DEVOJAČKO KOLANČE…

tamoiovde-logo

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

 

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

 

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

__________________________________________________________________

Advertisements

SRBI OPERISALI JOŠ U 12. STOLEĆU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Epohalno otkriće arheologa u selu Mažići kod Priboja – Srbi su još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno.

TamoiOvde-Manastir

Manastir Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja

  Epohalno otkriće arheologa u selu Mažići kod Priboja – Srbi su još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno. U manastiru Svetog Nikole Dabarskog, u Pribojskoj Banji, postojala je velika bolnica sa medicinskim instrumentima, koji se ne razlikuju mnogo od današnjih.

  Istorijska nalazišta na iskopinama manastira Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja, prema onome što je do sada pronađeno i otkriveno i sudeći po tvrdnjama stručnjaka, govore da su Srbi još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno.

  Saznanja govore da su Srbi mnogo pre Nemaca, savremenije i uspešnije lečili ljude, a dokazano je i da je u manastiru Svetog Nikole Dabarskog, koji se nalazi u Pribojskoj Banji, takođe postojalo lečilište.

   Srpski kaluđeri preteče u medicini

   Arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju Savo Derikonjić rekao je da je ono što je otkriveno nakon višegodišnjeg istraživanja zaista epohalno – u manastiru je postojala bolnica, a u njoj medicinski instrumenti, koji se ne razlikuju mnogo od današnjih.

TamoiOvde-Medicinski instrumenti

Neki od pronađenih medicinskih instrumenata

 Donedavno se mislilo da je čuveni turski putopisac Evlija Čelebija, koji je boravio u manastiru u selu Mažići 1620. godine, preterivao u opisu onoga što je video i zatekao, ali arheološki nalazi to sve potvrđuju.

„Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. U njemu ima više od pet stotina kaluđera, a okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Ušao sam u ovaj divni manastir da bih mogao pažljivo da ga razgledam. U njemu ima jedna ćelija u koju sam takođe želeo da uđem, ali mi, siromahu, jedan mladi duhovnik ne dade da uđem“, napisao je Čelebija u svom putopisu o boravku u manastiru Mažići kod Priboja.

Više je nego jasno i zašto kaluđeri nisu dozvolili Turskom putopiscu da uđe u jednu posebnu ćeliju.

„To je u stvari bio ulaz u manastirsku bolnicu, koja je brižljivo čuvana od radoznalaca. A Evlija Čelebija bio je i turski špijun, koji je davao obilje podataka svojoj carevini koja je u to vreme vladala ovim prostorima“, objašnjava Savo Derikonjić, arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju.

TamoiOvde-Derikonjic Savo

Savo Derikonjić

 „Ono što smo otkrili zaista je epohalno. Uz medicinske instrumente, preteče današnjih hirurških instrumenata koji se mnogo ni danas ne razlikuju od ovih savremenih, pronašli smo ostatke pokojnika istražujući do sada 165 grobova srednjovekovne nekropole i jasno utvrdili da su kod desetina njih vršeni u 12. i 13. veku, ali i kasnije, sve do 18. veka i paljevine manastira, vrlo složeni hirurški zahvati, poput vrlo složenih operacija na ljudskoj lobanji. Neki su lečeni, a nekima su vidane rane nakon teških bitaka i ranjavanja. Imamo dokaze da su mnogi od njih živeli nakon operacija još godinama.

  Prema našim procenama, oko manastirskog kompleksa je najmanje dve hiljade skeleta, a reč je uglavnom o onima koji su tu lečeni i operisani“, naveo je Derikonjić.

 Samo na prostoru jedne sonde registrovano je više od sto skeleta različite starosti i pola. Na tim ostacima, posebno lobanjama pokojnika, vidljive su operacije, kod jednog je pronađeno liveno bronzano dugme koje najverovatnije pripada 12. veku, kao i dva dubrovačka denara iz sredine 13. veka.

