OVO JE PRVI SRPSKI BUKVAR…

Štampan je u Veneciji 1597. godine

Prvi srpski bukvar napisao je Inok Sava, a štampan je kod mletačkog štampara Đ. A. Rampaceta u Veneciji 1597. godine, posle čega ga je pratila huda sudbina zaborava i nemara.

Prvi srpski bukvar

O Savi Inoku ne zna se ništa više nego da je bio rodom iz Paštrovića i jeromonah manastira Dečani.

Na prvoj stranici bukvara je štampana azbuka, slede samoglasnici, zatim slogovi, imena svih slova (az, buke, vede…).

Bukvar Inoka Save je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja i kultura raspolagala sopstvenim učilima, pismenima, abecedarima, azbučnicima.

On najviše fascinira svojom metodikom, jer je prvi put u Evropi primjenjen fonetski princip čitanja.

No, ostao je zaboravljen.

Dok su se zlopatili učeći se pismenosti iz tuđih pismenoslova, Srbi, na nesreću svoje kulture, nisu znali da već više od dva veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpski – čitati i pisati.

„Prvi srpski bukvar“, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893. godine, a u srpsku kulturnu baštinu uvršten je, veoma stidljivo, tridesetak godina kasnije, kada ga je Ljuba Stojanović stavio u Katalog Narodne biblioteke.

Autor: Trebinje
Izvor:tragovi-sledi.com

---

---

KNJIGE MANJE OD ZRNA PASULJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Najmanja knjiga koja se čuva u Srbiji je dimenzija pet sa pet milimetara.

Najplodniji autor kod nas je Karolj Andruška, grafičar i ekslibrista iz Sente koji drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa

U Srbiji jedna od najmanjih knjiga je „Olimpijska zakletva“, štampana u Nemačkoj 1970. godine.

Dimenzije su joj pet sa pet milimetara, ima 16 strana i, naravno, može se čitati samo pomoću lupe. Izdata je povodom Olimpijade u Minhenu, odnosno proslave stogodišnjice prve cilindrične štampane mašine i sadrži olimpijsku zakletvu na nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom i švedskom jeziku. Svojevremeno je odštampano ukupno 15 primeraka, a jedan od njih je završio kod našeg poznatog grafičara Živote Pavlovića, koji ga je 2001. godine poklonio Narodnoj biblioteci Srbije.

Tako je „Olimpijska zakletva“ ušla u zbirku minijaturnih knjiga Narodne biblioteke, koja trenutno sadrži oko 230 primeraka.
Prema rečima magistra Dejana Vukićevića, koji je zadužen za brigu o ovome fondu, prva minijaturna knjiga u svetu štampana je 1468. godine. To je „Diurnale mogantinum“, koju je objavio Gutenbergov učenik Peter Šefer, u dimenzijama 94 puta 65 milimetara. Iako su jedno vreme bile vrlo populame, za šta je posebno zaslužna Marija Antoaneta, koja je imala običaj da ih nosi u rukavici, izdavačka i tipografska praksa minijatura nije uzela većeg maha, izuzev u Sovjetskom Savezu.
– Minijaturnim knjigama nazivaju se sva štampana izdanja čija visina, širina i debljina ne prelazi 100 milimetara. Kada je u pitanju određivanje visine, postoje nedoumice da li treba računati visinu hrbata (kod izdanja u tvrdom povezu) ili visinu knjižnog bloka (u broširanom izdanju one se poklapaju). U svakom slučaju, dva su razloga što su knjige pravljene u tako malim dimenzijama. Prvo je bila praktičnost. Naime, one su bile zgodne za čuvanje ili, recimo, za nošenje tokom putovanja. Međutim, ubrzo je glavni razlog za njihovu izradu postao prestiž štampara, koji su tako hteli da se dokažu – objašnjava Vukićević, i dodaje da se minijatume knjige jos nazivaju i mikroskopska izdanja, mikroizdanja, patuljci, kolibri ili liliputi.

Sve mini-knjige iz fonda Narodne biblioteke potiču iz 20. veka, pri čemu polovinu zbirke čine dela Karolja Andruška, grafičara i ekslibriste iz Sente (rođen 1915). Osim što drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa (dosad ih je izradio oko 4.380, dok njegovi najproduktivniji konkurenti na tom polju imaju duplo manji učinak), Andruško je najplodniji autor minijaturnih knjiga u Srbiji. Napravio ih je barem 220, a u većini ovih knjižica predstavljene su njegove minijaturne, ručno otisnute grafike.
Andruškove mini-knjige su objavljivane u tiražima od 100 ili 200 primeraka. U njima se nalaze serije njegovih drvoreza o Senti, tiskom cvetu, Šandoru Petefiju, Beogradu, Kanarskim ostrvima, Španiji, Sjedinjenim Državama, manastirima Srbije, kao i mnogim gradovima Mađarske i Slovenije, koji su vrlo detaljni. Dimenzije ovih knjiga su najčešće četiri puta pet ili tri puta četiri centimetra, mada je napravio i nekoliko veličine pet puta pet milimetara. U jednoj od njih našle su se njegove ilustracije poeme „Jama“ Ivana Gorana Kovačića -priča Vukićević.

Inače, pravi biser zbirke minijaturnih knjiga Narodne biblioteke je knjižica sa nazivom „Ratni manifest kralja Franje Josifa“, u kojoj se ovaj vladar obraća balkanskim narodima, iznoseći razloge zbog kojih je objavio rat Srbiji. Knjižica visine 24 milimetra štampana je na srpskom jeziku, a pitanje je zašto je tako krupna stvar prezentovana u tako malom formatu.
– O tome možemo samo da nagađamo. Ipak, alkica koja se nalazi na ovom izdanju upućuje nas na zaključak da je ona mogla da posluži i kao neka vrsta amajlije koju su nosili vojnici – kaže Vukićević.
Ostatak ove neobične zbirke, pored domaćih čine ruske, francuske, engleske i poljske minijaturne knjige. U njima se, između ostalog, nalaze bibliografije, monografije raznih institucija (škola, fudbalskih klubova, komunističke partije ili ličnosti, poput pesnika Puškina, Šandora Petefija, Hajnea, kao i teniserke Monike Seleš), nekoliko političkih pamfleta, rečnika, nešto teološke literature, ali i poznata dela srpske i svetske književnosti.
Treba reći i da se trenutno obavljuju pripreme za izložbu minijaturnih knjiga koja bi, prema rečima Vukićevića, trebalo da bude organizovana za nekoliko meseci.
Petar Blečić /Blic/02.09.2007./
Izvor: nb.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

LEKAR KOJI SE POSVETIO KNJIŽEVNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Mihail Bulgakov književni vuk

Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljiva celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu

