NEDELJA, DAN IZMEĐU STVARNOSTI I SNOVA…

tamoiovde-logo

GDE JE NESTALA NEDELJA?

Image0000-TAMOiOVDE-nedeljaŠta se desilo s nedeljom?

Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem.

Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat.

Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.

Nedelja – dan bez budućnosti”, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.

Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.

Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledusliku u poređenju sa subotnjim obiljem.

Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške “Zdenka” sira i crvene jabuke.

Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismoudarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.

Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.

“Nedelja – dan bez budućnosti.” Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.

Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.

Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta…)

Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.

Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda,pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.

Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči “ne delati”, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla.

Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti.

Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: “Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.”

Slika0002-TAMOiOVDE-nedelja

Foto ilustracija: Bora*S

Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti.

A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.
David Albahari

Foto ilustracije: Bora*S

______________________________________________________________________________

VATRA RUBINA, PURPURNI SJAJ AMETISTA I ZELENO MORE SMARAGDA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Opal, dragulj među draguljima

Plinije je rekao „U njemu gori vatra rubina, blistavi purpurni sjaj ametista i zeleno more smaragda“

opal-dragulj-medju-draguljima_800x600Nije samo zlato cenjeno kao nakit. Srebro ukrašeno dragim kamenjem na ceni je već dugi niz godina. Drago kamenje (kristali i minerali) oduvek je privlačilo ljude što zbog svoje lepote što zbog lekovitih svojstava koje poseduje. Različiti minerali mogu se svesti pod pojam drago kamenje, ali su dijamanti, rubin, safir, smaragd i opal opšteprihvaćeni dragulji.

Opal, kamen neobične lepote ima specifičnu boju i kreativno je mek mineral, kombinovan od vode i silikona. Pravi je izbor za sve one koji žele da „produže“ leto, kako nam je objasnio jedan zlatar.

Za opal postoji verovanje da se menja prema raspoloženju osobe koja ga nosi. Kažu da će, ako je osoba raspoložena, zasijati svojom prirodnom bojom, a ukoliko je neraspoložena postati tamniji i mlečan…

opal_ringPriča o opalu vodi nas u pustinje centralne Australije pre više od 100 miliona godina.
Tada su pustinje centralne Australije bile veliko more okruženo kopnom, sa sedimentima silicijuma deponovanim duž obale. More se povuklo, nestalo i pretvorilo se u veliki Artezijski basen, a pre oko 30 miliona godina od silicijuma i vode nastao je opal, jedan od retkih dragulja koji su sedimentarnog porekla.

Ovaj kamen i danas sadrži 10 do 30 odsto vode, kao ostatak tog starog mora. Aboridžini u Australiji imaju puno legendi i mitova o opalu i veruju da ovaj dragulj ima duhovnu vrednost. Za njih opal predstavlja trag predaka koji su ostavili pokolenjima kao znak svog prisustva.

Pleme Vangkumara ima legendu po kojoj je njihov narod iz opala dobijao vatru. Opal zvani Orfanus nalazio se u kruni vladara Rimskog carstva, a za njega se pričalo da izgleda kao da se čist beo sneg presijava crvenim bojama vina. Napolen je Žozefini poklonio divan primerak tog kamena- poznat kao „Troja u plamenu“. Kraljica Viktorija je volela opal i često ga je poklanjala kao svadbeni dar. Ona i njene ćerke lansirale su modu nošenja nakita od opala.

7y7u89_mainOpal može biti raznih boja. Posebno je karakterističan njegov mlečno-plavkasti ili biserni površinski sloj i osobina da se boje menjaju u zavisnosti od ugla iz koga ga posmatrate. Boja kamena koja je u zavisnosti od njegove providnosti, uveliko određuje njegovu cenu.

Crni opal, čija je osnovna boja crna ili tamnosiva, ima najsjanije boje i najcenjeniju je. Kristalni opal je proziran, sa brzom igrom svetlosti u sebi, i cenjen je zbog činjenice da se u njemu vide mnogi slojevi boje. Beli i mlečni opal imaju nešto razlivenije boje, ali i pristupačniju cenu. Vatreni opal, koji se vadi u Meksiku i Oregonu, proziran je i u plati od bezbojnog do žutog, narandžastog i crvenog. Njegova specifičnost je i to da svetluca, iako nije brušen.

RTP-1077_341_2Opal doprinosi pronalasku prave ljubavi, izaziva sponate reakcije svog nosioca, pokreće na nove ideje, stimuliše entuzijazam i deluje kao magnet za novac ili mušterije u nekom poslu. Kažu da donosi ljubav, ali samo vernim ljubavnicima, dok nevernima donosi zlu kob. Vatreni opal povećava nivo energije u organizmu i stimuliše seksualne organe. Smatralo se da čuva kraljevsku čast.

