NEŠTO NEVEROVATNO…

tamoiovde-logo

Neobični veliki koncentrični krugovi snimljeni nedaleko od Vatina

Nedaleko od Vatina u opštini Vršac nalazi se nešto neverovatno!

Prizor ogromne strukture u obliku koncentričnih krugova nasred njive teško da bilo koga može da ostavi ravnodušnim.

Ovaj prizor zabeležen je dronom na jednoj livadi nedaleko od Vatina u opštini Vršac, a krugovi su tu već milenijumima!

I pored toga, ovo mesto je nepoznato najvećem broju Srba, pa čak i samih Vrščana.

Zato su nedavno objavljeni snimci krugova, a koje su na svom Fejsbuku i Jutjubu objavili članovi udruženja ljubitelja Vršca i njegovih starina „Feliks Mileker“ izazvali pravu malu senzaciju!

Za sada se sa sigurnošću zna samo to da je reč o bogatom arheološkom nalazištu.

U blizini je jedan od krakova nekadašnjeg puta koji je još od praistorije, pa sve do nedavno prolazio tuda obilazeći veliku – Alibunarsku močvaru, pronađeni su ostaci kastruma – utvrđenja karakterističnog za Rimsko carstvo, a ima indicija i da se ovde nekada nalazilo veoma razvijeno i bogato naselje.

Ipak, već kod toga kad je to „nekad“ tačno bilo, stručnjaci ne mogu da se slože.

Neki nastanak mističnih krugova vezuju za Bronzano doba (2200 – 750/700. pre nove ere) ali ima i onih koji ovu strukturu datuju u period neolita (na prostoru Balkana od 5500. pre nove ere).

Ni namena krugova nije baš najjasnija. Slične građevine služile su u Bronzanom dobu kao svetilišta posvećena Suncu, ali i groblja, utvrđenja, domovi starešina…

Bila su to i mesta na kojima su malobrojni upućeni u tajnu bronze topili ovu leguru ili jednostavno mesta okupljanja i trgovine.

Neobična vršačka struktura vidljiva je i iz satelita, a gradski muzej je do sada vršio manja sondažna iskopavanja, ali pravi posao arheologe zapravo tek čeka.

(freshpress.info)

Izvor: arheo-amateri.rs  (

_______________________________________________________________________________________________

 

 

 

Advertisements

MESTO GDE ŽENE VLADAJU…

tamoiovde-logo
Minangbau – najveći matrijarhat na svetu, Indonezija

U planinskim krajevima zapadne Sumatre, muškarac se smatra gostom u ženinoj kući, a na dan venčanja se umesto po mladu ide po mladoženju, koji nakon venčanja nastavlja da živi sa ženom i njenom porodicom.

Mesto gde žene vladaju

14502923_1205637279459207_8352978656974856750_nU ovom delu Indonezije, Minangkabau etnička grupa je svetski najveći matrijarhat i u rukama nežnijeg pola je sve.

Legenda kaže da je sredinom 12. veka, kralj Maharajo Dirajoi, koji je osnovao Koto Batu kraljevstvo, umro ostavljajući iza sebe tri žene i tri sina koji su bili još bili bebe.

Prva žena Puti je preuzela kraljevstvo i utrla put matrijarhatu na ovim prostorima, piše Blic

U ovoj jedinstvenoj i složenoj društvenoj strukturi, ćerke nasleđuju imanja i pirinčana polja. Deca uzimaju majčino prezime, a muž se smatra gostom u njenoj kući.

Kombinacija religija

U početku je ova grupa verovala u elemente prirode, a tek kasnije su prodrli hinduizam i budizam iz Indije. Kultura ove etničke grupe i dalje se zasniva na lokalnim običajima i verovanjima i zakonima koji su izvedeni iz animizma i hinduizma, a posebni spiritualisti se bave lečenjem, predviđanjem budućnosti i komunikacijom sa duhovima umrlih. Uprkos matrijarhatu, prigrlili su i islam, koji je patrijahalno orjentisan.

Nakon venčanja, mladoženja živi s mladinom porodicom

14520621_1205637749459160_4378382191221381766_nZa razliku od tradicije da se žena seli u muževljevu kuću, nakon venčanja, u ovoj grupi mladoženja ide kod mlade i živi sa njenom porodicom. Miraz određuje mladina porodica, na osnovu obrazovanja i zanimanja mladoženje.

Na dan venčanja, ide se po mladoženju i dovodi se u mladinu kuću gde se održava svečana ceremonija. Mladina porodica nosi tradicionalne nošnje i nose novac, poklone i hranu na glavama, kako bi sve to poklonili mladoženji.

Vlast se prenosi sa žene na ženu

Brak ženama donosi i društvene i ekonomske privilegije. Kad već steknu određene godine žene kontrolišu sve. Kao glave domaćinstva, vode celo imanje, rešavaju svađe i imaju veliku ulogu u bračnim razgovorima i raznim ritualima. Vlast se prenosi sa žene na ženu.

Muškarci treba da imaju redovan izvor prihoda i da vode računa o deci i troškovima. Mnogi napuštaju sela u potrazi za poslom, vraćajući se povremeno kući. Kada se desi njihov odlazak, nemaju pravo glasa u vezi stvari koje se tiču poslova u kući.

Prema legendi kada je kraj Majapatih carstva u Javi objavio rat Minangkabau, kralj Sumatre je ponudio bivolje borbe umesto rata. Bivo Minangkjabau ljudi je ubio protivnika. Tako je i ime grupe nastalo: Minang, što znači pobedonosan, i kabau što znači bivo. Zato su i ženski šeširi ove etničke grupacije u obliku bivoljih rogova.

Iako je matrijarhat odavnu zamro, ova etnička gupa se ponosi svojom tradicijom. Njihova zastava je trobojna i označava tri planine koje simbolizuju buntovan karakter, hrabrost i poreklo kulture i običaja.