 „Pronašli smo instrument za izvlačenje metaka sa svrdlom, koji potiče oko 1520. godine, ovaj instrument iz manastira Svetog Georgija je sedam milimetara duži od sačuvanog analognog primerka koji se nalazi u Germanskom nacionalnom muzeju u Nirnbergu. Zatim, mali hirurški šestar iz 15. veka, i viljušku za amputaciju iz 16. veka.

TamoiOvde-medicinski instrumenti 2Ono što je za nas bilo zaista začuđujuće i epohalan pronalazak su naočare „lenonke“, kakve je nosio čuveni „Bitls“ Džon Lenon. Ove naočare, kao funkcionalno pomagalo u operacijama, potiču iz 15. veka, sa okvirima od profilisanog bakra i malim elipsoidnim alkama za prihvatanje. Očigledno da je reč o najstarijim naočarama lenonkama“, ističe Derikonjić.

Derikonjić kaže da su u poslednje vreme, nakon obnove manastira Mažići, na žalost, stala istraživanja manastirske bolnice.

A stalo se zbog srpskog posla, pošto jedan meštanin na čijem je imanju jednim delom manastirski kompleks traži velike pare i stanove za decu da bi ustupio to parče zemlje arheolozima radi prekopavanja i istraživanja.

Inače, i svet je već pokazao veliko interesovanje za epohalna medicinska otkrića u manastiru Mažići, bila je planirana čak i izložba pronađenih predmeta i medicinskih instrumenata u Budimpešti, ali što zbog nedostatka para, ali i zastoja u nastavku istraživanja, ova otkrića koja menjaju istoriju medicine i u Evropi, ali i u svetu, ostaće još neko vreme tajna.

Izvor: rts.rs

RTANJ, MAGIČNA SRPSKA PLANINA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Mistična,  piramidalna, prepuna tajnovitih zlatnih, lekovitih, magnetskih izvorišta, zagonetnih svetlećih kugli, ova planina je, beleže i naučnici, i jedina veza sa vasionom i vanzemaljcima

 rtanj-mesectamoiovde1Hoće li Rtanj, 200 kilometara udaljen od Beograda, između Sokobanje i Boljevca, s najvišim vrhom Šiljak 1.565 metara odakle puca vidik na Savu i Dunav, na Kopaonik, Suvu i Staru planinu, s retkim prirodnim, mističnim čarima, afrodizijačkim rtanjskim čajem, skrivenim zlatom i najzdravijom vodom za piće nazvanom „Euro-akva“, kao i dokazanim magnetizmom i zagonetnim svetlećiim kuglama na piramidalnom vrhu, ponovo oživeti, pitanje je koje odavno zaokuplja našu i svetsku javnost.

Rtanj-2-150x150Poslednjih dana Rtanj je, zahvaljujući i pisanju engleskih listova „Tajmsa“ i „Dejli mejla“, postao jedna od svetskih atrakcija, jer će se, u slučaju smaka sveta po proročanstvu Maja, navodno jedino tamo održati život.

– „Milenijum grupa“ iz Beograda zaokružila je turističku ponudu, ali je to nedovoljno, pa smo rešili da dovedemo investitore i, uz pomoć Opštine, preuredimo oko 100 napuštenih kuća i ceo kraj učinimo atraktivnijim za goste iz zemlje i sveta. Mnogi će poželeti i da se vrate ili započnu život na Rtnju. U nekoliko zgrada vratili su se penzionisani rudari ili njihova deca i unuci iz Beograda, Bora, Kruševca i oni tu provode leto. Ipak, ostalo je niz domova i lepih zdanja prepuštenih zubu vremena -kaže dr Nebojša Marjanović, predsednik Opštine Boljevac dodajući da je „Milenijum grupa“ već obnovila motel i, u saradnji sa Opštinom Smederevo, nekadašnji Pionirski dom sa 200 postelja. Uređen je prostor oko motela, gosti su zadovoljni domaćom hranom (gibanica i rtanjsko kiselo mleko imaju brend) i čistim vazduhom, stazama za šetnju, sportskim terenima.