Za kraj, opal je inspirisao i jednog od najvećih književnika svih vremena, Šekspira, koji ga pominje u „Bogojavljenskoj noći“:
„Nek te sada bog melanholije štiti i nek ti krojač odelo sašije od promenljivog tafta jer ti je um od opala“.
Izvor:onaportal.com

ŠTA JE ČOVEK? DEFINIŠITE MI GA …

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

I NAPRAVIĆEMO VAM KOPIJU

___________________________________________________________________________________________________

Zbog čega nas užasavaju roboti koji liče na ljude

Još od “Piksarovog” probnog kompjuterski animiranog filma “Tin toj” iz 1988, kada je publika pokazala izrazitu odbojnost prema realističnom liku ljudske bebe po imenu Bili, uočen je fenomen da crtani likovi i roboti koji veoma podsećaju na ljude kod ljudskih posmatrača izazivaju neprijatan osećaj i nelagodnsot. Ovaj fenomen je u međuvremenu od robotičara Masahira Morija dobio naziv “Ankani veli” (sablasna dolina).

231850_robot_f

Džil je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota

Poučen iskustvom, “Piksar” se preorijentisao na likove kao što su žive igračke, čudni roboti i automobili koji govore, a robotičari i psiholozi se trude da otkriju psihološku pozadinu ovog fenomena. Njegovo razumevanje bi se, naime, moglo pokazati kao ključno u predstojećim godinama, kada se očekuje da čovekoliki roboti, odnosno “virtuelni družbenici”, nađu svoje mesto u našim domovima i preduzećima.

Fenomen “sablasne doline” znači, naime, da ljudski izgled i ponašanje mogu veštačku tvorevinu da približe posmatračima – ali samo do one tačke dok veštački lik ne pokuša nesavršeno da oponaša realno ljudsko ponašanje, govor i mimiku, kada se osećaj bliskosti naglo pretvara u odbojnost, tj. u doživljaj “sablasne doline”.

Ako se krećete poput ljudskog bića, ali su vam pokreti neskladni, ili ne uspostavljate pravi kontakt očima, to izaziva neprijatan utisak – smatra kognitivni psiholog Ajs Sejgin, koji se bavi proučavanjem ove problematike na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu.

 

Verujem da je stvar u tome što čovekolike pojave u mozgu izazivaju neka očekivanja. A ako ova očekivanja nisu zadovoljena, u mozgu nastaje problem” – što je kod humanoidnih robota današnjeg stepena savršenosti još uvek neminovno.

– Evolucija nas je naučila da otkrivamo već i mala odstupanja od uobičajenog ljudskog izgleda i ponašanja, koja ukazuju na bolesti, mentalne ili fizičke probleme, koji mogu biti i opasni – objašnjava psihološkinja Talija Vitli sa Koledža Datrtmut.

231861_humanoidni-robot02-reuter-toru-hanai_ffOna, stoga, smatra da insistiranje na ljudskom izgledu robota nije poželjno, osim ako zaista ne uspemo da ih učinim savršenima, što prema rezutatima ispitivanja znači da po izgledu i ponašanju moraju najmanje 65% da odgovaraju pravim ljudima.

Pored toga, većina nas još uvek ne očekuje (niti želi) u svom životu čovekolike robote kao ljubavnike, kućnu poslugu i virtuelne družbenike, mada postoje i neke oblasti u kojima je humanoidni izgled robota nesumnjivo poželjan, pa čak i neophodan. U pitanju su, recimo, roboti koji služe za praksu studentima medicine, ili pak oni koji se koriste za snimanje opasnih scena u filmovima.

D. Milojković | Izvor: blic.rs/07. 04. 2012.

Džuls je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota:

_____________________________________________________________________________________________________

Da li bi vas prevarila? Pogledajte najnoviju japansku „roboticu“

234607_24robot02-fonet_ff

Džeminoid F simulira ljudski glas dok govori i smeje se, i u stanju je da pokaže 65 ljudskih osećanja

Humanoidni roboti poslednje generacije polako brišu granicu između mašine i čoveka, bar naizgled. Japan je predstavio robota u ženskom obličju, koji priča, peva i može da pokaže 65 izraza lica, od kojih, na primer, osmeh, pa čak i izraz čuđenja.