Izvor: HIZU Planeta /nationalgeographic

_________________________________________________________________________________

STRUKTURA LIČNOSTI…

tamoiovde-logo

Možda najvažnije pitanje u čitavoj psihologiji kao nauci je to od čega se sastoji čovekova ličnost. Koji su pokretači čovekovog ponašanja, šta nas tera da mislimo onako kako mislimo, ili govorimo ono što govorimo? Odakle dolaze naše želje, ambicije, ciljevi, motivacija, naši stavovi, uverenja i sve ono što nas čini onim što jesmo – ljudima?

индексPsihoanaliza ne bi bila to što jeste kada ne bi pokušavala da nam pruži odgovor na pitanja ovakve vrste. Tako je stvoren jedan jedinstven model ličnosti i ljudskog funkcionisanja, koji se i dan danas priča i prepričava u mnogim kontekstima, a termini su ušli čak i u svakodnevnu upotrebu. Neki se mogu naći i u svakodnevnoj primeni i kod ljudi koji uopšte ne znaju odakle oni potiču, niti šta oni tačno znače.

Svima vam je poznat termin “egoista” ili, na primer, fraza “on ima naduvan ego” i slično. Za ljude koji nisu upoznati sa psihoanalitičkom terminologijom, a i one koji nisu čitali ništa od ovih članaka, termin “ego” predstavlja jednu običnu reč koja se koristi upravo u prethodno navedenim situacijama. Oni koji su pratili naše izlaganje ovde, znaju da ova reč ima mnoštvo značenja. Ipak, svoju pravu definiciju, termin “ego” nalazi tek u psihoanalizi, tačnije u Frojdovoj misli koja se odnosi na glavne činioce naše psihe.

Ta misao je nastala iz potrebe da se objasni ljudsko ponašanje pre svega, a u isto vreme i zakonitosti, tajnoviti putevi ljudskog uma. Na kraju, to je bio i rezervoar iz kojeg se crpu objašnjenja i za raznorazna mentalna stanja i tzv. mentalne “bolesti” (inače, ako to do sada nije jasno niti naglašeno, autor ovog teksta se ograđuje prilikom korišćenja termina “bolest” za bilo kakvo mentalno stanje. Ovaj termin se u ovom i sličnim slučajevima koristi isključivo radi lakše komunikacije jer je postao uobičajen u upotrebi).

Međutim, da krenemo iz početka. Prema psihoanalitičkoj teoriji, ljudski um je “rastrzan” između tri gospodara: Id, Ego i Super-ego. Ovo su latinski izrazi za tri tzv. dimenzije ljudske ličnosti, između kojih se odvija celokupno psihičko funkcionisanje čoveka. To nisu fizički delovi mozga, ne mogu se videti i snimiti, već su to logički i psihički konstrukti u ljudskim umovima. Svaki od njih postoji za sebe, ali jedan bez drugog ne mogu. Od njih i njihove međusobne interakcije zavisi kako će se čovek ponašati, kako će razmišljati i kakva će ličnost biti.

“Id” (ili u prevodu “ono”) predstavlja sve naše nagone, instinkte, požude – sve one skrivene želje koje se nalaze u našoj podsvesti. Najjači instinkt, koji smo pominjali u jednom od prošlih tekstova, jeste instikt života i on funkcioniše upravo kroz ovaj dubinski sistem ličnosti. U njemu su sadržani naši biološki “programi”, dakle ono što nasleđujemo. Id funkcioniše po principu zadovoljstva, što znači da je jedini cilj ovog dela nas da zadovolji svoje potrebe (tj. te primalne instinkte).

Id stalno zahteva da se zadovolji ta instiktualna i libidinalna (za sad da kažemo, seksualna) energija, a ukoliko se to ne zadovolji onda nastaje tenzija. Id je, dakle, onaj deo ličnosti koji nas suštinski pokreće i u kome se ogleda bazični, takoreći životinjski deo nas. Stoga, ovaj sistem ne podleže zakonima logike, racionalnosti, direktne kontrole, već funkcioniše automatski i nesvesno – ovo je jedna jaka i skoro neukrotiva sila.

Međutim, kada bi ova sila bila potpuno neukrotiva, onda bi se mi ne bismo mnogo razlikovali od životinja. Ljudi bi mokrili kada i gde god im se mokri, morali bi da jedu odmah čim ogladne, bili bi agresivni i napadali jedni druge boreći se za hranu i teritoriju. Da ne pričamo koliko bi se naša socijalna i međupolna interakcija razlikovala (ako bi se uopšte moglo govoriti o interakciji nekog višeg reda). Zamislite da ljudi stupaju u seksualne odnose kad god osete potrebu za tim, bez obaziranja na vreme, mesto i druge ljude – to bi bio jedan opšti haos. Znači, ova sila, iako je naš glavni pokretač, mora biti na neki način kontrolisana, upregnuta.

Tu sada na scenu stupa naš Ego. On je onaj koji može da kontroliše Id, da ga kanališe, usmeri i pretvori tu njegovu sirovu i “slepu” energiju u korisnu i svrsishodnu. Ego čini najveći deo onog našeg “ja”, dakle, onog što osećamo da smo mi. Naravno, sve što se dešava u nama smo mi, ali je Ego ona prizma kroz koju se sve to prožima i koja tako predstavlja glavni alat naše komunikacije sa socijalnom sredinom.

Jedna od glavnih uloga Ega je da naše instinkte i nesvesne želje i potrebe spozna, obradi i prenese u realnost. On je onaj koji opaža realnost, ima kontakt sa spoljašnjošću i funkcioniše po logičkim i racionalnim principima, te tako, za razliku od Ida koji ne vidi šta se dešava spolja, on zna šta se traži, kako se traži i kako će da se neko ponašanje izvede u realnosti. Stoga je on neka vrsta kontrolora, nekog stražara koji proverava i propušta ono što mu odgovara, a što je u skladu sa socijalnom sredinom, što znači da predstavlja glavni aspekt onoga što se naziva “ja”, tj. “moja ličnost”.