Mihail Bulgakov, virtuozni satiričar koji je u svojim dramama, pripovetkama i romanima dočarao svu grotesknost ljudske gramzivosti, pohlepe i taštine, većinu svojih dela nije uspeo da doživi u štampanom izdanju. Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljina celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu. I njegovo književno remek-delo roman „Majstor i Margarita“, koji ga je proslavio širom sveta, objavljen je tek četvrt veka posle njegove smrti.
Očajan što je kao pisac „živ sahranjen“, Bulgakov je mnoge svoje rukopise spalio, a nekoliko puta pisao je samom Staljinu, moleći ga da ga protera iz zemlje i da mu tako omogući da diše i piše nesputano.
„Na širokom planu ruske književnosti bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su postupili kao s vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru…“, napisao je Bulgakov Staljinu. Sovjetski vođa nije mu dozvolio da otputuje, cinično ga upitavši: „Zar smo vam toliko dosadili? “

Rukopisi ne gore
Za života u svojoj domovini uspeo je da objavi samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ i novinske feljtone. Nekoliko decenija nakon njegove smrti otvorene su arhive KGB-a, u kojima je pronađen prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. godine. To je potvrdilo čuvenu Volandovu tvrdnju iz „Majstora i Margarite“ da „rukopisi ne gore“.

Iako je po profesiji bio lekar, Bulgakov je još od ranog detinjstva voleo književnost i teatar. Napustio je medicinu i potpuno se posvetio pisanju 1919. godine. Prema sopstvenom priznanju, prvu priču napisao je jedne noći dok je putovao vozom, a objavio ju je u prvom gradu u kojem se tokom putovanja zaustavio. Za sobom je ostavio na desetine dela u kojima je, uz obilje lucidnog humora i satire, kritikovao nakaznosti sovjetskog društva, malograđanštinu, birokratiju, korupciju.
Roman „Majstor i Margarita“, po mišljenju mnogih jedno je od najboljih književnih dela proteklog stoleća, Bulgakov je pisao duže od decenije, a završio ga je bukvalno pred smrt, ležeći u postelji i diktirajući svojoj supruzi njegovo poslednje poglavlje. Taj izvanredni roman u romanu, sastavljen od dva paralelna „jevanđelja“, jednog koje se po diktatu Satane odigrava u sovjetskoj Moskvi tridesetih godina, i jednog u čijem su središtu Ješua Ha Nocri (Isus Hristos) i Pontije Pilat uoči raspeća, mnogo puta je dramatizovan i postavljan na pozorišne scene širom sveta. Roman je doživeo i nekoliko filmskih ekranizacija, među kojima je i ona u režiji Aleksandra–Saše Petrovića iz 1972.

Nepodobni majstor
Mihail Afanasjevič Bulgakov rođen je 3. maja 1891. godine u Kijevu, u tadašnjoj ruskoj imperiji. Piščev otac Afanasije Ivanovič Bulgakov bio je bogoslov, profesor Kijevske duhovne akademije, dok je njegova majka Varvara Mihajlovna Pokrovska jedno vreme radila kao učiteljica. U srećnom domu Bulgakovih bilo je sedmoro dece, od kojih je Mihail bio najstarije. Odrastao je okružen ljubavlju, prijateljstvom i poštovanjem. Još kao dečak zavoleo je teatar. Pisao je komedije koje su izvodili njegova braća i sestre kod kuće tokom porodičnih okupljanja. Kao devetogodišnjak prvi put je pročitao roman Nikolaja Gogolja „Mrtve duše“, misleći tada da je reč o avanturističkom štivu. To delo ga je fasciniralo celog života, a Gogolj je bio njegov omiljeni pisac. Bulgakovljeva prva ozbiljnija prozna dela „Đavolijada“ i „Pustolovine Čičikova“ bila su inspirisana upravo Gogoljevom književnom zaostavštinom.
Mladi Mihail je 1901. upisao Prvu kijevsku gimnaziju. Tokom školovanja počeo je da se zanima za rusku i evropsku književnost. Pored Gogoljevih voleo je da čita i dela Aleksandra Puškina, Fjodora Dostojevskog, Mihaila Saltikova Ščedrina i Čarlsa Dikensa. Nakon smrti oca 1907. godine, majka Varvara, obrazovana i veoma sposobna žena, preuzela je odgovornost za školovanje svoje dece. Mihail je 1909. upisao medicinski fakultet, a nakon diplomiranja zaposlio se kao lekar u Kijevskoj vojnoj bolnici.

Svoju prvu ljubav Tatjanu–Tasju Lapu upoznao je 1908. godine, a pet godina kasnije njome se oženio. Ipak, Tatjana nije bila njegova jedina ljubav. Ljuba Jevgenijevna Belozjorska bila je njegova sledeća supruga, od 1924. do 1932. godine, kada se oženio i po treći i poslednji put – Jelenom Sergejevnom Nirnberg, svojom „Margaritom“.
Na početku Prvog svetskog rata posredstvom Crvenog krsta nekoliko meseci radio je kao lekar na frontu. Bio je ranjen najmanje dva puta, što je loše uticalo na njegovo zdravlje. Dugo je patio od hroničnih bolova, zbog čega je sebi ubrizgavao morfijum. To je kod mladog lekara izazvalo zavisnost s kojom je uspeo da se izbori tek 1918. godine. Svoje muke s morfijumom opisao je u istoimenoj noveli iz 1926. godine.

Po završetku rata još neko vreme radio je kao vojni lekar, ali je istovremeno objavljivao i članke u novinama. Početkom 1920. godine razboleo se od tifusa, što ga je navelo da napusti doktorsku karijeru i podstaklo da se potpuno posveti pisanju. Na jesen 1921. preselio se u Moskvu, i tu počeo da piše feljtone i članke za nekoliko prestoničkih dnevnih novina i časopisa. Pisao je i priče i drame, a svoj prvi roman „Bela garda“, autobiografsko delo o tragičnim događajima i borbi za vlast u Ukrajini tokom 1918. godine, objavio je 1924. u Francuskoj.
U oktobru 1926. godine u čuvenom MHAT-u postavljena je Bulgakovljeva drama „Dani Turbinovih“. Premijera je bila izuzetno uspešna, a među ljubiteljima komada bio je i Josif Staljin koji je, uprkos tome što je dramu nazvao antisovjetskom šalom, predstavu gledao više od deset puta. Ipak ta predstava, kao i svi ostali njegovi komadi, kasnije je bila skinuta s repertoara i zabranjena za izvođenje.
Književna i pozorišna kritika bila je veoma negativna prema njegovom stvaralaštvu. Prema računici samog pisca, za deset godina objavljeno je 298 podrugljivih recenzija o njegovim književnim delima, a samo su tri bile blagonaklone. Među ogorčenim kritičarima bili su i mnogi ugledni književni autori, poput Vladimira Majakovskog, Viktora Šklovskog, Eriha Auerbaha, Platona Kerženceva.
Krajem dvadesetih napisao je još nekoliko izuzetnih drama, među kojima je urnebesna satira na račun Nove ekonomske politike Staljinovog režima „Zojkin stan“, zatim „Purpurno ostrvo“, koja je odmah skinuta s repertoara kao buržujski komad i antisovjetska pojava, kao i drama o Žanu Batistu Molijeru „Bratstvo licemera“. U julu 1928. očajan zbog progona, zabrana i cenzura, obratio se Staljinu pismom u kojem je poručio: „Nemajući više snage da živim, iznuren proganjanjima, znajući da ne mogu više da budem ni objavljivan ni izvođen unutar SSSR-a, doveden do nervnog sloma, obraćam Vam se i molim Vas da se zauzmete kod Vlade SSSR-a da budem proteran van granica SSSR-a zajedno s mojom ženom LJ. J. Bulgakovom, koja se ovoj molbi pridružuje.“ Molba mu, naravno, nije uslišena. Bulgakova je nakon tog pisma pozvao Staljin lično, preporučivši dramaturgu da se javi u MHAT i da zatraži posao. Zaposlen je kao asistent reditelja, ostavši u MHAT-u do 1936.