Hiroši Išiguro, japanski naučnik i robotički dizajner sa Univerziteta Osaka, u zapadnom Japanu, kaže da je njegov cilj da napravi robota za koga će ljudi misliti da je ljudsko biće.
– Šta je čovek. Definišite mi ga i napravićemo vam kopiju – kaže Išiguro.

234609_24robot04-fonet_ff

Robot se osmehuje okupljenima u tržnom centru u Hongkongu

Neki od njegovih dosadašnjih androida dostižu cenu od čak 1,2 miliona dolara, dok “džeminoid F” košta “samo” 110.000 dolara.

Profesor Išiguro takođe je poznat po tome što je napravio robota-dvojnika.

Devojka-robot može da se smeši, pomera obrve i usne, iako uglavnom ima izgled zbunjenosti na licu.

234473_geminoid-f01-afp_ff

Džeminoid F predstavlja najinteligentniju generaciju robota

Takođe, može da govori i peva, emituje muzičke snimke, i da kopira pokrete posmatračevih usana.

Robot poseduje 12 servo-motora, koji rade na pritisak vazduha, što joj omogućava da oponaša ljudske emocije na licu.

I.F. | Izvor: blic.rs/12. 04. 2012.

_______________________________________________________________________________________________________________

 Uskoro na tržištu roboti sa emocijama

Za nepunih godinu dana na tržištu će se pojaviti humanoidni roboti za ličnu upotrebu koji će, osim što će „raditi“ kao dadilje pa čak i prijatelji za zabavu, biti sposobni da izražavaju emocije – tako bar tvrdi izvršni direktor japanske kompanije SoftBank.

478512_robot-reuters_f

Robot Pepper

U februaru 2015, počeće prodaja ovih robota koji su predviđeni da služe kao dadilje, medicinske sestre, radnici hitne medicinske pomoći ili čak prijatelji za zabavu, i koji će koštati 198.000 jena (1.900 dolara).

Biće sposobni za učenje i izražavanje emocija, najavio je izvršni direktor Softbanka, Masajoši Son, na konferenciji za novinare, na kojoj ga je pratio elegentni primerak robota po imenu „Pepper“, i koji je sa novinarima i ćaskao piskavim, dečačkim glasom, prenosi Tportal.

Prototip robota za ličnu upotrebu biće predstavljen inače ove nedelje i posluživaće kupce u prodavnicama mobilnih telefona Softbank firme u Japanu.

Son tvrdi da će to biti roboti koji će prvi put u ljudskoj istoriji dobiti srce, i emocije.
Ali kaže i da će kompanija SoftBank ovim biznisom proširiti poslovanje na sektor koji se smatra ključnim za rešavanje nedostatka radne snage u društvu čije stanovništvo ubrzano stari.
Tanjug | 06. 06. 2014. | Foto: Reuters | Izvor: /blic.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

DA LI JE STVARNO ILI NE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Naučnici rešili misteriju vantelesnog lebdenja

Neki ljudi tvrde da su iskusili vantelesni doživljaj ili “astralna putovanja”, osećaj koji predstavlja lebdenje van sopstvenog tela i gledanje u njega spolja.

images-2013-12-600450_vantelesno_672801466

Foto: Shutterstock

Tim naučnika je pronašao ženu koja tvrdi da to može svesno da uradi i skenirali su joj mozak. Ono što su otkrili bilo je veoma čudno.

Andra Smit i Klod Mesirver sa Univerziteta u Otavi opisali su mogućnosti pacijentkinje: “Bila je u stanju da vidi sebe dok rotira u vazduhu iznad svog tela, leži ravno i okreć se oko svoje horizontalne ravni. Ona je rekla da ponekad gleda u sebe dok se pomera iznad, ali ostaje svesna svog nepomerajućeg “stvarnog” tela. Uz to tvrdila je da ne postoji nikakva emotivna veza sa doživljajem.”

Kako je to moguće? Može li se to zaista dogoditi?

Naučnici su pronašli da se nešto dramatično i konstantno dešava u njenom mozgu: fMRI je pokazao “jaku deaktivaciju vizualnog korteksa” dok se “aktivirala leva strana nekoliko područja koja su vezana za kinestetičku sliku”, koja obuhvata metalnu sliku telesnog pokreta. To je deo mozga koji nam omogućava da budemo u interakciji sa svetom. To je ono što čini da osećamo gde je naše telo u odnosu na svet.

Ovo je prvi put da je ovaj tip iskustva analiziran i dokumentovan naučno. Naučnicima je poznato da vantelesno iskustvo može biti uzrokovano moždanim traumama, senzornom deprivacijom, iskustvima susreta sa mogućnošću umiranja, psihičkim drogama, dehidratacijom, spavanjem i električnom stimulacijom mozga. Međutim, ovo je prvi dokumentovan slučaj da neko može svojevoljno da dospe u to stanje.