Ego, kao i Id, takođe funkcioniše po principu zadovoljstva (traži prijatnost i teži da izbegava bol) ali, za razliku od njega on traži realistične strategije da ostvari ovaj cilj (Id uopšte ne interesuju strategije i realnost, već samo da se oslobodi tenzije i doživi prijatnost). Ovaj deo nas je takođe urođen, ali njegov razvoj u ovakvu celovitu strukturu, koja će moći da obavlja težak zadatak kroćenja Ida, zavisi uglavnom od ljudi oko nas, pre svega naših najbližih (roditelja) a onda i od sredine u kojoj se nalazimo.

Ukoliko se Ego ne formira na pravi način, pogađate šta se dešava – slepa i sirova energija Ida se ne može na pravi način obraditi i iskontrolisati, usmeriti na pravi način ka ispoljavanju u realnosti, te nastaje problem. Čovek se pretvara u jedno biće koje sve radi impulsivno i bez ikakve kontrole.

Ipak, ni Ego nije struktura koja je dovoljna sama za sebe da bi čovek adekvatno funkcionisao u realnosti. Zašto je to tako? Pa jednostavno zato što kod njega postoji jedan mali problem – on ne zna šta je dobro a šta loše. Iako je svestan realnosti u kojoj se nalazi, te da se impulsi ne mogu ispoljavati sada i odmah (već da za njih postoji mesto i vreme), njega ipak interesuje samo da dobije što više zadovoljstva a ujedno izbegne bol.

Da li je nešto dobro zavisi samo od toga da li donosi zadovoljstvo ili ne (dakle, ako je prijatno onda je dobro). To znači da, kada bi se samo Ego i Id pitali, ukoliko čovek nekog udari i shvati da mu to donosi neko zadovoljstvo (prijatnost), onda će to biti prihvaćeno kao dobro i radnja će se nastaviti dokle god izaziva prijatnost. Ovo, složićete se, može napraviti ogroman problem osobi koja je udarena, a koja svakako ne može osećati prijatnost u tom trenutku, za šta Ego ovog koji udara na haje mnogo.

E sada na red dolazi struktura koja se zove Super-ego, koja je tu da pomogne Egu da shvati šta je dobro a šta loše, tj. kakve će posledice naše ponašanje imati u odnosu na druge. Ona predstavlja ono što se laički naziva “savest” a griža savesti upravo potiče iz Super-ega. Omogućavajući nam da stvari sagledamo “iz tuđih cipela” on nam pruža mogućnost da zamislimo kako bi se druga osoba osećala ukoliko mi uradimo ovo ili ono (što za nas može biti prijatno a za nju ne).

Super-ego je tu da nas upozori da neki naši stavovi i ponašanje mogu imati loše posledice po druge, mogu prekršiti pravila koja služe za očuvanje reda, mogu nekom drugom doneti patnju, iako bi nama možda donele zadovoljstvo. Ovaj deo ličnosti je ta moralna strana u nama. On se formira u ranim godinama, a njegovo formiranje traje do kasne adolescencije, jer se čovek stalno uči nečem novom u socijalnoj sredini.

Super-ego je interesantan aspekt naše psihe jer se on formira uglavnom prilikom naše interakcije sa roditeljima, tj. procesa koji se zove vaspitanje. Mehanizmi koji su zaduženi za njegovo formiranje su nagrada i kazna, koje može sprovesti samo roditelj i socijalna sredina. Dete nauči šta je loše ukoliko dobije neku vrstu kazne kada izvrši određeno ponašanje, a dobro ukoliko se nagradi; ne postoji drugi način da se taj osećaj usadi u njega.

Na primer, ukoliko dete udari drugo dete, a da je to u tom trenutku i u toj sredini neprihvatljivo ponašanje, jedino će nekom vrstom kazne doći do shvatanja da je to nešto loše i neprihvatljivo. Ukoliko vidimo da naše dete udara tuđe, pa mu kupimo čokoladu zbog toga, ono će misliti da je takvo ponašanje itekako dobro. Tako postoji velika verovatnoća da će ga ponavljati samo da bi dobilo nagradu, ili mu jednostavno pređe u naviku da to radi jer mu prija osećaj da bije druge.

Kada doživimo kaznu za neko naše ponašanje, mi se osetimo loše što smo to učinili. Upravo ovo je koren onoga što nazivamo osećaj krivice. Ovaj “loš” osećaj, ta neprijatnost kada uradimo nešto “loše” se kasnije pretvara u tu tzv. grižu savesti. Ukoliko se kažnjavanje ponovi više puta (ili nam je možda dovoljno da naučimo iz jednog, kakogod) mi se posle osećamo loše čak i kada ne bivamo više kažnjavani.

To je stoga što smo na neki način ugradili u svoje biće onoga koji nas kažnjava (tj. vaspitava), te sad sami sebe kažnjavamo – tako što se automatski loše osećamo, tj. grize nas savest. Isto tako se i nagrađujemo (osećamo se lepo) kada uradimo nešto “dobro”, tj. ono što nas je neko stvarnim nagrađivanjem naučio da je dobro. Ovaj mehanizam se inače naziva “introjekcija” i to je dakle taj momenat kada sami sebi postajemo policajci i sudije, sami sebe vaspitavamo.

