DA VAM ŠTO PROZBORIM O NAŠIM ŠUMAMA…

tamoiovde-logo

Naučnik Josif Pančić – botaničar svetskog glasa, rekao je o šumi

 «… Da vam što prozborim o našim šumama, da vam pokažem njihovu važnost za život naš, za naše zdravlje, za svukoliku našu radnju i promišljenost, a to činim u toj poglavitoj nadi, da će se od sada o našim šumama mnogo više i ozbiljnije promišljati.

Druga je korist od šuma, što nam čiste vazduh koji dišemo i koji nam je za život isto tako potreban kao i hleb. Kome nije poznato ono prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad na žarkom danu u šumu stupimo, grudi nam se šire, glava se bistri, niz umoreno telo struji neka nova snaga i po odmoru od kratkog časa povraćamo se opet u stanje da možemo svoj put ili svoju radnju produžiti.

Treća je velika korist od šuma, što one zadržavaju silu vetrova. Vazduh gonjen tim vetrom rashladi se -biva gušći -u putu svome preko visokih brda i valja se Udvojeno težom niz ogolićene strane, a popušta tek onde od svoje sile, gde mu kakova šuma na put stane.

Ne manje važna je ona korist, što nas šume čuvaju od poplave. Voda koja kišom na šumoviti predeo pada, zadržava se većim delom na lišću, granama i stablu od drveća i na onoj mahovini ili drugim biljkama, kojima je u šumi zemlja obrasla, a bezbrojne cevčice na površini svekolikog tog Raića upijaju uz tu vodu i druge svakojake stvari i obraćaju sve to ili na svoje organička potrebe- da rastu, dok se ona po zakonu teže polako kroz zemne slojeve ne provere, i tu kao veći ili manji izvor na vidik ne izađe.

… A šta biva sa vodom, koja iz oblaka pada na kamen ili na golu zemlju? Ona teče, ničim ne zadržana, obično vrlo velikom brzinom niz brdske strane ruši sve što joj se na putu nađe i snosi lom i kamenje u niža, pitomija mesta. Teško stadu ili selu, koje se takovoj bujici na putu zadesi, neizbežne su joj posledice smrt i pustoš. … Još su nam šume od prevelike koristi tim, što usmeravaju žegu i ciču i što od njih zavisi raspoređenje vlage na zemlji. Krajevi, gde ima mnogo šuma, obično su hladniji od onih što su goli. Naša Srbija biva sve toplija, čim se više šume krče.

… Gde su šume i gola mesta srazmerno podeljena, tu vlada ona temperatura koja je kom pojasu prirodna. Gola se zemlja brže i jače zagreje od sunčane toplote. Nema toga koji ne uviđa, da se u gustom hladu šuma skuplja voda u izvore, potoke i rečice, i da šume zadržavaju silu vetrova i bujica.
… A da bi mogli šume da sačuvamo i da obezbedimo sebi sve koristi koje od njih imamo, potrebno je da šume poznajemo.

… A ovo je, braćo, baš ono na šta sam želeo našu pažnju da obratim, jer tu ima najviše grešaka, u našem narodnom gazdovanju, grešaka zbog kojih će nas potomstvo, ako im leka ne potražimo, ljuto osuđivati. … U nas se seklo i danas seče šumsko drveće, gde je kome najudesnije i najbliže. … A šta valja da radimo, da se sačuvamo od daljih grešaka i da šume dovedemo u ono stanje, kao što to nauka propisuje i kao što to naša i našeg potomstva korist iziskuje? Ovim prelazim na drugi najvažniji, ali ujedno i najteži deo mog govora, jer tu treba mnogo šta, čime 1 čovek ne vlada, tu treba da porade zakonodavci, vešti šumari i dobra volja naroda, koji se šumom na razne svoje potrebe služi.

