NIŠTA SLIČNO NIJE VIĐENO..

tamoiovde-logo

Zaboravljeno tajanstveno groblje Nemanjića – ništa slično nije viđeno!

Novopazarski arheolozi otkrili tajanstveno srednjovekovno srpsko groblje. U srpskoj nekropoli pokojnici su sahranjivani od 12. do 18. veka

nemanjici-groblje-izaberi-2Posvećeno tle hrastovog gaja na brdu Glavica u zelenoj deževskoj dolini krije misteriozno srpsko srednjovekovno groblje, otkrili su nedavno arheolozi Muzeja Ras u Novom Pazaru.

Hiljade ogromnih kamenih spomenika neobičnih oblika pokriva kao divovski pločnik kupasto uzvišenje na čijem je vrhu ogroman hrast. Njegova moćna krošnja nadnosi se nad „časnu trpezu“ koju je hirurški precizno otesao od kamena neki davno zaboravljeni majstor.

BESPUTNA DOLINA KRALJEVA

Nedaleko od srednjovekovne nekropole na Glavici prolazi izlokani poljski put koji povezuje niz izumirućih srpskih sela u deževskoj dolini sa sličnima na Goliji.
Malobrojni preostali planinci, stanovnici nekadašnjih poseda Nemanjića, nadaju da će u 21. veku i do njih stići asfalt.

Prastaro groblje nalazi se na samom kraju deževske doline, kraj sela Ljuljac, tamo gde se pojas plodne ravnice sužava i pretvara u uspon na strme obronke Golije.

– Reč je o neverovatnoj srpskoj nekropoli gde su pokojnici sahranjivani od 12. do 18. veka. Spomenici su monumentalni i jedinstveni, ništa slično nije viđeno. Nažalost, nije bilo novca za detaljnija istraživanja – priča Dragica Premović Aleksić, direktor Muzeja Ras u Novom Pazaru.

Ona je otkrila drevno groblje i nada se da će država naći novac za detaljnije istraživanje nekropole, pre nego što je unište pljačkaši arheološkog blaga koji su prerovili sva stara srpska groblja u okolini.

Arheolozi smatraju da je samo mistično strahopoštovanje koje šire kameni spomenici sačuvalo od pljačkaša brdo iznad deževske „Doline kraljeva“, u kojoj su se nalazili dvorovi Nemanjića.

– Neki spomenici su ogromne fino isklesane ploče s urezanim krstovima, na drugima su predstavljani i likovi pokojnika, a treći izgledaju kao ukrašeni krov kuće „na dve vode“.

Najneobičnije smo nazvali „delfini“ jer su isklesani od ogromnih kamenih blokova u obliku ribe, jednog od najstarijih hrišćanskih simbola.

Ima i uspravnih minuciozno ukrašenih spomenika s likovima – upućuje nas Dragica Premović Aleksić dok sa jakog podnevnog sunca ulazimo u duboku senku i tišinu hrastovog gaja.

Tu se ukazuje neverovatan prizor gusto načičkanih kamenih gromada pokrivenih debelom mahovinom koje se zrakasto šire oko časne trpeze pod starim hrastom.

Nekoliko desetina metara dalje, na podnožju brega gde prestaje linija drveća, podignuta je žičana ograda kraj koje je i moderno groblje.

– Iako se nove nekropole podižu preko starih, ovde to nije slučaj. Glavica je tabu za narod okolnih sela, koji čuva predanje o dvorovima i imanjima Nemanjića u deževskoj dolini.

Ova neobična nekropola mogla bi da bude gradsko groblje iz srednjovekovnog perioda kad je po predanju deževska dolina bila gusto naseljena – zaključuje Dragica Premović Aleksić.

(Novosti)

Izvor: srbin.info/2015/02/27/

_____________________________________________________________________

MAGLIČ, KAMENA KRUNA NAD REKOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

I dok je klisura Ibarska skoro u polumraku, okupan novembarskim suncem, na jednom od zapadnih ogranaka Stolova, 20 kilometara uzvodno od Kraljeva, u klisuri reke Ibar, 150 metara iznad nivoa reke,  uzdiže se grad Maglič.

Poseban, izuzetan.

Poželite li da ga „osvojite”, kad ga ugledate ovakvog i dopadne vam se na prvi pogled ili vam se dopao još ranije, neophodna  vam je odvažnost, spretnost upornost i strpljenje. Da.

Uostalom, znate kako to već ide sa posebnima. I izuzetnima.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________

Do Magliča, sa pozicije na kojoj sam se nalazio, vodi dotrajali i ne baš bezbedan viseći most preko brzog i moćnog Ibra, a potom, nešto od kilometra duža , strma, krivudava i uska „kozja” staza.

Čak šta više, zbog dotrajalosti- upotreba mosta je i zabranjena.

Dakle, ako ipak na sopstven rizik osvojite ovaj utvrđeni grad, uverićete se da je baš zahvaljujući teškoj dostupnosti, uspešno preživeo sve nevolje, ratne, prirodne i druge nepogode, tokom više od 700 godina postojanja.

U unutrašnjost utvrđenja ulazi se kroz dve kapije, koja ima izduženu osnovu, prostire se u pravcu severozapad-jugoistok, zahvata površinu od 2.190 metara a opasana je visokim bedemima koji povezuju 8 kula.

Na severoistočnom kraju nalazi se šanac usečen u stenu. Iznad šanca uzdiže se „Donžon-kula“ sa malim gradom. Na suprotnom kraju, smeštene su jedna uz drugu tri kule koje se uočavaju sa velike udaljenosti. Sa ovih su držaoci utvrđenja kontrolisali ulaz u i izlaz iz klisure  Ibra, čije je korito nekoliko kilometara pre Magliča gotovo pravolinijsko, što je omogućavalo izvanrednu preglednost.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ko i kada je podigao ovo srednjevekovno utvrđenje- nije sasvim pouzdano utvrđeno. Od nekoliko pretpostavki navodim dve-moguće najverovatnije.

Po jednoj, grad je podigao Stefan Prvovenčani da bi štitio svoju zadužbinu Žiču sa jedne i Studenicu, zadužbinu Nemanjinu, sa druge strane.

Druga pretpostavka-Maglič je podigao njegov sin Uroš II, kako bi sprečio najezdu i prodor Mongola kroz Ibarsku klisuru i tako zaštitio Sopoćane i Studenicu.

Širenje srednjevekovne srpske države doprinelo je da Maglič izgubi na svom prvobitnom značaju „čuvara“granice, pošto se našao u srcu te države.

No, gubeći na jednom, dobija na drugom-postaje sedište srpskog arhiepiskopa Danila II, koji odavde upravlja crkvenim i državnim poslovima.

Otud i prve tragove o njegovom postojanju nalazimo u zapisima arhiepiskopa Danilo, koji potiču iz 1337. godine.

Sudeći po tome, najverovatnije da je grad podignut u 13. veku.

No, ako činjenica o tačnom vremenskom periodu njegovog nastanka nije sasvim poznata, očigledno da je Maglič imao sasvim jasnu funkciju a ta je, pre svega kontrola i zaštita karavanskog i vojnog puta koji vekovima unazad prolazi ovuda, kroz klisuru duž toka reke Ibar.

 Autor: Bora Stanković