija mu je svakako donela veliku omiljenost, kao i dobru prodaju knjiga, ali, pored velike razlike u odnosu na glavnog junaka, Pol Ekman je zahvaljujući njoj postao poznat i kao „čitač lica” ili, jednostavno, „ljudski poligraf”.

                                   Braća iz prošlog života

    Ekman je studirao psihologiju u želji da pomogne drugima, da ih razume i da im pomogne da sami sebe razumeju. Najvažnije područje njegovog istraživanja bila su osećanja. Iz te želje i dugogodišnjeg iskustva sa ljudima, a u saradnji sa dalaj lamom proistekla je čarobna knjiga pod imenom „Osvešćivanje emocija“ (Emotional Awareness). Ne samo što su teme koje ova knjiga obrađuje krajnje zanimljive i korisne, i ne samo što su se dve ugledne osobe udružile u pokušaju da nađu odgovore na mnoga pitanja koja muče ljudski rod od davnina, već je i sam način nastanka knjige nesvakidašnji.

Knjiga je nastala posle 40 sati razgovora dalaj lame i Pol Ekmana, i ostala je u obliku dijaloga, kao razgovor, bez ikakve obrade u komercijalne svrhe. Napisana je jednostavno i istinito, prikazujući umne, humane i nadahnute rasprave o osećanjima, saosećanju i opraštanju, rasprave između dvojice stručnih i otvorenih ljudi, koje mogu da služe za primer kako se nauka, filozofija i vera mogu da nadopunjuju, a ne suprotstavljaju. Kroz ove razgovore, Pol Ekaman i dalaj lama su se veoma zbližili, a kako sâm naučnik kaže, po prvi put je našao odgovarajućeg sagovornika za teme koje su ga zanimale celog života. Ekman je dalaj lamu doživeo kao brata, a ovaj je, u skladu sa svojim verovanjima, kazao da su verovatno i bili braća u prošlom životu. Dijalozi su protkani humorom, i primetno je duhovno sazrevanje oba govornika kroz knjigu.

Ako su sličnosti u ponašanju primetne i kod slepe dece i kod one koja vide, ako se pokazalo da i osećanje za koje se verovalo da je samo ljudsko – prezir – postoji i kod određene vrste majmuna, ako smo uvideli da su kulturne razlike zapravo razlike u samo jednom smislu te reči, a da postoji vidljiv dokaz za nešto što imamo svi – osećanje – ako iz svega ovoga sledi opšta povezanost duša širom planete, odakle onda toliko nesporazuma u svetu?
    Zahvaljujući Polu Ekmanu, sada imamo potvrdu ideje da učivši o drugima zapravo učimo o sebi samima, da smo svi podložni istim osećanjima i da je vreme da počnemo da obraćamo pažnju na njih, umesto da ih kod sebe sputavamo, a kod drugih preziremo.
Autor: Nina Zdinjak/Ilustrovala: Tanja Milatović

politikin-zabavnik.rs broj:3176  2012

____________________________________________________________________________________________

PAUCI I LJUBAV…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV 
Kad konjugiraju dva Parameciuma caudatuma (iz roda Trepeljara), na strani usnog otvora privinu se toliko jedan uz drugog da se između njih stvara protoplazmični most, preko koga se vrši izmena muškog nukleusa. U međuvremenu, u konjugantima dolazi do potpune promene ćelijskog aparata. Makronukleus se raspada, a mikronukleu deli više puta.
Kariogamija deluje kao zemljotres koji menja i sliku i sastav materije. Pa ipak, mala bića bez duše, ali s njenim navikama, bez srca, ali s njegovim slabostima, pošto su se “volela” i po desetak časova, dižu svoje protoplazmične mostove, razdvajaju se i nestaju u tečnosti što ih okružuje, da se više nikada ne sretnu. I naši ljudski protopalzmični mostovi najčešće su pokretni, ali ni mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi.
Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjugiranje Paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.

Jedan je mužjak u sred svoje milošte bio zgrabljen od strane ljubljenog predmeta, umotan u paučinu i proždran.” …(Introduction to Entomology, Kirby & Spence). Ženke pauka Nephila imaju ambivalentnu predstavu o ulozi svojih majušnih i slabašnih partnera, “voleti” se s njim i jesti ih nisu kod njih baš tako nespojivi procesi.

Mužjak pauk zna da su leđa ženke jedino mesto na kome može bar izvesno vreme da uživa u razvratu. Darwin drži da je zbog toga nužno da on bude mnogo manji od svoje kanibalske ljubavnice …

Poznata je žalosna sudbina trutova.

Zanimljivo je da obrnut slučaj, u kome bi mužjaci prilikom parenja posle njega jeli ženke, nije poznat.

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić /borislavpekic.com