Vidimo da je ovo ključan momenat formiranja Super-ega ali i krunisanje razvoja naše ličnosti i onoga što jesmo; savesne, moralne i adaptirane osobe koja će poštovati druge ljude, njihove potrebe i pravila koja su uspostavljena u društvu. Isto tako, bez adekvatno izgrađenog Super-ega ne možemo očekivati da osoba kada odraste poštuje zakone i autoritete. Međutim, isto tako je i očigledno je da će prevelika strogost roditelja prilikom vaspitanja načiniti od nas ljude koji će stalno sami sebe kažnjavati, odnosno stalno imati osećaj da ne radimo stvari kako treba – što je siguran put ka niskom samopouzdanju i nesrećnom životu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (4)

Prethodni članak: MRAČNA STRANA UMA

________________________________________________________________________________

 

GDE JE PRAVI IZVOR ZADOVOLJSTVA…

tamoiovde-logo

Pronađi svoju suštinu

Da li ste se nekad zapitali, šta bi se desilo kada ne bi bilo noći – kada bi večni dan stalno vladao, kada sunce ne bi zalazilo? Kako bi život izgledao i da li bi uopšte bi moguć?

feljton-vladimir-300x203Zemlja bi verovatno morala stajati u jednom fiksiranom, statičnom položaju, ne mrdajući se ni za centimetar. Sve bi stajalo u mestu. Pored toga što život možda ne bi uopšte bio moguć jer bi večna izloženost sunčevoj svetlosti zagrejala planetu do usijanja, sve bi uvek bilo isto, da ne kažemo dosadno.

Život bi postao jedna dosadna, učmala, statična stvar. Isto tako, čak i kada bi život bio moguć, kako bismo znali šta je dan, tj. kako bismo znali da je dan “dan” ako nema noći? Očigledno je da bez noći ne samo što ne bismo znali šta je dan, već bi egzistencija bila nemoguća. Nužno je da noć postoji da bi se održala ravnoteža, a održavanje te ravnoteže je nužna kako bi se i sam život održao.

Kako god gledali na stvari, koliko god nam se više sviđao dan (ili noć), oboje imaju svoje “kvalitete” i karakteristike koje ih čine korisnim za održanje života. Dakle, jasno nam je da nema dana bez noći i nema noći bez dana, kako god mi na to gledali i kakav god mi stav zauzeli.

Uzmimo još jedan primer. Zamislite da postoji samo jedna boja, npr. bela. Zamislimo da je sve obojeno jednom bojom – belom. Zemlja je bela, nebo je belo, svi predmeti su beli, sva bića su bela. Tako nešto je naravno, skoro nemoguće, ali zamislimo situaciju na trenutak, ako se uopšte može zamisliti. Svet koji bi ovako izgledao bio bi nemoguć za život. Ne možemo ni početi sa nabrajanjem teškoća koje bi zadesile ovaj nesrećni svet.

Prva i najvažnija stvar koja bi uticala na disfunkcionalnost je to što se ništa ne bi videlo, jer se ništa ne bi razlikovalo jedno od drugog. Tako, niko ništa smisleno ne bi mogao da uradi. Međutim, dodajmo još jednu boju u ovaj svet i voila – već ćemo u velikoj meri poboljšati funkcionalnost. Dodajmo još par boja i rešićemo problem skoro u potpunosti. Funkcionalnost ćemo maksimizirati kada imamo čitav spektar boja, u koji je uključena i crna. Opet da napomenemo kako bi, ako bi ikakva funkcionalnost bila moguća, taj svet bio ultra-dosadan jer bi sve bilo isto i jednolično. I opet, ako nemamo crnu ili ostale boje, nećemo ni znati šta je belo.

Dakle, vidimo da je jednobojnost i jednoličnost ustvari nešto što nije dobro i što ne doprinosi optimalnom životu. Vidimo da je belo bez crnog u stvari praznina i ništa i da je život obojen jednom bojom nemoguć.
Šta želimo ovim primerima da kažemo? Ako to već nije potpuno očigledno, onda da razjasnimo: ako pokušavamo naš život da učinimo statičnim i jednoličnim, ako se trudimo da se uvek osećamo isto i ako pokušavamo da druge ljude “ubedimo” da i oni treba tako da se osećaju, upašćemo u dubok paradoks i učinićemo naše živote još gorim.

Ako se nerviramo zato što ljudi nemaju isto mišljenje kao mi, ako se ne slažu sa nama u ovome ili onome, bićemo nesrećni. Ako nas pogađa to što smo različiti od drugih, ako nam smeta to što su neki različiti od nas, bićemo nesrećni. Ako smo nesrećni zato što smo nesrećni, bićemo još nesrećniji.

Život je jedna konstantna promena i fluidnost, život je raznovrsnost, a ne jednoličnost. Pokušavajući da ga zaustavimo i usmerimo u nekom pravcu koji uključuje neki komfor, statičnost i “dosadu”, najčešće ćemo još više propatiti u procesu. Trudeći se da se na silu osećamo dobro i da budemo “pozitivni” samo ćemo se još više udaljiti od čitave priče i upasti u još veću depresiju jer ćemo morati da se foliramo. Foliranje je za većinu ljudi naporno, te im troši i psihičku i fizičku energiju.

“Loše” emocije su, kao što smo već jednom rekli, nužan pratilac i prirodno je da ih imamo. Bez njih, ne bismo znali šta su “dobre” emocije i ne bismo ih cenili. Ne treba se, naravno, neko ko je stalno u pozitivnom afektu sada truditi na silu da se oseća loše kako bi cenio svoje emocije. Sve što je na silu je loše za biće – samo treba pustiti prirodu da radi svoje. Ukoliko se trudimo da na silu promenimo neke ljude oko nas, proces najverovatnije neće uspeti kako treba, a doći će do patnje i sa naše, a i sa strane osobe koju pokušavamo da promenimo.