1170007.73-Za svaku Novu godinu dođe najmanje 300 do 500 gostiju.  Da je i hiljadu mesta bilo bi malo. Kada se obnove preostali ruinirani objekti dolaziće, kao nekad, i đačke ekskurzije, planinari, izviđači, berači lekovitog bilja, lovci, ali i oni koji veruju u vanzemaljska bića na Rtnju i ostale čudne pojave u ovom kraju-podsećaju u Turističko-ugostiteljskom komleksu Rtanj, ne zaboravljajući planinarske uspone za Božić i Vidovdan kada se okupi i do 7.000 ljudi.

Vlasnik restorana „Šumski raj“ Dragoslav Milenović „Šou“ više od tri decenije živi u starom rudarskom naselju ispredajući neponovljive, uverljive priče:

1171007.74-Planina je tajnovito šupljikava, u sebi sadrži najlekovitije bilje i vodu , recimo „muški čaj“, zlato.Vanzemaljci se u sve to bolje razumeju nego mi. To je potvrdila i knjiga Dušana Ninića „Otkrića“ o Rtnju, vanzemaljcima i obnovljenom svetu. Na novim otkrićima radi i Centar za istraživanja i ekologiju „Duh Rtnja“ koji okuplja naučnike iz Srbije i celog sveta. Oni su ubeđeni u magičnu moć rtanjske piramide koja će nas spasiti od apokalipse. Jer, Rtanj je navodno jedinstveni i jedini antenski stub u svetu „vezan“ sa kosmosom.

Dr Marjanović neće da otkrije sve poslovne tajne.

Image19891-Obnoviće se stara naselja, vratiti otvoreni bazen, ponovo podići veliki park sa 150 vrsta drveća i ukrasnog šiblja, spreman je i muzej Rudnika Rtanj, jedinstven u svetu. Bitno je i da se završava dogradnja savremenog puta Zaječar-Paraćin -naglašava dr Marajanović podsećajući da je rudnik uglja na ovim prostorima otvoren 1902. i da je radio i prvih godina nakon Drugog svetskog rata. U rudniku je, primerice, 1923. godine radilo oko 600 rudara koji su godišnje davali pet do deset odsto ukupno iskopanog uglja u Srbiji.

 Brendirana i rtanjska voda “Ultima”

Rtanj-6-150x150Od pre tri godine, podno Rtnja, otvorena je prva Fabrika zdrave pijaće vode u istočnoj Srbiji “Euroakva”, jedina koja ništa ne “fabrikuje”, jer se direktno sa izvorišta pretače u boce. Moćna, rtanjska zdrava voda danas je na tržištu Srbije, Crne Gore, Nemačke i Malte. Vlasnik fabrike „Megatrend“ Beograd, uložio je u otvaranje 3,5 miliona evra. Ove godine potrošačima biće ponuđeno 6 miliona, mada je godišnji kapacitet 65 miliona litara. I to je neizmerno, nekada tajnovito, blago magičnog Rtnja.

 Kapelica na vrhu piramide

Na vrhu Rtnja nalaze se ostaci kapelice posvećene Svetom Đorđu, koju je svom mužu Julijusu Minhu, bivšem vlasniku rudnika kamenog uglja, podigla supruga Greta početkom tridesetih godina 20. veka. Ovu kapelicu dinamitom su razrušili “lovci na zlato”.

Gotovo ista kapela sagrađena je u etno naselju podno Rtnja, ali će Opština Boljevac sve učiniti da se dogradi i ruševima na vrhu planine, jer je reč o svojevsrnoj turističkoj atrakciji i sećanju na prvog vlasnika čuvenog rudnika.