… Ali i ako do sada ništa izgubili nismo, jako bi pogrešili, da ostanemo iu buduće skrštenih ruku i da ne potražimo, da se naši šumski zakoni prema našim potrebama doteraju, a što je još preteznija, da im se dobavi potrebna važnost i poslušnost, bez kojih i najbolji zakon na svetu ostaje mrtvo slovo.

Treće na što želim da vašu osobitu pažnju obratim ovo je: da pored najboljih zakona šumarskih, pored najbrižljivijih i najveštijijih čuvara šumskih, neće biti moguće da se postigne ono čemu imaju da posluže zakoni i čuvari, dok sam narod, svestrano poznavajući svoje istinske koristi, sa punim uviđanjem onoga što je sebi i svome potomstvu dužan, ne prihvati izdate zakone i određene šumare, ili jasnije da se izrazim, dok svaki Srbin živo ne prione, da bude svojim šumama najrevnosniji čuvar i najžešći osvetnik svakoga šumi nanesenog kvara.

… Mi smo šume nemilice sekli ni najmanje se ne osvrćući, šta će najzad od njih biti, i u tome smo radili kao onaj raspikuća, koji iz pune kese neprestance vadi, a nikad ništa u nju ne meće. … Vreme je, da svaki onaj, koji kakovu svoju potrebu iz šume namiruje, pomišlja, da je to samo pozajmica, kojoj valja da se oduži, ako neće da ga potomstvo, kao besavesnu dužnika, proklinje.

… Veći visovi valja da se ostave pod šumom, ili ako su goli, valja da se šumom zasade. Izvori, korita potoka i reka valja da ostanu pod šumom ili da se drvećem zasade, jer ono čuva, da voda brzo ne isparava, da se izvori ne zasiplju i rečne obale ne oburvavaju. Na kamenitim mestima valja tim strožije da se goroseča zabrani, tim brižljivije da se šuma sadi, čim su ta mesta strmenitija.

… Da nam valja svima mogućim sredstvima, da poradimo, kako bi se po narodu našem rasprostrle i utvrdilo ovo uverenje: da je svaki Srbin najprirodniji čuvar i branilac svojih rođenih šuma. Samo ako se ovo četvoro složilo bude, moći će se postići ono, što nauka propisuje i što nam nalaže naša i našeg potomstva korist – da nam se naše lepe šume sačuvaju. «

Added by Emina Milosavljević

Izvor: blagodatsrbije

_______________________________________________________________

FotoPlus

Tršić – B. Stanković

 

REKORDER EVOLUCIJE…

tamoiovde-logo

Jakutski konj, nacionalni simbol i junak mnogih mitova i legendi, dosadašnji je rekorder u brzini evolucije među sisarima

jakutski-konjRuska republika Saha, poznatija kao Jakutija prostire se na dalekom istoku Sibira i poznata je kao oblast sa najnižim temperaturama na svetu. Ovo veliko prostranstvo, iako hladnije od Severnog pola, stalno je naseljeno. Region u kome temperatura sa letnjih 30 stepeni zimi može pasti i do minus 60 nije standardno i idealno mesto za ljudska naselja.

Ipak, već vekovima ovaj prostor naseljavaju ljudi u čijem životu najvažniju ulogu ima konj. Jakutski konj je nacionalni simbol, junak mnogih mitova i legendi, u nekima od njih čak predstavljen i kao čovekov predak, a nedavno je postao i glavna tema biološkog istraživanja Univerziteta u Kopenhagenu.

Zahvaljujući ovom konju, koji svojom građom podseća na ponija, život jakutskog naroda je znatno lakši. U surovo hladnim uslovima sa velikim količinama snega, jedino on može da preveze robu i ljude, a bez ove životinje, stanovnici Jakutije bi zimi bili izolavani jedni od drugih. Osim toga, mleko i meso ovih niskih ali masivnih konja bitan su deo jakutske ishrane.