Prestanimo sa pokušajima da pretvorimo svet u nešto što nama odgovara i obojimo ga jednom bojom, bila to bela ili crna (ili roze, kako neki kažu “gledaj svet kroz roze naočare). To je potpuno neprirodna situacija i neće nas dovesti nigde. Ako nekako i uspemo, pretvorićemo svet u jedno dosadno i mrtvo mesto, bez daha života u sebi i bez ikakve radosti u njemu.

Takođe, na svet i na sebe se ne može gledati sa površine. Površnost je jedna od najgorih stvari koja pogađa današnji svet. Zamislimo da pokušavamo saznati šta živi u dubinama okeana tako što ćemo se truditi da sa površine vode, iz nekog čamca, pogledamo i zagledamo se u dubinu od 3.000 m. Ne možemo ni znati da nešto živi u okeanu ako ne znamo šta je okean, a ne možemo znati šta je okean ako ga ne vidimo i ne zaplivamo u njemu (ili nam neko ko je to uradio ne kaže). Tako, ne možemo živeti život i znati šta je život ako sve gledamo sa površine. Ne možemo znati kako živeti život i kako u stvari dostići neke prave dubine, ako plutamo po površini.

Bavljenje sitnicama i sitničarenjem u životu, bavljenje ogovaranjem i tračarenjem, šta je ko rekao i ko šta nosi, ko je gde bio i šta radio, neće nam pomoći da živimo kvalitetnije. Čak štaviše, odvratiće nas od pravog života, pravih vrednosti i izgubićemo kompas.
Površnost u ličnom domenu će nas baciti i ostaviti na ostrvu samoće i nesreće, jer ćemo propustiti “okeanske lepote” koje se nalaze u dubini.

Kada govorimo u terminima kojima smo govorili u prošlim člancima, bavljenje egom i život po principima površnog ega (fokusiranje na sopstveni ego i odbrana od drugih ega) nam može doneti samo nevolje. Ako smo stalno na oprezu da nam neko ne “povredi” ego i ako se trudimo da drugima povredimo ego, da im “vratimo” to će nas iscrpeti, a nećemo postići apsolutno ništa. Nećemo biti jači kao ličnosti, jer će ego koji je učauren u takvom zatvoru od mehanizama odbrane, propasti i biti još slabiji. Sigurno je i da nećemo imati nikakve koristi od svega toga, jer će i drugi ljudi nastaviti da brane svoje ego-e čak i više nego pre nego što su im povređeni. To će dovesti do krajnjeg nepoverenja, paranoje i opterećenosti kod ljudi (što je posebno očigledno u današnje vreme), te će učiniti situaciju u međuljudskim odnosima još gorom. Videli smo da je ego jedna iluzorna, krhka i odbrambena struktura, koja služi da nas odvrati od naše suštine.

Zašto bismo trošili vreme, energiju i resurse pokušavajući da održimo takvu strukturu u životu? Zašto je ne bismo ignorisali i prestali se baviti njome, a u najboljem slučaju, oslobodili se njenih okova? To je težak zadatak jer smo mi naviknuti na naš ego kao na kuću u kojoj živimo u kojoj se osećamo sigurno, bez obzira koliko duva promaja kroz polupane prozore i koliko krov prokišnjava. Ali taj zadatak je ono što bismo trebali prvo da krenemo da obavljamo ukoliko želimo kvaliteniji život.

Odbacivanje površinske strukture je nekad nemoguće u potpunosti, jer nam je ona potrebna za bazično funkcionisanje. Međutim, ukoliko samo shvatimo kakva je to struktura i ako je koristimo samo kao alat koji je nekad nužan, ne odvajajući preveliku količinu resursa za nju, onda ćemo biti na dobrom putu. Ukoliko samo shvatimo da postoji jedna veličanstvena dubina, koja krije mnoga blaga i lepote, u svima nama, da postoji ta kreativna i kosmička iskra koja čeka da se zapali i ukoliko krenemo u aktivno traganje za onime što stvarno jesmo, onda će se već put sam ukazati. Onda će nestati svi problemi i brige koje nas opsedaju. Nestaće jer se mi njima više ne bavimo i ne pridajemo im značaj.

Jedan stari monah je rekao: „Problem je problem samo ako ga ja tako nazovem“.
Dakle, sve je u načinu konstruisanja i definisanja sveta oko sebe i u načinu života.

Konstantno stimulisanje iz spoljašnjosti nas neće dovesti do osećanja potpunog zadovoljstva životom. Teško nama ako cenimo kvalitet života po tome koliko novca imamo, gde smo putovali, sa kim smo bili u vezi i koliko smo partnera promenili, koliko možemo da popijemo i pojedemo, koliko stanova imamo i koliko imamo lajkova i prijatelja na fejsbuku.

U ljudskoj je prirodi da traži prijatnost i zadovoljstvo, ali ako nam se zadovoljstvo u životu svede na ove stvari kao primarne izvore prijatnosti, onda smo u veoma teškoj situaciji. Površinsko zadovoljstvo kao što su neka od ovih je kratko, slabog intenziteta i mora se stalno obnavljati, a “doza” povećavati kako bi se održao isti nivo prijatnosti.

Tipičan primer za ovo su zadovoljstva koja može da proizvede novac. Imajući određenu sumu mi osećamo zadovoljstvo, ali se vremenom naviknemo na tu sumu i postane nam “normalna” stvar. Onda nam treba veća suma i tako dalje. Kada kupimo nova kola ona su nam interesantna i dobra jedno vreme, da bi kasnije “potrošili” to zadovoljstvo i morali kupiti nova, bolja, “besnija” kola. Nije nam dovoljno da dobijemo pohvalu za odelo od jednog prijatelja, nego se moramo “pokazati” gomili ljudi i svi nas moraju pohvaliti kako smo se lepo obukli. Ovo je, kao što i sami primećujete, svojevrstan oblik narkomanije i ne vodi nigde osim u propast.

