TURIZAM ZA SVE…

Svetska turistička organizacija je 1979. godine ustanovila 27. septembar kao Svetski dan turizma, jer je na taj dan 1970. godine u Meksiku usvojen Statut te organizacije.

Svetski dan turizma se obeležava sa ciljem razvijanja svesti međunarodne zajednice o važnosti turizma i njegovih kulturnih, društvenih, političkih i ekonomskih vrednosti.

_____________________________________________________________________________________

Svetski dan turizma 27. septembra pod sloganom „Turizam za sve“

Svetski dan turizma obeležiće se 27. septembra 2016. širom planete, pod sloganom „Turizam za sve“, s ciljem da svi ljudi, uključujući roditelje sa malom decom, lica sa invaliditetom i starije osobe, imaju mogućnost da ravnopravno i dostojanstveno putuju i uživaju u turističkim ponudama, uslugama i okruženju. 

Kako ističe Taleb Rifai, generalni sekretar Svetske turističke organizacije (UNWTO), pristupačnost treba da bude u centru turističkih i poslovnih strategija, ne samo kao ljudsko pravo, već i kao velika tržišna prilika. 

– Procenjuje se da 15% svetske populacije živi sa nekom vrstom invaliditeta. To je milijarda ljudi širom sveta, koja ne bi trebalo da bude lišena mogućnosti da uživa u privilegiji upoznavanja drugih kultura, prirodnih lepota i novih prostranstava.

Svi građani sveta imaju pravo da iskuse neverovatnu raznolikost koju naša planeta nudi. Imajući u vidu i da svetska populacija stari, svi ćemo, pre ili kasnije, imati benefite od univerzalne pristupačnosti u turizmu. Zato pozivamo sve zemlje i destinacije, kao i kompletnu turističku industriju, da promovišu pristupačnost u fizičkom okruženju, u transportu, javnim objektima, uslugama, kao i u informacionim i komunikacionim kanalima – poručio je Rifai.     

Centralna proslava Svetskog dana turizma održaće se u Bangkoku na Tajlandu, dok će Turistička organizacija Srbije, tradicionalno, ovaj dan obeležiti dodelom „Turističkog cveta“ – najvišeg nacionalnog priznanja za značajna ostvarenja u podizanju kvaliteta turističkih usluga, kao i za doprinos razvoju, unapređenju i promociji turizma u Srbiji. 

Izvor:turistickisvet

_______________________________________________________________________________________

LEPOTA TRAKAJSKOG ZAMKA…

TRAKAJ: PRELEPI OSTRVSKI ZAMAK NA JUGU LITVANIJE

Trakajski zamak nalazi se na jugoistoku Litvanije, nedaleko od prestonice Vilnjus i predstavlja jednu od glavnih turističkih atrakcija ove zemlje.

Ovaj prelepi ostrvski zamak na jezeru Galve, koji su gradili litvanski kneževi u 14. veku, jedini je zamak u celoj istočnoj Evropi koji leži na ostrvu.

Kako je grad Trakaj u prošlosti bio jedan od glavnih centara Velike Kneževine Litvanije, ovaj zamak bio je od velike strateške važnosti i danas predstavlja jedan od najvažnijih radova litvanske odbrambene arhitekture.

Gradnja dvorca obuhvatala je nekoliko faza. U prvoj fazi dvorac je građen na tri jezerska ostrva, po naređenju velikog kneza Kejstuta. Građevina je pretrpela velika oštećenja nakon napada vitezova Tevtonskog reda, a nakon što je knez ubijen nastale su borbe za prevlast što je rezultiralo opsedanjem zamka.

U sledeće dve faze dozidana su dva krila, donžon kula, ojačane su zidine i dodati brojni pomoćni objekti.

 Za vreme ratova u 17. veku dvorac je oštećen i dugo posle toga nije obnavljan, nakon čega je postao prava ruina.

Dva veka kasnije napravljeni su planovi za obnovu zamka, a poslednja faza obnove završena je 1961. godine.

Danas ovaj dvorac predstavlja glavnu turističku atrakciju u okruženju.

Muzej unutar dvorca nudi širok prikaz srednjovekovnih eksponata, a tokom leta ovo ostrvo postaje centar brojnih muzičkih i kulturnih dešavanja.

Na jezeru su organizovane razne sportske aktivnosti, dok Takmičenje vitezova u zamku privlači brojne lokalne i inostrane entuzijaste.

Izvor:kafenisanje.rs

___________________________________________________________________________________

STRATEGIJE LETENJA…

Kako golubovi izbegavaju oblakodere, automobile i prolaznike?

Gradski golubovi vrlo spretno izbegavaju prepreke koje im se nađu na putu, a naučnici su uspeli da utvrde njihove strategije zahvaljujući kojim im to polazi za rukom.

Za vreme leta, golubovi moraju da odaberu između dva načina letenja – sigurnog i efikasnog leta. Kada, na primer, lete između dveju bandera, golubovi biraju imaju dve solucije. Mogu podići krila i „napraviti pauzu“ između zamaha krilima, tj. odložiti sledeći zamah ili saviti krila ka telu.

Foto: Vocativ

Prva opcija je efikasna, jer se njome troši malo energije i ne gubi se na visini. Savijanje krila zahteva više energije, a golubovi ubrzo gube na visini, mada je to siguran način da se spreči povreda koja bi bila rezultat zaletanja u neku zgradu ili neku drugu prepreku.

Istraživanje je uključivalo dresiranje četiri goluba da lete uskim hodnikom niz koji su naučnici postavili nekoliko prepreka kako bi proverili koju tehniku će golubovi koristiti. Kada se radilo o uskim prostorima, golubovi su preferirali sigurnu opciju u kojoj su savijali krila, jer je postojala velika mogućnost da se zalete u stub.

Foto: Profimedia

U nešto širim prostorima, golubovi nisu bili previše zabrinuti zbog bliskog susreta sa stubom i bili su skloniji rizičnijoj opciji pravljenja pauze između zamaha krilima.

„Izbor između dva položaja tela zavisi od elemenata opreza i nesigurnosti – efikasniji način leta golubovi koriste kada su izgledi za sudaranje s nekim predmetom maleni“, zaključuje se u istraživanju.
Izvor: nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

Zbog čega ptice smenjuju na čelu formacije?

Opšte je poznato da se ptice smenjuju dok lete u V-formaciji, a Univerzitet u Oksfordu nedavno je istraživao zbog čega one to čine.

Foto: Wikimedia Commons

Odavno je poznato da letenje u formaciji pticama omogućava da sačuvaju dragocenu energiju, koja im je potrebna za duge migracije. Međutim, novo istraživanje navodi da ptice selice „dele bol“ predvođenja V-formacije, pa se svi članovi jata smenjuju na toj poziciji kako bi uštedeli energiju.

Novo istraživanje predstavlja prvi ubedljivi dokaz „smenjivanja“, tj. saradnje kod ptica.

To je ujedno tek drugi dobar primer recipročne saradnje među životinjama, nakon što je drugo istraživanje otkrilo da vampirski šišmiši dele krv kako bi održali druge šišmiše u životu.

Međunarodni tim stručnjaka, predvođen Univerzitetom u Oksfordu proučio je 14 mladih ćelavih ibisa (Geronticus eremita) koje migriraju iz Salcubrga u Austriji do Orbetela u Italiji. Ptice su imale male čipove koji su omogućili istraživačima da prouče kako se jedinke ponašaju u V-formaciji.

Istraživači su otkrili da sve ptice menjaju poziciju unutar jata konstantno, leteći u formaciji između dve i 12 ptica. Jedinke su provele skoro trećinu vremena leteći na potisku koji proizvodi mahanje krilima druge ptice – što im omogućava da sačuvaju energiju – i sličnu količinu vremena predvodeći formaciju.

Da bi pokazali koliko su migracije rizične za ptice, prethodno istraživanje je pokazalo da do 35 odsto mladih ptica može da umre od iscrpljenosti tokom svoje prve selidbe. Letenje u formaciji pomaže im da sačuvaju neophodnu energiju. Na primer, smatra se da guske mogu da sačuvaju i do 10-14 odsto energije zahvaljujući potisku drugih ptica.
Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________

Saznajte ovde: PENJU SE SVUDA I MEKEĆU AKCENTOVANO…

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SAV TAJ FLERT…

Retko koji domen ljudskog ponašanja ima tako važnu funkciju kao flert.

Jedan je od oblika ponašanja krucijalnih za preživljavanje, bez kog su nam povezivanje sa drugima i produžetak vrste značajno otežani. Premda se svi sisari, pa i većina drugih životinja, upuštaju u kompleksne strategije s ciljem da privuku potencijalnog partnera za seksualni čin, čini se da ljudska psihologija flerta nadilazi evolutivna objašnjenja.

Mi zasigurno manifestujemo repertoar urođenih ponašanja koja nalazimo kod drugih životinjskih vrsta. No, krajnje je izvesno da ljudi danas ne biraju objekte svoje želje prema kriterijumima koje propisuju evolucionisti. Takođe, za razliku od drugih vrsta, mi flertujemo sa svesnom namerom, pod uticajem kulturnih i istorijskih okvira kojima pripadamo.

Flert je, za nas koliko instinkt, toliko i umetnost i veština. Flertujemo s namerom da privučemo potencijalne životne partnere, flertujemo da ostvarimo neobavezujući seksualni odnos, flertujemo i kad ne tražimo ništa od ta dva.