Za retke turiste ove oblasti, najupečatljivija slika su upravo konji koji trče snežnim predelima, žive napolju i uspevaju da pronađu hranu koja se nalazi i sedam metara ispod snega. Jakutski konji nisu divlji, ali ove domaće životinje ne žive slično kao njihovi srodnici u drugim krajevima sveta.

Iako su temperature ekstremno niske, vreme uglavnom provode napolju, a zbog prirodne nemogućnosti da im čovek obezbedi dovoljno hrane, često su prinuđeni da je traže kopajući zaleđenu zemlju i sneg. Kako ovi konji žive u uslovima u kojima drugi pripadnici njihove vrste ne mogu – pitanje je koje je pokrenulo međunarodni tim naučnika, predvođen doktorom Ludovik Orlandom da započne istraživanje njihovog genoma.

EVOLUCIJA NIJE MOGLA DA ČEKA

yakutian-horseU istraživanju je korišćen genom devet sadašnjih konja ove ledene oblasti, genom jednog konja starog 5.200 godina i jednog koji je ove predele naseljavao početkom 19. veka, kao i veliki broj genoma drugih domaćih i divljih konja. Geni su pokazali sličnost između savremenih jakutskih i domaćih mongolskih konja, što ide u prilog zaključku istarživačkog tima, da su ove životinje došle između 13. i 15. veka zajedno sa ljudima iz Mongolije.

Simbol Jakutije zapravo je doseljenik, jedan je od zaključaka istraživanja koje je sproveo tim doktora Orlanda. Konji koji su bili autohtona vrsta ove oblasti, izumrli su pre oko 5.000 godina, bili su savremenici mamuta, a genomi dobijeni iz njihovih ostataka ne ukazuju ni na kakvu vezu sa današnjim jakutskim konjima.

Činjenica da jakutski konji žive u arktičkim uslovima tek oko 800 godina, dovela je do zaključka koji je najviše iznenadio istraživački tim. Ova životinja je dosadašnji rekorder u brzini evolucije među sisarima. Za samo 100 generacija, uspela je da razvije osobine neophodne za preživljavanje u novim uslovima a osam vekova je za proces evolucije izuzetno mali vremenski period, pa se može reći da je ova vrsta konja evoluirala gotovo preko noći. Ovako brze promene su svakako podstaknute ekstremnim uslovima života u kojima je opstanak bio toliko ugrožen da evolucija nije mogla da čeka.

Kod današnjih konja je u odnosu na njihove pretke iz Mongolije izmenjen fenotip, a geni su promenili svoju ekspresiju razvijajući osobine neophodne za opstanak. Ove genetske promene su uticale ne razvoj dlake koja je postala duga i gusta  pa stvara debelo krzno koje zadržava toplotu.

Promene su uticale i na veličinu tela, hormonske procese i metabolizam, kao i stvaranje potkožnog sloja masti koji je dobar toplotni izolator. Metabolizam jakutskih konja karakterišu velike sezonske razlike. Tokom kratkih toploh perioda kada su pašnjaci obrasli hranom, ove životinje akumuliraju rezerve masti, a tokom zime smanjuju svoje aktivnosti.

Tim naučnika je ovim istraživanjem otkrio slučaj izuzetno brze evolucije, ali i još jednu zanimljivu činjenicu – jakutski konji imaju genetske sličnosti sa drugim arktičkim vrstama, pre svega sa današnjim ljudima koji naseljavaju ovu oblast i mamutima koji su nekada ovde živeli. Ova pojava je poznata kao evoluciona konvergencija – fenomen kada nepovezane grupe organizama izložene sličnim uslovima života razvijaju i slične osobine u cilju adaptiranja.