Dakle, da li je stvarno ili ne?

Stvarno je u smislu da ona zaista doživljava to. Skeniranje mozga je pokazalo da prolazi kroz ono što tvrdi. Međutim, to ne znači da njena “duša” izlazi iz njenog tela. Nema astralnog putovanja, poput onih koje opisuju mistici. Nema nikakvih paranormalnih aktivnosti.

Činjenica je da, iako ne postoji mnogo naučnih eksperimenata na ovu temu, naučnici veruju da su vantelesna iskustva tip halucinacije izazvan nekim neurološkim mehanizmom. Naučnici koji su radili na ovom istraživanju spekulišu da je ovaj neurološki mehanizam prisutan i u drugim ljudima, te da neki ljudi – poput ove žene – mogu da se “istreniraju” kako bi ga aktivirali. Pacijentkinja im je rekla da je prvi put primetila da se ovo događa kada je bila malo dete, dok je spavala.

Možda će vantelesno iskustvo završiti kao sinestezija, neurološki fenomen koji je bio masovno ignorisan tokom sredine XX veka.

Sinestezija – koja čini da neki ljudi automatski vide boje u svojim mislima dok čitaju ili vide slova, brojeve i reči – danas je potpuno priznata i proučena.

nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________________

 

BRISANJE GRANICA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Kad se izbriše granica između filma i stvarnosti

Dve ljubiteljke filmova postale su “detektivke” koje pronalaze lokacije na kojima su snimana njihova omiljena ostvarenja, a zatim ih fotografišu.

165635163752fe283c2370f968846523_orig

Foto: fangirlquest.tumblr.com

Tija Oman (25) i Satu Volden (26) putovale su na hiljade kilometara širom Britanije idući stopama svojih filmskih heroja.

Dve devojke iz Kardifa tako su rekonstruisale omiljene scene na svojim tablet računarima.

Oživele su scene iz blokbastera poput “Harija Potera”, “Jadnika” i “Ratnog konja”.

Osim toga, fotografisale su lokacije na kojima su snimane serije Dr Who, Šerlok i Merlin.

“Ukombinovale smo našu ljubav prema filmovima, serijama, fotografiji, putovanjima i još mnogim drugim stvarima”, kaže Tija.

Njihov blog fangirlquest.com čuva sećanja na više od tri hiljade kilometara putovanja.

146594420952fe283d95451216317079_v4 big

Jadnici (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

86130786652fe28407bd5a565014547_v4 big

Jadnici (Foto: fangirlquest.tumblr.com)


73488539752fe2840f327a075066447_v4 big

Konji rata (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

1308033552fe28418c8f0452821368_v4 big

Da Vinčijevi demoni (Foto: fangirlquest.tumblr.com)
.

1294219652fe284331b70964737975_v4 big

Šerlok (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

162528940052fe284469155341838490_v4 big

Dr Who (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

43556956552fe2845daabd486655575_v4 big

Dr Who (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

170376308452fe284753e7f851026625_v4 big

Hari Poter (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

84419012852fe2848e3ba5018141525_v4 big

Hari Poter (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

44445202452fe284a6da09745759864_v4 big

Merlin (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

______________________________________________________________________________________________________

Daily Mail/b92.net

ŽIVOTINJA STADA…

TAMOiOVDE________________________________________________________

 Kao „životinje stada“ ponaša se 95% ljudi

 Životinja  stada“ tim rečima je Niče izrazio protest protiv vladajućeg građanskog morala devetnaestog veka. 

TamoiOvde-95  Danas u Evropi  čovek stada ima stav, kao da je on jedina dozvoljena vrsta ljudi, slave se njegove sposobnosti, osobine gde on pripitomljeno i pomirljivo koristi stadu, kao da su to istinske vrline…“

  Istraživački projekat naučnika sa univerziteta Leeds u Velikoj Britaniji  potvdjuje da se zaista kod većine ljudi  pojavljuje tendencija da se ponašaju kao predstavnici stada, što znači bez razmišljanja slede masu tako kao da ne umeju da misle za sebe.

  U odredjenim situacijama ova tendencija može biti od koristi, recimo kod planiranja pešačkih tokova u saobraćaju, inače ne daje previše optimističku sliku o čoveku.