Flertujemo jer flert predstavlja oblik igre koja nam pruža osećaje slobode i neizvesnosti. Kao što socijalni psiholog Tim Perper kaže: „Čini se da neki ljudi teže da prolongiraju flert zbog zadovoljstva i erotičnosti koji su mu svojstveni, bez obzira na to gde ih on vodi.“

Drugim rečima, flert nam omogućava ostvarivanje romantičnih i seksualnih potreba u odnosima, a svakodnevnicu čini bogatijom za čitav spektar osećanja.

Heningsen je identifikovao šest mogućih ciljeva koje možemo ostvarivati u flertu: 1) postizanje veće bliskosti u odnosu, 2) upozavanje osobe i postizanje njene zainteresovanosti, 3) uživanje u zaigranosti i zabavi flerta, 4) manipulisanje ljudima u svoju korist, 5) osnaživanje sopstvenog samopoštovanja, 6) želja za stupanjem u seksualne aktivnosti.

Najveći broj ljudi, ističe ovaj autor, motivisan je prvim navedenim ciljem, iako se većina odlučuje na flert iz kombinacije ciljeva. Flertu, tako, možemo pristupati i bez osećanja fizičke ili seksualne privlačnosti prema osobi.

No, retko koji domen ljudske socijalizacije je tokom istorije bivao tabuiziran, stigmatizovan i banalizovan, a od strane nauke zanemarivan, u onoj meri u kojoj je to bio flert. Prošao je gotovo čitav vek od kako su glasnogovornice vašingtonskog Anti Flert kluba upozoravale ženski rod na hazardnost koketiranja sa muškarcima, a promovisanje dobrobiti flerta ostavljen je medijima. O flertu nas niko eksplicitno ne podučava, a pitanja koja, tokom socijalizacije, možemo imati na ovu temu, retko kada postavljamo. Jedno od njih jeste – šta flert podrazumeva, a šta ne.

Flert ili koketiranje na najopštijem nivou podrazumeva skup društvenih, a ponekad i seksualnih ponašanja usmerenih od strane jedne osobe prema drugoj koji uključuje verbalnu komunikaciju, kao i govor tela. Uz to, vrlo je važno da flertujuće ponašanje sugeriše zainteresovanost osobe za ostvarivanje nešto većeg stepena intimnosti sa osobom kojoj je flert upućen.

U većini kultura, nije socijalno prihvatljivo izraziti eksplicitnu seksualnu zainteresovanost za drugog, već se to čini na indirektne i sugestivne načine.
No, činjenica da se velikim delom radi o zapletu koji nije eksplicitan, ne znači da se tim tihim signalima ne saopštavaju važne informacije.

Evolucioni psiholog Stiven Gangestad flert definiše kao proces pregovaranja koji se događa nakon što su dve osobe razmenile informacije o međusobnoj inicijalnoj privlačnosti. U okviru tog procesa retko kome polazi za rukom nastup poput: „Ti mene privlačiš, a ja tebe?“ Ove poruke težimo da otkrivamo u manjim dozama, te flert postaje podloga za osnaživanje privlačnosti. Kako to flertujemo?

Katalog ponašanja koje žene i muškarci praktikuju tokom flerta je prilično veliki. Metodom posmatranja bez učešća, jednom od najučestalijih u ovoj oblasti, psiholozi su proučavali parove koji flertuju u njihovom prirodnom okruženju (barovima hotela, kafićima).

Istraživači su u tim prilikama zabeležili određeni broj signala između strana koje flertuju. Čuveni kliše iz romantičnih filmova – kratki pogled nakon kog je sledilo preusmeravanje pogleda praćeno još jednim, dužim pogledom, opravdao je status inicijalnog „zelenog svetla“ u saobraćaju flerta.

Moć pogleda registrovana je u eksperimentu u kom su ispitanici, nakon obavljenog dvominutnog, neprekidnog i uzajamnog gledanja sa drugim ispitanikom, izveštavali o pojačanim osećanjima privrženosti. Antropološkinja Helen Fišer ističe da produženi kontakt očima utiče na otpuštanje molekula feniletilamina (PEA) koji je odgovoran za pospešivanje privlačnosti.

U ritualu flerta, kod žena je registrovano da su kikotanje i umereni smeh često bili praćeni uvrtanjem i zabacivanjem kose, oblizivanjem usana, osmehivanjem u položaju spuštene brade (engl. coy smile). Muškarci su praktikovali da se isprse ili zavale u svoje stolice i postave ruke iza glave, a naročitu pažnju su posvećivali brzini vađenja upaljača, ritualu paljenja cigarete sa podiguntom bradom i uklanjanja upaljača tako da se ne poremeti telesni stav.

Ponašanje obe strane odlikovalo je dodirivanje sebe koje je postepeno bilo smenjivano dodirima upućenim drugoj strani. Ispitanici u istraživanju psihološkinje Monike Mur za nedvosmislene znake flerta odabrali su nežan dodir po licu, praćen dodirom po ramenu, struku ili nadlaktici. Najmanje glasova dobili su guranje ili lupkanje po ramenu i rukovanje. S druge strane, zagrljaj je procenjen kao da poručuje bliskost, ali ne i flert.

Socijalni psiholog Timoti Perper, sa univerziteta u Filadelfiji, ističe da mužjaci ljudske vrste, kao i mnogih drugih, signalima u flertu poručuju: „Pogledaj me, veruj mi, moćan sam, ali te neću povrediti.“ i „Ne želim puno od tebe…još uvek.“ Perper dalje ukazuje da se obrazac flerta nije mnogo promenio od čuvenih stihova „Pesme nad pesmama“. Sekvenca je prilično slična: razmeni poglede, razgovaraj, dodiruj, poljubi, pristupi činu ljubavi, odnosno: obrati pažnju, prepoznaj signale, pristupi plesu (flerta), teži sinhronizaciji.
Osim neverbalnih, verbalni manevri kojima pristupamo u flertu su od velikog značaja.

Studije pokazuju da flertujuća konverzacija može da podrazumeva podržavanje sagovornika i izražajnije rekacije prema onome što govori. Ovaj tip flerta je ponekad teško razlikovati od neflertujućeg ponašanja, a ta procena zavisi od pola osobe koja ga ispoljava i konteksta u kome to čini.

Nažalost, studija o verbalnim strategijama flerta još uvek nema. Možemo reći da bi flertu trebalo da pristupamo kao da pristupamo običnom razgovoru. Drugim rečima, studije poručuju: bolje je da se pravite da ne flertujete i ostavite naučene upade (engl. pick-up lines) po strani, nego da najavljujete flert.

Dok žene preferiraju bezazlene uvertire u razgovor („Šta misliš o ovom bendu?“), muški favoriti su direktniji pristupi („Videla sam te s drugog kraja bara i pomislila kako si sladak.“) U potvrđene markere verbalnog flerta spadaju: iskazivanje komplimenata, spominjanje činjenice da osoba nije u vezi ili da je dostupna u romantičnom/seksualnom smislu, upotreba nagoveštaja seksualnih aktivnosti.

Međutim, svesti flert na praćenje određene sekvence postupaka i izgovaranje pravih reči ne bi bilo ispravno. U ovu priču upliće se još par psiholoških faktora. Jedan od njih je aspekat samopromocije. Da bismo kroz flert iskazali poželjnost nekog našeg atributa, moramo da budemo sami uvereni u to što poručujemo, ističe Gangestad. Murova, na osnovu svojih opservacija, dodaje da ljudi kojima najčešće prilaze zainteresovani drugi nisu ljudi koji najbolje izgledaju, već oni koji šalju signale o svojoj pristupačnosti i samouverenosti, kroz bazične tehnike flerta (pogledi, osmesi). Ista autorka nalazi da se ponašanje drugih tumači u skladu sa kontekstom, te ukoliko je seting formalan, flert mora biti očigledniji da bi bio primećen.

Istraživač Džefri Hal ističe da se ljudi često osećaju frustrirano ili nezadovoljno svojom nesposobnošću da utiču na to da ih drugi primete, da ih dožive kao zanimljive i da drugi uoče da su zainteresovani za njih u romantičnom smislu. Saznanjem o pet različitih stilova flerta, ovaj autor smatra da možemo steći bolji uvid u to zašto naši pokušaji imaju određene ishode. Tih pet stilova flerta su: zaigrani, tradicionalni, fizički, iskreni i učtivi.

No, pored odabiranja svog stila, na pitanje „Zašto on/ona ne kače moje signale?“ odgovor možemo potražiti i u proceni mere u kojoj našim ponašanjem upravlja strah od odbacivanja. Vornauer i saradnici su demonstrirali da postoji povezanost između intenziteta ove vrste anskioznosti i precenjivanja jasnoće sopstvenih signala u flertu.

Iskazivanje zainteresovanosti za nekog i pokušaji da tu osobu zainteresujemo za sebe, izlažu nas riziku od neuspeha ili neuzvraćenih osećanja. Što snažnije osećamo anksioznost usled potencijalnog neuspeha, to ćemo se više truditi da nam pokušaji ne budu direktni i da mogu da budu shvaćeni i kao prijateljski.

Najzad, deo odgovornosti za nesporazume ovakve vrste možemo pripistati generalnoj tendenciji ljudi da loše detektuju flert. Nedavno sprovedena studija nalazi da samo 18% ispitanica tačno prepoznaje ponašanje muškaraca kao flert. Muški ispitanici su bili nešto bolji sa uspehom u 36% slučajeva. Zanimljiv podatak je da, kada neko nema nameru da flertuje s nama, daleko smo uspešniji da to tačno prepoznamo – žene to čine u 83%, a muškarci u 84% slučajeva.

