MILA GOSPOĐICE RUŽO…

 tamoiovde-logo

 Ljubavni život Jovana Jovanovića Zmaja

Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili jednostavno Čika Jova, kako smo ga od milošte zvali kad smo bili deca, bio je uspešan u mnogim oblastima.

foto12Učen i čovek od pera, sklapao je stihove, sastavljao zbirke, uređivao časopise, a s druge strane bio odličan u svom lekarskom pozivu, kao i u bavljenju politikom. Pored svega toga, bio je čovek velikog srca za sve ljude koje je poznavao, a stihovima se branio od nesreće koja ga je pogodila i svih zala ovoga sveta.

 Njegove zbirke “Đulići” i “Đulići uveoci” ostali su kao jedini svedok prevelike sreće i još veće nesreće koju je spoznao za života Jova Zmaj. Kao i Ruža, devojka kojoj je sam izmislio ime i posvetio joj svoje natrajnije i najlepše stihove.

Susret dvoje mladih odigrao se kada je Jovan već bio diplomirani pravnik u kasnim dvadesetim. Naime, njegova sestra od tetke, Pava Nešković, razbolela se, a negovala ju je ni manje ni više nego buduća Jovina ljuba, mlada Eufrosina. Prilikom jedne posete sestri, devojče zapade pesniku za oko, te ovaj učesta sa posetama više zbog nje, nego zbog same bolesnice.

Kako ga još od detinjstva prati jedna nezahvalna osobina – stidljivost, mladi poeta se ne usuđuje da razgovara sa Eufrosinom. Posmatra je iz prikrajka, a osećanja pretače u pesmu. Međutim, ni u pesmi nema hrabrosti da se obrati direktno njoj koja je “anđeo po duši, anđeo po liku”, već nežne stihove upućuje bolesnoj sestri u kojima daje tek naznake zbivanja koje se odigravaju u njegovom srcu.

Ni pesma ih nije spojila. A što ne spoji pesma, združiće pisma. Jovan joj piše otkrivajući svoja osećanja i pritom je naziva Ružom, poput najlepšeg mirišljavog cveta.

“Mila gospođice Ružo,

uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako. Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili – ili ste se možda malo zastideli osećajući da vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati, – što i da znate gde pomoći ne možete, – poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, – zaboravite sasvim, – Vi ćete lako – a ja kako uzmogu. Ali ako poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je – i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi…

…Budite mi zdravi, – sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.”

Čim je pismo poslao poštom, otišao je nakratko iz Novog Sada, kako ne bi bio pod istim nebom dok voljena devojka bude čitala reči njegovog srca. Po povratku ga je dočekao odgovor:

“Poštovani gospodine,

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al’ osećala i verovala nisam.

Ruža”

Ovim pismima, kao i pesmom koju je posvetio sestri započeo je Jovin poetski ciklus “Đulići”, ali i najsrećniji deo njegovog života.

Ruža i Jova su se venčali na Svetog Savu 1862. godine, a veselju je prisustvovao mnogi učen svet tog doba: kum Jovan Đorđević, Svetozar Miletić, Jakov Ignjatović…

Tada počinje najlepše doba u životu ovog tužnog poete. U časopisima i novinama izlaze pesme iz “Đulića” – “Kaži mi, kaži, kako da te zovem!”, “Tijo, noći, moje sunce spava”, “Zaspala si, a ja budan”…

Ubrzo na svet donose sina prvenca Mirka, a naredne godine se porodično sele u Peštu, gde pored posla, Jovan odlučuje da upiše studije medicine. Iz Pešte pokreće i novine “Zmaj”, te otud potiče i nadimak koji je pridodao svom imenu. U narednih sedam godina završava medicinu i vraća se u rodni grad, gde otvara ordinaciju, a zatim se seli u Pančevo.

Uspeh u poslu nije pratila sreća na porodičnom planu. Sin Mirko umire u trećoj godini, a ćerka Tijana živi svega tri meseca. Crno nebo se nadvilo nad život poznatog pesnika. Treće dete, Sava, raduje roditelje svega nedelju dana, a četvrto, Jug, umire odmah po rođenju. Jovina draga Ruža nije izdržala, majčino srce je prepuklo za decom. Umrla je aprila 1872. godine. U tužnoj povorci korača sada već sedokosi Zmaj noseći u naručju malenu bebu od dva meseca. Međutim, ni to peto dete, tatina mezimica Smilja, nije dugo izdržala. Umire u drugoj godini života.

Može li veća nesreća snaći jednog čoveka. Grob do groba, dete do deteta i među njima voljena Ruža. Pravi im spomen zbirkom pesama “Đulići uveoci”:

“Pođem, klecnem, idem, zastajavam, 

Šetalicu satu zadržavam;

Jurim, bežim, ka očajnik kleti:

Zborim reči, reči bez pameti:

“Ne sme nam umreti!”

