MESTO ZA RAD I RADOST…

tamoiovde-logo

Škole u Finskoj

Deca se raspoređuju po školama po mestu prebivališta kako bi se izbegle socio-ekonomske razlike. Finci imaju mogućnost doživotnog permanentnog usavršavanja jer je obrazovanje, ma na kom nivuo, uvek i za sve besplatno, pa čak i u privatnim školama koje su takođe besplatne i koje rade po istom planu i programu kao i državne škole.

Didaktički materijali su odlični,a pošto je omasovljena upotreba kompjutera, mnogi udžbenici se štampaju i u elektronskoj formi.

skola-u-finskoj-Inače, kada se u 7:30 izjutra otvore škole u Finskoj, đaci veselo utrčavaju u školske hodnike, skidaju cipele i jakne, odlažu ih u svoje plakare, peru ruke i toliki je žamor gde se svako svakom javlja, svi se poznaju, imenom dozivaju nastavnike, javljaju im se, osmeh ne silazi sa lica, muzika se čuje dok ne počne čas i to je izvrstan pozitivan efekat na radnu atmosferu koja im prehodi.

Svako dete pronalazi svoje odeljenje, koje po finskim školama, ima svoje ime…najčešće su to pojmovi vezani za prirodu, imena biljaka, životinja itd. Deca sa smetnjama u razvoju stižu taksijem, koji plaća država, i nastava može da počne.

Učionice su prostrane i svetle sa mnogim pomoćnim sredstvima koja doprinose boljoj nastavi. Materijali nameštaja su trajni, a boje zidova pastelnih veselih boja.

U školama, pored redovnih učionica postoje i teretana, biblioteka, prostorije za razonodu, soba sa muzičkim sadržajima, soba za sekciju narodnih rukotvorina, studio za glumu, prostorija za naučna istraživanja, fotelje gde se učenici odmaraju čitajući, šah stolovi i mnogo toga još.

Bitna stvar je i ta, da škole imaju i razne životinje koje učenici hrane, ribice, kornjače, zeke itd…a mnogobrojno bilje sami đaci zalivaju i time se uče odgovornosti i ljubavi prema prirodi. Pored ovoga, sakupljaju i materijale za reciklažu što im širi ekološku svest.

finsko-obrazovanjeDeci je dozvoljeno i da pomažu tetkicama ili u kuhinji ako to žele, i time se briše preterana hijerarhija. Kada je vreme za odmor, deci je dozvoljeno da idu napolje bez obzira da li je kiša ili sneg.

Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje. Svi učestvuju u radu, bez izuzetka. Nije bitno da svi sede neprirodno mirno i pravo.

Posle rada dolazi bogat topao obrok, često su recimo na meniju ćufte, pire, salata, hleb, a fascinantan je običaj da svi jedu za stolom na kome je uvek čist stoljnjak ili veliki salvet, na kome je obavezno vaza sa cvetom, tokom cele godine.

Obroci se mogu prilagoditi deci sa raznim potrebama, ali se to unapred najavi, pa se sprema i vegetarijanska hrana, hrana za određene bolesti, organska hrana…itd. Sami obroci su nutritivno izbalansirani i čine trećinu preporučene kalorijske vrednosti za dati uzrast.

Statistike kažu da deca u školama najviše vole da jedu mariniranog lososa, desert od borovnica, lazanje, vegeratijanske palačinke…U školi, nastavnici jedu zajedno sa decom .Kada se vreme za ručak završi, deca sklanjaju sve za sobom i odnose pribor na mesto gde se odlažu upotrebljeni sudovi, a takvu naviku posle prenose i u svojim domovima. Inače, Finska služi đacima besplatne obroke još od 1946. godine.

“Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje.”

Škola se obično završava u periodu od 12:00 – 14:00 h zavisno od uzrasta. Kako roditelji mnoge dece rade do 17:00 h. škole deci mlađeg uzrasta daju mogućnost da ostanu u školi, a škole su zbog ovog problema, napravile za decu staijeg uzrasta i mnoga velika igrališta u blizini škole, koja su bezbedna od motornog saobraćaja i tu se oni rado druže.

finski-skolski-sistemDobro je znati da ni finska deca nisu uvek anđeli, ali je bitan pristup kako se rešavaju problemi. Čim se kod deteta uoči pad zainteresovanosti ili kontinuirani pad u uspehu, odmah se kontaktiraju roditelji da se vidi uzrok tome, ili recimo, ako se uoči da je neko na putu ka porocima, škola odmah alarmira najbolje ustanove koje se bave tim problemom.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva, dok je u Srbiji često mišljenje da uspeh u životu zavisi od veze i kom političkom klanu pripadaš.