Mada nas ove greške mogu koštati romanse, pa i životnog partnera, one imaju svoju funkciju. Preterivanje u proceni tuđeg ponašanja kao flerta, moglo bi da ima negativne efekte po nas i po drugu stranu.
Psiholozi još uvek raskrinkavaju zagonetnost umeća prepoznavanja flerta. Nauka nam za sad može dati sledeće korisne savete:

-obratite pažnju na prisustvo flerta u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji (na osnovu pokazatelja o kojima je bilo reči u tekstu),
-razmotrite kontekst (flert se češće pojavljuje u socijalnim kontekstima, uz prisutvo alkohola, ili na okupljanjima ljudi sličnih interesovanja),
-upoznajte se sa različitim stilovima flerta kod ljudi,
-primetite postoji li konzistentnost u vašoj interakciji (da li flertujete pri svakom susretu), da li druga strana prema vama iskazuje ponašanje koje se razlikuje od ponašanja prema drugim ljudima, postoji li (prećutni) konsenzus grupe ljudi da se interakcija s tom osobom odlikuje flertom.
Srećno!
Autor: Ana Perović

Izvor: psihobrlog.wordpress.com

_______________________________________________________________________________________

ŽIVOT ILI ŽIVOTARENJE…

Šta hrabre čini hrabrim?

Danas, više nego ikada pre, da bismo živeli baš onako kako želimo, potrebna je velika hrabrost. Ako živimo u stalnom strahu, sa zabranama, kočnicama i odricanjima, velike su šanse da ćemo završiti tužni, sa osećanjem bezvrednosti, dezorijentisanosti i praznine.

Stvarnost od nas zahteva da imamo dovoljno istrajnosti, hrabrosti i dovoljno drskosti – to je formula uspeha na svim poljima života. Za sve veštine koje stičemo u životu potrebna je hrabrost koja podrazumeva odvažnost.

Još je Aristotel govorio da hrabrost prethodi svim drugim vrlinama, jer ih omogućuje. A stara izreka kaže: „Budi hrabar i dobićeš snagu koja se ne vidi”. Zahvaljujući njoj, možemo se izboriti sa svim problemima i nedaćama, i pronaći izlaz i iz najtežih situacija.

Svi smo sigurno barem jednom u životu žalili što nismo bili barem malo smeliji, odvažniji. Neki čak smatraju da se razlika između života i životarenja najbolje vidi po hrabrosti – čoveka koji životari, napustila je svaka pomisao na hrabrost koja je potrebna da bismo otvorili nove mogućnosti, donosili teške odluke, bili u stanju da priznamo svoje greške i oprostimo greške drugima.

Prilike za iskazivanje hrabrosti pružaju nam se svaki dan – javlja se u raznim oblicima, a može izaći na videlo u različitim situacijama: na radnom mestu, u društvu, u raspravama, prilikom donošenja bilo kakvih odluka. Ljudi sa malo, ili nimalo hrabrosti dive se ili zavide onima koji je imaju i obično drugima prepuštaju da donose odluke umesto njih. Strah ih je da naprave iskorak u svom životu, a pritom propuštaju brojne životne prilike, jer se naprosto – previše boje.

Sigurnost, ma koliko bila teška, lakše se podnosi od novog izazova. Mnogo je onoga što bismo možda mogli, ali se ne usuđujemo da probamo i zbog toga stojimo u mestu. Uskratili smo sebi mnogo lepih trenutaka, puno potencijala je ostalo neostvareno, puno zadovoljstava neproživljeno – upravo usled nedostatka odvažnosti. Za postizanje uspeha, pobedničke životne strategije, važni su odvažnost, predanost i dovoljno energije da je sprovedemo do kraja. Ako nemamo takvu strategiju, drugi će se preko nas penjati do cilja.

Možda se ipak ne kaže slučajno da sreća prati hrabre – njihova energija i pozitivne misli baziraju se na onome što najviše žele i tome vrednim radom streme. A pozitivne misli i dela, daju i plodonosne pozitivne rezultate. Na žalost, mnogi hrabrost očekuju od drugih, a malo je i sami iskazuju, ne znajući da jedino šta možemo u životu da izgubimo, jeste šansa.

Nedostatak odvažnosti, ili bolje rečeno, strah, uvek dovodi do toga da se suzdržimo, postanemo inertni, pristanemo na manje od željenog, prihvatimo manje od onog što možemo, da ugušimo našu različitost i da činimo sve da bismo se uglavili u kalupe i uklopili u okolinu. A strašljivost vodi razočarenju, umesto nadi i odvažnosti. Ako se ne preseče i ako uznapreduje, pretvara se u očajanje i beznađe.

Samo dobra procena

Hrabrost, pa prema tome i odvažnost, jedna je od najcenjenijih osobina koju možemo razviti tokom života, a za nju zaista nikada nije kasno. Kako je hrabrost uglavnom povezana sa našim strahovima, da bi je podigli moramo se suočiti sa njima. Bojimo se nepoznatog, a više od svega ljudi se boje neuspeha. Ne usuđuju se da nešto pokušaju ili da menjaju iz straha da u tome neće uspeti, i zbog toga najčešće se ne fokusiraju na ono što žele, već na ono što im drugi nameću.

Strah od neuspeha je lanac kojim su sami sebe vezali. Lakše je povući se kada se suočite s nečim čega se bojite, ali hrabri ljudi strah tretiraju kao svoju prednost. Nije to odsustvo straha, već njihova procena da su druge stvari važnije. Hrabri ljudi prepoznaju trenutak u kojem je hrabrost neophodna i svesno je primenjuju. Oni znaju kada se suoče s jednom poteškoćom, da će imati više hrabrosti da se nose sa sledećom. Jedna od najvećih hrabrosti je – znati sebi pomoći. Mnogi su razlozi za gubitak ohrabrenja, a kad ih detektujete, moći ćete da im se suprotstavite.

Hrabrost označava sposobnost suočavanja sa strahovima, preprekama, problemima i hvatanje u koštac sa njima. Suočiti se sa strahom znači ući u strah: „Bojim se, ali ću svejedno probati. Suština hrabrosti je u tome da se oslobodimo svih misli koje ne doprinose kvalitetu naših života, da imamo smelosti da budemo najbolji što možemo, da razbijemo svoje šablone i ukorenjene naslage straha, i rizikujemo sve dok ne shvatimo da to u stvari i nije rizikovanje, već svakodnevni odvažni život bez sputanosti. Da bismo to učinili, moramo da činimo neke stvari koje inače ne činimo i da budemo spremni da se u datoj prilici suočimo sa svojim „demonima” ili potencijalnom preprekom, što zahteva spremnost na žrtvu, snagu i istrajnost do uspeha, kao i želju za samoodržanjem.

Strah i hrabrost se uče

Prava hrabrost, prava borba ne vodi se spolja. Prava borba je unutra, to je unutrašnja pobeda. Niko se ne rađa sa urođenim strahom, niti sa urođenom hrabrošću. Strah i hrabrost se uče. Učimo prvenstveno od svojih roditelja, zatim učitelja, sredine u kojoj živimo, vršnjaka…

Ako je ne posedujemo dovoljno, uvek je tokom života možemo povećati, tvrde stručnjaci. Oni savetuju kako da sami ohrabrite svoju hrabrost: osvestite svoje snage; budite samosvesni i samopouzdani; borite se s preprekama; „brusite“ svoje oružje – napredujte u onome u čemu ste jaki; istupite iz svoje „udobne zone i prihvatite nepoznato uprkos svojim strahovima; borite se za ono što verujete da je ispravno; ne dopustite drugima da vam govore kako treba da živite i šta je za vas ispravno; ne brinite šta će ljudi reći za vaše životne izbore; stanite iza svojih stavova kada je to potrebno; priznajte svoje greške, ali treba i znati otići kada treba; ne čekati da vam sreća zakuca na vrata; potražiti pomoć i podršku od drugih”…

Od vas se ne očekuje da budete savršeni, već da date sve od sebe, najbolje što znate i dopustite sebi ponekad da rizikujete. Kada osetite strah od nečega ili nekoga, zapitajte se „Šta najgore može da mi se dogodi“? Borba sa sopstvenim strahovima ili područjima na kojima smatrate da biste trebali da se razvijate je – hrabrost.

Za želje treba imati petlju

Suština hrabrosti je iskoračiti u nešto novo. Ne dopustite da vašim ponašanjem upravljaju strah ili odbačenost. Budite odlučni i hrabri da dohvatite šta želite, jer ako propustite životnu priliku, neko drugi će je iskoristiti. Sreća u životu vredna je rizika, zato nemojte odustati olako od svojih snova. I oni koji misle da su hronični „gubitnici“, mogu, ako se potrude, od života dobiti ono što žele. Nema sigurnosti u životu, ali postoje mogućnosti.

Ponekad je više nego neophodno da skupimo petlju, zasučemo rukave i dobro pospremimo sopstveni život, jer nove ideje, želje i iskustva su one stvari koje nas čine živim. Jedina prepreka u ostvarivanju naših želja je naš strah ili nemanje vere u sebe i svoje sposobnosti. Potrebno je razumeti da hrabrost ne znači da strah ne postoji, već označava akciju- delovanje uprkos strahu. Biti hrabar ne znači da ćete biti pošteđeni neuspeha ili da nikada nećete morati da priznate poraz. Biti hrabar samo znači biti aktivniji i donositi odluke samostalno, na osnovu sopstvenih procena, a zatim prihvatiti posledice nezavisno od toga da li je li reč o uspehu ili neuspehu.