Ipak i tokom tog perioda njegova dela su zabranjivana, uključujući i scenarija za filmove „Mrtve duše“ i „Revizor“, kao i komad o Molijeru koji je skinut s repertoara nakon svega sedam izvođenja. Povodom 60. Staljinovog rođendana Bulgakov je pristao da napiše dramu o sovjetskom vođi. Komad o mladom Gruzijcu, nesuđenom bogoslovu, pod nazivom „Batum“, takođe je bio zabranjen, i to na intervenciju samog Staljina.
Pisac je ponovo tražio dozvolu za odlazak u inostranstvo, ali je nije dobio. Sa suprugom Jelenom otputovao je u Lenjingrad, gde se podvrgao terapiji elektrošokovima, u pokušaju da se izleči od depresije. Bio je miran svega nekoliko meseci, nakon čega su mu se vratili nervno rastrojstvo i klaustrofobija. Piščevo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno, a 1939. godine počeo je da gubi vid. Lekari su konstatovali da boluje od nefroskleroze, bolesti kojoj nije bilo leka, a od koje je umro i njegov otac.
Od februara 1940. godine prijatelji i rodbina neprestano su dežurali kraj njegove postelje. Umro je 10. marta te godine, a narednog dana održana je komemoracija u zdanju Saveza sovjetskih pisaca. Veliki književnik sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi.

Majstorovo jevanđelje
Roman „Majstor i Margarita“, koji je Mihailu Bulgakovu doneo svetsku slavu, prvi put je štampan tek 26 godina nakon njegove smrti. Prvi deo romana objavljen je krajem 1966. godine, a drugi početkom 1967. u časopisu „Moskva“. Čak i tada su pojedini delovi rukopisa bili izostavljeni, a delo je u celini na ruskom jeziku objavljeno 1968. godine u Bernu. U Sovjetskom Savezu kompletna verzija romana pojavila se zapravo tek 1973. godine.
Bulgakov je to delo počeo da piše još 1928. godine, neprestano ga menjajući i dopunjavajući narednih 12 leta. Pisao ga je gotovo u tajnosti, čitajući povremeno njegove odlomke svojim najbližim prijateljima. Dovršio ga je na samrtnoj postelji, diktirajući poslednja poglavlja svojoj ženi Jeleni i zajedno s njom doterujući rukopis. Nakon piščeve smrti roman su u rukopisu pročitali čuvena pesnikinja Ana Ahmatova i romanopisac Venjamin Kaverin.
U prvim verzijama rukopisa Bulgakov je pisao „roman o đavolu“, a kasnije ga je razvio u složenije delo, s ljubavnom pričom u središtu zapleta. Dva jevanđelja, „moskovsko“ i „judejsko“, povezuju lik Majstora, pisca koji je zatočen u duševnoj bolnici zbog svojih nepodobnih pisanija o stradanju judejskog proroka Ješue Ha Nocrija, i profesora crne magije Volanda, očevica novozavetnih zbivanja opisanih u Majstorovom romanu.
Roman „Majstor i Margarita“ imao je osam verzija, a tokom nastajanja Bulgakov mu je mnogo puta menjao naslove. Među varijantama koje su se autoru motale po glavi bile su „Jevanđelje po Volandu“, „Konsultant s kopitom“, „Crni bogoslov“, „Poslednji let“, „Veliki kancelar“, „Satana“, „Evo i mene“, „Šešir s perom“, „On se pojavio“, „Dolazak“, „Crni mag“. Njegova živopisna satira ima i upečatljiv lirski deo, onaj koji prati Margaritu, oličenje svega čistog i neiskvarenog. Prototip glavne junakinje je piščeva supruga Jelena Sergejevna, koja ga je do poslednjeg trenutka bodrila da završi roman i učinila sve da on bude objavljen.
Nakon što se konačno pojavio pred širokim krugom čitalaca, roman „Majstor i Margarita“ izazvao je pravu književnu i umetničku eksploziju. Satirična pripovest o nečistoj sili koja pravi pometnju po Moskvi i narušava komunistički poredak, isprekidana novozavetnom povešću, doživela je mnoštvo dramatizacija širom sveta, od kojih je prva postavljena u Moskovskom teatru na Taganki 1977. godine. Prvu filmsku ekranizaciju Bulgakovljevog romana potpisao je 1971. godine Andžej Vajda. Istaknuti poljski reditelj režirao je televizijski serijal pod nazivom „Pilat i drugi“, koji je snimljen u produkciji Savezne Republike Nemačke. Aleksandar–Saša Petrović je godinu dana kasnije u jugoslovensko-italijanskoj koprodukciji snimio film „Maestro i Margarita“. Prošle godine, povodom 120. godišnjice Bulgakovljevog rođenja, u Moskvi je premijerno prikazan film koji je režirao Jurij Kara. Interesantno je to što je reč o filmskoj ekranizaciji „Majstora i Margarite“ snimljenoj još 1994. godine, koja je 17 godina ležala na polici zbog sukoba reditelja i producenta.
Bulgakovljev roman poslužio je i kao inspiracija za libreto kompozitoru Sergeju Slonimskom, koji je sedamdesetih godina komponovao operu „Voland“. „Majstor i Margarita“ ujedno je i jedno od dela sovjetske literature koja su najviše ispitivana i komentarisana. O njemu je napisano na hiljade stranica na ruskom, srpskom, nemačkom, engleskom, poljskom, francuskom, italijanskom jeziku. Jedan drugi progonjeni književnik, nobelovac Salman Ruždi, priznao je da je svoje čuvene „Satanske stihove“ napisao inspirisan upravo Bulgakovljevim remek-delom.
Valentina Bulatović
Izvor: akter.co.rs/ nedelja, 23.09.2012/

_____________________________________________________________________________________________________

 

ZMAJEVA RAZGLEDNICA PRVA NA SVETU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Prva razglednica na svetu štampana je u Beču, 1871. godine, odakle je poslata u Sombor. Najzaslužniji za njenu izdradu bili su poručnik austrougarske vojske Petar Manojlović, i naš čuveni književnik Jovan Jovanović Zmaj.

