TRAŽI SE ONA DIVNA, DEBELA SVAŠTARA…

Oglas

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Foto ilustracija: Bora*S

Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate.

U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem!

Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa.

Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu.

Momo Kapor /Najbolje godine i druge priče/

---

 

ODLAZAK VELIKANA…

UMRO LEONARD KOEN

Legendarni muzičar, tekstopisac i umetnik Leonard Koen preminuo je u 83. godini.

Vest o smrti kanadskog muzičara, čiji su stihovi, šarm i specifična boja glasa obeležili svetsku muzičku scenu objavljena je noćas na njegovoj zvaničnoj Fejsbuk stranici, mada neki dobro obavešteni na forumu Leonarda Koena tvrde da je preminuo u ponedeljak i da je sahranjen na privatnoj ceremoniji u Montrealu. I na njegovoj stranici na Vikipediji kao datum smrti stoji 7. novembar, a isti podatak preneo je i „Vošington post“.

Foto: Tanjug/AP

„Izgubili smo jednog od najcenjenijih i najplodnijih vizionara muzike“, navedeno je u tekstu u kome se ne napominje uzrok smrti legendarng muzičara.

Privatna memorijalna služba biće održana kasnije tokom dana u Los Anđelesu, javile su agencije, napominjući da uzrok smrti velikog muzičara nije objavljen.

Koenov sin Adam je objavio da mu je otac umro „mirno u svom domu u Los Anđelesu“.

„Pisao je do poslednjih trenutaka sa svojim osobenim humorom“, naveo je Adam Koen.

U nedavnom intervjuu koji je dao za „Njujorker“ Leonard Koen je izjavio: „Spreman sam da umrem. Nadam se da nije previše neprijatno. To je to od mene“.

 

Foto: Reuters

„Velika je promena blizina smrti. Ja sam uredan momak i volim da dovršim stvari koje sam započeo““, rekao je tada Koen.

Koen je rođen 21. septembra 1934. godine u Montrealu. Počeo je da piše još 1951, a svoju prvu knjigu pesama „Let Us Compare Mythologies“ objavio u Montrealu 1956. godine.

Privučen poezijom i kompozicijama Boba Dilana odlučio je da postane muzičar u vreme kada je već uveliko zahvaljujući svojim knjigama poezije i proze, uživao ugled u književnim krugovima.

Neki od njegovih najvećih hitova su „Suzanne“ i „„I’m Your Man““, a prošlog meseca objavio je 14. album pod nazivom „You Want it Darker“.

Album „Popular Problems“, tada 80-godišnjeg Leonarda Koena, spada u kategoriju „probranih umetnika“ kojima poodmakle godine nisu smetale da snime odličan materijal.

Tajnu Koenove muzičke dugovečnosti verovatno najbolje objašnjava činjenica da je oduvek bio mudar tekstopisac.

Foto: Reuters Opraštanje od velikana

„Bio je poštovani pesnik i pre nego što je svoje stihove preneo u pesme krajem 1960-ih, a poznato je da pesnici duže zadržavaju kreativnu vitalnost od ‘običnih’ muzičara“, navodi londonski list „Gardijan“ koji je povodom objabljivanja tog Koenovog albuma sačinio listu muzičara koji su potkraj života svetu podarili odličnu muziku.

Tokom karijere objavio je 14 albuma i dobio je oko 40 nagrada, što za poeziju, što za muziku.

U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2008, a Gremi za životno delo dobio je 2010. godine.

Zastave na pola koplja

Kanadski premijer Džastin Trudo oglasio se na Tviteru povodom Koenove smrti:“Ničija muzika nije zvučala kao Koenova. Nedostajaćeš i Kanadi i svetu“.

U Montrealu su gradske vlasti naložile da se zastava spusti na pola koplja, preneo je AFP.

Izvor: Blic , Tanjug , | 11. 11. 2016

_________________________________________________________________________________

 

 

TESLIN ČUDESNI SVET ELEKTRICITETA…

Čovek koji je spojio tri veka i dva milenijuma

Još jedna iz niza sjajnih izložbi u ovoj sezoni borskog Muzeja rudarstva i metalurgije izazvala je izuzetno interesovanje posetilaca.

Reč je Ovde o izložbi “Teslin čudesni svet elektriciteta” Muzeja Nikole Tesle iz Beograda, koja je 1. septembra otvorena u galeriji borskog Muzeja.

Suzana Mijić i Vladimir Jelenković

Izložbu su pred mnogobrojnom publikom predstavili i otvorili Suzana Mijić, direktorka borskog Muzeja i Vladimir Jelenković, zamenik direktora Muzeja Nikole Tesle.

“Nakon što je Muzej Nikole Tesle sa ovom gostujućom izložbom obišao pola sveta i nakon što je više od milion ljudi uživalo u izumima Nikole Tesle u više od 20 zemalja širom Evrope, naročito mi je drago da smo danas ovde, jer je Bor centar ovog inženjerskog regiona, a Nikola Tesla je najznačajniji srpski inžinjer i svakako najznačajnija naučna ikona 21. veka” – kazao je između ostalog Vladimir Jelenković, zamenik direktora Muzeja Nikole Tesle.

Dan je pri kraju; ono, sve dalje sja

Hita da drugi oživljava svet

O, što me krila ne dignu sa tla,

Pa za njim,večno, da upravljam svoj let!

Divnog li sna dok ono dole kreće!

Ah, kuda lete krila bestelesna

Telesna krila vinuti se neće!

(Gete)

Ove Geteove, iz Fausta  nadahnjujuće stihove, izgovarao je Tesla, šetajući sa prijateljem i  posmatrajući jedan divan zalazak Sunca, a onda se dogodilo skoro pa čudo.

Spoznaja istine.

“ U to vreme znao sam napamet cele knjige, od reči do reči. Jedna od njih bila je i Geteov Faust. Sunce koje je zalazilo podsetilo me je na čuveni odlomak.

Dok sam izgovarao ove nadahnjujuće reči, sinula mi je ideja, i u trenutku sam otkrio istinu. Štapom sam nacrtao dijagram u pesku, koji je moj pratilac savršeno shvatio i koji sam šest godina kasnije izložio u svom govoru u Američkom institutu elektroinženjera“

(Autobiografija „Moji izumi“ 1919) 

Doba u kome je živeo Nikola Tesla (1856-1943), srpsko-amerićki naučnik, inženjer i pronalazač, nazvao je dobom elektriciteta. Njegovi izumi i otkrića u najvećoj meri su posledica izučavanja ove prirodne pojave, što je odredilo i naziv izložbe Muzeja Nikole Tesle.

Tesla je podario čovečanstvu ogroman broj značajnih izuma koji su ingenzionošću rešenja, univerzalnošću primene i pomeranjem mnogih naučnih i tehnoloških granica, izmenili sliku sveta oko nas.

Svojim epohalnim delom Nikola Tesla je spojio tri veka i dva milenijuma i svrstao se u plejadu pravih, autentičnih, renesansnih ličnosti koje će čovečanstvo večito pamtiti kao ljude koji su svojim humanim vizijama i univerzano vrednim delom promenili svet.

 Postavku izložbe “Teslin čudesni svet elektriciteta” čine panoi sa fotografijama, dokumentima i tekstovima iz Nikolinog života i rada,  modeli nekih od Teslinih izuma, poput Indukcionog motora sa rotorom u obliku jajeta ili Teslinog transformatora, makete nekih objekata  na, i u kojima je Tesla radio kao što je Laboratorija na Long Ajlendu sa predajnim tornjem za ostvarenje Teslinog „Svetskog sistema za ostvarenje bežičnog prenosa“, te  mnoštvo zanimljivih  eksponata, koji će izazvati pažnju posetilaca.

Izložba u Boru će biti otvorena do 22. septembra 2015. godine.

---

U Muzeju Nikole Tesle čuva se približno 1000 predmeta, raspoređenih u devet zbirki – četiri zbirke tehničke prirode, dve zbirke ličnih Teslinih predmeta i tri umetničke zbirke.

Najveći broj muzejskih predmeta je zaostavština Nikole Tesle. Stalna izložba postavljena je u prizemlju i podeljena je u dva dela.

Prvi deo nas upoznaje sa biografskim podacima Nikole Tesle, a drugi deo predstavlja njegov naučni rad sa najznačajnijim izumima i sa nekoliko radnih modela koji se koriste za demonstraciju.

Urna sa posmrtnim pepelom Nikole Tesle čuva se u Muzeju.

Muzejska biblioteka sadrži 786 naslova knjiga, 323 naslova časopisa, hemeroteku sa oko 50.000 novinskih isečaka, kao i značajan fond monografskih i serijskih publikacija koje se odnose na život i rad Nikole Tesle i srodne oblasti iz domena njegovog rada.

Bibiliotečki materijal koriste prvenstveno zaposleni u Muzeju, ali i drugi korisnici van Muzeja radi izrade naučnih i studijskih radova.

Muzej ima i svoja izdanja – sve knjige u izdanju Muzeja su o Nikoli Tesli, njegovom životu i radu i objavljene su na srpskom i engleskom jeziku.

Autor: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-FotoPlus

PORUKE SA RUKE…

„Poruke sa ruke“ – izložba srednjovekovnog prstenja

Putnici koji koriste avionski prevoz od utorka (28. Jul 2015 ) na Aerodromu „Nikola Tesla“ mogu da pogledaju kako izgleda srednjevekovno prstenje koje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu na izložbi „Poruke sa ruke“.

foto:narodnimuzej

Kroz seriju printova na kojima je predstavljeno prstenje može se steći uvid u veliko materijalno bogatstvo srpskih srednjovekovnih vladara i vlastele.

Ono svedoči o prefinjenom ukusu i osećaju za vizantijsku estetiku koja je u spoljnim oblicima tražila i nalazila skrivenu božansku lepotu.

Na prstenu je moglo biti urezano ime vlasnika, njegov društveni rang ili profesija. Takođe, urezane maksime ili stihovi koji se mogu videti na eksponatima mogu da približe niz pojava i misli kojima se vlasnik prstena priklanjao, čime se publici približavaju lična uverenja ljudi koji su živeli pre više vekova.

Direktorka Narodnog muzeja Bojana Borić Brešković rekla je da je izuzetna čast što se delovi bogatih fondova Narodnog muzeja ponovo predstavljaju na Aerodromu „Nikola Tesla“ jer je to druga izložba na tom mestu.

Ona je to mesto ocenila kao poseban izložbeni prostor, izuzetno atraktivan i izazovan, koji pruža mogućnost putnicima iz inostranstva, ali i sugrađanima da vide deo bogatog fonda Narodnog muzeja.

Borić Brešković je rekla da su predstavili nakit, vrhunska ostvarenja srednjevekovne umetnosti koje može da izdrži poređenje sa najvišim i najuspešnijim radionicama Evropskog kruga.

– Ovde imamo prilike da pogledamo i razne heraldičke simbole, moć srpske srednjevekovne vlastele i srpskih vladara. Vidi se i prsten kraljevića Radoslava i carice Teodore, majke cara Dušana – dodala je ona i izrazila nadu da će na taj način izazvati pažnju posetilaca da pokažu radoznalost i dođu u Narodni muzej kada bude bio otvoren za javnost.

Izvor:srbijuvolimo.rs

---

---

ŽENA IZNAD VREMENA I NJEN HOD PO SNOVIMA…

Metak u glavu posle smrti muža

Jedna od najvećih intelektualki svoga vremena, profesorka, književnica, pesnikinja, esejista, prevodilac, filozof i mislilac, Anica Savić Rebac dobar deo svog često tragičnog života provela je u Skoplju.

Hasan i Anica Rebac

O ovoj gotovo zaboravljenoj, a izuzetno talentovanoj ženi s impresivnim književnim opusom, koju je slava stigla tek posle smrti, znalo se veoma malo. Tek njeno samoubistvo, koje je vremenom poprimilo obrise legendarnog čina ljubavi, pobudilo je pažnju tadašnje kulturne javnosti, čak i više od samoubistva pesnika Branka Miljkovića.

Intelektualna veličina Anice Savić Rebac decenijama zaokuplja makedonskog književnika i kritičara Danila Kocevskog.

Doktor univerziteta
Anica je bila među prvim ženama koje su doktorirale na Beogradskom univerztetu 1932. godine, a među prvim ženama je kao afirmisani pesnik i esejista primljena u Pen klub. Sa grupom beogradskih intelektualki 1927. godine osnovala je Jugoslovensku organizaciju univerzitetski obrazovanih žena i bila cenjena kao naučnica i u svetskim krugovima. Visoko su ocenjeni njeni prevodi poezije i proze sa engleskog, nemačkog, grčkog i latinskog jezika na srpski jezik, prevodila je i ovdašnje pesnike na nemački i engleski. Između ostalog, prevela je Njegoševu „Luču mikrokozmu“ na nemački i engleski jezik.