Zbog svoje odvažnosti, hrabri ljudi ne boje se da rizikuju, krenu u nepoznato, otkrivaju nove stvari i da svoje probleme shvataju kao izazove. S obzirom da i iz neuspeha možemo puno da naučimo, to ne sme da bude argument koji će nas odbijati od preuzimanja inicijative. Odvažne osobe kada ne uspeju, traže uzroke u sebi i način da sledeći put to isprave.

Potrebno je doneti odluku da nećemo prihvatati kompromise, jer ustupci nikada ne donose potpuno ispunjenje i zadovoljstvo. Preispitajte sebe koliko zaista živite onako kako ste želeli, a koliko je vaš život kompromis ili odricanje, i videćete u kojoj meri strah upravlja vašim životom. Ne može se uvek igrati na sigurno, nekad moramo napraviti rizične korake bez obzira na ishod. Gurajte sami sebe. Testirajte sopstvene granice. Malim korakom krenite i svaki dan vežbajte, učite hrabrost. Ne bojte se neuspeha.

Uvek imate dva izbora – pobediti strah ili ostati na istom mestu i ne postići ništa. Upustite se u situacije koje vam inače ne bi bile posebno prijatne i isprobajte nešto novo. Hrabrost nemojte smatrati kao nedostižnu osobinu, već kao neophodnu veštinu, kako bi ste mogli da izađete kao pobednik iz mnogih ličnih borbi i dilema u životu. Uvek budite hrabri, glasno, otvoreno i jasno kažete svoje mišljenje, bez straha da će vas neko osuditi zbog toga. Nikada nećete dobiti ono što želite, ako to i ne zatražite.
Piše Vesna Bantić
Izvor:treceoko.novosti.rs (Lavirint duše)

__________________________________________________________________________________

PAMETNICA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Žedna vrana moli za malo vode

Vrane su nam još davno dokazale da se svrstavaju među najpametnije stvorove na svetu.

Danas ćete se još jednom uveriti u to.

Glavni akter ovog videa je jedna žedna vrana, koja je odlučila da turiste zamoli za malo vode, što joj je najzad i uspelo.

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Vrane razmišljaju kao sedmogodišnje dete

Reč nauke

Naučnici se već neko vreme zalažu za tezu da su vrane daleko inteligentnije nego što smo do sada verovali.

Naučni časopis Plos One nedavno je objavio rezultate studije sprovedene na vranama iz Melanezije. One su testirane na nekoliko načina, a među logičkim zadacima koje su im naučnici postavili našao se i test iz Ezopove basne o vrani i krčagu sa vodom.

Pred ptice su, naime, postavljene epruvete napunjene vodom do koje životinje nisu mogle da dopru, zbog oblika i duzine svog kljuna. Pošto nisu mogle da dohvate vodu, ptice su ubacivanjem predmeta u epruvetu podigle njen nivo.

Vrane su uspešno rešile veliki deo zadataka i zadivile naučnike svojim razmišljanjem i odabirom strategije.

– Rezultati studije su neverovatni, jer potpuno menjaju naše mišljenje o ovim zivotinjama. Njihovo logičko razmišljanje blisko je onom kod sedmogodišnje dece – objašnjava Sara Gelbert sa Univerziteta Oklend.

_______________________________________________________________________________________________________

Autor: zivotinje.rs

_____________________________________________________________________________________________________

TAJNE KRALJEVSKOG GRADA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Utvrđenje Karađorđevića na Drini

Priobalje Drine prepuno je tajni, pogotovo u zvorničkom kraju, gde su se, na granici Bosne i Srbije, preplitali važni putevi između istoka i zapada. Od Rimljana koji su imali utvrđenje u Malom Zvorniku, poznato po imenu „Ad Drinum“ sve do savremenog doba ovde su se gradila razna utvrđenja

Tajni kraljev grad napravljen u brdu
foto-r. jokic

Karađorđevići su, tridesetih godina prošlog veka, u strmoj, visokoj steni, na desnoj obali Drine, u Malom Zvorniku, izgradili podzemno utvrđenje. Vojni stratezi su uočili prednosti pećine sa mnogo hodnika i po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, izgradili sklonište, kao kraljevo komandno mesto, za slučaj rata. Po rečima istoričara Zorana Ivanovića, gradnja ovog „tajnog“ grada počela je 1932. godine.

„U objektu su, na dužini od oko kilometar i po, hodnici, dvorane, sale za vrhovnu komandu, kralja, vladu Kraljevine Jugoslavije, generale, ordonanse, ađutante, stražu i gardu, te crkva i sobe za smeštaj svih koji žive u ovom objektu. Još se istražuje šta se sve nalazi u sedamdesetak odaja, a za sada se zna da su tuneli iskopani u obliku krsta i da se u ovom lavirintu nalaze ostaci kapele, oltarski prostor i kraljevska česma i bunar za vodu“, kaže Ivanović.

Ivanović dodaje da je glavni arhitekta bio Rus, stručnjak za kopanje rudnika. Objekat je urađen od čvrstog materijala, po tada najsavremenijim građevinskim i vojnim standardima, pa je u stanju da izdrži i najjače udare savremenog oružja.

Hodnici u tajnom gradu
foto-r.jokic

Podzemni bezimeni grad, bar se tako pretpostavlja, jer je njegov projekat nedostupan javnosti, ima najmanje dvanaest izlaza, na kojima se nalaze masivna gvozdena vrata. Ovi izlazi ujedno su služili i za ventilaciju. Temperatura u njemu je stalno ista – između četrnaest i šesnaest stepeni. Vlage skoro da i nema. Samo na jednom mestu, predviđenom za smeštaj konja, pokatkad se pojavi pokoja kap vode.

„Da su ga koristili u Drugom svetskom ratu, jer je namenski građen baš za velike svetske sukobe, stanovnici ovog veličanstvenog i prostranog podzemnog grada imali bi veoma povoljne uslove za život i rad“, priča Ivanović.

Prostorije su okrečene u belo, samo je u dvorskoj kapeli, pri vrhu, postavljena dekoracija. Podzemni grad je delo kralja Aleksandra Karađorđevića i negova gradnja je trajala sve do kraljeve pogibije u Marselju, u oktobru 1934. godine. Nakon toga sve je stalo, pa je omalterisana i privedena upotrebi samo polovina objekta. Ipak, u podzemnom gradu mogli su da se smeste kraljeva svita, vrhovna komanda i ratna ministarstva sa ukupno 3.000 do 5.000 ljudi.

Do pre nekoliko godina grad je bio nedostupan javnosti, iako se nalazi pored najprometnije zapadnosrbijanske magistrale. I danas su posetioci retki, a u delu koji nije izmalterisan već su se počeli pojavljivati stalaktiti. Protonamesnik Mileta Tovarović, sveštenik crkve u Malom Zvorniku, namerava da, uz pomoć ljudi dobre volje, malozvornički gradić pod zemljom pretvori u turističku destinaciju.

Poseta kralja Petra Po tvrdnjama nekih savremenika, na početku aprilskog rata, 1941. godine, mladi kralj Petar Drugi Karađorđević došao je u podzemni grad na Drini da organizuje odbranu Jugoslavije. Posle tri dana kralj Petar je napustio Srbiju. I graditelj je nestao, samo je njegovo delo ostalo da svedoči o istoriji.

Rade Jokić | Foto: R. Jokić blic.rs

___________________________________________________________________________

Prema informacijama s početka ove godine…

___________________________________________________________________________

Tajni grad u kom je Petar Drugi proveo poslednju noć u Srbiji spreman za renoviranje

 Direktor turističke organizacije “Mali Zvornik” Vojislav Stamenković rekao je da će prva faza uređenja biti osvetljavanje svih prostorija što bi trebalo da se, nakon izbora najpovoljnijeg izvođača, završi do aprila.

On je naveo, da će elektrifikacija biti rađena po najsavremenijim standardima, koji odgovaraju takvoj vrsti objekta, sa specifičnim uslovima vlažnosti i temperature pod zemljom.

Stamenković je dodao da je opštinskim budžetom za tu namenu predviđeno oko 1,8 miliona dinara, a da će se za dalje uređenje kompleksa konkurisati kod domaćih i stranih fondova.

Plan je da posle infrastrukure bude sređeno desetak prostorija, među kojima i ona u kojoj je održana poslednja sednica jugoslavenske vlade u aprilu 1941. godine.

 Odaje su korišćene samo jednom 1941.

Podzemni grad, odnosno “Kamena devojka” kako je glasio šifrovani naziv objekta, jedan je od najvećih građevinskih poduhvata u predratnoj Jugoslaviji.

Nalazi se u velikom kamenom brdu, kod starog železnog mosta na Drini, sa leve strane magistralnog puta Loznica-Ljubovija. Građen je po nalogu kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, u periodu od 1932. do 1934. godine, a predviđen je da bude kraljevo ratno komandno mesto.

Duž centralnog hodnika dugog oko 1.500 metara, nalazi se sedamdesetak različitih odaja, predviđenih za duži boravak većeg broja ljudi pod zemljom.

Ovaj objekat, međutim, do pre nekoliko godina bio je nedostupan javnosti, zbog čega se malo šta znalo o njemu zna.

Korišćen je samo jednom, aprila 1941. godine, kada je pre odlaska u izbeglištvo, svoju poslednju noć u Srbiji, proveo mladi Petar Drugi Karađorđević.