Iz čitave serije ovih ilustrovanih dopisnica sačuvan je samo jedan primerak, koji je 1963. otkupio nepoznati belgijski kolekcionar, postavši tako vlasnik jednog od najvrednijih filatelističkih rariteta!

Idejni tvorac prve razglednice u svetu bio je geodetski oficir austrougarske vojske, poručnik Petar Manojlović iz Sentemaša (današnjeg Srbobrana), poznati crtač, tehničar i kartograf, čije se ime vezuje za nekoliko uspelih edicija toga vremena.

Pošto je bio bliski prijatelj Jovana Jovanovića Zmaja, koji je u Beču štampao političko – satirični list „Zmaj“, Manojlović je tokom jedne od svojih čestih poseta redakciji predložio čika Jovi da izradi specijalne ilustrovane dopisnice radi obavljanja kraće prepiske redakcije sa čitaocima.
– Manojlović je idejnu skicu pripremio krajem 1870. Kada je njegov crtež odobrila redakcija „Zmaja“, izrada razglednica u bakrorezu poverena je poznatom bečkom rezbaru Valdhajmu, koji je naručenu količinu predao redakciji početkom aprila 1871. Ova prva ilustrovana dopisnica u svetu imala je sve karakteristike razglednice u današnjem smislu: sliku na prednjoj strani sa određenim prostorom za adresovanje, odnosno poštansku marku, dok je poleđina karte ostavljena prazna za saopštenja – objašnjava Mile Vojinović, somborski hroničar.

Prva razglednica na svetu poslata je iz Beča u Sombor (levo), Jovan Jovanović Zmaj (desno)

_____________________________________________________________________________________________________

 Uopšte, i sama ilustracija na razglednici bila je prilično impresivna, s obzirom na to da je štampana u srcu Austrougarske.

Naime, na prednjoj strani karte predstavljen je zmaj sa raširenim krilima, kome iz čeljusti sevaju munje, a iz nozdrva izlazi oganj, dok u kandžama drži jednu povijenu traku za adresiranje na ime primaoca. Ispod zmaja vidi se pejzaž, i to, levo – detalj sa vedutama Istambula i minaretima džamija, ispred kojih stari Turčin puši lulu, a na desnoj strani – voz koji izlazi iz tunela, dok su u pozadini zidine Moskve sa kupolama pravoslavnih crkava. U sredini, između Moskve i Istambula, prikazan je deo mora sa jedrenjacima i lađama, među kojima je i parobrod – točkaš sa grbom tadašnje Kneževine Srbije!
Čitava slika je zapravo simbolizovala objedinjavanje slovenskog življa u istočnom delu Evrope, što je, u najmanju ruku, bila vrlo nepopularna tema u Austrougarskoj, kao uostalom i list „Zmaj“. Zbog tog „politički nekorektnog“ sadržaja, jedini sačuvani primerak ove razglednice imao je nesvakidašnju istoriju.

Ulica Kralja Aleksandra u Somboru

– Razglednica je 19. maja 1871. godine predata na pošti u Beču, odakle je prosleđena u Sombor, na adresu Dimitrija Manojlovića, somborskog advokata i strica autora razglednice, Petra. Međutim, kada je oprezni advokat na razglednici video motiv prostora koji je naseljavao pravoslavni slovenski živalj, odbio je da je primi. Pošto je precrtao natpis „Sombor“, vratio je razglednicu pošiljaocu, redakciji „Zmaja“, sa propratnim tekstom: Ja sa zmajem nikakva posla neću da imam – ne prima se – priča Vojinović.

Na ovu razglednicu su, inače, bile zalepljene dve marke: jedna od pet krajcara (crvene boje) i jedna od deset (plave boje). Igrom slučaja, pronađena je tek 1964. godine, a pošto je filatelistima bila nepoznata, iste godine je izložena na jednoj filatelističkoj aukciji u Parizu.
– Sve do 1963, smatralo se da je izumitelj prve razglednice izvesni knjižar Švarc, iz Oldenburga. On je 1875. izrezao kartone u veličini tadašnjih poštanskih dopisnica, na koje su mu štampari otisnuli kliše sa crtežom iz jedne stare nemačke pesmarice, koja je sadržavala vinske pesme iz područja Rajne. Konkretno, reč je o ilustraciji za pesmu Petputapestotina đavola. Međutim, kada je otkrivena Manojlovićeva razglednica, trebalo je revidirati dotad važeći stav, što nije bilo lako. Tako se među svetskim filatelistima zapodela višegodišnja rasprava, u kojoj je učestvovao i Novosađanin Mirko Verner, koji je, na kraju, dokazao da je Manojlović osmislio najstariju sačuvanu razglednicu u svetu – kaže somborski hroničar Mile Vojinović.

Remek dela štamparstva
Prve razglednice rađene su u tehnici litografije i bile su prava remek dela tadašnjeg štamparstva. Kod njih se na prednjoj strani nalazila ilustracija, a na poleđini mesto samo za adresu i poštansku marku. Poruke su se ispisivale na prednjoj strani pored ili preko ilustracije. Tek od 1905. godine zadnja strana razglednice je podeljena jednom vertikalnom linijom na dva jednaka dela. Desno od linije se ispisivala adresa primaoca i lepila poštanska marka, a levo od nje sadržaj poruke. Ovakav tip razglednica se upotrebljava i dan danas (pogledaj prvu sliku, gore).

Srbija na razglednicama

Prvu seriju razglednica u Srbiji objavila je knjižara Velimira Valožića u Beogradu, 1895. godine. Tu seriju krasio je Pogled na Kalemegdan sa Save (panorama Beograda), Pozorište (Narodno pozorište sa spomenikom knezu Mihailu) i Novi konak (današnji Stari dvor). Na jednima je pisalo Pozdrav iz Beograda, a na drugima Želi vam Srećnu novu godinu Knjižara Velimira Valožića. Iduće godine Velimir Valožić objavio je još jednu seriju u kojoj je, osim Beograda, bilo i 16 razglednica sa slikama gradova Srbije. Autor ovih prvih serija je Vladislav Titelbah, poznati ilustrator, a dvorski fotograf Milan Jovanović je autor fotografija.
Izvor: / srbinside.rs/ July 19, 2013.

_____________________________________________________________________________________________________

 

SAMI SEBI NAJVEĆI PROBLEM…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ČETIRI STOTINE PROBLEMA

Uz čestitke maloj redakciji  povodom 400-stotog  broja BORSKOG PROBLEMA, sa željom da još dugo opstane, izražavam i zadovoljstvo što sam imao mogućnost, da za proteklih osam godina u četiri stotina brojeva ovog lokalnog nedeljnika, „obznanim“ više od stotinu tekstova i fotografija, sa iskrenom željom, da pre svega afirmišem neke od vrednosti kojih je na ovom prostoru u izobilju.

No, da ima problema i Problema, ima.

Bilo bi dobro da se u narednom periodu rešimo svih  problema.