Anica Savić Rebac

– O Anici se veoma malo znalo iako je bila blistava ličnost i intelektualka izvan svog vremena. Čuo sam da je dobar deo svog života sa mužem Hasanom Repcem provela u Skoplju, pa sam počeo da istražujem i kopam po arhivama, bibliotekama i starim novinama. Tako sam i doznao gde je živela u Skoplju, u kom delu grada, gde je radila – kaže Danilo Kocevski. – Anica je verovala da je nakon odbranjene doktorske disertacije na Filozofskom fakultetu u Beogradu čeka akademska karijera. Na skopskom Filozofskom fakultetu je bilo upražnjeno mesto docenta klasične filologije, ali ga ona nije dobila. Zaposlila se kao profesorka u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, a na Velikoj medresi kralja Aleksandra radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, dok je na fakultetu honorarno predavala grčki i latinski. U narednih desetak godina Anica je radila na čak šest mesta, neka i izvan Skoplja, a dva puta je i penzionisana.

LJUBAV JE SVETLOST
Kopajući po njenoj biografiji i istražujući, on je došao do zanimljivih podataka da se Anica u Skoplju družila sa britansko-irskom feministkinjom i književnicom Sesilijom Isabel Ferfild, poznatijom kao Rebeka Vest, a da joj se divio jedan od najvećih nemačkih pisaca svih vremena Tomas Man.

Tomas Man

– Anica je 1932. u Skoplju objavila zanimljivu knjigu „Pretplatonska erotologija“ o antičkom bogu Erosu u kojoj je razvila tezu da se božanska svetlost izjednačuje sa lepotom. Anica je smatrala da je lepota posebno obeležje božanske svetlosti, da poseduje trojstvo – lepotu, ljubav i saznanje.

U to vreme Tomas Man je pripremao svoj čuveni roman, tetralogiju „Josif i njegova braća“ prema motivima iz Biblije i Novog zaveta, a pošto je Anica znala da problematika o kojoj je pisala interesuje i nemačkog pisca, ona je prevela prvi deo svoje knjige i poslala ga Manu. On je bio fasciniran njenom tezom da je Eros pre svega svetlost, a da je svetlost lepota, a pošto je njemu baš to trebalo, direktno ju je citirao u svom romanu „Josif i njegova braća“.

Separat koji je primio od Anice i danas postoji u arhivu Tomasa Mana u Cirihu. Njene teze su ga toliko privukle da je na marginama i iznad njenog dela pravio beleške sa crvenim i plavim mastilom.

Citate iz knjige Anice Rebac veliki nemački pisac je ubacio u deo romana gde se mladi faraon Enhaton obraća svojoj majci opisujući Josifa, čijom je lepotom faraon bio iznenađen: „Lepi se mogu nazvati miljenici svetlosti… A svetlost je lepota, kao što su lepota istina i znanje, a sredstvo kojim se ostvaruje istina, to je ljubav“, ističe Danilo Kocevski i podseća da se Anica, koja je Manova dela prevodila, sa nemačkim piscem dopisivala od 1929. godine, a ta komunikacija je najintenzivnija bila 1937. godine. Anica mu se uvek obraćala sa „visokopoštovani maestro“, a u zaglavlju pisma je stavljala ime grada – Skoplje. Ispod svog potpisa navela bi ulicu gde je živela: Kraljice Marije br. 3. To je današnja ulica Ilindenska.

Danilo Kocevski

Danilo Kocevski navodi da su se dve velike intelektualke toga vremena – Anica Rebac i Rebeka Vest jedno vreme družile i da je Rebeka u nekoliko navrata između dva svetska rata, pogotovo 1936. i 1937. godine posećivala Skoplje i bila u gostima kod Anice.

– Rebeka Vest, koja je bila oduševljena Anicom Savić Rebac i njenim suprugom Hasanom, opisujući ih kao „stubove civilizacije“, ovekovečila ih je u svom lucidnom putopisu „Crno jagnje i sivi soko“. U knjizi su Anica i Hasan, Milica i Mehmed. Rebeka Vest u jednom svom zapisu kaže: „Jednom sam pokazala Denisu Sora, najmudrijem čoveku na svetu, pismo koje sam dobila od Milice. „Eto, vidim da vam piše iz Skoplja“, rekao je. „Doista, mi smo u mnogo boljem položaju nego što pretpostavljamo. Ako odavde do Kine ima 20 ljudi, rasutih po svetu, a koji liče na ovu ženu, civilizacija je spasena.“

KREVET U UČIONICI
U leto 1941. godine Anica i Hasan postaju izbeglice. Iz Skoplja se vraćaju u Srbiju. Hasan, koji se u Prvom ratu borio sa srpskom vojskom i preživeo povlačenje kroz Albaniju, nije uspeo da se pridruži partizanima. Po povratku u Beograd Anica i Hasan su oboje bili bez posla i stana. Jedno vreme su stanovali u učionici Filozofskog fakulteta koju su rano ujutro napuštali da bi mogli da uđu studenti.

Biografi beleže da je u martu 1945. Anica postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, a već u oktobru je premeštaju u Sarajevo! Kao da se ponavljaju skopske godine kada su je stalno premeštali iz jedne škole u drugu. Ni posle Drugog svetskog rata nije odmah mogla da dobije posao na fakultetu. Najzad, oktobra 1946. postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu i predaje istoriju rimske književnosti i latinski jezik. Hasan Rebac postaje poslanik u Saveznoj skupštini. Dobijaju i stan.

Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo, a u oproštajnom pismu Anici poručuje da se još jednom rodi, samo bi nju voleo. Iste noći kad je Hasan umro, Anica je prerezala vene. Samoubistvo nije uspelo jer je sebi dala injekciju morfijuma što je usporilo krvarenje, tako da je preneta u bolnicu i spasena, ali se kasnije, 7. oktobra 1953. u Beogradu ubila hicem iz pištolja. Pre nego što je sebi oduzela život, obavila je sve formalnosti u vezi sa grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom… Sastavila je i testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj… Iako najavljeno, dugo i metodično pripremano, Aničino samoubistvo je izazvalo zaprepašćenje. Ipak, zapisala je Ljiljana Vuletić, ovo nije bio samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije.

Ljubav vere i nevere
Prijatelji i poznanici su govorili o njihovoj velikoj, vanvremenskoj uzajamnoj ljubavi Hasana i Anice, a jedna od njenih biografa Ljiljana Vuletić je zapisala: „Na njihovom zajedničkom komplikovanom putu presretale su Hasana i Anicu različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti. U Hasanovom životu ukrstile su se mnoge balkanske protivrečnosti i nepomirljivosti. Anica je uvek bila uz njega na tom putu, a malograđani im nikada nisu oprostili – njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio inovericom.“

D. Lj. Joksić – Vesti | foto: D. Joksić

Izvor:vesti-online.com

_______________________________________________________________________________________________

ANICA SAVIĆ REBAC Hod po snovima

Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim – Pesnikom
Spasili ste mi život, ali ste pogrešili, jer ću pokušavati da se ubijem dok mi to ne uspe, izgovorila je Anica Savić-Rebac peskovitog avgusta 1953. godine, posle neuspelog pokušaja samoubistva. A pokušavala je na najuzbudljivije načine, sve dok i smrti upornošću nije dosadila 7. oktobra 1953. Život je okončala metkom ispaljenim pravac u srce, kojim je jedino umela i da živi. Ruka joj nije zadrhtala ni na tren. Svoj apstraktni, izmaštani svet punila je paganističkim duhovima, jeresima i dogmama, bogovima, anđelima, avetima, senima iščilelih vera i naroda, idejama oživljenim i začinjavanim helenskim mudrostima. I nije umela da živi sama jer, ostavljenoj, više se nije našao niko ko bi podupirao njenu fiksaciju, izobraženu u uporednu stvarnost u kojoj je rasla kao miomirisni mak u polju korova, trn u oku dežurnih kibicera zajedljive palanke. Zagazila je svesno u ambis čim je ostala bez svoje, pokazalo se, ipak tamne strane – supruga Hasana Repca; njegova senka toliko je bila gusta da nije uspevala sama da nastavi dalje.

Krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe: Anica Savić Rebac

IZBIRLJIVA MELANHOLIJA REČI

Ljubav je jedino kadra naše pustinje prevesti u oaze.
Izabrala je. Iako ne biramo mi na koji način i kada ćemo na onaj svet; smrt je ta otmena izbiračica. Ponekad verujemo zaslepljeni gordošću i samoljubljem da držimo sve konce čvrsto pripijene uz prste, ali se ubrzo pokaže da su i tako pažljivo obmotani zamršeni u nerazmrsiv Gordijev čvor. I tada nastupa sve iz početka – ili s kraja. Nada. Vera. Glupost. Patnja. Dobro. Lepota. Tragizam.

A Anica Savić-Rebac je u srpskoj književnosti pravi primer s tragičnim ishodom.
Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim – Pesnikom.

Gradeći slobodne ideje i osećanja slobodnim stihom, prednjačila je u postupku koji pomera granice i vremena i prostora, ruši omeđena stanja krčeći put ka novom.
Većina njenih pesama fatalističke recepcije slutnje i nadanja, nastala je u mladosti kada je i najpre moguće iskreno se čuditi i diviti životnoj snazi, kada se živi očima i srcem, a ne nametima svakodnevice i navikama, kada usrećavaju široki horizonti istim intenzitetom koliko i uski, a radoznalost ne posustaje, jer nekim teralačkim i tragalačkim unutrašnjim porivom Anica je znala da poezija ne trpi teoretisanja, zadatosti, naročito ne utege steknutog ali i nametanog znanja. A ona ga je iz dana u dan nemilosrdno gomilala, iako svesna da učenost i logika iskrenosti i spontanosti škode, i da uprkos želji da bude i ostane, ipak gubi privilegiju – Pesnika.
Okrenula se naučnom radu.

I baš tom autohtonom iskrenošću i neslućenim dimenzijama duha i misli, neretko izražavanom skepsom i strogo izbirljivom melanholijom reči, Anica svesno razgrađuje monotoniju svakodnevnog i očekivanu, od uobičajenosti, harmoničnost u konstruisanju stihova, potom i lakom prevodnicom prevodi ih u snove, da bi po njima bosonoga, bestežna hodala. Njena poezija je prkosno neuslovljena, izuzeta od regionalnog, lokalnog ili bilo kog i kakvog prostora osim ličnosnog, jer – verovala je – umetnost ne sme biti sama sebi svrha, ona svojom plemenitom misijom prelazi u više sfere, obesvetilački međuprostor, ničije ništa, nulto stanje odakle nastupa uvek prkosna istina. Poezija.

NEDOSANJAN ŽIVOT
Zar vi ne znate koliko mrtvi mogu da budu živi, a koliko živi mogu da budu mrtvi?, zavapila je u jednom pismu upućenom Milanu Kašaninu, ta krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe. I nikada, kao njena saputnica i sapatnica Isidora Sekulić, nije uspela da sakupi dovoljno hrabrosti, poistoveti umetnost i život, i živi u inat Jednim. Sredina joj nije dopuštala, sputavala je i saplitala na svakom majušnom koraku. Nije uspevala da joj se odupre. Ili nije želela. Zalazila je sve dublje, sve dalje u bivše, nestale svetove i religije, gubila se u sopstvene meandre lavirinta, u odlučnom odbijanju prilagođavanja na pogubnu palanačku filozofiju, ali i psihologiju. I taj veštački konflikt umetnosti i života, crpljenje snova i atmosfere stvarnog, bivali su kob Aničinog života, uostalom kao i mnogih naših, pa i svetskih pesnika, jer tu ne bi smelo biti potiranja niti nadvladavanja.

Iako je u kritičarskim, ali i čitalačkim krugovima nisu smatrali značajnom književnom pojavom, a nepravedno je docnije bila skrajnuta i na naučnom planu, Anica nikada nije podlegla kompromisima, niti sa samom sobom niti sa onima koji su naprečac donosili sudove, često iz nemanja volje da s punom pažnjom ulaze u njen rad i suštinski ga sagledavaju. Prihvatala ih je kao neminovnost, osluškivala sa zebnjom, često s premnogo bola ih zadržavala, utiskivala i pronosila kao usijani žig posred čela.
Ali, nije odustajala. Pisala je. Jer pisati za Anicu je značilo živeti u punoj ljubavi, u vezivom, neraskidivom i ostvarivom jedino kroz drugoga, iz sebe same, uspevala je tek uzgredno.
Pisanje je bilo potpuna formula, nepotpuno isanjanog života Anice Savić-Rebac…
Piše Laura Barna
Izvor:pecat.co.rs

_______________________________________________________________________________________________

Život Anice Savić-Rebac

Anica Savić-Rebac

Godine 1892. 04. oktobra, u kući Milana i Julijane Savić u Novom Sadu, rođena je kćer Anica. Od malih nogu je, zahvaljujući ocu, koji je bio sekretar, a potom i urednik „Matice Srpske”, bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima toga doba.

Milan Kašanin piše: „Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom…”.

Njen prvi prevod, Bajronovog dela „Manfred” objavljen je kada je imala samo 13 godina. Uporedo sa prevođenjem, ova darovita Novosađanka je objavljivala i svoja dela. Iz njenog pera su izašle drame: „Nijova”, „Ifigenija” i „Poslednja sveštenica Palade Atine”, inspirisane antikom, kao i pesme: „Pan” i „Renesans”.
U proleće 1921. godine udaje se za službenika Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Hasana Repca. A godinu dana nakon venčanja, mladi bračni par se seli u Beograd, gde se Anica zapošljava u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji. Devet godina kasnije sele se u Skoplje, gde Hasan dobija premeštaj.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorirala je 1932. godine. Nakon toga objavljuje brojne eseje. Bila je opčinjena Njegoševom delom „Luča mikrokozma” i upravo je ona zaslužna što je ovo delo prevedeno na engleski i nemački jezik. Dopisivala se sa brojnim evropskim ljudima od pera kako bi „Luča” postala poznata širom Evrope i sveta. Tomas Man je njene odlomke uneo u svoja dela, a čuvena Rebeka Vest je pisala o njoj kao „srpskoj filozofkinji i poetesi”.