  Studija je pokazala da je već  manjina od pet procenata dovoljna da odredi pravac u kojem će se ljudska masa zaputiti, ostalih 95% ih  slede a da i primete šta se dešava.
   Prof. Krause i njegov pomoćnik Dier izveli su niz eksperimenata u kojima su dobrovoljci u grupama neorganizovano hodali kroz veliku halu. Pojedinci  su međutim primili uputstva kuda da se kreću. Učesnici nisu smeli međusobno da komuniciraju ni da svesno utiču na nekog.
  U svim slučajevima se pokazalo da je ostatak sledio instruiranu osobu i samostalno formirao iza nje jednu zmijoliku strukturu .
„Svako od nas je bio u situaciji u kojoj je bio povčen od mase ljudi“ kaže prof. Krause „U našem projektu je najinteresantnije da su se učesnici jednako opredelili iako se nisu sporazumevali govorom ni gestovima. Uglavnom nisu ni primećivali da su vođeni od nekog drugog.“

To je već zabrinjavajuće samo po sebi.  Zar smo kao neke životinje iz stada da prepuštamo „obaveštenima“ da  nas vode, a da ne znamo uopšte šta se zbiva? 

Nažalost,  s obzirom  na to koliko ljudi bude povedeno  za prijateljima,  „informisanim izvorima“,  piramidalnim sistemima, religioznim ili političkim  šarlatanima  svih vrsta, nacionalnim vođama…. odgovor je potvrdan. Po svemu sudeći verujemo svemu ili tolerišemo slepo dokle god se nešto poklapa sa društvenim normama.

Svako može nešto učiniti da ne živi kao predstavnik  krda, već da sebi priušti ispunjen sopstveni život. Slede neke osnovne postavke koje čovek iz stada propušta kako  preporučuje Majk Bundrant

Ustanovite čvrsto, šta očekujete od sopstvenog života

U 25-godišnjoj praksi kao učitelj neurolingvističkog programiranja (NLP), hiljadama  ljudi je postavljeno  pitanje:  Šta vi  hoćete ? Uvek sam bio iznova iznenađen koliko malo ljudi ima odgovor.
Koji su vaši najvažniji ciljevi? U kom pravcu se upravljate? Kako želite da stojite za pet godina?
Najčešći odgovor bio je: Ne znam, videćemo.
Uglavnom je jedan od desetoro bio mogao dati odgovor kao:
Tri moja najvažnija cilja su trenutno….
Za pet godina će moj život izgledati drugačije, i to…
Najveće prepreke na mom putu su sledeće…
Da bi postigao svoj cilj moram razviti sledeće sposobnosti…

Niko ne može  da predvidi budućnost, ali u mnogim aspektima je bolje svesno se uputiti u jednu izabranu budućnost nego čekati „šta će da bude“. Ukoliko sami ne izaberete svoje ciljeve, svesno ili nesvesno će  to učiniti za vas porodica, prijatelji, zajednica i kultura.


Naučite da donosite svesne i obuhvatne odluke

Mnogi naši izbori nisu dobro promišljeni. Kod  loših ili impulsivnih odluka ili čak problematičnih uvek nedostaje neki aspekt. Donosimo nagle, impulsivne ili emocionalne odluke  a da ne razmislimo o drugim mogućnostima.

Ili se zapetljavamo u misaone konce bez izlaza u beskrajni  unutrašnji dijalog.

U svim slučajevima smo prepušteni tuđoj volji bez ikakve zaštite, jer nam nedostaje osnova za održive odluke. Ukoliko nismo u stanju da o odlukama raspravljamo ili ih analiziramo,  lako ćemo primiti nečiju tuđu procenu zdravo za gotovo.

 Ako naginjemo emotivnim izborima u opasnosti smo da budemo žrtva svakoga ko nam uzburka osećanja. Ako svoju misao ne dovedemo kraju sa osećajem samopouzdanja, radimo verovatno ono što i svi ostali da bi se oslobodili unutrašnjih  beskrajnih čvorova.
Neobično je da se u našim sistemima obrazovanja ne uči kako  da se postave ciljevi i donose odluke.

Jer to je ono što pomaže da se postavi čvrsta osnova ličnosti i karaktera i štiti nas zavisnosti od tuđih predstava i mišljenja.

Link: PsychCentral

Branka Mraz/kpv.rs



Satira Radoja Domanovića, napisana 1901. godine.

VOĐA

– Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

– Tako je, tako je… – zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.

– Je li b-l-i-z-u? – ču se razvučen šapat iz jednog ugla.

– Braćo! – otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. – Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?… Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.

– Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! – zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.

– Stanite, braćo, kuda ćete? – i opet će onaj prvi govornik. – Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.

– Da izaberemo, odmah da izaberemo!… – ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore. Nastavite sa čitanjem