Osim ovog.

Bora*S

___________________________________________________________________________________________

SAMI SEBI NAJVEĆI PROBLEM

Početna, temeljna ideja i mnogo „Problema“ bio je i ostao da naše društvo ima samo jedan problem-a to smo mi sami, naš mentalitet, naš odnos prema društvu i opštim interesima. Po meni, iz tog jednog problema proističu svi naši problemi. Imamo problem da se suočimo sa svim našim problemima. A, čini se da znamo šta nam se događa. I umesto da se primičemo izlasku iz začaranog kruga, otvaraju se novi krugovi pakla“, sustižu nas novi problemi.

Pa, kako onda u jednom malom „Problemu“ smestiti sve naše probleme, pomiriti sve interese i upodobiti sva mišljenja?

Kako promovisati istinu, životne vrednosti, pravdoljubivost i moral, kada lideri narodne volje, koje, čini se, sami biramo, pod istinom i moralom podrazumevaju samo svoje interese, a moral je postao rastegljiv kao guma.

Kako možemo biti zadovoljni? Živimo u vremenu tranzicije, raslojavanja, krize morala i poštenja. Malo je vizija i vizionara a previše onih koji pod okriljem evropskog puta trasiraju svoje lične potrebe, kojima nikada kraja. Ako im ne damo oni otimaju. Samo da znaju, da znam, da oni znaju, da znam.

Tek, osam godina je za nama. U 400 brojeva smestili smo preko 10.000 priloga, blizu 15.000 fotografija i par hiljada, pre svega naših sugrađana sa njihovim životnim pričama, sudbinama, uspesima i neuspesima. Presudna je uvek volja većine, pa su i naši junaci svoje vreme i svoje mesto u „Problemu“, shodno volji naroda.

I to je to… Samo nemoj neko da kaže da nema „Problema“.

Ljubiša Marinković, direktor, glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Borski Problem“.

___________________________________________________________________________________________

Povodom 400-tog broja Borskog problema

KO KAŽE DA NEMA PROBLEMA?

 Ove novine počele su život u nevreme – aprila 2006. Dok je vladao pomor nedeljnika sa višedecenijskom tradicijom, akušeri borskog lista neobičnog naziva teško da su mogli naći razloga za veru u dugovečnost svog čeda.

   Njihova uređivačka politika mogla se svesti na načelo da su stranice nedeljnika Borski problem izložbeni prostor za različita mišljenja. Bio je to svojevrstan otpor, gotovo misija naspram stava da najpre svi govorimo iz jedne glave, a potom iz onoliko koliko ima šefova stranaka. Ta totalitarno-prigušivačka namera nije ustuknula do danas, niti je prevaspitana. Lako se poznaje kada vlasnik partijske knjižice br. 1 govori o potpunom jedinstvu u stranci. Misli da je utrkivanje članova u pohvalama na njegov račun dobra utakmica. Isto kao i takmičenje u bacanju kamena na njegovog protivkandidata na stranačkim izborima. Milozvučno je i kada saradnik čelnika na konkretno pitanje novinara odgovori: „Nije korektno da o tome javno govorim pre predsednika“.

   Novine koje čitalac drži u rukama ne ignorišu realnost, te su otvorene za ljude  koji prosleđuju umovanja, ali i za one koji imaju svoja.

Kao praktično jedini nedeljnik u gradu bakra, budućim hroničarima Bora biće obavezno štivo. Svedočiće o vremenu bremenitom problemima, kada narodu i nije bilo mnogo do novina. Nekima zato što im je i prazan frižider važniji od štampe, dok su drugi nepokolebljivo uvereni da je čitanje samo za školarce. Treće je interesovalo „šta novine pišu“, pa su, kupovinom na kioscima, određivali tiraž za štampu. Broj čitalaca danas je mnogo veći od tiraža jer  pojedinci zloupotrebljavaju tešku socijalnu situaciju, kupe  novine kao za sebe, a onda ih čita cela familija.

   Imam dve vezane želje: da Problem poživi i da budem u funkcionalnom stanju – da  mogu da čestitam i prvi četvorocifreni broj…

   Pre više od pola veka mladi režiser Fransoa Trifo pokrenuo je talas novog filma remek-delom „Četiri stotine udaraca“. Sa dobrom namerom, baš toliko udaraca zadao je Borski problem pojedincima koji se ne zalažu za mogućnost da obelodane sopstveno  viđenje, nego samo da zanemi drugačije mišljenje.

                                                                                                    Jovan G. Stojadinović

________________________________________________________________________________________

NAJSKUPLJE KNJIGE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________

DESET NAJSKUPLJIH KNJIGA NA SVETU 

Za vas smo sastavili spisak od deset najskupljih knjiga ikada prodatih.

Nakon što ih pogledate, idite na tavan da proverite imate li kakvih zaboravljenih prašnjavih tomova — možda ste milioneri, a da toga niste ni svesni.

1. The First Book of Urizen, William Blake — $2.5 milion

Prvi put odštampana 1794. godine, knjiga The First Book of Urizen jedno je od glavnih dela (a neki kažu i najvažnije) iz Blakeovog opusa. Jedan od samo osam preostalih primeraka prodat je na aukciji u Njujorku (Sotheby’s), 1999. godine, za $2.5 miliona jednom privatnom kolekcionaru.

---

2. The Tales of Beedle the Bard, J.K. Rowling — $3.98 miliona

Pre nego što je ova knjiga izašla u ogromnom tiražu za masovno tržište, J.K. Rowling je načinila sedam originalnih primeraka, koje je autorka ispisala i ilustrovala svojom rukom. Šest primeraka je podelila prijateljima i urednicima, ali je 2007. godine jedna od sedam knjiga stavljena na aukciju. Ugrabio ju je Amazon.com za neverovatnih $3.98 miliona, što čini ovaj primerak najskupljim modernim rukopisom ikad kupljenim na aukciji.

Novac od prodaje knjige doniran je za humanitarnu  kampanju The Children’s Voice.

---

3. Geographia Cosmographia, Claudius Ptolemy — $4 miliona

Prvi štampani atlas sveta, i prva knjiga na svetu u kojoj se nalaze ugravirane ilustracije, Ptolemyjeva Cosmographia iz 1477. godine prodata je na aukciji u Londonu (Sotheby’s) 2006. godine za £2,136,000 (tadašnjih $4 miliona).

---

4. Traité des arbres fruitiers, Henri Louis Duhamel du Monceau — $4.5 miliona

Knjiga Traité des arbres fruitiers autora Henri Louis Duhamel du Monceau, koju su ilustrovali Pierre Antoine Poiteau i Pierre Jean François Turpin — $4.5 miliona

Definitivno najskuplja knjiga ikad napisana o voćkama (sadrži šesnaest različitih vrsta!), primerak ovog vrednog seta od 5 svezaka ilustracija i teksta prodat je za oko $4.5 miliona 2006. godine.