Nažalost, samo u svojoj zemlji ova vrsna Srpkinja nije imala podršku za ono sto je radila. Jednostavno, nije imala sagovornika sebi ravna.

Izvor:saznajlako.com

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

<

p style=“text-align:justify;“> 

DALEKO U NAMA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________

DALEKO U NAMA

Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu.

Foto:natasamiljanovic.wordpress.com

Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih.

Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka.

U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje.

U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe.

Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama.

---

Vasko Popa

29. juna 1922. godine rođen je srpski pisac Vasko Popa, član Srpske akademije nauka i umetnosti, jedan od najvećih pesnika srpske književnosti u drugoj polovini 20. veka.

Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču.

Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.

Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije.

Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio.

Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.

Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923-2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.
Izvor:nationalgeographic.rs

---

IZMEĐU IGARA

Niko se ne odmara

Ovaj stalno premešta svoje oči
Stavi ih na leđa
I hteo ne hteo pođe natraške
Stavi ih na tabane
I opet hteo ne hteo vrati se naglavce

A ovaj se sav u uvo pretvorio
I čuo sve što se ne da čuti
Ali mu dojadilo
I žudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez očiju ne vidi kako

A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u šake

A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brže
Pa sve brže i brže

A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočeka

Niko se ne odmara

***

Foto:secanja.com

OČIJU TVOJIH DA NIJE

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.

***

PRE IGRE

Zаžmuri se nа jedno oko
Zаviri se u sebe u svаki ugаo
Pogledа se dа nemа ekserа dа nemа lopovа
Dа nemа kukаvičijih jаjа
Zаžmuri se i nа drugo oko
Čučne se pа se skoči
Skoči se visoko visoko visoko visoko
Do nаvrh sаmog sebe
Odаtle se pаdne svom težinom
Dаnimа se pаdа duboko duboko duboko
Nа dno svogа ponorа
Ko se ne rаzbije u pаrаmpаrčаd
Ko ostаne čitаv i čitаv ustаne
Tаj se igrа.

***

LJUBAV NA PRVI POGLED

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo

Sveo sam se
Na tvoju osovinu

Savsam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

***

POREKLO LJUBAVI

Čekam sunce na klupi u parku
Preko puta od moga stana

Pratim hod oblaka na nebu
I zagrljenih parova
Na stazi između borova

Čitač novina s drugog kraja klupe
Prati hod mojih pogleda

Ljubav nije oduvek postojala
Nju je znate izmislila sirotinja

Da bez dukata dođe
Do slatke ženske brave
I pravog muškog ključa

***

RUŽOKRADICE

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice

Ružokradice se privuku ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije

Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice

Otvaraju im grudi jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne

Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

SEMENA

Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba

Čeka da seme nikne

Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme

Na mestu ostanu mrtvi

U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće

***

VRATI MI MOJE KRPICE

Vrati mi moje krpice
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo
1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu
8
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo
10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš
12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje!

---

Priredio:Bora*S

DO RATA I BEZ ATENTATA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine u Sarajevu je nacionalni revolucionar iz organizacije „Mlada Bosna“ Gavrilo Princip, ubio austrougarskog nadvojvodu, prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Austro-Ugarska je iskoristila taj događaj da Srbiji postavi ultimatum, optužujući je, neosnovano, da stoji iza atentata. Pošto je Srbija odbacila ultimatum, Austro-Ugarska joj je objavila rat i napala je, čime je započela Prvi svetski rat. Prethodno je na Ferdinanda bombom atentat pokušao Nedeljko Čabrinović, bezuspešno.

Atentatori su pohvatani i osuđeni: Veljko Čubrilović i Danilo Ilić na smrt, a Princip, Čabrinović i Trifko Grabež kao maloletnici na 20 godina robije, ali su ubrzo umrli pod torturom u tamnici u Terezinu u Češkoj, ne dočekavši raspad Austro-Ugarske i oslobođenje njihove zemlje.
Izvor:rtv.rs

_____________________________________________________________________________________________________

POSLEDNJA ISPOVEST GAVRILA PRINCIPA
Šta je mladi atentator ispričao Martinu Papenhajmu u tvrđavi kazamatu 1916. godine. Inteligentan čovek, duševno zdrav. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega porazno delovale. Želeo da umre za ideju

Tvrđava kazamat, Gavrilo Princip

MNOGI su mislili da je Princip jedno dete, zaključio je sažaljivo psihijatar dr Martin Papenhajm, jedini čovek iz spoljnjeg sveta kome je 1916. dozvoljeno da uđe u tvrđavu kazamat Terezijenštat i razgovara s atentatorom na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
Tri dana uoči razgovora s lekarom Gavrilo Princip je skinut sa zida tamnice sa koga je doslovno visio kao na raspeću, jer su mu ruke bile u visoko učvršćenim okovima.
„Novosti“ objavljuju delove zaboravljene zabeleške dr Papenhajma, koje su poslednja zabeležena ispovest mladića koji je verovao da će pucnji na Vidovdan 1914. pokrenuti revoluciju među svim porobljenim Slovenima.

– Princip je odavao utisak fanatika i karakternog čoveka – zabeležio je dr Papenhajm. – Ljubav prema svom narodu pokazivao je u svakoj prilici. Bio je inteligentan čovek, duševno zdrav. Žalio se se što u zatvoru ne može ni sa kim da govori. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega su porazno delovale. Tešio se da bi do svetskog rata došlo i bez njegovog atentata. Nikada nikog nije optuživao. Govorio je da je atentat bio njegova zamisao u koju je uvukao sve svoje drugove. Uvek sam imao utisak da govori istinu. Princip je istorijska ličnost i zadovoljan sam jer sam razgovarao s njim.
Psihijatar je utvrdio da je Princip odmalena bio usamljenik, ćutljivi idealista, koji je živeo u svetu knjiga i velikih ideja o slobodi.
– Najviše pati zato što nema šta da čita – zapisao je Papenhajm. – Noću spava po četiri sata. Kaže da uvek sanja.
Principove rečenice, koje je beležio psihijatar, bile su kratke i iskidane, baš kao i njegovo telo koje je razjedala tuberkuloza i žive rane na grudima i ruci, od prebijanja i mučenja.
– Rane su se pogoršale, mnogo gnoje, on bedno izgleda – zapisao je dr Papenhajm. – Pokušao je da se ubije, ali nije uspeo jer je bio isuviše slab.
Utamničenom Principu su bile uskraćene sve informacije iz spoljnog sveta, naročito zbog poraza koje je Austrija trpela 1914-1915. godine na srpskom frontu. Prve vesti dobija tek kad je Srbija okupirana, a njih oseća kao najteže mučenje.
– Čuo sam tragične vesti da Srbija više ne postoji – zabeležio je Papenhajm. – Teško mom narodu. – Imao sam ideale, a sada je sve srušeno.

RAZOČARAN AUSTRIJOM
– STARIJIM generacijama govorili su o slobodi koju treba da dobiju legalnim putem od Austrije, ali mi ne verujemo u takvu slobodu – govorio je Princip dr Papenhajmu, razgočaran u nade starijih generacija Srba.

Devetnaestogdišnji atentator je u vreme razgovora već bio u bunilu od strašnih bolova i ispovedao se lekaru svestan da neće dugo živeti. Govorio je s velikom ljubavlju i poštovanjem o porodici u Grahovu,mirnim i vrednjim ljudima, koje nikada nije opterećivao svojim političkim idejama. U tamnici se s tugom setio i neostvarene đačke ljubavi.
– Upoznao sam je u četvrtom razredu gimnazije, ali to je bila idealistička ljubav, nikad je nisam ni poljubio – sećao se Princip.- Moja ljubav nije prestala, ali joj nikad nisam ni pismo napisao.
Te sudbonosne 1911. godine on u Sarajevu učestvuje u demonstracijama, zbog čega postaje nepoželjan u školi.
– Čitao sam mnogo socijalističke, anarhističke i nacionalističke spise – sećao se Princip.- Bio sam u prvom redu učenika i profesori su se rđavo ponašali prema meni. Napustio sam školu u Sarajevu i otišao u Beograd ne javljajući se nikome.
Otac i stariji brat u početku nisu želeli da mu šalju novac za školvoanje u Srbiji, ali su kasnije popustili pred njegovim molbama. Uoči Prvog balkanskog rata 1912. on se uputio ka Prokuplju, gde se nalazio regrtuni centar četnika.
Našli da sam slab i odbili me – kazao je Princip.
Tu ranu na duši Princip nikad nije preboleo, primetio je psihijatar. U Beogradu se družio sa sličnim mladim strastvenim Srbima iz Austrije, od nacionalista do anarhista, koji su sanjali o revoluciji. Mladalački Principov ideal bilo je jedinstvo jugoslovenskih naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca u sopstvenoj državi, republici.

SANJAO REVOLUCIJU
SVAKE noći sam snivao da sam anarhista, da se rvem s policajcima – pričao je Princip lekaru o vremenu uoči atentata.- Mnogo sam čitao o ruskoj revoluciji, o borbama, uživeo sam se u tu ideju. Smatrao sam da su školske stvari prozaične, bezvredne.

U razgovoru s dr Papenhajmom on priznaje da je 1913. želeo da izvede atentat na austrijskog guvernera Bosne, generala Oskara Poćoreka, ali da ga je osujetio odlazak u bolnicu.
– Mislio sam da se atentatima skreće pažnja inteligenciji, da najpre među inteligentnim ljudima treba stvoriti raspoloženje za revoluciju i oslobođenje, a tek posle među masama – prizano je Princip.
Kada je u martu 1914. osamnaestogodišnjak čuo da austrijski prestolonaslednik dolazi u Sarajeveo, ponovo je počela da ga opseda grozničava ideja o atentatu.
– Mislio sam da će izbiti revolucija ako Austrija zapadne u težak položaj – pričao je Princip.- Nisam želeo da postanem heroj, hteo sam samo da umrem za svoju ideju.
Ispovest dr Papenhamu prekinulo je Principovo očajno zdravstveno stanje. Gnojnu nelečenu ranu na ruci zahvatila je sepsa, a Beč se pravio gluv prema molbama za amputaciju. Kad je odobrenje za operaciju najzad stiglo lečenje se pretvorilo u agoniju koja se otegla do aprila 1918.godine. Kad je umro, Princip je imao samo oko 40 kilograma.
Boris SUBAŠIĆ
Izvor:V. Novosti

_____________________________________________________________________________________________________

JEDINA SAČUVANA PESMA GAVRILA PRINCIPA: Ove stihove je noktima urezao na zid zatvora!

Pesma je prvi put objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u „Zvonu“, pod naslovom „Sarajevski atentat 1914“

Nakon što je ubio austrougarskog prestolonaslednika, Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip je uhapšen i bačen u zatvor u Terezinu. Princip je tamo napisao svoj jedini literarni rad, koji je nosio političku poruku.

S obzirom da je znao da iz te tamnica nikada neće izaći, Gavrilo Princip je ove stihove urezao sopstvenim noktima na limenoj činiji, objavio je “24 sata”. Sa druge strane, neki kažu da je stihove napisao kašikom, i to šifrovanom robijaškom azbukom u zid, kao poruku ostalim zatočenicima.

Sarajevo, 1914

Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.

Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
“Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!”
(Telegraf.rs)

_____________________________________________________________________________________________________

SVOJIM OČIMA SAM GLEDAO KAKO UMIRE GAVRILO PRINCIP

Potresna ispovest Luidija Pozeka iz istarskog gradića Savudrije koji je robijao zajedno sa Gavrilom Principom u zloglasnom zatvoru „Terezin“ u Češkoj

U malom primorskom gradiću Savudrija u Istri sve do nedavno živeo je čovek koji je sa Gavrilom Principom, sarajevskim atentatorom koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, robovao zajedno u zloglasnom zatvoru Terezin u Češkoj.
Kako je nedavno zabeležila i hrvatska štampa, Luidi Pozek, skončao je u poznoj starosti, a jedini je čovek koji je preživeo robijaški pakao i koji je gledao kako umire Gavrilo Princip, njegov drug iz zloglasne tamnice, kazamata u Terezinu.
Starac Luidi Pozek, ribar i težak po zanimanju, živeo je maloj kamenoj kućici na obali mora u Savudriji. Gotovo ceo život proveo je sam ovde uz more, ribe i galebove.
Zanimljiva je prica Luidija Pozeka o tome kako je i zašto dospeo u tada jedan od najpoznatijih svetskih zatvora za politicke osuđenike i kako je upoznao Gavrila Principa, koji je, kao gimnazijalac, iz patriotskih pobuda usmrtio, austrougarskog prestolonaslednika. Pozek je isprićčao da je još 1915. godine u austrijskom gradu Grac, sa svojim kolegama železničarima, organizovao demontracije i proteste. Uhapsila ga je austrijska policija i organizovano mu je suđenje. Bio je osuđen na četiri godine „teške tamnice“. Odveden je u zatvor negde daleko, za koji mu je jedan austrougarski žandarm rekao „da otuda nikada neće živ izaći“! Kaže da se seća da je uz stražare do zuba naoružane doveden pred velike zidine nekakve trvđave koja je ležala uz reku. „Dovode me u pakao“. Pomišljao je u sebi, jer je sve u ovom kazamatu izgledalo veoma zastrašujuće. Saznao je od stražara da je doveden u tada čuveni i zloglasni kazamat za političke zatvorenike Terezin u Češkoj, Austrougari su ga „germanizovano“ zvali – Terezinštad.
Luidi Pozek je ispričao da je posle nekoliko dana boravka u Terezinu primetio suvonjavog mladića, koji je licio na ljudski kostur. Bio je to Gavrilo Princip.
Mladić iz Bosne bio je izmasakriran svuda po telu, pa čak i po licu – Na licu mladića, umrljanom tragovima krvi i dubokih posekotina, zjapile su crne i crvenkaste žive rane, koje su svedočile o zverskim mučenjima. On se izdvajao od ostalih zatvorenika upravo zbog tragova od batina i mučenja, bio je živi leš.
– Sreo sam Gavrila Principa prvi put u zatvorskoj ambulanti. Tek pošto me zatvorski lekar pregledao zbog problema sa neuhranjenošću i teškim kašljem koji je odavao utisak da sam možda zaradio tzuberkulozu ili najmanje upalu pluća od spavanja na golim daskama i u vlažnim ćelijama punim krupnih miševa i drugih životinjica koje žive i obitavaju u otpadnim vodama i kanalizacijama, usudio sam se da pitam lekara – ko je ovaj izmasakrirani i do smrti izmučeni mladić?
„To ti je zemljak“, odgovorio mi je lekar, a na moje iznenađenje i pitanje: „Kakav zemljak“, on mi reče – Gavrilo Princip! Za to ime sam čuo, a odmah sam se zapitao – pa, to je čovek koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda. Zbunjen i iznenađen ovim odgovorom, bez reči sam napustio zatvorsku ambulantu, kaže Luidi Pozek.
On je ispričao da je osećao veliki bol i ranu zbog stanja u kome je bio Gavrilo Princip i postupanja prema ovom mladiću, pa je počeo da se interesuje „za zemljaka“, tražio je da ga i poseti i porazgovara sa njime, ali mu nije bilo dozvoljeno.
Pričao je da je Gavrilo Princip bio zatočen u samici, gde je polagano umirao od gladi i bolesti, prebijan sistematski, bukvalno svakodnevno. U vlažnim ćelijama, punim glodara, na golim daskama obitavali su robijaši u zloglasnom Terezinu. Gavrilo Princip je bio u samici. Nešto, što je pre bilo splačina nego čorba robijašima je deljeno svaki treći dan, a Gavrilo Princip je dobijao hranu tek svaki peti dan. Mučen je zverski na raznorazne načine, a „specijalitet“ zatvora bilo je mučenje Gavrila Principa tako što bi ga stavili u drveno bure u koje je prethotno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali u takvom buretu dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo izranavljeno mlado telo!
Luidi Pozek je ispričao da nikada sa Gavrilom Principom nije uspeo da razgovara, ali je sa njime ipak uspeo da uspostavi kontakt.
– Zatvorski lekar je bio fini čovek, imao je nešto humano u sebi, pa je lako uspostavljao kontakte sa nama, političkim zatvorenicima, i uvek težio da nam pomogne. Često sam sa zatvorskim lekarom pričao o Gavrilu Principu, zamolio sam lekara da pozdravi Gavrila Principa i da mu kaže koju reč o meni, njegovom zemljaku. I na moje veliko zadovoljstvo, lekar je pozdravio Gavrila i ispričao mu o meni. Gavrilo mi je poručio preko lekara „da mu je teško što nema prilike da razgovara samnom“. Bio sam veoma srećan Gavrilovom porukom upućenoj meni, ali sam i dalje imao neodoljivu želju da lično porazgovaram sa čovekom za koja je tih godina znao ceo svet, a čiji mladi život se polako gasi u zatvorskoj ćeliji u Terezinu, u paklu koji se zvao zatvor – kaže Luidi Pozek.
– U zatvor u Terezinu sam došao krajem 1915. godine, tamo je već bio zatočen Gavrilo Princip. Video sam ga više puta 1916. godine, a pamtim i susrete sa njime 1917. godine. Tako je jednom te godine, dok su ga nosili iz zatvorske ambulante, ja sam mu se sasvim približio i neprimetno sam mu se javio rečima: „Ja sam tvoj zemljak…“.
Gavrilo je izgovorio par nerazumnih reči, hteo je nešto da mi kaže, ali sam bio siguran da više nije imao snage da to i izgovori. Bio je živi leš, sa ne više od tridesetak kilograma. Znao sam da neće još dugo živeti. I tako je, nažalost, i bilo – ispričao je Pozek.
Ovaj istarski ribar je gotovo tri godine gledao kako umire čovek koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu celom svetu pokazao da mora doći kraj austrougarskom ropstvu i austrougatrskoj tiraniji, kojoj je odvajkada trn u oku bila – Srbija.
Luidi Pozek kaže na kraju svoje neverovatne ispovesti da nikada nije ni pomišljao da će izaći na slobodu iz pakla Terezina. Na njegovu sreću, to se dogodilo početkom 1918. godine, kada mu je saopšteno da napusti Terezin. Opraštajući se od svojih zatvorskih kolega, uprkos sreći da je dočekao slobodu, bio je tužan zbog Gavrila Principa, koga nije uspeo da poseti i sa njime porazgovara. Tražio je prilikom izlaska iz zatvora da ga poseti makar na trenutak, ali na njegovu žalost to mu nije bilo dozvoljeno. Ipak, uz mito zatvorskom stražaru, uputio je preko njega svoj poslednji pozdrav Gavrilu Principu.
Samo nekoliko dana po dolasku u zavičaj, u rodnu Savudriju, u aprilu 1918. godine pročitao je u novinama da je umro Gavrilo Princip, sarajevski atentator, čije ime je zauvek zabeleženo u novijoj istoriji. Naravno, nije u novinama pisalo o zverskim mučenjima Gavrila Principa.
A na samrti, Gavrilo Princip je ispisao svoje poslednje reči na zidovima ćelije u Terezinu, kao rodoljubivu poruku generacijama koje će ga se sećati sa poštovanjem:
„Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu“!
Piše: Mujo Bjelopoljac/Izvor:svedok.rs

______________________________________________________________________________________________________

Sarajevski atentat u režiji Beča
Milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biće prikazan TV film „Atentat, Sarajevo 1914” u kome se ne krivi Srbija za pripremu i početak rata, već Austrougarska

Glumac Ojgen Kneht u ulozi Gavrila Principa (Foto Pres-služba ZDF-a)

U jeku rasprava o krivici i krivcima za izbijanje Prvog svetskog rata, iduće nedelje će milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biti prikazan igrani TV film „Atentat, Sarajevo 1914” u kojem se, za razliku od stava većine tamošnjih istoričara, Srbija ne optužuje da je vinovnik atentata, a time ni ne krivi za početak ratnih operacija na Starom kontinentu.

Premda je reč o trileru čija se filmska priča tek oslanja na istorijske ličnosti i događanja, pri čemu detalji mahom ostaju daleko od istorijskih činjenica, čini se da će ovaj TV film više doprineti da nemačka i austrijska javnost razumeju tadašnje stvarne događaje, nego sve stručne replike na nova tumačenja anglo-američkih, austrijskih i nemačkih istoričara koji uoči stogodišnjice atentata podvrgavaju reviziji definiciju Versajskog (mirovnog) ugovora, po kome Nemačka i Austrougarska snose isključivu krivicu za izbijanje svetskog sukoba. Triler proslavljenog austrijskog režisera Andreasa Prohaske usredsređuje se na sudbinu Lea Pfefera, istražnog sudije u postupku protiv sarajevskih atentatora, to jest na pritiske kojim je carski Beč izložio svog istražitelja ne bi li on „rutinski” potvrdio unapred osmišljenu tezu – da je vlada u Beogradu bila naručilac atentata na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Ideja za scenario filma koji će iduće srede biti prikazan u glavnim večernjim programima na prvom kanalu Austrijske radio-televizije (ORF) i Druge nemačke televizije (ZDF) potiče iz romana o istorijskim akterima sarajevskog atentata koji je austrijski književnik srpskog porekla Milo Dor (Milovan Doroslovac) napisao davne 1982. godine.
Međutim, za razliku od originala, u kome kosmopolita i humanista Dor opisuje sudbine „malih ljudi” koji postaju žrtve vremena, sudbine i nezajažljivih apetita velesila, TV film se usredsređuje na borbu hrabrog pojedinca protiv državne sile koja zahteva unapred definisane istražne rezultate da bi opravdala dugo pripremanu agresiju, a pri tom izbegla da bude proglašena agresorom.

Scena iz TV filma „Atentat, Sarajevo 1914” (Foto Pres služba ORF-a)

„Želeo sam da izbegnem ’romantiku’ carskih uniformi koja prati bezmalo sve igrane filmove na temu nekadašnje monarhije i budi maštanja gledalaca… Umesto toga sam prikazao ružno lice onih koji su odlučivali o ratu i miru, ali i snishodljivu poslušnost njihovih sledbenika i službenika”, izjavio je Prohaska.

Uvidom u sadržaj filma stiče se utisak da je režiser uspeo u svom naumu. U njegovoj verziji, istražitelj Leo Pfefer shvata da je krivac za atentat unapred određen i pokušava da ospori verodostojnost od policije iznuđenih priznanja, po kojim su atentatori delovali po nalogu Beograda. Pfefer otkriva strašnu istinu o pretećem ratu i pokušava da ga spreči tako što će obavestiti nadležne i javnost o „montiranoj” istrazi.
Kada ni najveća ucena ne pokaže rezultate – policija u Sarajevu hapsi sina lepe srpske udovice Milunke, istražiteljeve ljubavnice i preti Pfeferu da će i sin biti optužen za učešće u atentatu ako ne prihvati zahtevanu verziju krivice – istražitelj završava karijeru kao milioni Evropljana u Prvom svetskom ratu, u blatnjavom rovu na liniji fronta…
Milo Dor je u svom romanu drugačije opisao događaje. U njegovoj verziji se Milunka zove Marija i žrtva je „ratnog ludila” koje će desetkovati kontinent, baš kao i Leo Pfefer. On će, kao milioni carskih podanika u crno-žutoj monarhiji, podleći pritisku pretpostavljenih i odustati od istine, shvatajući da je slamka u moćnoj struji Dunava. Ipak, ni drama Dorovog romana ne zaobilazi najbitniju činjenicu – da je Beč režirao povod za ratni sukob sa Srbijom.
U svakom slučaju, čini se da je uspeo naum proslavljenog književnika i prevodioca Mila Dora da istorijskim romanima, poput Ive Andrića, ukaže širokoj javnosti na istorijsku istinu, i to efektnije od istorijskih naučnih dela. Njegova priča će izvesno imati više uticaja na „obične ljude” nego sva naučnoistorijska istraživanja i ubeđivanja, sažeti je zaključak recenzije pozorišnog komada u nemačkim i austrijskim medijima, od lista „Frankfurter algemajne” do bečkog „Prese”.
Nažalost, Dor neće saznati koji je efekat imala njegova priča – preminuo je 2005 – ali će ostati zapamćeno da je doprineo novoj popularnosti stava da se poroci pobeđenih huškača rata ne smeju pravdati. Upravo ovaj stav Dor je izneo prilikom jednog od poslednjih susreta sa autorom ovih redova, sredinom devedesetih godina, u Beču.

U starobečkoj kafani „Humel”, nedaleko od njegove kućne adrese, Dor je izvadio cigaru tipa „virdžinac” iz futrole, omiljenu marku austrougarskog cara Franje Josipa, koja se do danas proizvodi u Austriji. Na čuđenje da i on puši cigaru marku koja je bila simbol Šenbruna, Dor je tada rekao: „Legitimno je pravo pobednika (mislio je na to što je potomak Srba) da uživaju u porocima pobeđenih ako ti poroci ne izazivaju krvoproliće.”
Miloš Kazimirović
objavljeno: 18.04.2014.
Izvor:politika.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________

DA PREĐEMO ODMAH NA STVAR……

TAMOiOVDE____________________________________

Vrana – inteligentna graktalica

Vrana ne spada u klasične kućne ljubimce, ali može se videti sve češće u urbanim naseljima.

Često se vezuje za horor filmove, i ne može baš da se pohvali svojim cvrkutanjem i izgledom. Ali, naučna istraživanja pokazuju da su vrane veoma inteligentne ptice.

Vrane pokazuju izuzetnu inteligenciju i sposobnost učenja i prilagođavanja. Na primer, sposobne su da koriste tri vrste „oruđa“ da bi stigle do hrane ili ostvarile neki drugi cilj.

Svakom problemu one prilaze posebno i pokušavaju da saznaju kako najbolje da ga reše.