Vičem Bogu: Ona je još mlada!

Vičem pravdi: Ona se još nada!

Anđelima: Vi joj srca znate!

Vičem zemlji: Ona nije za te!”

foto21Tada se okreće i svojoj deci, ali i svoj deci sveta i više no ikad piše dečju poeziju. Izgubivši svoju, sva deca su postala njegova. Od tog trenutka je živeo i disao za njih. Njima je pokrenuo i časopis “Neven”, uređivao “Kolarac”, “Žižu” i još mnoge druge.

Nakon Ružine smrti, maloj Smiljki je uzeo dadilju, udovicu Mariju Kostić, a kada je i Smiljku izgubio, u kuću dovodi Marijine dve ćerke, Macu i Anku, i prihvata ih kao svoju decu. Sa novoosnovanom porodicom seli se u Beograd gde obavlja privatnu lekarsku praksu i postaje dramaturg Narodnog pozorišta. Nekoliko godina kasnije, po prelasku u Zagreb Jova dovršava “Snohvatice”, stanuje blizu Pozorišta, kako bi poćerke mogle da uče glumu.

Međutim, kao da se život zaverio protiv Jove, jedna za drugom umiru Maca i Anka, a skrhan i slomljen stari pesnik vraća se u svoju Vojvodinu, u Sremsku Kamenicu.

Tugu je utapao u radu, prevodio Getea (Johann Wolfgang von Goethe) i Puškina (Александр Сергеевич Пушкин), pisao za “Neven”, izdao “Devesilje”…

A onda je jedne noći 1904. godine, pri radu za “Neven”, zaspao i umro u snu.

Sahrani je prisustvovalo mnogo tužnog sveta, oplakujući njegovu smrt isto koliko i tragičan život koji je vodio. Janko Veselinović je uzeo grudu zemlje, poljubio je i spustio na kovčeg. Kako su tadašnje novine pisale, tim dirljivim gestom je izmamio više suza nego što su to činili mnogi besednici.

Zmaj je otišao u naručje svojoj Ruži i miloj dečici kako bi nastavili san koji im je život na silu prekinuo.

Objavljeno na: wannabemagazine.com

____________________________________________________________________________________________

ĐULIĆI

Đulići su intimna lirika o ljubavnoj sreći. Nastala je spontano i lako, iz sopstvenog doživljaja iskrene ljubavi. Ženidba sa Ružom Ličanin, ljubav, porodica, deca, sreća — to su bili podsticaji za ovaj lirski ciklus koji sadrži 73 pesme. Naziv ukazuje na aktuelnost istočnjačke poezije u pesnikovom vremenu, koju je i sam prebrodio. Ovaj ciklus hronika pesnikove ljubavi: isključiva tema ovih pesama jeste ljubav, ali su pesme nastajale spontano, baš onako kako pesnik objašnjava u LXXI đuliću: „Srce mi je lisno drvo jedan pogled, jedan osmeh koji cvetak trese.

Ovaj ciklus karakteriše velik broj pesama potpuno različitih po formi, obimu, prirodi stiha. Najkraća pesma ima samo jedan katren, dok najduža ima četiri duzena (strofa po 12 stihova); ima strofičnih i astrofičnih pesama — najčešće su katreni, nešto manje ima sekstina; struktura stiha se kreće od trosložnog i četvorosložnog stiha pa do dvanaesterca.

Pevanje u Đulićima je odmereno, uzdržano, čedno i pristojno — nema čulnih eksplozija, nema senzualnosti, ljubavnih ekstaza. O ljubavi se peva smerno i krotko; osećanja su smirena i plemenita, sve u duhu patrijarhalne sklonosti; baš zato iz njega zrači ljupkost i umiljatost. Uz sve to, iskazivana ljubav prema ženi je snažna, iskrena i doživljena — to je idealna ljubav u idiličnoj atmosferi. Jezik je jednostavan, bez kićenja i bez jakih reči ili patosa.

Lirski subjekt će izraziti svu svoju bezmernu ljubav različitim prevodima i jednostavnim pesničkim slikama. On peva o tome kako je bio „pola srca, pola kamen“, ali je ona „kamen naučila ljubit, goreti“. Ne može a da se ne uplete ljubav prema domovini, ali samo da se pokaže snaga ljubavi prema dragoj:

„Voleo sam Srpstvo milo,
Većma nego sama sebe,
Ali sad mi je stomilije,
Jer u njemu nađoh tebe.“

„Mesečina, al’ Meseca nema:
Moja mila zelen venac snila,
Pak se malo u snu nasmijala,
Od toga se ponoć zasijala.“

„Može l’ Sunce sjati
I u mirnoj noći?“
Odgovor će dati 
Tvoje crne oči.“

Pesnik nema zlata ali zato ima „pesme biser dragoj oko vrata/saviće se biser oko zlata. Saviće se triput oko vrata, što preteče, nek u nedra teče, što ostane, nek u nedra pane… Ali on ima za dragu pesme koje svet ne može da čita: te su pesme bolje, lepše i čistije pa „te s’ ne dadu ispevati“ — njih samo duša duši šalje.