Tekst: Jovana Nikolić 

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

U SENCI KAMENA…

tamoiovde-logo

Kamen od 250 tona već 1.300 godina prkosi gravitaciji

Ovaj ogroman kamen se nalazi na nizbrdici i vekovima prkosi gravitaciji. Ukoliko se ne bojite izazova, sedenje u njegovoj senci će vas svakako zabaviti.

images-2016-04-250_tona_tezak_kamen__vec_vekovima_prkosi_gravitaciji_aps_818314473

Foto:Profimedia

Krišnina puter lopta“ ili „Kamen nebeskog boga“ kako ga lokalno stanovništvo zove već preko 1,300 godina stoji pod uglom od 45 stepeni na nizbrdici pored grada Mahabalipuram, u indijskoj državi Tamil Nadu.

Zbog ugla pod kojim stoji, kamen izgleda kao da će se svakog momenta skotrljati nizbrdo. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da su svi pokušaji da se kamen pomeri sa tog mesta bili uzaludni.

Zbog položaja koji zauzima, kamen predstavlja veliku turističku atrakciju, ali i izazov lokalnom stanovništvu i najhrabrijim meštanima koji vole da sede i fotografišu pod njim.

Prema hinduističkom predanju, bog Krišna je kao mali toliko voleo da jede puter da ga je često krao iz tegle izvlačeći kuglice putera rukama, te je ovaj neobičan kamen okruglog oblika upravo zbog toga i nazvan Krišnina puter lopta.

, Image: 12363111, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy

Foto: Profimedia

Dok stanovništvo Mahabalipurama veruje da su bogovi spustili kamen na to mesto kako bi dokazali svoju snagu i moć, ima i onih koji veruju da su vanzemaljci umešali prste i postavili kamen.

Ipak, naučnici se slažu da je ovde reč o prirodnoj formaciji.

Međutim, geolozi nisu saglasni sa naučnicima tvrdeći da je oblik kamena toliko specifičan, te da verovatno nije dobijen prirodnom korozijom tla.

Kralj Narasimhavaran koji je vladao u oblasti Palava, u južnoj Indiji, od 630. do 668. godine nove ere bio je prvi koji je želeo da pomeri kamen, ali ni njemu a ni mnogima posle njega to nije pošlo za rukom.

Guverner Madrasa Artur Lavli je 1908. godine takođe pokušao da pomeri kamen uz pomoć sedam slonova, ali ni on nije uspeo u tome.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

SIMBOL OČUVANJA NARODNE MEDICINE…

tamoiovde-logo

Rat za koprivu- dve godine zatvora ako je javno pohvalite!

Kada je neko staro domaćinstvo napušteno i oronulo, narod kaže – zaraslo u koprivu. To nije čudo, jer ova otporna biljka je jedna od retkih koja raste čak i tamo gde je čovek najviše zagadio životnu sredinu. U toj otpornosti, kaže narodna medicina, leži njena snaga i sposobonost da zaštiti zdravlje ljudi, životinja i zemljišta.

kopriva_f2Kako je veoma otporna na hemikalije, insekte i štetočine, od koprive danas mnogi ekološki proizvođači pripremaju rastvor kojim prskaju svoje useve.

Oni se kunu da je to jedno od najboljih i najjeftinijih đubriva i zaštita za vrt. U francuskoj narodnoj medicini, kopriva je veoma zastupljena.

Vekovima se sa kolena na koleno prenosi jednostavan recept za pripremu fermentisanog lekovitog ekstrakta. Stočari je koriste za ishranu životinja, naročito novorođenih mladunaca odvojenih od majki, kojima daje snagu i spasava živote.

Još u vreme stare Grčke koristila se za masažu protiv reumatizma i kao lek protiv anemije, bronhitisa, migrene, i svih bolesti koje su rezultat zatrovanosti organizma. Jednostavna narodna mudrost kaže – kopriva čisti krv.

kopriva_000Međutim, zakoni Evropske unije su neumoljivi, i u njima nema mesta za narodne mudrosti. To je otišlo tako daleko da je Francuska zabranila ne samo uzgoj i preradu, nego i širenje znanja o koprivi putem javnih nastupa.