Turistička organizacija Mali Zvornik, planira da podzemni grad Karađorđevića, postane turistička atrakcija ne samo Podrinja, već i cele Srbije.

Beta| Foto: S. Pajić, Beta – Ilustracija |blic.rs

___________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

 

PERFIDNOST POROBLJAVANJA ROĐAKA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Fascinantno! No, nešto me podseća na to. Ko je TamoiOvde, ko?

_________________________________________________________________________________________

Nova vrsta: „Nindže“ među mravima!

Naučnici otkrili u SAD mrave koji, koristeći hemijsku kamuflažu, upadaju u tuđa utvrđenja neopaženi odakle u „ropstvo“ odvode druge mrave!

U napad kreću tek četiri jedinke duge svega dva i po milimetra, a posle akcije neutralisano je između pet i 100 odsto napadnute kolonije.

Tim nemačkih biologa otkrio je nedavno u Americi vrstu mrava koja zarobljava druge mrave i pretvara ih u robove, koristeći tehniku infiltracije dostojnu nindža ratnika.

Nova vrsta, tipa Temnothorax, koja obuhvata nekoliko stotina vrsta malih mrava koji žive u drveću i šumskom tlu, nazvana je pilagens, što na latinskom znači pljačkaš, zbog načina na koji upada u tuđe mravinjake kako bi iz njih izvukla mrave.

Za razliku od čuvenih mrava-robovlasnika iz Amazonije, koji kreću u napad sa 3.000 vojnika, Temnothorax pilagens to čine suptilnije, u daleko manjem broju, prikradajući se neprijatelju kao uhode.

„Pljačkaši“ napadaju samo dve druge vrste mrava, s kojima su u srodstvu i koje žive u stablima oraha i žira, pravim utvrđenjima sa čvrstim zidovima i samo jednim uskim otvorom, koji se lako može odbraniti.

Pravi izazov za sićušnog nindža-mrava, dugog svega dva i po milimetra.

Nindža-mrav

Umesto masovnog napada ili duge opsade, koji zahtevaju dosta vremena i „ljudstva“, mali „gonič robova“ više voli tihu infiltraciju.

Akciju obično sprovode četiri mrava. S obzirom na to da su veoma mali, lako mogu da se uvuku u neprijateljsku koloniju, koristeći hemijsku kamuflažu kako bi ostali nezapaženi.

Po pravilu, kada je mravinjak napadnut dolazi do bespoštedne borbe. Biolozi Univerziteta u Majncu i Prirodnjačkog muzeja „Senkenberg“ u Gerlicu nisu, međutim, primetili ništa slično tokom upada nindža-mrava u tuđi mravinjak.

Ne samo da se njihove žrtve ne brane, već puštaju da im neprijatelj odnese larve, pa čak i odrasle jedinke koje će kasnije za „pljačkaše“ raditi kao robovi.

Borba prsa u prsa: „Pljačkaš“ (gore) i „rob“ (dole)

Istraživači, čija je studija objavljena u onlajn časopisu ZooKeys, ustanovili su da nindža-mravi ispuštaju specifičnu hemijsku supstancu koja sprečava njihov plen da ih prepozna kao neprijatelje.

Uprkos hemijskoj kamuflaži, dešava se da uljezi budu demaskirani.

Nindža do kraja, Temnothorax pilagens tada udara tamo gde najviše boli: žaoku upire u deo vrata žrtve koji nije zaštićen oklopom. Ubod uzrokuje momentalnu paralizu i munjevitu smrt.

Ovakvom taktikom, nindža-mravi uspevaju, iako brojčano nadjačani, da unište između pet i 100 odsto kolonije, navode nemački naučnici, dodajući da se napadači gotovo uvek izvuku neozleđeni.

rts.rs

___________________________________________________________________________________________

Naslov i uvodna napomena: Bora*S

FORMULA ZA PRODUŽENJE VRSTE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

POSTOJI LI „EGOISTIČNI GEN“ KOJI DIKTIRA POTREBU ZA RAZMNOŽAVANJEM

Ne kaže se uzalud da su roditeljske obaveze najteži zanat na svetu.

foto: ZOV

  Dok je sam čin stvaranja novog života sasvim prirodan, jednostavan i izaziva u nama osećanje prijatnosti, gajenje i vaspitavanje potomstva je neuporedivo teži poduhvat.
Neke ideje o tome kako da postanemo uzorni roditelji možemo preuzeti od životinja, za koje to predstavlja pitanje „fitnesa“, što ovom slučaju nema nikakve veze sa sportom.

U sociobiološkom smislu termin „fitness“ označava reproduktivni uspeh jedinke, to jest, njenu sposobnost da donese na svet što više mladunaca koji su i sami u stanju da daju zdravo potomstvo.

  Polna selekcija

Postoje mnogobrojne i veoma zanimljive postavke na ovu temu, a sve proističu iz Darvinove teorije o „polnoj selekciji“. Naime, Čarls Darvin je sredinom XIX veka, dok je proučavao mehanizme porekla vrsta, naslutio da je „uspeh nekih jedinki u odnosu na druge istog pola vezan za produženje vrste“. Podstaknuti ovom idejom evolucionisti i biolozi su godinama pokušavali da objasne zbog čega stvaramo decu i uprkos ogromnom utrošku energije dajemo sve od sebe da nam potomstvo što bolje napreduje.

   Jednostavnije rečeno: šta to podstiče kraljevskog pingvina da trpi nalete ledenog vetra koji duva brzinom preko 150 kilometara na čas, da podnosi temperature od – 40 stepeni C i gladuje puna dva meseca, samo da bi jaje na kome leži zaštitio od smrzavanja?
Prema tumačenju Ričarda Daukinsa, autora knjige „Egoistični gen“, potreba za razmnožavanjem je posledica genetske tiranije kojoj su izložena sva živa bića i podstiče ih da stvaraju potomstvo kako bi sopstvenim genima pružili mogućnost da se šire i umnožavaju. Drugim rečima, kada roditelj žrtvuje sopstveni život da spase život svoje dece, on u stvari to radi u interesu sopstvenih gena. Iz istog razloga, da bi osigurao širenje sopstvenih gena, lav ubija mladunce koji nisu njegovi. Za razliku od lava, bonobo majmuni štite sve mladunce iz porodične grupe u kojoj žive, jer je to u njihovom interesu i u interesu njihovih gena. Naime, kod ovih primata polni odnosi su veoma učestali i podrazumevaju promenu partnera, pa nijedan mužjak nije siguran koji su mladunci njegovi.

Bez obzira na teorije, postoje dve strategije koje životinje koriste u odgajanju potomstva. Ili, kao što je slučaj sa mnogim beskičmenjacima, ali i većinom riba i vodozemaca, donose na svet veliki broj mladunaca, a onda ne vode više brigu o njima i prepuštaju ih njihovoj sudbini; ili se ponašaju kao većina ptica i sisara koji imaju malo mladunaca, ali zato ulažu ogromne napore da ih zaštite i odgaje.

   Očigledno je da su obe taktike podjednako uspešne, jer svaka od njih predstavlja najefikasniji način koji su u toku evolucije usvojile pojedine vrste, kako bi najbolje obavile svoju roditeljsku dužnost, s obzirom na svoje sposobnosti i uslove u okruženju.

Pažljiv nadzor

Ženka kita doji svoje mladunče oko godinu dana i za to vreme ga ni za trenutak ne ispušta iz vida, kako bi bila sigurna da će se razviti u snažnu i zdravu jedinku. Mališan, dugačak oko pet metara i težak gotovo dve tone, nikada se ne odvaja od majke, da se mleko koje prska direktno iz bradavice na njenoj dojci ne bi rasipalo po vodi. Mladunče kita popije oko 400 litara mleka dnevno, što je dovoljno da se do vrha napune dve kade za kupanje. To mu omogućuje da za 11-12 meseci dostigne dužinu od 10 metara i postane dovoljno snažno da bi moglo da prati majku u potrazi za hranom i za vreme seoba. Tokom putovanja na koje kreću u proleće, ovi morski kolosi prelaze razdaljinu od oko 8400 km, da bi iz toplih voda Centralne Amerike, stigli u hladne vode Antarktika.

Ženka ježa je veoma brižna majka. Kada uveče izađe iz jazbine u potrazi za hranom, za njom kreću i svi mladunci, a da se ne bi izgubili idu u pravilnom poretku, jedno iza drugog. Ovako, u koloni, kao vagoni iza lokomotive, ježići u stopu slede svoju majku. Ako ona negde skrene i oni skrenu, ako se zaustavi i oni stanu, a ako ubrza hod, svim silama se trude da je stignu i idu s njom u korak.

Kao model uzorne mame može da posluži i ženka šimpanze koja nikada ne podigne ruku na svoje mladunče, ma koliko bilo neposlušno. Kada se razbesni njena najžešća reakcija je da počne da vrišti i gestikulira, a to je dovoljno da mladunčetu pokaže gde mu je mesto. Ovo je sasvim efikasan metod, jer su šimpanze socijalne životinje koje su navikle na život u porodičnim grupama od nekoliko desetina jedinki. Ženke okote samo jedno mladunče koje punih osam godina, dok se ne osamostali, uče svemu što će mu biti potrebno u životu: šta treba da jede, gde može da nađe najkvalitetniju hranu, kako da pripremi ležaj, koje biljke da upotrebi ako ga zaboli stomak, kako da se ponaša u društvu, kojim pravilima da se povinuje i kako da stekne poštovanje okoline.

foto: TAMOiOVDE

Da bi uvek imala kontrolu nad svojim mladuncima, a obično ih ima sedmoro do devetoro, ženka labuda ih nosi na leđima, a kada ne može sve da ih smesti pomaže joj i mužjak. Tako ovi brižni roditelji mogu bezbedno da preplivaju jezero, zajedno sa celim leglom, i da usput ne izgube nijedno mladunče.