  Istaživanjima je dokazano da vrane ne samo da koriste „alate“ koje izrađuju od grančica u prirodi, već i prilagođavaju predmete koje nikada ne nalaze u prirodi. Jedno istraživanje je pokazalo da je vrana dovoljno inteligentna da kljunom savije komad žice između dva čvrsta predmeta, da bi dobila udicu za hvatanje crva zatvorenih u duguljastoj plastičnoj posudi.

  U jednom naučnom eksperimentu vrane su pokazale veliku kombinatoriku i sposobnost za korišćenje „oruđa“. Jedna vrana je dobila već savijenu žicu, a druga ravnu. Njihov cilj je bio da izvuku korpicu iz uske cevi. Prva vrana je bez problema izvukla korpicu uz pomoć svoje savijene žice. Druga vrana je savila žicu i zatim izvukla korpicu. Nijedna od dve vrane nikada nije imala žicu u kljunu.

Vrane su se prilagodile urbanim uslovima. U Japanu su bacale orahe na ulice da bi ih automobili pregazili i polomili im ljuske, a kasnije su jele te smrskane orahe.

Naučnike je iznenadilo to što su vrane izabrale upravo deo ulice na kojem se nalazi pešački prelaz. One bi strpljivo čekale da neko od pešaka pritisne dugme za zeleno svetlo i zatim bi bez opasnosti od automobila sakupile svoj plen, koji je prethodno automobil smrskao.

 Vrane mogu da zapamte i dane i vreme kada đubretari odnose smeće, kao i maršutu kojom voze. S obzirom da nisu dovoljno snažne da same otvore kantu za smeće, lete za kamionom nadajući se da će pri utovaru smeća nešto ostati ili da će nešto ispasti tokom vožnje.

 Naučnici iz Sijetla su svojim eksperimentom dokazali da vrane mogu da zapamte izgled ljudskog lica. Oni su uhvatili sedam vrana i svaku označili i pustili, a za to vreme su nosili maske. Pet godina kasnije pokazalo se da su vrane reagovale svaki put kada bi ugledale naučnike sa maskom. One ne samo da su graktale na njih, već su ih i napale. Osim obeleženih vrana na naučnike sa maskama isto su reagovale i ostale vrane.

Naučnici smatraju da vrane prepoznaju ljude na isti način na koji se međusobno prepoznaju, ali mogu i detaljno da prenesu drugim vranama informacije što im pomaže da se međusobno upozoravaju. Naučnici zato veruju da vrane međusobno komuniciraju svojim „posebnim jezikom“ i prenose utiske, upozorenja, informacije. Zato čak, i vrane koje se još nisu rodile u vreme kada se eksperiment nad njihovim roditeljima dogodio znaju kako izgledaju maske koje su naučnici tada nosili.

Vrane, kao i druge životinje čuvaju svoje zalihe hrane. Ako primete da ih prilikom sakrivanja hrane gleda neka druga vrana, umesto na tajno skrovište vrana plen krije u perje, a zatim odleti na neko drugo mesto i sakrije hranu.

Vrane prenose znanja na sledeće generacije. Zanimljiv je slučaj grada Chathama u Ontariju čiji su stanovnici organizovali masovan odstrel vrana, jer su im one uništavale useve pri svakoj godišnjoj seobi. Prvog dana posle te odluke lovci su ustrelili jednu vranu, a ostale vrane su nastavile svoje putovanje.

Danas, generacijama posle ni jedna vrana nije preletela preko tog područja i u potpunosti su promenile svoju maršutu za seobu. Vrane ponekad promene celu maršutu svog putovanja da bi izbegle opasna mesta, a svaka vrana u jatu zna tačno mesto gde je jedna od njih nastradala.

Vrane uspešno razlikuju poznate od nepoznatih glasova ljudi, kao i pozive prijateljskih ptica od ostalih vrsta, pokazala su novija istraživanja. Ove sposobnosti omogućavaju vranama da opstaju u urbanom okruženju.

artnit.net

__________________________________________________________________________________

VRANE NEMAJU PTIČJI MOZAK

Neurobiolozi istražuju neuronsku osnovu inteligencije vrana

Naučnici su dugo sumnjali da su ptice iz porodice Corvidae, koja uključuje gavrane, vrane i svrake, veoma inteligentne.

Neurobiolozi Lena Vejt i profesor Andreas Nider iz Tubingena demonstrirali su kako mozak vrana proizvodi inteligentno ponašanje kada ptice moraju da donose strateške odluke. 

Vrane nemaju ptičiji mozak. Bihevioralni biolozi ih čak nazivaju „pernati primati“, jer ptice prave i koriste alat, mogu da zapamte veliki broj mesta za ishranu, kao i da planiraju svoje društveno ponašanje u skladu sa onim što ostali članovi njihove grupe rade.

Ovaj visok nivo inteligencije može izgledati iznenađujuće zato što su ptičiji mozgovi izgrađeni na fundamentalno drugačiji način od mozga sisara, uključujući i primata, koji se obično koriste prilikom ovakvih istraživanja.

Istraživači iz Tubingena su prvi koji istražuju moždanu fiziologiju inteligentnog ponašanja vrana. Istrenirali su vrane, tako da izvršavaju testove memorije na računarima. Vranama je prikazivana slika koju su morale da zapamte. Ubrzo zatim, imale su zadatak da izaberu jednu od dve slike na ekranu, dodirujući njegovu površinu svojim kljunovima. Jedna od slika bila je identična sa prikazanom slikom, dok je druga bila nešto drugačija. Ponekad je pravilo igre bilo da vrane izaberu istu sliku, a ponekad da izaberu drugačiju. Vrane su bile u mogućnosti da obave oba zadatka i da biraju odgovarajuću sliku svaki put.

To pokazuje visok nivo koncentracije i mentalne fleksibilnosti koju samo nekoliko životinja poseduje, što predstavlja napor čak i za ljude.

Vrane su bile u stanju da brzo izvedu zadate zadatke čak i kada im je predstavljen novi set slika. Istraživači su posmatrali moždanske aktivnosti u moždanom regionu (nipodallium caudolaterale) sa najvišim kognitivnim nivoom među pticama. Jedna grupa neuronskih ćelija reagovala je posebno kada su vrane morale da izaberu istu sliku, dok je druga grupa ćelija uvek reagovala kada su morali da operišu sa „drugačijim slikama“.

Posmatrajući ove aktivnosti, naučnici su bili u mogućnosti da predvide koja pravila će vrane poštovati čak i pre nego što naprave izbor.

„Mnoge funkcije se odvijaju drugačije u pticama zbog toga što nas duga evolutivna istorija odvaja od ovih direktnih potomaka dinosaurusa,“ rekla je Lena Vejt i dodala: „To znači da ptičiji mozak može da nam pruži alternativni odgovor na pitanje kako se inteligentno ponašanje proizvodi sa drugačijom anatomijom.“

Vrane i primati imaju drugačije mozgove, ali ćelije koje regulišu procese donošenja odluka su veoma slične. One predstavljaju princip koji nastao procesom evolucije. „Baš kao što možemo da izvučemo validne zaključke o aerodinamici, poređenjem veoma različito sagrađenih krila kod ptica i kod slepih miševa, tako isto možemo da dođemo do zaključka o tome kako mozak radi istražujući funkcionalne sličnosti i različitosti u relevantnim oblastima mozga kod ptica i kod sisara.“ kaže profesor Andreas Nider.

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

To, da su vrane posebne posvedočuje nam  i stari dobri Ogden Neš.

Da pređemo odmah na stvar.*

VRANA I  ORAO

Jednog je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

Ogden Neš

tamoiovde.wordpress.com/2012/02/10/polovni-orao/

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DIVLJA ANA OD HILJADU LJUBAVI…

TAMOiOVDE

Divlja Anna Akhmatova od hiljadu ljubavi i nežni Amedeo Modigliani, jedini na svetu (1. deo)

Parižani su se otvoreno, pred nesrećnim Nikolajem Stepanovičem Gumilevim (Николай Степанович Гумилёв), suprugom mlade Ane Ahmatove (Анна Андреевна Ахматовa), divili visokoj, vitkoj, gracioznoj, nesvagdašnjoj privlačnosti pesnikinje, koja uistinu nije bila lepotica, ali je imala nečeg omamljujućeg, fatalni fluid.

Gumilev, koga su u mladosti prozvali Sokolova kandža, dobro se držao, stoički podnoseći bezočni suprugin flert i nametljivost mužjaka. Dok su joj upućivali komplimente, nije primećivala supruga, a kada je neočekivano iskočio Amedeo Modiljani (Amedeo Clemente Modigliani), magija je postala opipljiva, stvarna, silovita. Poetesa je naglo ogluvela i oslepela za sve. Opčinjenost je bila obostrana. Bila je to, bar za slikara, prva ozbiljna ljubav – tek hip u godinu presvučen.

Ahmatova i Punin na Fontanki

 Ana, sveže udata, imala je 21, visoka crnokosa, bledolika, sivo-zelenih očiju, obrazac lepote za crnomanjastog Amedea, koji se pred Ahmatovom podmladio: rekao je da ima 24, a imao je 26 godina. Badava je strepeo zbog sitne prevare – godine nisu bitne.

 Pesnik (večiti šegrt, tvrde ruski kritičari), književni sudija, osnivač umetničkih pokreta i izama, fantasta, putnik, pustolov i oficir Nikolaj Stepanovič Gumilev doputovao je sa suprugom 1910. u Pariz, na medeni mesec.

 Ana Ahmatova, rođena u Odesi, u Ukrajini 1889. smirila se 1966. u Domodedovu, u Rusiji. Počela je da piše u 11. godini, na samom ulasku u 20. stoleće i užasnula pa i u očaj bacila roditelje. Otac Andrej Antonovič Gorenko (Andrei Antonovich Gorenko), pomorac, sirov, umišljen čovek, podsmevao se kćerkinim stihovima i upozorio je da ne sramoti porodicu i prezime pišući dekadentne stihove. Njena majka Ina Erazmovna Stogova (Inna Erazmovna Stogova), tverska vila – potomak ruskog plemstva – nije smela da se meša. Zato je jednog dana sjatila decu oko sebe i – otišla.

 Da umiri oca, mada je nije bilo briga – Ana Andrejevna Gorenko od malih nogu beše slobodoumna, svojeglava, ponosna, buntovna, radoznala – uz ime je dodala prababino tatarsko prezime. Ahmatovi su potomci Džingis Kana.

 Gumilev je obožavao Ahmatovu, gledao je kao ikonu, a pobožne Ruskinje se krstile, molitvale i klepetale. Sažaljevale su Gumileva koji je izabrao trpljenje od Badnje večeri 1903, kada se zaljubio u tu devojčicu od 14 godina i zaprosio je – naravno da ga je odbila tada i kasnije više puta – do dana kada su ga streljali, u avgustu 1921. kao narodnog neprijatelja.

Amedeo Modiljani, fotografija Pol Gijoma, Pariz, 1915.

Mučile su ga, progonile nebrojene bračne ponude nestrpljivih, nasrtljivih, raspaljenih muškaraca, koji su je, kao i on, prosili po više puta i, najzad, kao verenik, tri godine pekao se na žeravici, čekajući da se Ana konačno odluči. Kasnije, u braku, Gumilev je redovno bio na čekanju.

Nebrojeno puta Anu su prosili posesivni muškarci, pretežno oženjeni, višestruki preljubnici, povremeno i satiri sa više ljubavnica paralelno.

Znameniti ruski pisac, porodičan čovek Boris Pasternak (Boris Pasternak) Anu je ozbiljno i uporno prosio, u svakoj prilici i neprilici. Kada je bila sa jednim muškarcem, osećala se kao da je sama i razmetala se vremenom: imala je muškaraca za nebrojeno života!

Bila je – kako se danas kaže, uzdržano i nedorečeno – u vezi sa Aleksandrom Blokom (Alexander Alexandrovich Blok) koji je bio pun lepih reči za poeziju Ahmatove. Gumilev je zanemeo kada mu je Blok poverio da se divi Aninim pesmama. Vaistinu, Gumilev je ohrabrivao Anu da piše, ali samo da bi joj se dodvorio, zapravo je mislio da je nedarovita. Bila je i sa Osipom Mandeštaljmom (Osip Emilyevich Mandelstam) (Osipova supruga, Nadežda, u autobiografiji “Čekajući nadu” oprostila je Ahmatovoj izlet u zabran). Ana je volela i (oženjenog) pesnika Borisa Vasiljeviča Anrepa (Boris Vasilyevich Anrep). Sva je prilika da su je oženjeni više privlačili od samaca.

Imala je čudnu romansu sa kritičarem i istoričarem umetnosti Nikolajem Puninom (Nikolay Punin). Deceniju i po živela je u Lenjingradu sa Puninom, njegovom suprugom, a kasnije i sa još jednom milosnicom. Kada je Punin pridobio novu ljubaznicu, Ahmatova je pristala na neprihvatljivo i nezamislivo poniženje: ustupila je gnezdo novoj konkubini, a sama je prešla u skromniju sobu. Taj Punin, tvrde biografi, bio je Anina životna ljubav (pre zabluda) i katastrofa.

Ali, Puninov gest govori ne samo o njemu, nego, čak i više, o Ahmatovoj.