Norme su dodatno pooštrene 2006. godine, donošenjem Agrarnog orijentacionog zakona (LOI 2006-11) koji je zabranio prodaju svih preparata na biljnoj bazi bez posebne državne dozvole.

U baštama Francuske sa koprivom je počeo da se raste i pobunjenički duh, a jedan od vođa pobune je bio glavni baštovan čuvenog Versaja.

Kopriva je postala simbol očuvanja narodne medicine i organske proizvodnje. Francuski baštovani nisu odustali od svoje „kriminogene” prakse, iako im je bila zaprećena kazna od 75,000€ i dve godine zatvora.

1644Oni nisu smeli da spominju u javnosti svoje domaće fermentisano đubrivo od koprive koje spravljaju na izuzetno „opasan” način:

1 kg koprive se potopi u 10l čiste vode, pritisne kamenom, ostavi se da fermentiše 10-20 dana, a potom se time zalivaju ili prskaju usevi.

Strašno komplikovana fito-farmakološka procedura za koju je neophodna tržišna dozvola, zar ne?

Dok se na svim medijima vrte skupo plaćene reklame o pesticidima koji zagađuju vodu i zemljište, ne smeju se upotrebljavati bez gas-maski i gumenih rukavica, i zahtevaju specifične vremenske uslove kad nema ni daška vetra, o prostoj „čorbi” od koprive kojom se zemljište oslobađa od korova i štetočina se u francuskim medijima nije smelo govoriti.

Zna se šta donosi novac, a najveći greh koprive je što je besplatna i svima dostupna.

Pogledajte zanimljiv dokumentarni film TV kanala Arte koji govori o ovom apsurdu i upoznajte se sa brojnim prednostima „opasne” i zabranjene koprive:

Pod ogromnim pritiskom javnosti Agrarni orijentacioni zakon (LOI 2006-11) je stavljen van snage.

Međutim, ovaj problem je dao jasniju sliku sa kakvim izazovima su se suočavale zemlje Evropske unije tokom procesa usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa pravom EU, i kakve „zamke“ očekuju buduće članice.


Autor ΜΕΔΙΑΣ • 24. 06. 2015

_______________________________________________________________________________

NATAŠA KOVAČEVIĆ, ZAISTA JAČA OD SUDBINE…

tamoiovde-logo

Dve godine i dva meseca pošto je u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj izgubila nogu, Nataša Kovačević se vratila košarci. Ova 21-godišnja devojka uspela je da, čistom snagom sopstvene nepokolebljive volje, postane jedan od najsvetlijih primera domaćeg sporta i sistema vrednosti koji bi on trebalo da predstavlja.

U dvorani „Basket Siti“, Nataša Kovačević je obukla dres Crvene zvezde i u meču sa Studentom, u okviru vanrednog šestog kola Prve ženske lige Srbije, odigrala svoje prve minute nakon 26 meseci. Njeno pojavljivanje na terenu, sasvim jasno, predstavlja presedan. Od Komisije za takmičenje Košarkaškog saveza Srbije dobila je licencu i dozvolu da nastupa.

Kako je sama istakla za RTS, proteza sa kojom igra i trenira, a koja je rađena u Parizu, dozvoljava joj pokrete koje imaju sve ostale igračice.

„U vezi sa povratkom Nataše Kovačević aktivnom bavljenju košarkom već su konsultovani i predstavnici KSS-a i FIBA. U ovom po mnogo čemu jedinstvenom slučaju, zbog korišćenja proteze, ne postoje nikakve prepreke da se ponovo vrati na parket“, navela je Crvena zvezda u saopštenju kojim su javnost obavestili o povratku Nataše Kovačević.

Nataša Kovačević je karijeru započela još 2008. godine, igrajući za crveno-bele, te KK Partizan, Voždovac i mađarski Đer.