---

5. The Gutenberg Bible — $4.9 miliona

Primerak Gutenbergove Biblije Prodat je 1987. godine za tada rekordnih $4.9 miliona na aukciji u Njujorku (Christie’s). U svetu postoji samo 48 ovih knjiga, koje su prve odštampane pokretnom presom.

---

6. First Folio, William Shakespeare — $6 miliona

Iako je originalna cena knjige First Folio bila jedna funta (dve do tri ako si hteo kožni povez ili neki drugi ukras), očuvani primerci su sada među najskupljima kod kolekcionara knjiga. Procenjuje se da je ostalo samo 228 komada (od prvobitno 750). Suosnivač Microsofta Paul Allen 2001. godine kupio je jedan primerak za $6,166,000 na aukciji u Njujorku.

---

7. The Canterbury Tales, Geoffrey Chaucer — $7.5 miliona

Prvo izdanje iz 15. veka prodato je za £4.6m (tadašnjih $7.5) u Christie’s u Londonu 1998. godine. Od 12 poznatih primeraka prvog izdanja iz 1477. godine, ovaj je najduže ostao u privatnim rukama, originalno kupljen za £6, a kupio ga je grof Fitzwilliam na rasprodaji John Radcliffeove biblioteke u Christie’s 1776. godine.

---

8. Birds of America, James Audubon — $11.5 miliona

Knjiga Birds of America autora John James Audubona, koja je 2010. godine prodata za $11.5 miliona, nosi naslov najskuplje štampane knjige na svetu.

---

9. The Gospels of Henry the Lion, Order of Saint Benedict — $11.7 miliona

Njenu izradu naručio je Henry the Lion, Vojvoda od Saksonije, za oltar Djevice Marije u Katedrali u Brunswicku, a kupila ju je nemačka vlada na aukciji u Londonu 1983. godine za £8,140,000, (tadašnjih $11.7 miliona). Sa 266 stranica, uključujući 50 ilustracija preko cele stranice, knjiga se smatra remek delom romanesknog krasnopisa iz 12. veka.

---

10. The Codex Leicester, Leonardo da Vinci — $30.8 million

Najpoznatiji od da Vincijevih naučnih žurnala, ova beležnica u kojoj je na 72 stranice veliki mislilac svojom rukom ispisao razmišljanja i teorije o sve od fosila, kretanja vode do toga zbog čega mesec svetli. Rukopis je prvi put kupljen 1717. godine Thomas Coke, koji je kasnije postao grof od Leicestera, a zatim ju je, 1980. godine, otkupio kolekcionar Armand Hammer (koji je 14 godina bio vlasnik rukopisa, pa je knjiga nosila njegovo ime).  Bill Gates je 1994. godine kupio žurnal na aukciji za $30,800,000, čime je to postala najskuplja knjiga ikad kupljena. Gates je skenirao ovu knjigu za screensaver za Microsoft Plus! za Windows 95.

---

---

Izvor: buka ( 02.03.2013.)/ http://www.flavorwire.com

---

OPORI MIRIS „CVEĆA ZLA“…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________

Šarl Bodler (fr. Charles Pierre Baudelaire) , jedan od najvećih francuskih lirskih pesnika i jedan od najistaknutijih pisaca evropske moderne literature, rođen je na današnji dan, 9. aprila 1821. godine u Parizu.

Kada se Bodler rodio njegovom ocu, uglednom državnom činovniku bilo je šezdeset i dve, a majci samo dvadeset i osam godina. Rano je ostao bez oca, a teško mu je pala majčina preudaja. Bodlerovo detinjstvo bilo je u znaku neprestane čežnje za majkom i ljubomore i otpora prema očuhu. Bodler je još od rane mladosti pokazivao impulsivnost, prezir i pobunu prema svemu tradicionalnom. Bio je, kako je sam govorio, „predodređen na večnu samoću“.

***

OPORI MIRIS „CVEĆA ZLA“

GODINE 1857. još jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud.

Petnaest godina je Šarl Bodler pisao stihove, u koje je „utkao celo svoje srce“, kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom „Cveće zla“, u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlozima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare.

Posle Flobera, Pariski sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca. I Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti, carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera.

Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe. Do tada gotovo nepoznati pesnik našao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su čeprkali po njegovom privatnom životu.

Bodler je rođen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je: „moji preci ludaci i manijaci“. Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srećno. Mlada žena udata za starog i nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igračke, vodi ga u šetnju Bulonjskom šumom, poverava mu svoje tajne. Ovaj „dečji raj“ smrću starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlačnog oficira i zanesena svojom strašću i srećom potpuno zanemaruje sina.

U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao kaže: „Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo… Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majčinskom ljubavlju. Molim te da mi oprostiš što divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe sigurno bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug„.

NA BRODU ZA INDIJU      Bodlerov način života bio je žestoki šamar društvu, građanskim normama i roditeljima. Prvi korak  bila je veza sa jednom prostitutkom. Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je poznatim sastajalištima Pariza sa neuglednom pratiljom. Umoran od ove ekstravagantne igre, napustio je Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prošli. Ali egzotični pejzaži, neobična putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.

 Celog života će Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majčinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega večiti neprijatelj kome će celog života stvarati neprijatnosti. Svoj udobni dom napustio je jedne večeri posle svađe sa očuhom, i krenuo u neizvesnost. 

Želeo je da bude pisac i da živi od svog pera i rada.

Po povratku iz Indije u Pariz dobio je deo očevog nasledstva i tada počinju njegovi nezaboravni dani raskoši i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki raskošni stan prepun skupocenih persijih tepiha, stilskog nameštaja, slika velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priređivao pričale su se bajke. Našao je novu pratilju, prelepu meleskinju glumicu Žanu Dival. Bodler je nasledstvo nemilice rasipao i ubrzo je izgubio veći deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao nameštaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je stremio sve dubljem padu. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar, koji ga čuva potpunog mraka. Siromašan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratišta, pozajmljuje novac, gladuje, i svuda vodi Žanu Dival.

Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak suđenja, beležeći sve Pinarove oštre napade. Uvaženi carski tužilac više puta je ponovio: „Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti„.

Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svog života oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li većeg udarca za jednog pisca? I šta hoće ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malograđanske norme.

Bodler se na suđenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: „Vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da piše pravilnom ortografijom smatraju čovekom bez srca… Što se tiče osećanja, srca i drugih ženskih gadosti, setite se reči Lakonta de Lila: ’Svi elegičari su hulje’. Gade mi se vaši akademici. Gade mi se liberali. Gadi mi se tekući stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi više nikada o govornicima ničega„. Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao da je odgovor na tužbu carskog tužioca.

Posle višečasovnog suđenja, sud donosi odluku da se od 13 „optuženih“ pesama, šest ukloni iz knjige. Šarl Bodler je osuđen na kaznu od trista franaka, izdavačeva kazna je bila samo sto franaka. Posle Bodlerovog suđenja slavni Viktor Igo je izjavio: „To je retko odlikovanje koje može da dodeli sadašnji režim„. Ali ovaj proces još nije bio završen.