Različiti metodi

Sve životinje nisu baš tako posvećene brizi o mladuncima.   

Mravlja kraljica, čiji je zadatak da obnovi broj jedinki u koloniji, ima mnogo posla i nema vremena da vodi brigu o brojnom potomstvu. Pošto položi oko dva miliona jaja mesečno, prinuđena je da ih prepusti nadzoru dadilja, kako bi uspešno mogla da obavlja kontrolu nad kolonijom. Neke od dadilja su zadužene za brigu o jajašcima, dok se druge brinu o ishrani larvi. Ima i onih čiji je posao da muzu biljne vaši, koje u koloniji gaje specijalno za tu svrhu. Naime, ovi insekti luče slatku supstancu, medljiku, koja je veoma prijatnog ukusa i pomaže mladuncima da ojačaju.

Ajkula je tokom evolucije razvila sasvim posebnu strategiju razmnožavanja. Tokom parenja mužjak oplodi jaje tako što uvlači polni organ u genitalni otvor ženke. Kod mnogih vrsta ovih riba mladunci se razvijaju u majčinom telu, u nekoj vrsti materice, veoma sličnoj onoj kod sisara. Kada ima nekoliko embriona, događa se da oni najjači rastu na račun najslabijih, koje pojedu u majčinom stomaku. Kod drugih vrsta ajkula, kao što je krupnopegava mačka, jaja se jedno vreme razvijaju u telu ženke, a onda ih ona izbacuje i ostavlja u specijalnim kožastim vrećicama, na granama korala u tropskim lagunama.

  Kraljevski orao takođe ne bi mogao da posluži kao model uzornog roditelja, jer nema isti odnos prema svim mladuncima. Početkom proleća ženka polaže jaja, retko više od dva, ali nikada u isto vreme. Tako se prvo jaje otvori mnogo ranije od drugog, što predstavlja veliku prednost za krupnijeg orlića. U odnosu na mlađeg brata, prvorođeni je jači i napredniji i uspeva da dobije od roditelja veću pažnju i više hrane. Toliko se oseća nadmoćnim, da u vreme kad nema dovoljno hrane ne okleva da brata do krvi izubija udarcima kljuna, i onda pojede svu hranu pred ravnodušnim pogledom roditelja.

Majčinsko stradanje
Titula „super mame“ u životinjskom svetu pripada ženki džinovskog polipa, Enteroctopusdolfeini, koja je spremna da žrtvuje život za svoje mladunce. Odmah posle parenja ženka potraži neku pećinu, gde položi između 20000 i 100000 jajašaca, koja u grozdovima vise sa tavanice, i ne ostavja ih čak i kad treba da potraži nešto za jelo. Zatim ih neprestano nadzire, čisti i pretresa punih osam meseci, dok se iz njih ne izlegu mladunci. Tada majka mladunce blago zapljuskuje vodom i pomaže im da izađu na površinu, a onda ugine od iscrpljenosti.

Brižni otac
Kod morskih konjića primer idealnog roditelja je otac, koji preuzima svu brigu o svom potomstvu. Posle rituala parenja, ženka položi oplođena jajašca u neku vrstu torbe koju mužjak ima na dnu stomaka. Ovde mladunci nalaze sigurno utočište, čak i posle izleganja, jer ih otac nosi svuda sa sobom tokom prvih nedelja života.

Monstrum mladunče
Kukavica spada u najnemarnije roditelje u životinjskom svetu, pošto se uopšte ne muči da svije gnezdo, da leži na jajima i hrani mladunce, a uspeva u tome jer svoja jaja podmeće u gnezda drugih ptica. Kao pravi parazit, ženka kukavice brižljivo bira buduću porodicu za svoje mladunče, tako što se trudi da njeno jaje bude što sličnije ostalim jajima u gnezdu, a zatim odlazi u potragu za drugim partnerima sa kojima će se pariti.

   Čim se ispili iz jajeta, mladunče kukavice se otarasi drugih mladunaca iz gnezda, kako bi moglo da koristi svu hranu koju donose njegovi novi roditelji.

Decožder
Najdrastičniji primer loših roditelja su gupike, ribice živorotke koje žive u južnoameričkim rekama, a često ih srećemo i u našim akvarijumima. Mužjak koji je lepši i prepoznatljiv po šarenom repu, za vreme parenja položi spermu direktno u stomak ženke. Oplođena jajašca se razvijaju u majčinom telu, a mladunci se, posle nekoliko nedelja, rađaju već potpuno oformljeni. Dok se ženka porađa, budući otac joj se popne na leđa, ali ne zato da bi joj pružio podršku, nego da bi se prvi počastio sopstvenim mladuncima. Čak ni majka, ako joj se pruži prilika, neće propustiti ovako ukusan zalogaj.

S. Jovičić / www.zov.rs

---

 

PESNIČKI ROMANTIZAM LORDA BAJRONA…

---

Na današnji dan,  22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles, rođen je lord Bajron

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 – 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain.

Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika.

Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula“.

 Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja“. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva.

Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

 Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809 – 1811, i upravo na tom „velikom putovanju“, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

 Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom „istočnjačkih priča“ u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda, Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

 Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem.

Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

 Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja“ iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

 Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

 Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

 Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

 Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov „svetski bol“, i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

 Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.        

Izvor:www.lektire.me

---

KAD RASTASMO SE TADA

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.

NE PISMENOSTi…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

Povodom 8. septemba, Međunarodnog dana pismenosti u Politici je objavljen članak, iz kojeg  smo  saznali nekoliko neverovatnih i u najmanju ruku, zabrinjavajućih činjenica.

Najpre, podatak o broju onih koji nisu ili ne pohađaju osnovnu školu. U odnosu na broj stanovnika, katastrofa.

Potom, činjenica da zapravo i ne postiji jedinstvena baza podataka, na osnovu koje bi se pouzdano moglo znati kakva je zapravo stvarna situacija. Neverovatno.

Znači li to, da su i izneti podaci rezultat pretpostavki?

Postoji zakonska regulativa u ovoj oblasti koja obavezuje i roditelje i državu. Očigledno, ne poštuje se obostrano .

I još par krucijalnih nedoumica.

Kada se iznose ovakvi podaci, ne precizira se koju Srbiju “uzimamo u usta”. Onu sa ili onu bez Kosova i Metohije?  Koji su parametri pomoću kojih se definiše (ne)pismenost?

Kako to, da su  deca “siromašna”?  Pa čak  da ovu formulaciju stanja i prečujemo, bejaše li makar osnovno školovanje-besplatno? I šta li to ovaj termin podrazumeva?

Ili su pak, BUKVAR, OLOVKA i  SVESKA-luksuzna roba?

Bora*S /foto:mladiunegotinu.blogspot.com

***

SVE MANJE DECE SA SELA ZAVRŠAVA  OSNOVNU ŠKOLU

Međunarodni dan pismenosti Srbija dočekuje sa stopom nezavršavanja osnovne škole od oko 13 odsto i siromaštvom kao preprekom daljem školovanju

 Sa brojkom od oko 1,35 miliona stanovnika koji nisu pohađali osnovnu školu ili je nikada nisu završili Srbija obeležava 8. septembar, Međunarodni dan pismenosti. U današnje vreme, siromaštvo postaje sve ozbiljnija prepreka školovanju, od osnovne škole do studija na fakultetima koje sve ređe upisuju i završavaju deca seljačkog i radničkog porekla, što nekada nije bio slučaj. Prema podacima iz Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, stopa nezavršavanja osnovne škole je oko 12-13 odsto, dok evropske norme nalažu da taj procenat bude ispod 10 odsto. Ozbiljan problem je što preciznih podataka o broju mališana koji ne upisuju i ne završavaju osnovnu školu, ustvari nema. Tačnije, kako objašnjava profesor dr Ivan Ivić, koordinator na izradi strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, podaci se skupljaju na posredne načine i neretko se međusobno razlikuju.

– Jedan od prvih konkretnih koraka vezanih za ostvarivanje ciljeva strategije razvoja obrazovanja biće upravo to što ćemo tražiti da se ovi podaci prikupe na jednom mestu da bi mogli precizno da utvrdimo kakvo je stanje i kako na najefikasniji način da rešimo ovaj problem – kaže profesor Ivić.

Podaci sa prošlogodišnjeg popisa stanovništva, koji tek treba da budu objavljeni, daće bolju sliku o broju dece koja nikad ne upišu osnovnu školu. Prema onima predstavljenim u strategiji, taj procenat se kreće oko pet odsto od generacije. Takođe, oko sedam odsto njih napušta školovanje, najčešće u višim razredima. Radi se, u većini slučajeva, o mališanima sa invaliditetom, seoskoj i siromašnoj deci, pripadnicima nacionalnih manjina – pre svega romske, ali i vlaške. Osipanje seoske dece povećalo se poslednjih godina: obuhvat seoske dece osnovnim obrazovanjem pao je sa 81 odsto u 2005. godini, na svega 77 odsto u 2009. godini.

– Imamo veoma razuđenu mrežu osnovnih škola, pa tako postoji čak 250 isturenih odeljenja područnih škola, dok je mreža osmogodišnjih škola mnogo manja. To su samo neki od razloga zašto seoska deca ne završavaju školovanje: udaljenost škole i nepostojanje organizovanog prevoza. Problem prevoza bi se mogao rešiti u saradnji sa lokalnim samoupravama, a moglo bi se razmotriti i otvaranje domova za učenike osnovnih škola – smatra profesor Ivić.