Svoju prvu zvaničnu utakmicu nakon nesreće hrabra košarkašica odigrala je u pobedi Crvene zvezde nad niškim Studentom u utakmici 6. kola prvenstva Srbije (78:47) i upisala pet poena za 15. minuta provedenih na parketu.

Zaista sam presrećna što sam ponovo ovde, osećam se sjajno i velika je čast igrati za Zvezdu.Takođe sam jako srećna što je moj povratak obeležen u klubu iz kog sam otišla u DJer, a to je Crvena zvezda. Praktično sam se vratila kući i kao da ovih dve godine nije ni bilo„, izjavila je novinarima mlada košarkašica.

Kovačevićeva je u igru ušla u šestom minutu prve četvrtine i tom prilikom dobila ogroman aplauz cele hale u Železniku.

Prijaju mi reakcije medija i želim da se zahvalim svim ljudima koji su došli ovde i podržali Crvenu zvezdu. Nadam se da ćemo se viđati i na narednim utakmicama. Zaista se osećam sasvim normalno, kao što ste videli sve radim kako treba. Želim da se zahvalim svojoj ekipi i eto sve koševe koje sam postigla, produkt su timske igre. Davaću svoj maksimum da pomognem ekipi što više mogu„, zaključila je Kovačevićeva.

Saobraćajna nesreća u kojoj je Kovačevićeva pretrpela tešku povredu dogodila se pre dve godina kada su košarkašice mađarskog Đera, za koji je u tom trenutku nastupala, krenuo na pripremnu utakmicu u Šopron.

Do nesreće je došlo kada je vozač autobusa skrenuo s puta kako bi izbegao direktan sudar sa automobilom koji je ušao u suprotnu traku.

Na licu mesta stradao je tim menadžer ekipe Petar Tapodi, dok je trener Fuzi Akos preminuo u bolnici.

Izvor:rts.rs/sreda, 11. nov 2015.

__________________________________________________________________________________________

FotoPlus

Natasa-Kovacevic-foto-Telegraf-620x350

Foto: Telegraf

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TAJNA KOSE…

tamoiovde-logo

Dosije Duga kosa – čuvana tajna
Otkrivena dugo čuvana tajna američke vojske

Tajna nepobedivosti i moći, mitskog Samsona, bila je u njegovoj dugačkoj kosi. U njoj je bila njegova snaga. Mnogi antički narodi verovali su u moć kose, tako je i sa američkim Indijancima. Nedavno je žena nekadašnjeg vojnog psihijatra, obelodanila strogo čuvanu tajnu američke vojske, a tiče se upravo indijanske kose…

dosije-duga-kosa-cuvana-tajnaJoš u vreme kolonijalnih ratove, američka vojska je regrutovala mlade i spretne Indijance, da im budu „tragači” zbog svojih „natprirodnih” sklonosti.

U vreme građanskog rata, Indijanci su se, takođe, ravnopravno borili na obe strane. Pokazali su se kao izuzetni ratnici, koji se oslanjaju na svoju intuiciju, šesto čulo i urođene instikte, nepoznate belom čoveku.

Kada bi kretali u bitke, Indijanci bi ispleli kosu u pletenice i na njih pokačili sokolova pera, kako ih neprijatelj, navodno, ne bi sustigao i trgao ih za kosu. Pobeđenim neprijateljima, Indijanci bi „skinuli skalpove”. Verovalo se da je kosa izvor snage i moći i da u njoj obitava Sveti duh, ili Manitu. Odsečena kosa bila je znak da je neprijatelj ostao bez snage i zaštitnika. Skalp je predstavljao pobedu kako nad telom tako i nad duhom neprijatelja.

U američkoj vojsci, indijanski regruti su dugo vremena bili dugokosi. Na početku Vijetnamskog rata, američka vojska je želela da uniformiše vojnike, te ih je sve jednako šišala. Međutim, samo ošišanim Indijancima je ubrzo dozvoljeno da opet puštaju kosu. Dugo vremena nikom nije bilo jasno, zbog čega su Indijanci pošteđeni šišanja? Razlog je ujedno bio i vojna tajna!