Velikom pesniku Francuzi nisu dali mira ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeći da isprave raniju grešku i da ga rehabilituju. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao čak i ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeći da nedostaju nove činjenice.

Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokušavaju opet obnovu procesa. Ali doživeli su neuspeh. I tako se čudesna igra između pesnika i delilaca pravde nastavila. A „osuđena“ knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. „Cveće zla“, čiji je opori miris razjario pravosuđe Drugog carstva, i pored svih zalaganja sudija i zakona nije do danas uvelo.

Lela Jovanović ( 08. jun 2012.) www.novosti.rs

ALBATROS

foto: commons.wikimedia.org

Često, šale radi, sa broda mornari
Love albatrose, silne ptice mora,
što slede, nehajni saputnici stari,
Lađu koja klizi vrh gorkih napora.
Tek što ih na daske stavi momčad čila,
Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
Kao red vesala što se uz njih lomi
Taj krilati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekad, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
Drugi oponaša, hramljuć, njegov let.
Pesnik liči ovom vladaru oblaka
što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
Prognan na tle usled ruganja opaka,
Džinovska mu krila smetaju da hoda.

U svom pesničkom delu Bodler je zadržao elemente romantizma, klasičnog paganizma i nagovestio simbolizam. S.V.

 „Cveće zla„, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske već i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika. O snazi i dometu tog uticaja govore reči pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom. „Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog“, rekao je Artur Rembo. Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski način predstavlja modernog čoveka“, govorio je Pol Verlen.

Zbirka „Cveće zla“ nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca, a to je, u svetskim okvirima, najčešće prevođeno i najviše objavljivano poetsko delo.

STRANAC

– Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?

– Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.

– A prijatelji?

– Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.

– A domovina?

– Ne znam na kojoj je širini smeštena.

– Lepota?

– Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.

– Zlato?

– Mrzim ga kao što je vama mrzak Bog.

– Pa šta onda voliš, neobični stranče?

– Volim oblake… što prolaze, tamo… divne oblake!

„Dao si mi svoj kal i stvorih iz njega zlato„-smeo je,  s punim pravom i  isinskim likovanjem, da uzvikne Bodler u poslednjem stihu nedovršenog „Epiloga drugom izdanju“ „Cveća zla“, kao što se svodi račun nad čitavim jednim životom i jednim delom, uz sva njihova postignuća i promašaje koji su pouzdano vodili uvek istom i ostvarenom cilju.

Priredio: Bora*S

Reference: Poezija(„Nova knjiga“, Beograd), RTS, Večernje novosti

LEPOTA GRAVIRE…

TAMOiOVDE______________________________________________________

 VESTI KROZ UMETNOST

Nekad su predstavljale prve udarne vesti o važnim bitkama, a danas su čuvari, ali i istorijskih događaja nekadašnje lepote gradova

Ono što su danas razglednica, novinska fotografija i televizijska slika nekad je bila gravira. Vekovima, od pronalaska štampe do pronalaska fotografije, gravira je svetom širila lepotu gradova i obaveštavala o bitkama i sličnim događanjima. Bila je važno i veoma cenjeno sredstvo prenošenja vesti.

 I zahvaljujući njima danas znamo kako su izgledali gradovi, predeli, kako se ratovalo, živelo, odevalo. Ukratko, kako je nekad bilo. Naravno, to je istovremeno priča i o prošlosti grafike i štampe, o drvorezu, bakrorezu i litografiji, o razvoju tehnika pomoću kojih se pravi gravira.

 U Muzeju grada Beograda se, na primer, čuvaju mnoge gravire o Beogradu. Najlepše i najvažnije od onih nastalih između 16. i 19. veka pokazane su na izložbi „Breg za razmišljanje” i objavljene u istoimenoj monografiji. Autor izložbe i monografije Vladimir Tomić lepo i dokumentovano priča o njima.

  „Breg za razmišljanje”, našu prestonicu nekad su tako zvali u Carigradu. Gravire koje otkrivaju kako je Beograd izgledao i šta mu se događalo u vremenu pre nego što je pronađena fotografija štampane su u Beču, Amsterdamu, Nirnbergu, Veneciji, Frankfurtu na Majni, Augzburgu, Parizu, Rimu, Londonu, Beogradu, i drugim evropskim centrima.

Među njihovim autorima bili su značajni umetnici, a mnogi izdavači posvećivali su Beogradu ilustrovane monografije i albume. Ta izdanja su, zatim, često ponavljana i objavljivana u raznim gradovima što jasno ukazuje da Beograd nije slovio samo za izolovano utvrđenje na granici Osmanskog i Habzburškog carstva, nego za ključni grad ovog dela Evrope.

                                          Prvo posle Biblije
Najstariji podatak o Beograda sačuvan među gravirama Muzeja grada ujedno je i njegovi prvi poznati prikaz. Zahvaljujući drvorezu koji je 1522. godine izradio Zebald Beham u Nirnbergu, znamo kako je tekla bitka 8. avgusta 1521. godine zato što se na graviri jasno vidi da janičari nadiru ka Donjem gradu. Grad je bio nepripremljen za borbu, bombardovan je više od mesec dana, ali da je ipak branjen sve do tog 8. avgusta koji je zabeležio Beham.

Tri nedelje posle bitke, pritisnuti glađu i oskudicom, Srbi su predali Beograd a Turci su posle dve neuspešne opsade (1440. i 1456. godine) napokon otklonili prepreku ka hrišćanskoj Evropi. Bio je to prvi ratni pohod sultana Sulejmana Drugog Veličanstvenog koji je, osvojivši prostor od srednje Evrope do Indijskog okeana, obezbedio Osmanskom carstvu položaj svetske sile.

  Behamov drvorez otisnut je u radionici Volfganga Reša u Nirnbergu, brzo se proširio po ostalim delovima Evrope zainteresovanoj za osmansko napredovanje, i dugo je uticao na docnije grafičke predstave o Beogradu. Na primer, veoma sličan Behamovom je drvorez Jakoba Klauzera objavljen u četvrtom izdanju slavnog dela „Kosmografija“ Sebastijana Minstera štampanog u Bazelu 1550. godine, dela koje je imalo 46 izdanja na šest jezika. Posle Biblije bilo je najčitanije delo, a predstavlja prvi sveobuhvatni naučni opis sveta.

Do Velikog bečkog rata 1683. godine Beograd je bio česta tema gravira. Najčešće je predstavljan sa dunavske strane, tako da se jasno vidi njegovo pristanište. Gornji i Donji grad opasani su jakim i visokim srednjovekovnim zidinama. Bela (Temišvarska) kula branila je ulaz u dunavsko pristanište. U Gornjem gradu mogao se videti i zamak despota Stefana Lazarevića sa kulom Nebojšom. Na svim kulama istaknut je polumesec.