Dok god bude postojao takav stav, nikakve nam reforme školstva neće pomoći. Učenje jednostavno nikada ne sme da izgubi vrednost.

Niko ne može da bira kakav će se roditi, ali svako može da izabere kakav će čovek postati.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva.

Finski model obrazovanja

Obrazovanje u Finskoj fascinira sve stručnjake sveta, jer đaci ove zemlje već godinama postižu vrhunske rezultate u PISA testiranju, a neretko su i prvi u svetu. U Finskoj je obrazovanje besplatno za sve, na svim nivoima obrazovanja, imaju bespalatne obroke, socijalno i zdravstveno osiguranje, a đaci tokom osnovnog školovanja dobijaju i besplatne udžbenike.

Školama je najstrožije zabranjeno da prikupljaju bilo kakav novac od roditelja. U petom razredu škola plaća čak i kampovanja, izlete, pozorišta…Osnovna škola traje 9 godina ( 6 + 3 ), a srednja škola 3 godine, mada oni koji žele mogu srednju školu da završe i za dve godine, a đaci koji imaju problema sa učenjem ili svakodnevne treninge mogu da idu po “sporijem programu” četiri godine.

Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore. Svi oni, da bi uopšte radili sa decom, moraju imati najmanje univerzitetsko obrazovanje. Zato je u Finskoj najteže upisati medicinu i Učiteljski fakultet.

Plate prosvetnih radnika su im nešto niže od državnog proseka, ali tu je kao nagrada, poštovanje koje to zanimanje nosi. Budući nastavnici tokom studiranja moraju imati praksu i u školama za odrasle, da rade u multikulturalnim sredinama, da se dobro služe savremenom tehnologijom, kao i da prođu trening za rad sa decom sa specijalnim potrebama.

Kako nije dobar nastavnik samo onaj ko odlično poznaje svoj predmet, dobar nastavnik mora da obavlja istraživanja i da piše naučne radove, kako bi olakšao i poboljšao metode u radu sa decom. Deca sa posebnim potrebama idu u iste škole sa ostalom decom, ali samo jedno dete sa specijalnim potrebama može biti u razredu. Oni imaju i dodatnog učitelja-asistenta, koji im pomaže pri učenju, jer im je bitno da svi, osim obrazovanja, steknu i socijalnu inteligenciju.

finska-skolaMnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore.

Nastavnici se doživljavaju kao prijatelji, pa im se obraćaju po imenu, a formalnije ophođenje se odnosi samo na direktora i dosta starije predavače. Nastavnici vole da ih đaci pitaju, da razgovaraju, da iznose svoje stavove i da te stavove brane.

Nadareni đaci, ukoliko brže reše zadatak, pomažu ostalima ako je nastavnik zauzet. Nastavnici tu nadarenu decu ne forsiraju, stave im do znanja da su donekle posebna, ali ne toliko da bi time obeshrabrivali druge.

Na svakih sedam nedelja svi đaci pišu šta je bilo dobro, šta smatraju da nije, šta bi trebalo da se poboljša u nastavnom programu, što je neka vrsta samoocenjivanja školskog sistema. Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je prmena praktičnih znanja veoma cenjena.

Kursevi su u matičnim školama, pa tako recimo nastavnik biologije, koji je često i doktor nauka, drži kurs iz botanike itd. Od šestog razreda do kraja srednje škole, deca imaju neke obavezne predmete, ali većinu predmeta biraju sami i prave svoj raspored, odnosno, svi važni predmeti se moraju pohađati, ali sami određujete da li želite niži ili viši nivo, u zavisnosti od interesovanja.

Jedan od obaveznih predmeta je “Finska “, gde uče o vrednostima, ljudima, ekonomiji Finske, društvu, partijama itd. Imaju razne projekte, recimo časove roka, popa itd.

Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je primena praktičnih znanja veoma cenjena.”

Velika matura se polaže na kraju srednje škole i to iz četiri predmeta: finski, matematika, engleski i švedski (koji je obavezan jezik jer je u Finskoj jedan od dva službena jezika). Jedan ispit mora biti sa znanjem na naprednom nivou.

Radi se na tome da svi imaju laptope na nastavi, kao i pametne table. Država zaista ulaže mnogo u obrazovanje, ali im se to vraća na najlepši način. Jedna su od najrazvijenijih zemalja sveta i nema odliva mozgova. Svi stručnjaci su tu da pomognu zemlji koja je na najlepši način ulagala u njih.

Naravno, nisu ni u Finskoj pošteđeni nekih sitnijih problema. Jedan od problema je nedovoljno aktivno učenje stranih jezika, jer Finci odlično govore engleski, svi moraju znati i švedski uz finski, pa su za sve ostale vanškolske jezike totalno nezainteresovani.

Kao i svuda, i u ovoj zemlji postoje problematična i hiperaktivna deca, pa se od takve dece prave zasebna odeljenja kako ne bi ometali one koji su željni znanja, a sa njima rade posebno edukovani stručnjaci koji su u stanju da sa njima izađu na kraj.

U skladu sa državnom politikom Finske, školovanje na finskim univerzitetima je besplatno za domaće studente i državljane Evropske unije. Ipak istraživanja su veoma skupa, pa u pomoć priskaču mnoge kompanije, kao što je Nokia, pa svaka od kompanija izdvaja oko 15000 evra u te svrhe. Finska u obrazovanje jednog stanovnika godišnje uloži oko 1500 evra.

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Reforma obrazovanja je u Finskoj počela sedamdesetih godina, posle dosta proučavanja, ali su promene išle korak po korak Nisu želeli radikalne skokove i rezove, kako bi se izbegao stres. Tako se to radi, kada se vodi računa o svakom detalju, pogotovu kada je u pitanju obrazovanje, esencija svakog društva.

Autor: Tarja Mitrovic 
*Tarja Mitrovic je prosvetni radnik i autor bloga Moja Finska.

Izvor: ozonpress.net

__________________________________________________________________________________________

SRPSKA PRINCEZA: POSLEDNJA VIZANTIJSKA (RIMSKA) CARICA…

TAMOiOVDE-logo____________________________________________________________________________________________

Priča o srpskoj princezi koja je šest decenija sedela na konstantinopoljskom prestolu i bila majka dvojice poslednjih istočnorimskih careva.

princeza-1Carica Jelena Paleologina (1364-1450), Majka Konstantina XI, poslednjeg vizantijskog (rimskog) imperatora, i njegovog starijeg brata (i prethodnika na prestolu) Jovana VIII, srpska princeza iz porodice Dragaš-Dejanović, direktni izdanak svetorodne loze Nemanjića (pod starost zamonašena s imenom Ipomonija), gotovo šest decenija sedela je na carigradskom prestolu.

Iz duge povorke likova koji su tokom 1.123 godine sedeli na konstantinopoljskom prestolu, jedan bismo želeli posebno da osvetlimo: zaboravljeni lik što nas promatra iz sumraka Carstva čije je sunce već gotovo sasvim zašlo i zore svetosti čiji su zraci neugasivi – lik carice Jelene Paleologine.

„Gospodarka Rimljana“ postala je udajom za Manojla II Paleologa, kao jedna od retkih carica slovenskog i jedina srpskog porekla. Njen suprug, najplemenitiji avtokrator Manojlo II Paleolog, zaista hrišćanski Car i filosof, bio je nadaleko poznat po svojoj učenosti i obrazovanju. Jednom je njegov zakleti neprijatelj Bajazit „Munjeviti“ rekao je za Manojla: „Čak i onaj ko ne bi znao ko je on, samo na osnovu njegovog držanja mogao bi da zaključi kako bi mu pristajalo da bude car“.