Đulić XVII (Kaži mi kaži) izražava snažnu ljubav koja izaziva nedoumicu lirskog subjekta kakvo ime da da svojoj dragoj. Ime i nije sporno, jer nabrajanje mogućih imena (DIKO, SNAGO, LANE, MOJE BLAGO, DUŠO, MOJE DRAGO) pokazuje da su to sve mila „imena i lepa, kojima Srbin svome zlatu tepa“. Želja je prevelika da se nađe baš ime „što još ne ču svet“. Oduševljenje, ushićenost i napetost u traženju najlepšeg imena praćeni su dinamičnim ritmom koji je uslovio kratke stihove ditiramske pesme – peterca i šesterca. Spomenuta jednostavnost i lakoća pevanja i stihovanja u ovoj pesmi su dobili najdublju potvrdu.

Nežnost i ljupkost zrači iz đulića XXXIII (Tijo noći): lirski subjekt se obraća noći tražeći tišinu jer „moje sunce spava“. Nežnost i ljupkost izražena je prije svega TIJO mesto (tiho): glasovnom strukturom sugerišu tišinu i odsustvo zvuka : međutim oblik „tiho“ koji je emotivno neutralan, poseduje emotivni predznak: blizu je dječjeg načina izgovora, to je oblik kojim se tepa.

Đulić XIV (Ljubim li te… il’ me sana vara) donosi promene u sadržini, versifiaciji i ritmu u odnosu na već spomenute đuliće. U sadržini pesme je pitanje ljubavi — da li je ona stvarnost ili samo san i privid. Ovo pitanje razvijeno je u šest sintaksičko – intonacionih celina koje čine složene rečenice od tri i više prostih rečenica. Osnovu sintaksičkih celina čine rastavne rečenice upitne intonacije — to su ključni ili noseći stihovi jer se u njima pitanje i relativan (mogući) odgovor, dakle osnovni motiv, a u ostalim stihovima dopunski motivi koji se nastavljaju na motive rastavnog člana ili su nezavisni motivi alternacije:

Ljubim li te… il’ me sanka vara,
Ljubim li te… il’ me duša vara,
Ljubim li te… il’ me bezum ganja,
Ljubim li te… il’ ljubavi nije, 
Ljubim li te… il’ mene nema,
Ljubim li te… il’ nema sveta.

Ovoliko anaforsko ponavljanje pitanja „Ljubim li te…“ naglašava ne nedoumicu, sumnju ili nesigurnost, nego uverenost u postojanje ljubavi, u snagu te ljubavi koja nije dobila odgovor. Anafore sugerišu upornost lirskog subjekta da svoju ljubav ostvari, odnosno da se sam uveri da je njegova ljubav uslišena i da to nije ljubav samo jednog nego dva bića. San o ljubavi može biti samo san i pusta želja; ono što duša želi samo je deo koji nije još ljubav nego slutnja. Ljubavni zanos je doveo lirskog subjekta do granice bezuma koja otupljuje vid i osećanja, moć sagledavanja i razmevanja. Sumnja u uslišenost ljubavi oličena je u zmiji — laž, pretvaranje, podmuklost. „Ljubim li te… ili mene nema, ili tebe, — nas nijedno nema“ — pitanje o postojanj u ljubavi je izlišeno: ako nema ljubavi nema nekoga od njih ili oboje, pošto su oni tu, ljubav je stvarnost. Dokaz o postojanju ljubavi je činjenica da ima sveta, ima sunca, rose i cveta — ima života, a bez ljubavi nema ni života.

Izvor:znanje.org

____________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

Advertisements

PESNIČKI ROMANTIZAM LORDA BAJRONA…

tamoiovde-logo


Na današnji dan,  22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles, rođen je lord Bajron

bajronLord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 – 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain.

Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika.

Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula“.

 Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, zanimao Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja“. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva.

Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

 Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809 – 1811, i upravo na tom „velikom putovanju“, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

 Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom „istočnjačkih priča“ u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

 Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem.

Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

 Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja“ iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

 Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

 Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

 Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

 Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov „svetski bol“, i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

 Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.        

Izvor:www.lektire.me


KAD RASTASMO SE TADA

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga. Nastavite sa čitanjem