Upis u pripremni predškolski program, kao i upis deteta u osnovnu školu obavezan je po zakonu, a za roditelje koji to ne učine predviđene su novčane kazne od 5.000 do 25.000 dinara.

– Ta zakonska mera ne daje rezultate. Naš zakon kaže da ako je učenik udaljen od škole više od četiri kilometara morate obezbediti prevoz. To je obaveza države, a ne roditelja, a ako država to nije obezbedila, nema osnova da kažnjava roditelje, jer sama nije ispunila obavezu – ističe profesor Ivić.

Prema podacima iz istraživanja Unicefa i Republičkog zavoda za statistiku, obuhvat romske dece osnovnim obrazovanjem značajno je porastao: sa 66 odsto koliko ih je bilo upisano u prvi razred 2005. godine na 91 odsto upisanih u 2010. godini. Ipak, kako ističe Tanja Ranković, rukovoditeljka programa obrazovanja u Unicefu, samo trećina dece iz romskih naselja završi osnovnu školu na vreme.

– Razlozi za neupisivanje ili napuštanje škole i kod njih i kod druge dece iz osetljivih grupa najčešće su siromaštvo, neposedovanje ličnih dokumenata, nedovoljno poznavanje jezika, nepostojanje organizovanog prevoza do škole, dečji rad, prerana udaja, smetnje u razvoju, invaliditet – navodi Tanja Ranković.

Ona, takođe, ukazuje i na to da se podaci o deci koja su van sistema obrazovanja ne prikupljaju.

– Lokalne samouprave imaju zakonske obaveze kada je u pitanju podrška obrazovanju dece. One se protežu od evidencije dece i obaveštavanja škole i roditelja o deci koja treba da se upišu u pripremni predškolski program i prvi razred, praćenja pohađanja nastave, prevoza učenika, obezbeđivanje mera podrške porodici i učenicima iz osetljivih grupa… S obzirom na razlike u razvijenosti lokalnih samouprava u Srbiji, dostupnost ovih podrški varira od opštine do opštine, pa je neophodno podržati one koje su nerazvijene – kaže Tanja Ranković.

———————————-

Novčane kazne poslednja mera

Jedna od efikasnih mera za povećanje obuhvata dece obrazovanjem bila je uvođenje obaveznog pripremnog predškolskog programa, ali mnogi roditelji dece iz osetljivih grupa i dalje ne znaju da je ovaj program obavezan i besplatan i da su u obavezi da upišu svoje dete u predškolsku ustanovu. Ipak, i onda kad su informisani, roditelji dece iz osetljivih grupa, smatra Ranković, moraju biti dodatno podržani da svoju decu upisuju u pripremni predškolski program i u školu, u vidu besplatnih užina, odeće, prevoza i slično.

– Novčane kazne za roditelje bile bi poslednja mera za primenu, onda kad se iscrpu sve ostale i kad svaka institucija u sistemu uradi ono što je njen posao. Korišćenje ovakvih mera govori o tome da su mnoge šanse da se podrži porodica i dete i spreči neupisivanje ili napuštanje škole propuštene i to od strane raznih aktera u školi i lokalnoj zajednici – ističe Tanja Ranković.      

Jelena Čalija/Politika-objavljeno: 08.09.2012

CERSKA BITKA – REMEK DELO RATNE VEŠTINE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. avgusta 1914.  godine, okončana je Cerska bitka.

Cerska bitka odigrala se tokom avgusta 1914. godine i predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih pobeda Srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Zbog zasluga u komandovanju bitkom komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode.

Cerska bitka vođena je od 12. do 24. avgusta 1914. godine, a u istoriografiji se pominje i kao Jadarska bitka, jer su glavne vojne operacije vođene u slivu reke Jadar.

Borbe su počele u zoru prelazom austrougarske armije kod sela Batara i Samurovića ade, s ciljem daljeg prodiranja u Srbiju, dok je Druga armija forsirala reku Savu i zauzela Šabac.

Neprijateljskim snagama su se hrabro suprotstavljali predstražni odredi srpske vojske na Drini sve do 15. avgusta. Do prvog velikog okršaja na planini Cer došlo je u noći između 15. i 16. avgusta kod Tekeriša, a potom su ogorčene borbe vođene sve do 20. avgusta na frontu širine 50 kilometara i pravcu Šabac-Tekeriš-Krupanj.

Austrougarske snage, koje je predvodio komandant balkanske vojske Oskar fon Poćorek, imale su više od 200.000 ljudi, dobro naoružanih i opremljenih, koji su dejstvovali uz odličnu logistiku i sadejstvo moderne artiljerije.

Vojska Kraljevine Srbije, čiji je vrhovni komandant bio regent Aleksandar Karađorđević, imala je 180.000 vojnika i neviđen moral.

Cerske operacije

Pobedi Srba doprinela je i ispravna strategija vrhovne komande, ali i iskustva u modernom ratovanju koja su stekli u Balkanskim ratovima.

Austrougarske snage naterane su na povlačenje u noći između 19. i 20. avgusta, koje se nastavilo i narednog dana. Isterivanjem neprijatelja do Drine i završnim operacijama, od 21. do 28. avgusta 1914. godine, kada je oslobođen Šabac, okončane su takozvane cerske operacije.

U teškim borbama Austrougarska je imala oko 25.000 poginulih i ranjenih i više od 4.500 zarobljenih oficira i vojnika. Na srpskoj strani iz stroja je izbačeno 16.045 podoficira i vojnika i 259 oficira, od toga je bilo 2.107 poginulih i 250 zarobljenih.

U izveštaju o porazu austrougarske vojske, austrijski novinar Ervin Kiš je napisao: „Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska, ne, jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju„.

Po načinu vođenja i ishodu, Cerska bitka predstavlja remek-delo ratne veštine, a kao izuzetan primer prelaska iz strategijske odbrane u kontranapad, ona se i danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama, uključujući i američki Vest Point.

Vest da je srpska vojska do nogu potukla austrougarske trupe iznenadila je svetsku javnost, koja nije očekivala da se jedna mala država, iscrpljena Balkanskim ratovima u prethodne dve godine, može vojnički odupreti velikoj sili.

Pobeda Srba doprinela je održanju morala sila Antante, koje su u početku rata gubile bitke na svim frontovima. Zahvaljujući toj pobedi, Austrougarska je zakasnila s koncentracijom trupa prema ruskom frontu, što je kasnije olakšalo operacije saveznika.

Izvor: rts.rs

______________________________________________________________________________________________

VOJVODA ŽIVOJIN MIŠIĆ-USPRAVAN HOD KROZ ŽIVOT…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

OD MEZIMČETA RODITELJA DO VELIKOG VOJSKOVOĐE…

Vojvoda Živojin Mišić rodio se 19. jula 1855. godine (7. jula po starom kalendaru) u selu Struganiku, u valjevskoj nahiji, podno Maljena, na sat hoda od Mionice. Umro je u Beogradu, 20. januara 1921. godine, u vračarskom sanatorijumu, i prema službenom saopštenju, sahranjen o državnom trošku.

 Retko je koja životna priča imala toliko nepredvidivog u sebi, i retko je koji čovek kroz život prošao sa toliko dostojanstva i neke fine, nenametljive snage, kao što je to učinio Živojin Mišić. U tom niskom, naoko slabašnom čoveku, steklo se mnogo čvrstine, koju je on ispoljavao samo kad mora i kad ne može drugačije.

Po redu je bio trinaesto dete; slabunjav, sitnog rasta, uz to najmlađi – mezimče je svojih roditelja, Anđelije i Radovana.

Mišići su, prema pripovedanju samog vojvode, po poreklu Crnogorci, doseljeni na padine Maljena negde u 17. veku, sa južnih obronaka Durmitora. Njihovo prvo prezime je bilo Kraljevići, ali po vojvodinom dedi – Miši Kraljeviću – familija promeni prezime u Mišić.

U to vreme se u Srbiji živelo u zadrugama. Mišići, kao najbrojnija porodica u Struganiku, takođe su živeli zajedno, i bili dobrostojeći za tadašnje prilike. Pored velikog broja koza i ovaca imali su uvek i po dva tri para volova, što je u to doba bio zaista veliki kapital. U vreme kada se Živojin Mišić rodio, od trinaestoro dece koje su njegovi roditelji imali, u životu je bilo svega osmoro – šestorica muških i dve devojčice Teodora i Živana, vojvodine sestre.