Jelena, direktan potomak srpskih vladara Stefana Nemanje i Stefana Prvovenčanog, te kraljeva Uroša, Milutina i Stefana Dečanskog, prema sačuvanim svedočanstvima savremenika bila je ukrašena svakom vrlinom, a ponajviše blagošću i smirenjem. Među žiteljima Konstantinopolja (Carigrada, danas Istanbula) carica je uživala izuzetno i nepodeljeno poštovanje: hroničar tri generacije dinastije Paleologa i svedok poslednjih decenija Vizantije Georgije Sfrances naziva je „svetom gospođom“, a jedan od otaca renesanse, filosof Georgije Gemist Pliton, za nju veli da je „dobrotom ograđena duša“. Nabrajajući vrline koje je Jelena posedovala, one koje se inače najređe javljaju – ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost i uzdržanje – budući patrijarh Georgije Sholarije za nju kaže da ih je imala „gotovo jedina među ljudima“ i naziva je „najsvetijom među caricama“.

Princeza Jelena rođena je 1364. godine. Njen otac bio je Konstantin Dragaš, mlađi sin sevastokratora Dejana, gospodara severo-istočne Makedonije i jednoga od najuglednijih srpskih velikaša iz vremena Dušanovog carstva, kome je car osim titule, dao i ruku svoje mlađe sestre Teodore.

Kada se u februaru 1391. godine upokojio car Jovan V Paleolog, njegov sin i savladar Manojlo trebalo je da se oženi i primi krunu. Jedanaestog februara 1392. on se u Svetoj Sofiji venčao sa srpskom princezom Jelenom Dragaš. Sačuvan je detaljan opis ovog čina koji je dao ruski putopisac Ignjatije iz Smolenska. U noći između 17. i 18. decembra iste godine, Jelena i Manojlo su dobili prvo od desetoro dece, a Carstvo Romeja – prestolonaslednika.

U novoj domovini carica je, osim podizanja dece, imala mnoge javne dužnosti kojima se odmah predano posvetila, pre svega obilazeći bolnice, sirotišta i staračke domove koji su se nalazili pri carigradskim manastirima i obezbeđujući sredstava za njihov rad. Pomagala je takođe i svetogorskim manastirima i slala im vredne poklone. Tako se u manastiru Dionisijat do danas čuva zlatni krst savršene umetničke izrade.

Ispod raspetog Hrista sitnim grčkim slovima ugraviran je natpis: „Poklon Jelene, vladarke Romeja, Paleologine, žene cara Manojla Paleologa, ćerke Dragaša, kneza srpskog“.

Povodom smrti svog oca Jelena je u oktobru 1395. godine zajedno sa mužem priložila prestoničkom manastiru Svetog Jovana Preteče pet stotina zlatnih perpera, za dušu, kako je ostalo zabeleženo, „blaženog i velikoslavnog gospodara Srbije, gospodina Konstantina, oca moćne nam i svete gospodarke i vladarke“.

Da bi obezbedio pomoć za carstvo, koje su Turci opasno ugrožavali, Manojlo je putovao na Zapad. Jeleni je po povratku pripovedao o tome kako su ga dočekali u Kenterberiju i Londonu, kao i na dvoru engleskog kralja u Eltamu gde mu je Henri IV za Božić priredio svečanu gozbu sa nadmetanjem oklopnika. Profesor kanonskog prava sa Oksforda, Adam iz Uska, povodom Manojlovog dolaska na dvor Henrija IV zabeležio je sledeće razmišljanje: „Kako je tužno što su ovog velikog hrišćanskog vladara Saraceni nagnali s krajnjeg Istoka do ovih zapadnih ostrva da potraži pomoć protiv njih. O Bože! Gde si sada stara slavo Rima?“

Manojlo je takođe pričao o svom boravku u Šarantonu kod Šarla VI i o vremenu koje je proveo u Parizu (gde je za njega preuređeno jedno krilo dvorca Luvr). Tu se susretao sa uglednim francuskim teolozima, profesorima sa Sorbone, i vodio učene rasprave koje su za glavnu temu imale razlike između istočno-pravoslavnih i rimokatolika po pitanju ishođenja Duha Svetoga.