Nikolaj Gulev, sin Lav, Ana Ahmatova

 Sa Ahmatovom je u ljubavi bio lekar i profesor medicine Vladimir Garšin (Vladimir Georgievich Garshin). Čudan lik. Hteo je više nego što je smeo. Više puta je prosio Ahmatovu. Najzad, kada je odlučila, posle upornog moljakanja, da uzme njegovo prezime, stigla je u Lenjingrad, ali Garšin je bio dalek, leden, teatralan, nezainteresovan. Shvatila je da je oženjen.

 Ahmatovoj ne treba reći dva puta: Znam vrlo dobro kako se veze raskidaju i, hvala Bogu, ja sam to učinila hiljadu puta. Ali to je bilo prosto neshvatljivo, zapisala je povređene sujete.

 Citirao sam te dve rečenice da bi čitalac razumeo dokle je išla pohota!

 Andrej Aleksandrovič Ždanov (Andrei Alexandrovich Zhdanov), gospodar života i smrti ruskih intelektualaca, kojeg je Staljin odredio za naslednika, Ahmatovu je karakterisao kao bludnicu i monahinju. Genijalni vođa Josip Visarionovič Džugašvili Staljin (Joseph Vissarionovich Stalin), za svoju majku govorio je da je matora kurva. Ahmatovu, koja je pisala ode strašnom brki da bi ga smekšala (prvi muž, Nikolaj Gumilev je streljan, drugi je umro u logoru, sin Lav je do 1956. naizmenično bio na kratkoj slobodi i po logorima), kada bi se na visokom državnom nivou raspravljalo o književnosti i piscima, povremeno je pitao: šta radi ona kurva?! Da, Ahmatova.

Kada su Nemci ponudili kod Staljingrada zarobljenog (ima glasova da se predao) Jakova Josifoviča Džugašvilija (Яков Иосифович Джугашвили), jedinog Staljinovog sina sa prvom suprugom Ekaterinom Svandidze (Ekaterina Svanidze), u zamenu za feldmaršala Fridriha Vilhelma Ernst fon Paulusa (Friedrich Wilhelm Ernst Paulus) ovaj je odbio. Adolf Hitler (Adolf Hitler) je Paulusa unapredio 30. januara 1943. u feldmaršala i naredio da drži Staljingrad do smrti. Hilter je tako kupovao vernost, igrao je na sigurnu kartu: sujetu, ali Paulus se sutradan, izgubivši Staljingrad, nije ubio kako je Hitler očekivao, no se predao Rusima; firer ga je hteo u svoj zagrljaj – da ga strelja.

Staljin je navodno odgovorio da nema sina Jakova. Bili su u zategnutim odnosima od dana kada se Jakov oženio jevrejskom igračicom Julijom Meltcer (Julia Melzer). Što god da je Staljin odgovorio, Jakov je ubijen 1943. u logoru.

Nijedan feldmaršal u istoriji nije zarobljen. Paulus je bio jedini koji je predupredio ropstvo – predao se. Takav trofej Staljin nije hteo da izgubi. Paulus je na procesu u Nirnbergu svedočio protiv ratnih drugova. Feldmaršal Paulus završio je kao inspektor drezdenske policije i do kraja života u prepisci sa čelnicima iz vlade koristio je zaglavlje: Fridrih Paulus – general feldmaršal bivše nemačke vojske. Posle rata ostao je u Drezdenu i dobio brojne, neverovatne povlastice, uključujući i vilu u ekskluzivnom delu Drezdena. Uzgred, titulu fon je prikačio svom imenu. Nije bio plemenita roda.

Idila Ane Ahmatove sa muzičarem Arturom Lurijem (Artur Sergeyevich Lur’ye) za noć je razorila obe porodice. Dok je svu noć flertovala sa Lurijem u boemskoj kafani “Kod psa lutalice”, Gumilev je smrvljen, posle upornog i ponižavajućeg moljakanja da krenu, sam, već surovo omalovažen, otišao kući. Lurije je ostao sa Anom do zore, dok ga je kod kuće, budna i zabrinuta, čekala supruga, pijanistkinja Jadviga Cibulska. Bilo je kao sa Blokom, zapisala je Ahmatova. I opisala.

Ahmatova je imala i tajnu vezu sa jednim od Romanovih koji su joj u Carskom Selu bili pod rukom. U Carskom Selu, izletištu i letnjoj rezidenciji careva, dvorske gospode i velmoža najvišeg sloja ruskog društva, koje je krenulo da silazi s pozornice svetske istorije u anonimnost, u ništavilo, često je šetala parkovima raskošne i probrane flore, između dugih i miomirisnih drvoreda, svakome za oko i maštu dostupna.

Leto je provodila na Krimu, na obalama Crnog mora, uživajući u životu, prkoseći tuberkulozi, predajući se suncu i talasima. Oni koji su Ahmatovu tada sretali, pripovedali su da je nežno, krhko stvorenje poput vile. Držim da vile postoje jedino kao deo naivne fantazije i folkloristike, zato niko pouzdano ne zna kako izgledaju. Ahmatova je, verovatno, kao devojčurak bila znatne lepote ili, bar, prepoznatljive, a vile, ako ih ima, stvarane su u raznim kalupima, od vanzemne lepote do vangalaktičke ružnoće.

Kada se Ana Ahmatova – na visoko izvinute obrvice i neodobravanje prijatelja – preselila kod dve godine mlađeg orijentaliste, pesnika i prevodioca Vladimira Kazimiroviča Shilejka (Vladimir Kazimirovich Shileyko), zapisala je: Osećala sam se užasno prljavo. Mislila sam da će ta udaja biti put očišćenja, poput monašenja, a izgubila sam slobodu. Sa Shilejkom je izdržala deceniju.

Da pomenem još pesnika i književnog kritičara Nikolaja Vladimiroviča Nedobrova (Nikolai Vladimirovich), prevodioca i urednika Mihaila Lozinskog, pa pesnika i prozaistu Georgija Ivanoviča Čulkova (Georgy Chulkov) koji je, kao mnogi, prosto obnevideo od zaljubljenosti. Najzad, proveo je sa Ahmatovom tri meseca, kada je ponovo 1911, bez supruga, došla u Pariz.

Naravno, uvek je imala paralelne veze, više nego nego dana u nedelji, poput bivše ministarke pravde Francuske Rašide Dati (Rachida Dati) koja obično neguje po desetak probranih ljubavnika!

Kada je, uverena da je multimilioner Dominik Desenje pogodan za oca njene trogodišnje kćerke, Rašida je zatražila da prizna očinstvo. Pokazalo se da Desenje lakše pristaje na seks nego na očinstvo. Spremno je novinarima objasnio da se Rašida zbunila jer joj je rokovnik haotičan i naveo još najmanje osam muškaraca koji su se paralelno ljuškali sa lepom Rašidom. Na listu je došao Nikola Sarkozi (Nicolas Paul Stéphane Sárközy de Nagy-Bocsa), bivši španski premijer Hoze Marija Asnar (José María Alfredo Aznar López), koga je Rašida takođe stavila na listu mogućih očeva, glumac Alen Delon (Alain Delon), katarski državni tužilac, brat Nikole Sarkozija, jedan znani televizijski voditelj, predsednik Reala Florentino Perez (Florentino Pérez Rodríguez), najbolji fudbaler sveta Leo Mesi (Lionel Andrés Messi), dok je Ahmatova volela umetnike i naučnike.

Ahmatova  je smišljeno odbijala udvarače i prosce da bi im podstakla čežnju, pa kad ih raspiri sujeta, vraćali bi se u žešćem žaru, odlučniji, spremni na mnogo toga što nikad činili ne bi. Ipak, nikada nije bila sama.

Vreme je, kad već nije Ahmatova, da privremeno stavim tačku na neprirodno dug spisak usputnih ljubavi.

---

Anna Akhmatova, pola vila – pola đavo, kupa se na plaži u carskome selu (2. deo)

Modiljani (Amedeo Clemente Modigliani), kako je nedvosmileno poručila Ana Ahmatova (Анна Андреевна Ахматовa), beše iznad svih. Jedini na svetu.

Pokazaće istraživači života i dela Ane Ahmatove da je, bar kada je Amedeo Modiljani u priči, poetesa, kao i uvek, želela više od života, uzbuđenja, zadovoljstva, raskoši, emotivnoga naboja, pa je izmišljala detalje iz druženja sa slikarom i – ko bi se nadao – sebi pisala pisma za koja se klela da ih je pisalo pero vođeno rukom Amedea Modiljanija. On je tvrdio da su on i pisanje – dva sveta.

Ana Ahmatova bila je čudo od malih nogu. U 16. je sablažnjavala čitavo Carsko Selo. Njeno ime bilo je poznato, lik prepoznatljiv, buntovništvo naglašeno, slobodoumljem je koketirala. Znala je, naravno da je znala kako deluje na muškarce.

Modiljani, crtež olovkom Ane Ahmatove

 Možete li vi da zamislite, recimo, kako su u to vreme izgledale gospođice kada su odlazile na plažu? Na sebi su imale steznik, preko njega grudnjak, potom dve suknje od kojih je jedna bila obavezno uštirkana, a preko svega svilena haljina. Presvlače se u kupatilu, tamo oblače ružni čvrsti kupaći kostim, na glavu stavljaju specijalnu kapicu, uđu u vodu, poprskaju se i – gotovo!

 A onda se pojavljuje čudovište zvano Ana Andrejevna Gorenko: bosa i u haljini na golom telu.

 Svlačim haljinu, ulazim u vodu i plivam sat-dva. Potom izlazim na obalu, oblačim haljinu na golo telo i tako mokra i čupava trčim kući. U to vreme, devojke u najvećim letnjim vrućinama nisu smele da igraju tenis u kratkim haljinama, taman posla; kad se prva žena osmelila da uzjaše bicikl, seljaci su je gađali kamenjem! 

 Gumilev (Николай Степанович Гумилёв) se trudio da prikrije ljubomoru.   Pokušavao je, s promenljivim uspehom, da bude ljubazan sa svima, ali pojavom Modiljanija strategija pokazuje opasne pukotine, a Gumileva rastura bes. Shvata da je susret koban i pokazuje tamnu stranu karaktera. Ljubomorom i postupcima nervira suprugu, kojoj prija okruženje muškaraca punih zavodljivih pričica. Da je ostao hladne glave, Gumilev bi shvatio da ponašanje Ahmatove nagoveštava kraj pre početka.

Na koncu, Gumilev nastavlja sam svadbeno putovanje odlaskom u Afriku. Tamo je, raspusnim životom, iskalio nagomilani bes.

Najednom, bez objašnjenja (kao da bi obrazlaganje postupka išta promenilo), Ahmatova na početku putovanja ostavlja supruga i počinje sa Amedeom Modiljanijem novi, divlji medeni mesec, dug čitavu godinu. Potom, iznenada, nestalna, napušta Modiljanija i vraća se nesrećnom Gumilevu. Niko ništa nije izgubio. Uistinu, svako je izgubio što je dobio.

Ana Ahmatova je, misle kritičari, u ljubavnom zanosu formirala prvu pesničku knjigu “Veče” objavljenu 1912. Sve lirske pesme su natopljene prizorima iz romanse, stvarne i izmišljene, sa Modiljanijem. Iste godine rodila je Lava. Ostavila je pisano svedočanstvo da je bila loša majka i da nije dostojna materinstva.

Nikolaj Stepanovič Gumilev kasnije je jednom reagovao – kada je sa Anom putovao sinu u Bežeck, u Tversku oblast (u maju 1918), a Ahmatova, nesvesna šta čini ili je opipavala puls, pomenula Modiljanija. Gumilev je Modiljanija tada nazvao pijanim čudovištem, poverivši joj da su se u Parizu posvađali zbog toga što je neotesani Gumilev u nekakvom društvu govorio ruski, a Modiljani reagovao.

Anin brak sa ruskim oficirom i pustolovom ušao je 1918. u završnicu, 1920. umire Modiljani, 1921. čekisti su streljali Gumileva.

Ana, 1921. sticajem okolnosti dobija francuski časopis za umetnost da prelista, ugleda Modiljanija na fotografiji i razume da je otišao zanavek.

Izgleda da oboje (Ana i Amedeo) nismo shvatili suštinu – sve što se događalo bilo je za nas predskazanje naših života: njegovog vrlo kratkog, mog – vrlo dugog, prosudila je Ahmatova, surova kao lihvar.

Ahmatova je, naravno, često i rado, opušteno, 1910. pozirala Modiljaniju, poglavito naga. Divila se svom telu koliko i slikar. Više nego udvarači. Igrala se. Svlačila se lako, elegantno. Munjevito. Silovito.

Doživljavala je svlačenje kao predstavu. Kada se posle nepromišljene noći sa muzičarem Arturom Lurijem (Artur Sergeyevich Lur’ye) u kafani “Kod psa lutalice” (pošto je Gumileva slomljenog poslala kući) u zoru vratila i počela da se sprema za jutarnje spavanje, osetila je da je muž posmatra. Pretvarala se da ga nema. Gumilev joj ništa nije rekao. Verovatno je imao čir na čiru!

Modiljani je, pored ostalog, najmanje 16 puta crtao olovkom na papiru Ahmatovu. Ona je uporno tvrdila da su nestali u ruskoj revoluciji; godinama sam bio uveren da je revolucija bila Ahmatova lično: uništila je crteže.