Detinjstvo je budući vojvoda proveo uglavnom čuvajući sitnu stoku, zaštićen od napornih težačkih poslova što svojom slabašnom građom, što brigom roditelja za svoje ljubimče. Prve zakone života upoznao je čuvajući koze. U knjizi „Moje uspomene“, koju je vojvoda počeo da piše u Parizu, na lečenju, a koju zbog smrti nije stigao da završi,

 Živojin Mišić opisuje jedan takav događaj: „Jednog toplog dana, verovatno avgusta meseca, popodne, po nesreći zaspim ispod jednog velikog grma u blizini svojih koza. Iz podužeg spavanja probudi me silna grmljavina sa kišom. Skočih onako bunovan i unezveren ovom iznenadnom promenom, jurih na sve strane tražeći koze i pozivajući ih po imenu, a njih nigde nema. U toj svojoj besomučnoj jurnjavi onako bosonog kroz paprat, trnje i preko kamenjara, najedamput primetih svoje koze, a za njima i svog najstarijeg brata. Otišle bile kući Ačetića iz sela Paštrića i tamo upale u baštu sa kupusom. Vraćajući se od crkve, moj brat ih je zatekao u seoskom oboru, a kod njih gazdu kupusa – Pavla Ačetića. Po isplati odštete poterao ih je kolibi i naišao na mene  onako uplašenog i zbunjenog. Posle kratkog usmenog saslušanja, oko mene se uvijao sirovi drenovac ispisujući po telu čitave horizontale. Bio sam kriv, pa zato suze ni glasa nisam pustio već sam stegnutih zuba i ukočenih očiju posmatrao brata.“

Ipak, detinjstvo je vojvodi ostalo u lepoj uspomeni,  i često se sećao baš tog perioda, kada je pohađao „praktičan kurs čobanstva i vodiča volova“.

 Sa školom je bilo nešto drugačije. U to vreme su u Srbiji deca nerado upisivana u školu. To se smatralo gubljenjem vremena i novca, i u načelu školarci su postajali samo oni koji iz nekog razloga nisu bili za radove u polju. Poslati dete na školovanje bilo je za srpskog seljaka u to vreme čist trošak. Ne samo da je izgubio radnika (ako ne baš kopača ili orača, ono čobanina zasigurno), već je morao i da plaća za njegov „nerad“. Svojom konstitucijom i zdravstvenim stanjem Živojin Mišić je bio kao predodređen za đaka, ali on sam nije bio preterano oduševljen time. Više je voleo da tumara pašnjacima i senovitim zabranima, nego da se muči zarezujući guščija pera i sričući azbuku.

Prvog oktobra 1865. godine, pošao je u ribničku školu, u čijem će internatu provesti naredne dve godine. Kažem u internatu, jer je tadašnju crkveno – školsku opštinu, kojoj je pripadao Struganik,  činilo još nekoliko sela, prilično udaljenih jedno od drugog. Prema vojvodinom kazivanju, to doba nije po dobru pamtio. Ne samo zato što je bio odvojen od roditelja , koje je viđao samo u vreme praznika i školskog raspusta, nego i zbog izuzetno strogog, gotovo surovog učitelja.

Mnogima je poznata epizoda, kada je Živojin Mišić odbio da batina svog školskog druga, koji beše nešto skrivio. Učitelj ga je za to „nagradio“ šamarom i klečanjem u ćošku, ali to svejedno nije nateralo Žuću (nadimak Živojina Mišića, kojim su ga zvali njegovi školski drugovi kao dete, ali i kasnije, kao vojvodu) da uzme drenovak u svoje ruke.

Uopšte, događaji iz detinjstva umnogome su odredili ličnost Živojina Mišića. Njegov osećaj za pravdu, neka čudna, skoro religijska posvećenost malim i naoko običnim stvarima, kojima se umeo detinje radovati, očinska briga za narod i zemlju, za svakog vojnika, težnja da se shvati, razume i oprosti, ali i da bude strog kada treba – produkt su svega onoga što je kao dete doživeo, preživeo i upamtio.

Hrabrost kojom je doneo odluku da iscrpljenu I armiju povuče pred gvozdenom metlom Oskara Poćoreka, ista je ona kojom prkosi varoškoj deci u Kragujevcu 1867. godine, jer ga zadirkuju zbog njegovog seljačkog odela i govora. Naime, posle dve godine provedene u Ribnici, Živojin Mišić nastavlja  školovanje u Kragujevcu, gde službuje njegov brat, narednik Lazar Mišić. U Kragujevcu vojvoda Mišić zvršava za jednu godinu i treći i četvrti razred osnovne škole, da bi u istom gradu, 1868. godine pošao u gimnaziju.

Kao đak, Mišić se nije posebno isticao, ali nije bio ni najgori. Njegovom uspehu u školi možda je odmoglo i to što se za vreme gimnazije (kao i kasnije u životu) često selio. Prvi, drugi i završni – šesti razred, položio je u Kragujevcu, a ostala tri je završio u Beogradu. Iz tog perioda o vojvodi postoji veoma malo podataka, osim opšteg školskog uspeha u svedočanstvu o završenoj gimnaziji; prosečna ocena – nešto iznad četiri.

1874. godine, bez polaganja ispita, kao devetnaesti u rangu, tek svršeni gimnazist Živojin Mišić, primljen je u Vojnu akademiju. Njegov život od tada, meren aršinom nešto drugačijim od ljudskog, biva sav posvećen jednoj ideji: slobodi! Kroz šest ratova proći će čobanče iz malog sela Struganika, da bi u poslednjem za njegova veka, I svetskom, postao jedan od najvećih, ako ne i najveći komandant koga je srpski narod imao. Za četrdesetak godina koliko je jeo gorak vojnički hleb, nije služio nikome i ničemu osim svom narodu.

 Četiri Karađorđeve zvezde i četiri Legije časti dobio je (pored ostalih mnogobrojnih stranih i domaćih odličja) vojvoda Živojin Mišić, a u njemu se ništa nije promenilo. Kroz život je koračao uspravno, svestan svega što jeste, što zna i može, a da ni jednog trenutka niko iz njegove okoline nije osetio ni zeru taštine i sebeljubivosti.

Pamte ga kao vrednog pitomca, koji je sa podjednakom marljivošću izučavao taktuku i besedništvo, strategiju i krasnopis, naoružanje i okretne igre. Događaji koji su sledili zamenili su teoriju praksom, a rat koji uskoro poče, sasvim prekinu školovanje. Mnogi su, a među njima i Živojin Mišić, svoja znanja morali da primene na bojnom polju.

Na žalost, mnogi su i potvrdili onu tužnu narodnu izreku – da vojnik prima platu u miru, da bi poginuo u ratu.

 Iz knjige „Vojvoda Živojin Mišić“

priredio: Bora*S

---

 

MEDIJSKA STRATEGIJA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________

Predstavnici medijskih i novinarskih udruženja UNS-a, NUNS-a, Lokal presa i Saveta za štampu, organizovali su u Boru,18. novembra 2011. godine, tribinu  na kojoj su dominirale dve teme:

„Medijska strategija – šta dalje?“

i

„Uloga Saveta za štampu na medijskoj sceni Srbije’“.

 Hoće li nova medijska strategija da opredeli (a treba) sistemski odnos društva prema javnom informisanju? Kako i na koji način će funkcionisati mediji u Srbiji nakon njenog usvajanja?

Šta je to u predlogu Strategije, što po mišljenju predstavnika medija nije dobro, koje su to sporne tačke o kojima  su se usaglasili, a o kojima nisu, predstavnici vlasti i predstavnici medija?

Mogu li predstavnici medija da utiču i do koje mere, da ovaj dokument bude iskorak i platforma za istinski preokret u sferi javnog informisanja u narednom periodu.

 Cilj strategije, kako je rečeno, je uređivanje medijskog tržišta, vodeći računa prevashodno o javnom interesu u oblasti informisanja i o najboljim primerima evropske prakse.

Sva dosadašnja  rešenja koja su, pokazalo se u praksi bila loša, počev od loših privatizacija medijskih kuća, propadanja  istih, gubitka posla velikog broja zaposlenih u medijima. Neka od njih i sada ugrožavaju, ne samo normalno funkcionisanje, nego i samo poslovanje i opstanak srpskih medija.

Kako rekoše predstavnici medijske koalicije, prethodne godine je sačinjena medijska studija koja je predstavljala osnov za izradu Strategije, ali i mogućnost da se uključivanjem medijskih i drugih stručnjaka ovaj dokument znatno poboljša.

Najviše polemika sa predstavnicima vlasti se vodilo oko bezuslovnog povlačenja države iz medija, potom oko transparentne i jasne vlasničke strukture, formiranja i  finansiranja regionalnih javnih medijskih servisa.

 Na tribini je bilo reči i o sadašnjem trenutku i stanju u sferi medija.

Istaknuto je da u ovom trenutku u Sbiji postoji oko 700 registrovanih medija, što je previše, da se prema nezvaničnim podacima iz džavne i opštinskih kasa izdvaja oko 40 miliona evra za medije, da nije sasvim jasno po kojim se kriterijumima ta sredstva i u kom obliku prenose pojedinim medijima i niz drugih prosto nejasnih postupaka.

Stav oko formiranja regionalnih medijskih servisa je jasan-smatra se da će ovo biti način još većeg uplitanja države u ovu oblast i svojevrsna kontrola medija od strane nosioca vlasti, bilo na državnom, bilo na lokalnom nivou.

 Zaključeno je, da je javna rasprava unekoliko pomogla da se tekst Strategije poboljša u nekim segmentima, ali da će, čini se i ovaj put, ostati podosta nerešenih, neregulisanih, nejasnih i od strane interesnih grupa kontrolisanih segmenata.

 Kada je reč o Savetu za štampu, osnivanje ovog samoregulatornog tela, koje je  sastavljeno od predstavnika iz samih medija i uglednih javnih ličnosti, ima za cilj da doprinese popularizaciji i većem poštovanju propisanih normi etičkog kodeksa novinara, koji je ustanovljen 2006.godine. Samim tim znatno bi se  smanjio broj procesa koji se vode pred redovnim sudovima, a tiču se prekršenih zakonskih normi koje regulišu ovu oblast.

Jer, onaj ko se pridržava normi iz Kodeksa, ne može povrediti niti jednu zakonsku normu.

 Autor: Bora Stanković