Čitalac se sada pita: pa dobro, šta onda da radim? Gde je pravi izvor zadovoljstva? Odgovor je jednostavan i očigledan: pravo i istinsko zadovoljstvo je u dubini našeg bića. Potražimo unutar sebe, potražimo svoju suštinu i ono što jesmo. Odbacimo površinske okove i oslobodimo se plitkih struktura uma. Pogledajmo u daljinu: gde je lepota planina, tamnih šuma, zalazak sunca…

Sve je to tu, sva ta lepota. Sve je to univerzum, isto kao što je i čovek deo univerzuma. On nije odvojen od svega toga, nije neki pasivni posmatrač koji je tu slučajno upao iz neke druge dimenzije. Postoji mnogo više stvari na ovom svetu koje možemo raditi umesto što pričamo i bavimo se tuđim životima. Postoji mnogo više stvari koje su lepše od nečega što možemo kupiti za novac.

Da li ste nekad pogledali kamen na plaži ili neku stenu? Šta će nam više od oblaka i sunca? Živite život jureći za tuđim pohvalama i materijalnim stvarima, pokušavajte iskontrolisati i predvideti svaki aspekt svojih i tuđih života, terajte sebe da volite ili ne volite to i to samo zato što neko drugi to voli ili ne voli i bićete zarobljeni unutar svojih patnji, a i drugi će patiti pored vas.

Živite život spontano i van granica tuđeg mišljenja i sopstvenih zabluda, ne jureći za stvarima koje vam ne trebaju, živite kreativno i cenite kreativnost oko sebe, bavite se sopstvenom spoznajom – i bićete slobodni.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život

prethodni članak

_________________________________________________________________________________________

NEOBJAŠNJIVA MISTERIJA SIBIRA…

tamoiovde-logo

Niko ne zna ko je izgradio utvrđeno ostrvo, ni zašto ga je napustio

Iako pravilna struktura i ruševine na ostrvu Por-Bažin navode na zaključak da je reč o ostacima tvrđave ili zatvora, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi čemu je služilo sibirsko ostrvo kada je izgrađeno pre 1.300 godina.

Por-Bažin-dnevneMišljenja istoričara i naučnika su podeljena, a neki veruju da je napravljeno da privuče ljude, te da je u pitanju letnja palata, manastir ili astronomska opservatorija.

Ime Por-Bažin na tivanskom jeziku znači “kuća od blata”, a astrvo se nalazi između Sajanskih i Altajskih planina, oko 3.800 kilometara od Moskve, blizu mongolske granice.

597038_porbajin03-foto-www-porbajin-com_fLokalitet je otkriven 1891, ali ni posle više od 100 godina nije objašnjeno kakva mu je bila namena.

Detaljnije istraživanje obavljeno je 2007, kada su arheolozi otkrili glinene ploče sa otiscima ljudskih stopala, izbledele crteže na zidovima, ogromne kapije i fragmente spaljenog drveta.

597041_porbajin06-foto-www-porbajin-com_ffStručnjaci kažu da je ostrvo izgrađeno u doba Ujgurskog Kaganata (744-840. godine), ali motivi izgradnje tvrđave na ovako usamljenom mestu nisu jasni – budući da se nalazi daleko od naseljenih područja i puteva trgovine.

Način gradnje i korišćeni materijal ukazuju na kinesku arhitektonsku tradiciju.

597040_porbajin05-foto-www-porbajin-com_ff

597036_porbajin01-foto-www-porbajin-com_ffNaučnici su metodom laserskog mapiranja napravili 3D model nekadašnjeg izgleda ostrva površine 3,5 hektara.

Iako se smatra da je staro 1.300 godina, mnogi zidovi su netaknuti i dobro očuvani, pri čemu je glavna struktura u unutrašnjem dvorištu podeljena na dva dela, međusobno povezana pokrivenom pasarelom.

Objekat je bio pokriven crepom, a nosili su ga drveni stubovi (36) koji su stajali na kamenom postolju.

597037_porbajin02-foto-www-porbajin-com_ffMožda još veća misterija jesu razlozi napuštanja ostrva. Uprkos oštroj sibirskoj zimi i nadmorskoj visini od 2.300 metara, naučnici na ostrvu nisu otkrili ostatke sistema za grejanje.

“Bio sam na mnogim mestima, mnogo toga sa video, ali nikada nešto poput ovoga”, izjavio je ruski predsednik Putin kada je 2007. posetio ostrvo sa knezom Albertom od Monaka.
Izvor: dnevne.rs (Blic /Dejli mejl)

_______________________________________________________________________________________

POD SENKOM VELIKOG GVOZDENOG DRVETA…

tamoiovde-logo
Ljubitelji klasične arhitekture često su razočarani modernim tendencijama u građevini, ali bogati, stari stil sigurno nije zauvek izgubljen.

images-2015-05-600450_palatafarmera_398991163

Foto: Profimedia

Zgrada ruskog Ministarstva poljoprivrede u Kazanju, glavnom gradu Republike Tatarstan u Ruskoj Federaciji, predstavlja veličanstveno delo arhitekture.

Krasi je prelepo, masivno i razgranato gvozdeno drvo, a njegova konstrukcija je završena pre samo nekoliko godina.

Kremlj je ruski naziv za centralni deo ruskih srednjovekovnih utvrđenih gradova.

Drvo je pozicionirano tako da baca senku na hol. Zgrada, koju je izgradila ruska građevinska firma „Antika“, predstavlja naklon ranijoj ruskoj arhitekturi – ali ne sovjetskim zgradama koje su najmlađa prethodnica.

Carska ruska arhitektura ima bogatu i raznoliku tradiciju pre svega zbog mnoštva naroda koji čine Rusku federaciju.

Zgrada Ministarstva poljoprivrede nalazi se prekoputa Kremlja u Kazanju, a predstavlja predivnu mešavinu istočne i zapadne arhitekture.
Izvor: nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________

GORKI TALOG ISKUSTVA…

tamoiovde-logoDanilo Kiš: Gorki talog iskustva

Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

Danilo Kis,knjizevnik.Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo.

Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja.

Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.

Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom “aspektu verovanja”, o vašem verovanju u “moć knjige”. Kako stoji stvar s tom “moći knjige”? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga “ima moć”?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka.

Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike “nižih rasa”.

To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.

Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj “dobroj stvari”.

Kojoj “dobroj stvari” služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.

Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu – bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom “pesničkom pogledu na svet”, o svom “tragičnom osećanju života”. Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.

Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.

Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.

U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska.

Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.

Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste “procesa hemijskog preobražaja”. I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu.

Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.

Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak “klasični ratovi” bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena.

Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.
(1989)
Danilo Kiš, Život, literatura
Izvor:filozofskimagazin

___________________________________________________________________________________

PROIZVEDENA „ČVRSTA SVETLOST“….

tamoiovde-logo Naučnici sa Univerziteta „Prinston“ uspeli su svetlost da pretvore u kristale odnosno da naprave „čvrstu svetlost“. Ipak, to neće omogućiti stvaranje svetlosne sablje, našalio se jedan od istraživača.

Doktor Endrju Houk, profesor elektroinženjeringa i jedan od istraživača, kaže da su on i njegove kolege uspeli da svetlost pretvore u kristale i da je to nešto za šta se mislilo da nije moguće, piše Hafington post.

Cvrsta svetlost

Ovo je sasvim novi način na koji se svetlost ponaša“, ističe Houk. Već generacijama fizičari uče da fotoni, subatomske čestice od kojih je sačinjena svetlost, ne ulaze u interakciju jedni s drugima. Međutim, naučnici su uspeli da izvedu suprotno. Oni su napravili strukturu od 100 milijardi atoma superprovodljivog materijala kako bi napravili neku vrstu „veštačkog atoma“. Zatim su strukturu smestili pored superprovodljive žice sa fotonima, koji su zbog čudnih zakona kvantne isprepletenosti preuzeli neke osobine veštačkog atoma. Ova interakcija dovela je do potpuno novog ponašanja svetlosti, sličnog fazama koje prolaze tečnosti i kristali“, kaže istraživač na postdoktorskim studijama na „Prinstonu“ Darijus Sandri.

Univerzitet

Univerzitet „Prinston“

Naučnici se nadaju da će, zahvaljujući ovom neobičnom otkriću, uspeti da razviju egzotične materijale, uključujući i superprovodnike na sobnim temperaturama. Od ovih hipotetičkih materijala mogli bi da se prave ultraosetljivi senzori i računari neverovatnih brzina, što bi moglo da reši energetska pitanja na svetu.

Ovaj rad neće dovesti do stvaranja svetlosne sablje“, našalio se Houk.

Rad koji objašnjava otkriće „čvrste svetlosti“ objavljen je u septembarskom izdanju žurnala Physical Review X. Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

JEDAN OD NAJLEPŠIH NA SVETU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ŠETAMO KROZ DVORAC NOJŠVANŠTAJN

TamoiOvde-51878_9336puna_af  Skriven, u udubljenju Bavarskih Alpa, nalazi se najlepši dvorac Nemačke, Nojšvanštajn.

 Ovaj dvorac je zaostavština kralja Ludviga II, lucidnog i stidljivog nemačkog vladara, koji ga je sagradio kao omaž velikom kompozitoru, Rihardu Vagneru. Ludvig II, nije doživeo da vidi svoj dvorac u punom sjaju, jer je umro pod misterioznim okolnostima

 Čim se približite dvorcu biće vam jasno zašto je baš ta građevina neo-romanskog stila bila inspiracija Voltu Dizniju za dvorce u klasičnim crtanim filmovima.

 56301_writergal39-zamak-trnove-ruzice-u-kaliforniji_afDa krenemo u obilazak: palata obuhvata stražarnicu kod ulazne kapije, kulu, vitešku kuću sa kvadratnom kulom i citadelu, sa dve kule na zapadnom kraju dvorca. Ceo efekat koji ovaj dvorac ostavlja je veoma teatralan, kako spolja, tako i unutra. Uticaj kraljeve ličnosti se vidi u celom dvorcu, posebno zbog toga što je on lično uzeo učešće u dizajniranju i dekoraciji.

U palati se nalaze soba sa tronom, Ludvigov apartman, sala za pevače i groto. Čitav dizajn dvorca prožima omaž nemačkom legendarnom vitezu od Longrina, zvanom Vitez Labud, iz opere Riharda Vagnera.Hosengahau, gde je Ludvig proveo veći deo mladosti, sadrži deo ove sage.

  TamoiOvde-104043_dvorac-nojsvajnstajn01.jpg-leoseta_afIsto tako, u većini soba na ivicama su islikani delovi različitih opera ovog velikana muzike. Na žalost, samo 14 soba je završeno u potpunosti. Većina soba i prostorija je ostala nukrašena, jer je kralj Ludvig umro misterioznom smrću.
U završenom delu dvorca nalazu se soba sa tronom, u kojoj je čuvena stolica od dragulja i stakla. Na zidu iznad, naslikano je 12 Apostola sa Hristom, a šest kanonizovanih kraljeva su naslikani na delu poda koji okružuje tron.
Iznad samog trona naslikan je Isus. Pravi tron nikada nije završen do kraja. Ova slika govori o Ludvigovom pogledu na sebe kao kralja, koji je tu postavljen po milosti Božijoj.

  TamoiOvde-109531_dvorac-1_af
U okviru samog kraljevskog apartamana, nalaze se četiri ručno rađena i rezbarena kreveta od kojih svaki ima nadstrešnicu na kojoj je ručno izvezena svaka katedrala u Bavarskoj.
Mali, skriveni toalet ima kazanče za puštanje vode, koju uzima iz akvadukta i lavabo u obliku labuda sa tekućom vodom.