Nije me crtao u prirodi, nego u njegovoj sobi – darovao mi je te crteže. Bilo ih je 16. Molio me je da ih uramim i postavim u mojoj Carskoselskoj sobi. Ti su crteži stradali u Carskoselskoj kući u prvim godinama revolucije.

Žan Modiljani, slikareva kći

Ana je, zaključujem, jer je to u njenoj prirodi, priželjkivala da je nagu Modiljani crta u prirodi, nedostajao joj je draž egzibicionizma, publike, izazova.

Modiljani je od Ane tražio previše: da urami crteže, ne misleći na Gumileva. Nijedan savremenik koji je posećivao Gumileve u njihovoj vili u Carskom Selu ne seća se takvih crteža. Videli bi ih da se koketa držala obećanja.

Modiljanijevo očekivanje da će Ana aktove, kao tapete, da postavi na zidove, nije bilo posve nerealno. Učinila bi to, bez ikakvih obzira, samo da je htela. Ipak, negde je Modiljani omanuo, Ana je ostala nezadovolj(e)na. Napeta.

Crteže je spominjala samo 1921, kada je saznala da je slikar dotakao večnost. U stranoj štampi već su ga nazivali velikim slikarom 20. veka i poredili sa Botičelijem (Sandro Botticelli). Kasno.

Pročitala je to i imala određene komentare koji, uprkos tvrdnjama puritanaca, pokazuju da je bila prisna s Modiljanijem. Početkom 1916. vila u Carskom Selu je prodata, a uspomene, sentiment s crtežima i nekim pismima, bačene. Na đubrište, nema gde drugde. Ahmatova je uspela da sačuva jedan portret.

Svi crteži za koje je Ahmatova pozirala naglašeno su erotični. Aktovi. Desetak, mimo pomenutih 16, nađeno je u kolekciji Modiljanijevog poštovaoca i mecene dr Pola Aleksandra (Paul Alexandre).

Nedavno sam naišao na rukopis direktora Muzeja Ahmatove, Nine Popove (Nina Popova), koja veruje da je crteže odista uništila pesnikinja, kako bi rekao veličanstveni Crnjanski – da ne ostane trag moj na tvom telu.

Žan Ebutern, portret Amedea Modiljanija

 Ne zna se kada se čovek više kaje: kada učini ili kada ne učini.

 Postoji, rekla je Nina Popova, 120 portreta napravljenih za života pesnikinje kojima je ona pridavala veći značaj i za koje je Ana sugerirala da su jedini.

 Ahmatova je lako, neutemeljeno umislila da je esteta. Popova je dodala da su tek 1993. na izložbi ranih Modiljanijevih dela u Veneciji, istoričari umetnosti na nekoliko aktova prepoznali Ahmatovu.

 Uistinu, nije neophodno da čovek bude istoričar umetnosti da bi prepoznao poetesin karakteristični valoviti nos.

 Ne znam čemu tolika mističnost i uzdržanost: Ana je imala 21. godinu i naglašeno radoznala, počastvovana što Modiljani, makar tada nepoznat kao što je i sama bila, hoće da mu pozira. Iskoristila je priliku da se pokaže, da zavodi.

 Znala sam ga kao siromaha – nije bilo jasno od čega živi. Kao umetnik tada nije imao ni senku od priznanja. Bio je tako siromašan da smo u Luksemburškom parku uvek sedeli na besplatnoj klupici, a ne u stolicama za koje je trebalo platiti.

 Nikad se nije žalio ni na posve očitu bedu, ni na slabu prođu slika. Samo jednom, 1911, rekao mi je da mu je prethodne zime bilo toliko loše da nije mogao ni da misli o onoj koju obožava, zapisala je Ahmatova.

---

 Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.

 Izvor: wannabemagazine.com/

---

NEĆEMO PITI IZ ISTE ČAŠE Nećemo piti iz iste čaše ni vodu, a ni slatko vino, ljubiti se u rano jutro naše, ni naveče kroz prozor motriti. Ti dišeš suncem, mene luna plavi, ali u jednoj živimo ljubavi. Uvek je nežni prijatelj sa mnom, s tobom je vedra prijateljica tvoja, ali ja shvatam strah u oku tamnom, i ti si krivac moga nespokoja. Mi susrete odužujemo svoje, a mir naš čuvati suđeno je. Tvoj glas u mojim pesmama se vije, u stihovima tvojim lebdi moj dah, o, ima plamena kojeg ne sme dotaknuti ni zaborav, ni strah. I da znaš kako sad privlače mene te tvoje usne suve i rumene. Ana Ahmatova

---

Priredio: Bora*S

---

OPORI MIRIS „CVEĆA ZLA“…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________

Šarl Bodler (fr. Charles Pierre Baudelaire) , jedan od najvećih francuskih lirskih pesnika i jedan od najistaknutijih pisaca evropske moderne literature, rođen je na današnji dan, 9. aprila 1821. godine u Parizu.

Kada se Bodler rodio njegovom ocu, uglednom državnom činovniku bilo je šezdeset i dve, a majci samo dvadeset i osam godina. Rano je ostao bez oca, a teško mu je pala majčina preudaja. Bodlerovo detinjstvo bilo je u znaku neprestane čežnje za majkom i ljubomore i otpora prema očuhu. Bodler je još od rane mladosti pokazivao impulsivnost, prezir i pobunu prema svemu tradicionalnom. Bio je, kako je sam govorio, „predodređen na večnu samoću“.

***

OPORI MIRIS „CVEĆA ZLA“

GODINE 1857. još jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud.

Petnaest godina je Šarl Bodler pisao stihove, u koje je „utkao celo svoje srce“, kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom „Cveće zla“, u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlozima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare.

Posle Flobera, Pariski sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca. I Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti, carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera.

Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe. Do tada gotovo nepoznati pesnik našao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su čeprkali po njegovom privatnom životu.

Bodler je rođen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je: „moji preci ludaci i manijaci“. Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srećno. Mlada žena udata za starog i nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igračke, vodi ga u šetnju Bulonjskom šumom, poverava mu svoje tajne. Ovaj „dečji raj“ smrću starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlačnog oficira i zanesena svojom strašću i srećom potpuno zanemaruje sina.

U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao kaže: „Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo… Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majčinskom ljubavlju. Molim te da mi oprostiš što divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe sigurno bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug„.

NA BRODU ZA INDIJU      Bodlerov način života bio je žestoki šamar društvu, građanskim normama i roditeljima. Prvi korak  bila je veza sa jednom prostitutkom. Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je poznatim sastajalištima Pariza sa neuglednom pratiljom. Umoran od ove ekstravagantne igre, napustio je Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prošli. Ali egzotični pejzaži, neobična putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.

 Celog života će Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majčinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega večiti neprijatelj kome će celog života stvarati neprijatnosti. Svoj udobni dom napustio je jedne večeri posle svađe sa očuhom, i krenuo u neizvesnost. 

Želeo je da bude pisac i da živi od svog pera i rada.

Po povratku iz Indije u Pariz dobio je deo očevog nasledstva i tada počinju njegovi nezaboravni dani raskoši i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki raskošni stan prepun skupocenih persijih tepiha, stilskog nameštaja, slika velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priređivao pričale su se bajke. Našao je novu pratilju, prelepu meleskinju glumicu Žanu Dival. Bodler je nasledstvo nemilice rasipao i ubrzo je izgubio veći deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao nameštaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je stremio sve dubljem padu. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar, koji ga čuva potpunog mraka. Siromašan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratišta, pozajmljuje novac, gladuje, i svuda vodi Žanu Dival.

Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak suđenja, beležeći sve Pinarove oštre napade. Uvaženi carski tužilac više puta je ponovio: „Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti„.

Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svog života oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li većeg udarca za jednog pisca? I šta hoće ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malograđanske norme.

Bodler se na suđenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: „Vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da piše pravilnom ortografijom smatraju čovekom bez srca… Što se tiče osećanja, srca i drugih ženskih gadosti, setite se reči Lakonta de Lila: ’Svi elegičari su hulje’. Gade mi se vaši akademici. Gade mi se liberali. Gadi mi se tekući stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi više nikada o govornicima ničega„. Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao da je odgovor na tužbu carskog tužioca.

Posle višečasovnog suđenja, sud donosi odluku da se od 13 „optuženih“ pesama, šest ukloni iz knjige. Šarl Bodler je osuđen na kaznu od trista franaka, izdavačeva kazna je bila samo sto franaka. Posle Bodlerovog suđenja slavni Viktor Igo je izjavio: „To je retko odlikovanje koje može da dodeli sadašnji režim„. Ali ovaj proces još nije bio završen.

Velikom pesniku Francuzi nisu dali mira ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeći da isprave raniju grešku i da ga rehabilituju. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao čak i ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeći da nedostaju nove činjenice.

Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokušavaju opet obnovu procesa. Ali doživeli su neuspeh. I tako se čudesna igra između pesnika i delilaca pravde nastavila. A „osuđena“ knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. „Cveće zla“, čiji je opori miris razjario pravosuđe Drugog carstva, i pored svih zalaganja sudija i zakona nije do danas uvelo.

Lela Jovanović ( 08. jun 2012.) www.novosti.rs

ALBATROS

foto: commons.wikimedia.org

Često, šale radi, sa broda mornari
Love albatrose, silne ptice mora,
što slede, nehajni saputnici stari,
Lađu koja klizi vrh gorkih napora.
Tek što ih na daske stavi momčad čila,
Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
Kao red vesala što se uz njih lomi
Taj krilati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekad, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
Drugi oponaša, hramljuć, njegov let.
Pesnik liči ovom vladaru oblaka
što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
Prognan na tle usled ruganja opaka,
Džinovska mu krila smetaju da hoda.

U svom pesničkom delu Bodler je zadržao elemente romantizma, klasičnog paganizma i nagovestio simbolizam. S.V.

 „Cveće zla„, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske već i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika. O snazi i dometu tog uticaja govore reči pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom. „Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog“, rekao je Artur Rembo. Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski način predstavlja modernog čoveka“, govorio je Pol Verlen.

Zbirka „Cveće zla“ nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca, a to je, u svetskim okvirima, najčešće prevođeno i najviše objavljivano poetsko delo.

STRANAC

– Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?

– Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.

– A prijatelji?

– Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.

– A domovina?

– Ne znam na kojoj je širini smeštena.

– Lepota?

– Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.

– Zlato?

– Mrzim ga kao što je vama mrzak Bog.

– Pa šta onda voliš, neobični stranče?

– Volim oblake… što prolaze, tamo… divne oblake!

„Dao si mi svoj kal i stvorih iz njega zlato„-smeo je,  s punim pravom i  isinskim likovanjem, da uzvikne Bodler u poslednjem stihu nedovršenog „Epiloga drugom izdanju“ „Cveća zla“, kao što se svodi račun nad čitavim jednim životom i jednim delom, uz sva njihova postignuća i promašaje koji su pouzdano vodili uvek istom i ostvarenom cilju.

Priredio: Bora*S

Reference: Poezija(„Nova knjiga“, Beograd), RTS, Večernje novosti

RADIONICA ZA IZRADU I POPRAVKU SNOVA…

TAMOiOVDE____________________________________________

SATENSKI STIHOVI

Iz zbirke pesama „Satenski stihovi“ Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

UZDAH

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.

I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.

Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?

Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

---

---

Satenske riječi..

Dok slušam Massima „daj mi razlog da budem tu“ i čitam Satenske stihove Gorana Tadića čini mi se da pjevač i pjesnik odišu istom nježnošću, pristupačnom i prepoznatljivom.

„Ja sam slovoslagač, nepismen i bezimen, vlasnik srz za izradu i popravku snova“, opisuje sebe Goran.

A među koricama pucaju od snage stihovi zapisani perom vrsnog pjesnika, velikog čovjeka i dobrog druga.

„Misliš da je teško stihove pisati“ postavlja pitanje Goran čitatelju već u prvoj pjesmi.

 Nije, rekla bih, čitajući dalje. I shvatam da je teško utonuti u sebe tako duboko kao što to Goran radi. Teško je opisati se bez šminkanja, ali njemu je to lako. Goran diše među stihovima, živi sa i u njima, Goran je stih.
Jednostavne svakodnevne situacije Goran majstorski zakomplikuje, pa ih pojednostavi tako da se nađemo licem ka licu i sa vjetrom, i sa kišom, i sa snjegom i sunčanim danom. „Budi tu da manje pušim“ veoma jednostavno, ali i posloženo na način koji malo ko zna.

VILA SASEČENIH KRILA…

TAMOiOVDE________________________________________________

KAKO JE PEVALA MILICA  STOJADINOVIĆ  SRPKINJA

„Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”, govorio je Njegoš o Milici, a ona za privatni svoj život nije znala.

Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji

Šta li joj je sve prolazilo kroz glavu dok je, sama i zaboravljena, lutala beogradskim ulicama? Dok je košava i poslednje nevoljnike terala da pobegnu s kaldrme, da prstohvatom zagrebu malo topline i u nozdrvama zadrže miris svežeg hleba kakve obližnje pekare.