Supruga vojnog psihijatra, otkrila je medijima dugo čuvanu tajnu.

Devedesetogodišnja starica obelodanila je vrlo poverljive informacije o radu njenog pokojnog muža na tajnom medicinsko-vojnom projektu. Šokirana informacijama koje je pronašla među muževljevim beleškama, odlučila je da ovu tajnu ispriča celom svetu. Starica se seća da je njen suprug jednom doneo kući sa posla, nekakve fascikle sa oznakom „poverljivo” i vladinim pečatima. Ona se seća da je tog dana i sam njen muž bio iznenađen sadržajem tih dokumenata. Od tog događaja, on i njegovi vojni saradnici, prestali su da šišaju svoje brade i kose.

Šta je zapravo pisalo u tim dokumentima?

Američka vojska je pre početka Vijetnamskog rata, tražila mlade, zdrave i spretne Indijance koji bi se sa lakoćom kretali po nepoznatim neprijateljskim terenima. Oni su regrutovani kao „eksperti za traganje i preživljavanje”.
Posle redovnog vojničkog šišanja, indijanskim vojnicima dogodilo se nešto neobično. Ni jedan od regruta nije mogao da prođe testove, te su se teške obuke, koje su kao dugokosi sa lakoćom savladavali, pokazale kao nekorisne.

Zbog čega su indijanski regruti postali beskorisni vojnici?
Kada su ih pitali šta je razlog njihovom neuspehu, svi su odgovorili da su izgubili moć, koja im je bila u kosi. Ni jedan nije umeo da se poveže sa svojim duhovnim bićem i da intuitivno reaguje.
Tada je regrutovana nova grupa indijanskih mladića. Njima je dozvoljeno da zadrže dugačku kosu. Rezultati su bili zapanjujući. Svi dugokosi vojnici su se pokazali izuzetno spremnim za zvanje eksperata u vojsci.

Da bi se potvrdio ovaj eksperiment, vojska je opet ponovila testove. Jednu grupu indijanskih vojnika je ošišala, a drugu ne. Rezultat je uvek bio isti! Greške nije bilo. Potvrđeno je! Snaga vojske je, zapravo, u kosi!

U ovim istraživačkim spisima stajalo je: „Kosa je produžetak nervnog sistema i ispravno je smatrati da su to ekstrasenzorni nervi, vrsta visoko razvijenih antena, koje prenose ogromnu količinu informacija moždanom sistemu, limfnom sistemu i neokorteksu.” Smatra se da pored kose i, brada i brkovi, pružaju iste informacije o svom okruženju i emituju energiju iz mozga.

Šišanje kose, smatra se svojevrsnim stresom na naš organizam i na samu psihu. Po ovom istraživanju, svaki put kada se ošišamo mi smo u disbalansu sa svojim duhovnim bićem. Tada nam se bude mnoge frustracije i skloniji smo konfliktima.

Sada se otvaraju neka nova pitanja, na primer, da li su dlakaviji ljudi produhovljeniji za razliku od onih „ćosavih”? Jesu li samo Indijanci u „dosluhu” sa svojim duhom kose? Da li su intuicija i „šesto čulo” svojstveni samo dlakavim bićima, kao što su mačke i psi? I mnoga druga pitanja na koje je, možda, danas, nemoguće odgovoriti.

Za svaki slučaj mislite o vašoj kosi, negujete je, jer kako kažu Navaho Indijanci, misli potiču iz glave baš kao i kosa, izbijaju zajedno sa dlakom, te su sveže i mlade misli uvek pri koži glave, a stare i mudre na krajevima. Što je duža kosa i mislilac je veći!

Pripremila Janja Rešćanski

Foto: Elwood W. McKay III @ FreeDigitalPhotos.net
Izvor:lookerweekly.com/31.10.2012. /

____________________________________________________________________________________