Kao uspomenu na svoju posetu, Manojlo će kasnije iz Konstantinopolja poslati opatiji Sen Deni na poklon bogato ukrašeni rukopis dela svetog Dionisija Areopagita. U rukopisu se nalazi i slika carske porodice na kojoj su Manojlo II, Jelena Dragaš, i njihovi sinovi Jovan, Teodor i Andronik. Pokraj lika Jelene Dragaš stoji natpis: „Jelena, u Hristu Bogu verna Avgusta i Avtokratorisa Romeja Paleologina“.

Manojlo i Jelena su kao što smo rekli imali desetoro dece, ali dve ćerke i dva sina umrli su vrlo mladi. Tako su im ostala šestorica sinova: Jovan VIII Paleolog (1392-1448), prestolonaslednik, koji će 1421. godine postati očev savladar, a Imperator Romeja biće od 1425. do 1448. Ženio se tri puta i nije imao dece. Zatim Teodor (1395-1448), despot, gospodar Mistre na Peloponezu od 1407. do 1443. godine, a kasnije gospodar Selimvrije. Pa Andronik (1396-1429), despot, gospodar Soluna, kasnije se povukao u manastir Pantokrator kao monah Akakije. Tu je i legendarni Konstantin XI Dragaš Paleolog (1405-1453), poslednji romejski car (vasilevs), herojski poginuo u odbrani Carigrada. Onda i Dimitrije (1408-1470), despot u Mesemvriji, od 1449. na Peloponezu; umro u Adrijanopolju kao monah David. I na kraju Toma (1409-1465), nakon pada Carigrada pod Turke još neko vreme vladao Morejskom despotovinom, da bi poslednje godine života proveo u Italiji.

Godine 1425. upokojio se Manojlo II Paleolog pošto je na dva dana pred smrt zamonašen sa imenom Matej. Sahranjen je u porodičnoj grobnici Paleologa, u prekrasnom, sveštenom, carskom manastiru Pantokrator (koji je i sam, u više navrata, bogato darivao).

Za Manojlovog života Jelena je, može se reći, uglavnom bila u senci svog carskog supruga. No, još za vreme njegove bolesti, a naročito nakon smrti, caričino prisustvo u javnosti i uticaj na rešavanje važnih državnih pitanja značajno su porasli. Tokom dvadeset pet godina koliko je poživela kao udovica i izvan granica Carstva bilo je poznato kako velik ugled ona uživa u Konstantinopolju i kolika je njena moć na dvoru.

I kasnije, kada je rešila da se povuče iz sveta kako bi se posvetila Bogu i pripremanju duše za prelazak u večnost, carica-majka je silom prilika nastavila da igra značajnu ulogu u svim političkim zbivanjima. Na monašenju dobila novo ime: Ipomonija. Svakome ko ju je poznavao odmah je bilo jasno odakle ono: reč „ipomoni“ na grčkom označava postojanost i trpljenje, a kod carice Jelene, koja je bez sumnje bila puna vrlina, oduvek se posebno isticala upravo vrlina trpljenja.

U osamdesetšestoj godini života naglo je oslabila i pala u postelju. Disala je retko i kratko, govorila sa naporom, ali njen izgled otkrivao je nadzemaljsko spokojstvo. „Dok sam ja još bio u Iviriji – sećao se Georgije Srfances – dvadeset i trećeg marta 1450. godine umrla je, ostavši nezaboravna u blaženim uspomenama, sveta carica“.

Pošto je, dakle, mnogo pretrpela u životu, nakon što je kao Carica nadživela dvojicu careva (ne samo svog supruga, nego i najstarijeg sina), pošto je takođe sahranila sedmoro svoje dece, monahinja Ipomonija je lako izdahnula, ugasivši se tiho, poput sveće kada dogori na svećnjaku. Sahranjena uz voljenog supruga, visoko nad morem, u seni zlatnih kupola Pantokratora.

U Grčkoj je kanonizovana kao svetiteljka, njene mošti se čuvaju u manastiru Svetog Patapija u Lutrakiju na Peloponezu, gde privlače mnogobrojne poklonike.

A u Srbiji, zemlji njenih predaka, retko ko da je i čuo za nju, mada je svojim životom i vrlinama svakako zaslužila da bude i opisana i opevana i dostojno proslavljena.

Piše: Mladen Stanković

Izvor:intermagazin.rs

______________________________________________________________________________________________

 

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S