Da li je tada uspevala da iz bunara sećanja prizove lipe u cvatu iz svog Vrdnika, nasluti „prvi izdisaj zelenog leta”? Je li još mogla da, ustreptala od rodoljublja, istisne iz duše ono svoje: „O, Srbijo, al’ si lepa/Lepa kao venac cveća”? Ili je „vrdnička vila”, ona koja se uvek i samo potpisivala početnim slovima svog imena i prezimena uz svugde obavezan dodatak Srpkinja, umela i mogla da peva samo tamo u plavičastoj izmaglici Fruške gore? Tamo gde su je, da bi joj iskazali naklonost, posećivali mnogi umni i važni ljudi ovog dela sveta.

Da li je još umela, želela, da se seća pošto je njen svet sada bio omeđen grobljanskim krstačama, ponajviše kad su zadušnice i daće? Imenjakinja joj Milica Mićić-Dimovska u svom romanu „Poslednji zanosi MSS” ovako je videla njene poslednje dane 1878, godine kad se, kao i svaka vila, uznela na nebo:
    „Nikad je niko ne bi upitao da li je pozvana na parastos i ko ju je pozvao. Propuštali su je sa strahopoštovanjem, izbegavajući fizički dodir s njom, kao da je gubava. Mogla je da napuni torbu hranom, čak je to bila i obaveza njena. U ruke bi joj tutnuli parče hleba i pohovano meso.   Ona je, ne srameći se, uzimala flašu s rakijom i svečano obavljala ceo obred, ne vraćajući više flašu na sto. Dok im je besedila, glas joj je treperio kao da će zaplakati, ali umesto nje zajecale su žene koje su služile okupljene…”

A ne tako davno, na poziv beogradskog mitropolita Mihaila, iz svog Vrdnika konačno se preselila u grad koji je s čežnjom sanjala. Njena već pominjana imenjakinja, koja joj je svojim romanom podigla spomenik i na njega položila travku nezaboravak, ovako je opisala ushićenje pesnikinje kad je s parobroda „Diana” ugledala zidine Beograda:
    „Osećala se kao ponovo rođena, kao vraćena samoj sebi nakon dugog izgnanstva. Pred njom je bila nova domaja. Domaja drevne postojbine, mislila je suznih očiju.”
    Suze su na kraju presušile. Iz njenih „nadzemaljskih očiju” nestalo je zanosa.

Na barikadama

    Milica Stojadinović Srpkinja, „pesmotvorka” i „večna ljubavnica srpstva”, svoju zvezdu ugledala je 1830. godine u sremskom selu Bukovcu, u porodici sveštenika Vasilija. Priča se da je prve pesme napisala kao trinaestogodišnjakinja, na kojekakvim papirićima dok je išla u devojačku školu u Varadinu, a počela je da ih objavljuje četiri godine docnije, prvo u „Serbskom narodnom listu”, pa onda u svim važnijim časopisima. Ona koju „čuvstvo pevati uči” i kojoj „pjesne slaze sa neba visoka” u vreme kad su pismene žene bile retkost vrlo brzo postaje „vrdnička vila”. Centar njenog pevanja postaju rodoljublje i priroda.   Glas o njoj putuje na krilima poezije krcate zanosom. „Stihotvorka” je čvrsto zgrabila uzde svog Pegaza.

Retki su bili oni koji su uživali takvo poštovanje okoline, bar ne oni kojima je reč u stihu bila glavna alatka u borbi za nacionalni preporod. Jer „Srećno da si mi Srpstvo za navek/Ovo je sveg mog života odjek… Sreća ti bila lepa, ko ruža,/Pa neka sudba men’ pelen pruža/Kad će i duša srećna mi biti/Ako mi sreća tvoja grob kiti”. A kad je burna i revolucionarna 1848. godina probudila nadu da će i njen narod posaditi „drveće slobode”, ona je iz svog seoskog dvorišta, obučena u tri narodne boje, hitala na čelu povorke tamo gde su se ulogorili rodoljubi s puškama i čitala Šilerovu „Jovanku Orleanku”.

O njenom beskrajnom rodoljubivom zanosu, kome je teško – čak i tada – naći premca možda ponajbolje svedoči zamerka koju je uputila Njegošu.  Onom istom koji je, po predanju, o mladoj devojci s visova Fruške gore govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!” Naime, bez trunke sumnje, ona piše: „Ja se srdim na našeg velikog pesnika Njegoša što je kazao da se ne pita kako se ko krsti, već čija mu krvca greje prsi. Nema od toga ništa: ko se kako krsti, onako mu dišu i prsi, tako nas bar iskustvo uči.”
    Ni trunke sumnje niti kolebanja nije bilo ni kad je 1862. godine, u jeku turskog bombardovanja Beograda, pohitala u pomoć. Taj zanos, tu neodoljivu potrebu da jurne tamo gde je vazduh mirisao na barut, ovako je iskazala u pismu svom prijatelju Đorđu Rajkoviću:
    „Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim junake srbske, i ne mogu vam rečima predstaviti kako mi je bilo kad sam ih videla. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đurđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika oni’. Kad sam u veče polazila, čisto bi’ plakala što odlaziti moram!”
    Njena reportaža iz Beograda, objavljena 1862. godine pod naslovom „Srce i barikade” u „Madžarskom dnevniku”, donela joj je pridevak prve žene ratnog izveštača u nas.

Kneginjin broš
I svet je primećivao tu njenu strast, s početka s izrazitim poštovanjem. Vuk Karadžić je nazivao „moja kći iz Fruške”, Ljubomir P. Nenadović je hvalio njene „lepe pesme” i „čuvstva prava”, Đorđe Rajković joj posvećivao stihove, moćni i nadmeni Jovan Subotić govorio s njom na ravnoj nozi, a Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik „Smrti Smail-age Čengića”, dolazio joj u pohode.

Njenoj poetskoj iskrenosti nisu odoleli ni nemački pesnici Johan Gabrijel Sajdl i Ludvig August Frankl posvećujući joj stihove i dopisujući se, dok je sa češkom spisateljicom Boženom Njemcovom dugo razmenjivala pisma. I narod, počesto neuk svet, stizao je na poklonjenje u dvorište njene roditeljske kuće u Vrdniku, listovi su se nadmetali ko će više i lepše da piše o njoj čije se lice blago smešilo s mnogih stranica.

    Njen poštovalac i zaštitnik bio je i knez Mihailo Obrenović koji je i pomogao štampanje prve od tri njene zbirke jednostavno naslovljene kao „Pesme MS Srbkinje”. Bila je, u razgovorima ugodnim i strastveno rodoljubivim, i čest gost na njegovom dvoru. Kneginja Julija joj, u kasno leto 1861. godine, u spomen na te susrete šalje i zlatni broš a uz njega i pismo:
    „Ljubezna Milice! Vaš književni rad stekao Vam je u srpskoj literaturi lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje. Priznajući i ceneći Vaš trud po polju srpske literature i želeći da i u buduće svagda ostanete oduševljeni za napredak i duševni razvitak našega naroda, šaljem Vam jedan spomen kao znak moje blagonaklonosti. Julija”
    Sudbina ovog lepog poklona kao da je bila ukleta, prateći ružnu sudbinu poslednjih dana „vrdničke vile”. Naime, da bi se, bar zakratko, izvukla iz nemaštine koja je pratila poslednjeg njenog zemaljskog leta, 1878, Milica Stojadinović Srpkinja se obratila profesoru Jovanu Boškoviću u želji da proda Julijin broš. Nakit je ponuđen Narodnom muzeju, kao vredan materijalni trag i na pesnikinju i na kneginju, ali se s njegovom procenom odužilo. Smrt je bila brža. Novac je potom iskorišćen za njenu sahranu i isplatu zaostalih dugova.

Narod, jedini ljubavnik

    Za privatni, svoj, život nije znala. Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji, junacima negdašnjim i bojevima sutrašnjim. Kad joj se pružila prilika da se uda za jednog uglednog i bogatog Nemca, nije htela ni da čuje. Na njegovo prosidbeno pismo na, razumljivo, nemačkom, odgovorila je na svom, srpskom, bez obzira na to što je veoma dobro govorila i pisala na nemačkom jeziku: „Ne mogu, ne smem Vas ljubiti…”

Posle će zapisati i ovo: „…Danas, kad smo sa litijom oko crkve išli, osećala sam da ni za sav brilijant Brazilije ne bih prestala Srpkinja biti.” U nameri je nije pokolebalo ni ubeđivanje Vuka Karadžića: „Ne puštajte Vi toga Vašega Nijemca ako mu ne nalazite druge mane osim što nije Srbin. I ja sam se oženio Nemicom, no za to ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin, nego što sam prije bio ili što bih bio da sam uzeo makar kakvu Srpkinju, a Vi još možete pridobiti novu zaslugu u Srpstvu ako muža svojega kojom srećom nagovorite, te primi naš zakon.”
    A Ljubomiru Nenadoviću, s kojim se redovno dopisivala, gotovo proročki piše: „…Posle su mi (Nemci, prijatelji u Beču) govorili da im sna’ budem, ali moje srpsko srce nije moglo na taj predlog pristati, jer nema ovaj svet ni titula ni blaga, za koje bi ja otpadnica od mog roda bila, pa ma moja budućnost kako sumorna u mome narodu bila, kao što će i biti.”

    O svom narodu, svom jedinom ljubavniku, piše i Ludvigu Augustu Franklu, pesniku i svom bečkom prijatelju: „On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda…”

    U svom lirskom dnevniku „U Fruškoj gori”, izdatom u tri sveske (1861, 1862. i 1866), u kome je sabrala sećanja na ljude i događaje ilustrujući ih pismima i pesničkim beleškama, ona se hvali svojom „selskom prostotom”. Piše o tome kako kao kći seoskog popa radi sve ono što rade devojke na selu: šije, plete, tka, pere… dok noći, uz sveću, provodi u strasnim čitanjima i pisanju. „Malo prije da je došao tko, začuđeno bi pogledao kad mi mama reče: Idi umesi jednu pitu za ručak!    Jer to svetu nije poznato, da ja i sem pisanja što radim i raditi umem, već me prave da sam slepa kod obadva moja lepa bistra srbska oka…”

Mir u vrdničkoj Ravanici

    Šta se dogodilo da „vrdnička vila”, „stihotvorka” koju je Beograd dočekivao kao nijednog pisca pre toga, ostane samo i dugo, dugo zaboravljena?

Istoričari književnosti veruju da su tome doprinela dva važna, po nju sudbonosna, razloga. Prvi je iznenadna smrt, podmuklo ubistvo u Košutnjaku, kneza Mihaila, njenog prijatelja i zaštitnika, a drugi se pripisuje njenom konačnom odlasku iz Vrdnika u Beograd.
    „Smrt kneza Mihaila bila je veliki udarac ne samo za Milicu već i za mnoge druge velikane tog vremena i za samu Srbiju. Kao da mlada, tek zapupela sloboda i kultura, bivaju, smrću kneza Mihaila, presečene. Milica više nikada nije skinula crninu. Anastas Jovanović se povukao iz javnog života i do svoje smrti nije se više javno angažovao, iako ga je knez (potonji kralj) Milan svesrdno nagovarao da ostane pri dvoru. Tih godina umire i niz velikih Srba… Vuk, Branko Radičević (nešto ranije), Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Iza njih ostaje prazan prostor koji nije bilo lako popuniti.”

Bronzani stražar u porti vrdničke Ravanice
Snimio N. Glišić

    Drugi razlog je, po svemu sudeći, njen odlazak s obronaka Fruške gore, „svoje Arkadije”, na koji je bila primorana, jer sve ono što je volela i što je bilo njeno sada su gazile „tuđe noge”. Naime, 1875. godine njen brat prodao je poslednji vinograd i deo roditeljske kuće i ona je videla, znala, da više tu ne pripada. Bol je ponajbolje iskazala rečima: „Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva.”

U Beogradu je tada bilo sve manje onih koji su je poštovali i voleli. Kao da je njena reč, pesma, mnogima bila draža, potrebnija, dok je pevala izdaleka, sa svog Olimpa, s Fruške gore, „svetionika s pogledom na Srbiju”. Ostala je sama i zaboravljena, grčevito u ruci u najvećoj nemaštini stiskajući onaj zlatni broš koji joj je kneginja Julija darovala za „književni rad koji je u srpskoj literaturi stekao lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje”.
    Umrla je u četrdeset osmoj godini, 1878. Ni njeni zemni ostaci nisu imali mira. MS Srpkinja sahranjena je u Beogradu, onda (1905) prenesena u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca Milana LJ. Stojadinovića, tamošnjeg advokata, a danas počivaju u porti vrdničke Ravanice.

Da ne bude posve zaboravljena, skoro sto godina posle njene smrti (od 1975) priređuju se u Vrdniku i Novom Sadu književni susreti pod nazivom „Milici u pohode”. Na njima se okupljaju književnici, slikari, vajari, svi oni umetnici koji pokušavaju da sačuvaju sećanje na ovu izuzetnu ličnost, pesnikinju srpskog romantizma, ali i jednu iz grupe „ukletih pesnika”.
                                                                                             
Autor: Petar Milatović/Ilustrovao: Goran Gorski

www.politikin-zabavnik.rs broj: 3077  2011

---

---

OD TAKVIH STVARI ZAVISI NAŠ ŽIVOT…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________

„Životom ne vlada volja ili namera.

Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim.

Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekada voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.“

Oskar Vajld

---

 

NEMOJ DA NESTANEŠ…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________