  Rezbarije koje su rađene na drvetu su veoma detaljne i pravi su ukras čitave sobe. Samo one su rađene 10 godina. U okviru ovog apartmana nalazi se i mala bogomolja u koju može da se uđe iz sobe za presvlačenje i iz glavne odaje. U njoj se nalazi veličanstveno raspeće od slonovače.

 U okviru ovog apartmana nalazi se i soba koja je opremljena kao kuhinja. Ona sadrži sve kuhinjske delove, sudoperu sa toplom i hladnom tekućom vodom, šporetom i servisima za ručavanje. Tu se nalazi i soba za poslugu, bibilioteka, soba za ručavanje i sala za pevanje koja je napravljena kao centralno mesto za nastupe pevača, muzičara i pisaca. Kralj ju je prvensteveno sagradio za Vagnera kao mesto gde bi ovaj velikan mogao da komponuje i prezentuje svoja dela. Kralj je umro pre nego što je imao priliku da pogleda izvođenje bilo kog komada, ali se prostorija od njegove smrti koristila i dalje se koristi.

  TamoiOvde.109532_dvorac_afUprkos srednjovekovnom izgledu, dvorac je prepun pravih čuda tehnoloških dostignuća tog vremena. Struktura koristi parne mašine, električnu energiju, moderno provetravanje, savremen vodovodni sistem na svim spratovima i grejne cevi.
Sada je skoro zaboravljeno da je Luduig II bio pokrovitelj modernih pronalazaka i da je pionir uvođenja električne energije u javni život u Bavarskoj. Njegove palate su prvi objekti koji su koristili električnu energiju i ostale komfore savremene tehnologije.

 Kroz svoje aktivnosti građenja Ludvig je uspeo da sačuva mnoge zanate u životu, znanje i stručnost koje bi inače zamrlo. Svojim radom on je takođe obezbedio značajne prihode zanatlijama, graditeljima, gipsarima, rezbarima i dekoraterima. 

Izvor:superodmor.rs________________________________________________________________________

NOVA AMAZONSKA MISTERIJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Kula i ograda prečnika dva centimetra!

TamoiOvde-Amazonska misterija, foto 1Otkriveni su u Amazonu početkom juna i još uvek niko od naučnika nema predstavu šta bi to moglo biti i kojoj životinjskoj vrsti pripada.

Minijaturna i misteriozna!

 

U peruanskom delu Amazona otkrivena je čudna „struktura“ – mala šiljata kula sa ogradom oko sebe, prečnika dva centimetra.

Naučnici su u čudu! Ko u prirodi pravi ovakve stvari?

Prvu ovakvu strukturu primetio je početkom juna Troj Aleksander, student Univerziteta „Džordžija tek“, i to na dnu plave cirade koja se nalazila u blizini Istraživačkog centra „Tambopata“ u Peruu.

 

TamoiOvde-Amazonska misterija, foto 2Posle toga je naišao na još tri identične strukture u džungli.

Nakon ovog otkrića svoje fotografije postavio je širom interneta u pokušaju da otkrije njihovo poreklo.

Još nije uspeo da dođe do odgovora.

Fil Tores, biolog istraživačkog centra „Tambopata“ takođe je postavio link do fotografija na svom Tviter nalogu pošto je i on podjednako zbunjen ovim otkrićem.

 

TamoiOvde-Amazonska misterija, foto 3Vilijam Eberhard, entomolog iz „Smitsonijan“ instituta za tropsko istraživanje izjavio je za „Smitsonijanov“ sajt da ni on nema predstavu šta je strukture napravilo niti šta one predstavljaju.

Neki su sugerisali da je stvorena od strane Urodidae porodice insekata, odnosno vrste poznate po tome što plete čaure slične korpama, kao i da je to možda nepotpuna čaura.

Nagađa se i da je reč o „radu“ moljca iz Bucculatricidae porodice.

Izvor: rts.rs

P.S.

Ko god da je, vrstan graditelj je!

Bora*S

OGROMAN ASTEROID SE PRIBLIŽAVA ZEMLJI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

Toutatis će nam se ukazati preko teleskopa 12.12.2012.

 1178007.73Veliki asteroid “4179 Toutatis” približava se Zemlji i očekuje se da će 12. 12. 2012. godine proći tik pored naše planete.

Sa svojih 4,46 kilometara dužine i 2,4 kilometra širine on je jedan od najvećih asteroida koji nam se približio, mada je pojam blizine relativan, jer će nas Toutatis ipak zaobići na oko 6,9 miliona kilometara, što je oko 18 puta veća razdaljina od one koja deli Zemlju i Mesec.

1180007.74Za vreme svog prolaska asteroid će biti vidljiv običnim teleskopom.

On kraj Zemlje prolazi na svake četiri godine, a s obzirom na to da se njegova kretanja prilično temeljno prate, zaključeno je da neće predstavljati nikakvu opasnost za Zemlju još narednih šest vekova.

Asteroid je prvi put uočen još davnog 10. februara 1934, kao objekt 1934 CT. Naučnici ga željno iščekuju jer će preko načina njegove rotacije pokušati da otkriju njegov sastav i dobiti bolji uvid u početke Sunčevog sistema, prenosi National Geographic.         trojka.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________________

„TOUTATIS” NIJE OPASAN

– “Toutatis” bi izazvao razarajuće posledice, ukoliko bi udariao u našu planetu, a verovatno i istrebljenje ljudske civilizacije – smatraju naučnici sa Planetarnog instituta nauka. – Srećom, ne postoji verovatnoća za tako nešto.

Veruje se da je asteroid koji je pao na zemlju pre 65 miliona godina, posle čega su nestali dinosaurusi bio širok nešto više od 9,5 kilometara.