Tekst: B. Filipović/Foto: Bora*S, B. Filipović, trojka.rs

TAJNA NEDOSTAJUĆEG SRCA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________ MISTERIJE: NA TRAGU OTKRIĆA TEGLE SA SRCEM DOKTORA RAJSA

Bezobrazni Englez hteo da me prevari  

Poznata detektivka i književnica Vera Bužarovska tvrdi da zna gde se nalazi ukradena relikvija koja je pripadala velikom prijatelju srpskog naroda, a koja je nestala bez traga iz kapele na vrhu Kajmakčalana, gde je pohranjeno po njegovoj izričitoj želji. „Odvešću do tog mesta svakoga ko je spreman da dobro plati”, poručuje makedonska Agata Kristi  Pune tri decenije u malom ćupastom, mermernom sarkofagu na vrhu Kajmakčalana nedostaje tegla u kojoj je, po sopstvenoj želji, sahranjeno srce velikog švajcarskog lekara i humaniste dr Arčibalda Rajsa.

Kad i ko je odneo tu relikviju srpskog naroda ostaje zagonetka za čije razrešenje, izgleda, nisu zainteresovani ni oni koji Rajsa ubrajaju u najveće prijatelje Srba. Nije utvrđeno kad je dr Arčibald Rajs doneo odluku da mu, kad napusti ovaj svet, srce počiva na Kajmakčalanu, ali je poznato da je to obznanio u dodatku testamenta koji je “Politika” objavila na dan njegove sahrane 10. avgusta 1929. godine. Rajs je tražio da njegovo srce “bude stavljeno u jedan bokal i da se jednom zgodnom prilikom odnese na Kajmakčalan, gde će ga staviti kod kapele, ne zakopavajući ga”. “Ja sam voleo srpsku zemlju, i drago mi je kad pomislim da će moje srce počivati i nestati na najponosnijem vrhu srpskih zemalja, pored drugova koje sam gledao kako umiru”, napisao je dr Arčibald Rajs neposredno pre iznenadne smrti, 8. avgusta 1929. godine. Testamentarnu želju ispunio mu je njegov prijatelj i saborac, slavni pilot srpske armije Sava Mikić.

 Tajna kapelice

Prilikom nedavnog susreta sa poznatom makedonskom književnicom Verom Bužarovskom slučajno smo se dotakli dr Rajsa. Na njeno pitanje imam li sanjanu a napisanu temu odgovorio sam potvrdno, rekavši da je to zagonetka koja bi se najpreciznije izrazila pitanjem: gde je stvarno srce dr Rajsa?! Sagovornica me je čudno odmerila a onda je rekla: šta biste rekli ako vam kažem da vam je ta profesionalna želja blizu ispunjenja? Pred očima mi je tog trenutka iskrsao mali ćupasti sarkofag od mermera koji stoji na ulazu kapele na Kajmakčalanu a u kojem je daleke 1929. godine, u tegli, pohranjeno Rajsovo srce. Prilikom svakog od tri pohoda kapeli na slavnoj Koti 2521 na vrhu Kajmakčalana, koju je svojim palim div junacima podigao kralj Aleksandar Karađorđević, dugo sam zurio u tu malu urnu pitajući se kakav li je stvor koji je odatle uzeo teglu sa doktorovim srcem i gde li je taj zemni ostatak tog zaista plemenitog čoveka. Odgovor nisam dobijao od saputnika, među kojima je bilo istoričara, diplomata, starih vojnika i planinara, od kojih su neki “prenosili” priču da su srce odneli Bugari.