                                            Na poziv kneževa
Vest o habzburškom osvajanju Beograda u leto 1688. godine povećala je zanimanja Evrope za najznačajnije utvrđenje, kako je s pravom nazivan Beograd. Nastala je poplava ratnih hronika, putopisa i istorija ilustrovanih mnogobrojnim gravirama. Neke od njih rađene su prema skicama vojnih kartografa i inženjera koji su na licu mesta načinili brojne crteže opsednutog grada. Tako se, za vreme opsade, u štabu Maksimilijana Bavarskog nalazio i inženjer Johan Baptist Gump kome je naloženo da izradi veliku kompoziciju i celoviti prikaz tadašnjeg Beograda. On je predstavio tok opsade, plan grada i okoline i sam Beograd.

  Legendama je označio 41 objekat: tvrđavu, zamak despota Stefana, palatu velikog vezira, veliki karavansaraj koji je sazidao Mehmed paša-Sokolović, sudnicu, veliku mošeju i bolnicu, gradsko kupatilo i druge značajne građevine.

Gumpovo delo je u Minhenu objavio Mihael Vening, bavarski dvorski graver. Njegov bakrorez se sastoji od devet sastavljenih listova. Na njemu je prvi put prikazan detaljan plan grada, tačnije od prethodnih i od mnogih budućih.
    U 18. veku Habzburško i Osmansko carstvo tri puta je ratovalo na teritoriji Srbije, pa je Beograd opet bio u žiži interesovanja evropske javnosti. Za kratko vreme, u najrazličitijim evropskim štamparskim centrima, izdat je veliki broj planova, karata i ratnih scena vezanih za Beograd. Augzburški izdavač Kaspar Brehenmaher je 1717. godine celu knjigu posvetio Beogradu. U njoj su barkozeri Gotfrida Roga.

 Izgled Beograda iz tog vremena poznat je po mnogim gravirama rađenim po crtežima nastalim u samom gradu. Ovde je 1739. i 1739. godine boravio Fransoa Nikola de Spar, dvorski slikar princa Karla Aleksandra od Lorene. Slikao je Beograd iz raznih uglova, da bi 1751. godine u Beču izradio veliki atlas u kome je objavio nekoliko izgleda i dva plana. Srpska javnost je Sparove radove upoznala tek 1905. godine u časopisu „Nova iskra” koji je od avgusta do novembra objavljivao tekst „Beograd od 1717-1739. po arhivskim izvorima” istoričara Teodora Stefanovića Vilovskog i ilustrovao ga litografijama Petra Markovića urađenim po Sparovim crtežima.

  Poznati bečki slikar i pejzažista Jakob Alt na proputovanju 1821. godine naslikao je nekoliko izgleda Beograda. Jedan je, na primer, objavljen u petom tomu velike edicije „Mejerov Univerzum” Jozefa Mejera koja je izlazila od 1833. do 1861. godine u 17 tomova na 12 jezika sa više od 80.000 pretplatnika u celoj Evropi. Kneževi Mihailo i Milan Obrenović pozvali su u Beograd bečkog slikara Karla Gebela 1861. i 1881. godine.

Njegove radove pretvorio je u gravire 1863. godine bečki izdavač Johan Heler. U Srbiji je 1861. godine boravila i Julija Vitgens koja je naslikala zasedanje Preobraženske narodne skupštine u Kragujevcu i nekoliko scena i panorama Beograda. Ministarstvo unutrašnjih dela odbilo je njenu molbu da plati objavljivanje radova, ali je zato njena panorama objavljena u Beču.

Za vreme srpsko-turskih ratova svi veći evropski ilustrovani listovi poslali su u Beograd i Srbiju ratne dopisnike i crtače. Stoga se veliki broj novinskih drvoreza, ksilografija, sa izgledima Beograda i ratnim scenama iz Srbije istovremeno pojavio u Parizu, Londonu, Beču, Lajpcigu, Pragu. U Beogradu je 1876. godine boravio DŽ. Skot i nacrtao nekoliko slika grada (pijaca na Zelenom vencu, Dorćol, rezidenciju kneza Milana, tvrđavu, Abadžijska čaršija).  Njegovi crteži često su objavljivani u evropskim ilustrovanim listovima.

                                             Tramvaj na struju
Naši štampari i autori su , naravno, takođe bili zainteresovani za Beograd. U to vreme je na Dorćolu radio litografski zavod Vilhelma Kina, bio je agent Carsko-kraljevske dvorske veštačke štampe i artističkog zavoda Rajfenštajna i Reša iz Beča. On je 1878. godine objavio litografiju sa 13 izgleda grada. Karađorđevo osvajanje Beograda zabeleženo je litografijom objavljenom u prvoj od dve knjige „Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa” Konstantina Nenadovića, objavljenoj u Beču 1883. godine.
———————-
Snaga Evrope

   Jedan od najznačajnijih francuskih kartografa i izdavača, Nikola de Fer, kraljevski geograf trojice kraljeva iz dinastije Burbon, objavio je plan Beograda u osmom tomu svog znamenitog dela „Snage Evrope” iz 1695. godine. Plan je izradio Herman van Lon.
   Pomenimo i scene bitke kod Beograda koje je naslikao Jan van Huhtenburg, dvorski slikar iz pratnje Eugena Savojskog, a koje je bakrorezao Jan Vandelar, objavljene su u Hagu 1729. godine.
———————-

    Prvu geografsku kartu Kneževine Srbije u Beogradu je nacrtao 1843. godine Jovan Bugarski. Litografisao je Anastas Jovanović. U donjem desnom uglu naslikana je grupa Srba okupljenih oko hrasta na kome je srpski grb, s panoramom Beograda u pozadini. Bugarski i Jovanović objavili su kartu o svom trošku u Beču 1845. godine i posvetili je tada već bivšem knezu Mihailu Obrenoviću. Karta je objavljena u nekoliko varijanti pa i na francuskom jeziku. To je prva srpska karta koju je priznala tadašnja stručna javnost i na koju su se pozivali i mnogi strani sastavljači mapa Srbije.
    Novinski drvorezi na kojima je Beograd bili su vrlo česti u novinama objavljivanim u poslednjim decenijama 19. veka. 

   „Ilustrovane novine” su, na primer, objavile ksilografije nove pruge Beograd–Niš na osnovu crteža Karola Satmarija. Izgled novog dvora, srpskog ilustratora češkog porekla Vladislava Titelbaha objavljen je 1886. godine u rimokatoličkom ilustrovanom nedeljniku iz Regenzburga.

Za album fotografija „Grad Beograd” u izdanju Svetozara Velickog iz 1895. godine Petar Marjanović izradio je litografiju sa prikazom prvog beogradskog električnog tramvaja iznad pivare Đorđa Vajferta.
  А onda se krajem 19. veka pojavila fotografija i polako ali sigurno graviru iz svakodnevnog života potisnula u muzeje da dočekuje buduća vremena kojima će pričati o prošlim.

(Fotografije iz arhiva Muzeja grada Beograda)
Autor: Sonja Ćirić/politikin-zabavnik.rs/ broj: 3174    2012

---