Nisam našao nikakav trag ni u stotinama hronika i dokumenata. A onda me je jedna vremešna spisateljica bacila na Kajmakčalan, verovatno i ne sluteći da sve napisane i nenapisane priče nisu ništa u poređenju s onom koja bi mi pomogla u odgonetanju zagonetke vezane za sudbinu doktorovog srca. – Znate li vi, gospođo, ko je bio doktor Arčibald Rajs? – pitao sam je zatečen nagoveštajem da bi baš ona mogla da bude karika za kojom bezuspešno tragam. – Znam taman toliko koliko je dovoljno da vas dovedem u stanje u kojem sam i sama bila pre tridesetak godina kad sam videla čoveka zbog čije ćerke je taj čudni doktor napismeno zamolio da mu srce bude pohranjeno tamo gde se u jednom danu promene četiri godišnja doba. Zatečen novim podatkom koji niko nikad ranije nije spomenuo u Rajsovom životopisu, blenem u sagovornicu siguran da pisac prvog kriminalističkog romana u makedonskoj literaturi pravi fabulu za neku novu misteriju. -Pitate me dali znam ko je Arčibald Rajs, a izgleda malo znate o suštini njegove pismene molbe srpskim vlastima da mu srce ostave u kamenoj urni u onoj nedođiji na Kajmakčalanu. I niste vi jedini, mnogi su o njemu napisali knjige, snimili filmove, ali, sem paušalnih delova iz njegove opomene “Čujte, Srbi”, ne znaju ništa o suštini Rajsove veze sa Kajmakčalanom. I nemojte mi samo reći da je ona u činjenici da je Švajcarac bio sa hrabrim srpskim seljacima koji su golim rukama Bugare i Nemce najurili sa onog ukletog brda…  

Pastirica omađijala Švajcarca

Tako sam čuo ovu neverovatnu priču. Gospođa Bužarovska je, pre tridesetak godina, snimajući dokumentarac o selima u podnožju planine Nidže, naišla na starog pastira koji joj je ispričao da je posle Prvog svetskog rata tu često dolazio neki doktor, Nemac, koji je u planini upoznao mladu pastiricu a koju je hteo da odvede i da se njome oženi. “Od predratnog oficira sam saznala da je taj prosac bio upravo dr Arčibald Rajs. Izgleda da nije mogao da prežali lepu čobanicu koja ga je odbila pa je odlučio da tu stvarno ostavi svoje srce”, priča gospođa Bužarovska. Vrlo zanimljiva ali malo verovatna priča, prekidam monolog sagovornice… -Istinita je, gospodine, jer sam ja, pošavši tragom te priče, stigla do onoga za čime vi, kako rekoste, tragate dvadeset godina, do srca dr Rajsa.  Kažem joj da sam se takvih priča naslušao i da su one, s godinama i zatiranjem tragova, sve fantastičnije.. – Stari trik, ali kod mene ta provokacija ne pali. Vi biste da me navedete da vam odam ovu veliku tajnu – kaže mi sagovornica i objašnjava da je to umalo pošlo za rukom nekom britanskom novinaru. – Ne znam kako je taj saznao za mene, ali sam pristala da mu za određenu novčanu nadoknadu pokažem mesto gde se i danas nalazi tegla sa Rajsovim srcem. Ja sam je, gospodine, videla svojim očima, a taj vaš kolega je izigrao naš dogovor. Sve sam organizovala, našla džip, vodiča, vojnog lekara i obezbedila dozvole od vojnih vlasti za odlazak na Kajmakčalan. U zakazano vreme on se nije pojavio, a kasnije sam saznala da je istovremeno sam tragao za srcem ali da je ostao bez senzacije. Bezobraznik jedan, čak je o tome u engleskim novinama objavio i reportažu i priznao da mu je potraga za srcem dr Rajsa bila neuspešna.

Detektivka i romanopisac me i dalje drži u neizvesnosti. -Ne gledajte me tako. Odvešću i vas i svakoga ko je spreman da dobro plati. Kao i Vi, i ja znam da za tim srcem tragaju tri države ali mi nije jasno šta će ono Bugarima koji su proturili dezinformaciju da je srce dr Rajsa u njihovim rukama. U vreme kad se ta glasina pronela ja sam svojim očima videla da je tegla sa srcem na Kajmakčalanu. Istina ne na vrhu u kapelici, ali je tamo blizu livade gde je doktor sreo svoju Juliju…  Koliko tražite za uslugu koju nudite i čime garantujete da je tegla sa srcem na mestu na kojem ste je videli, odnosno da je u toj tegli baš srce dr Rajsa, pitao sam zagonetnu ženu? – Vi imate želju koju sam i ja imala pre toliko godina ali sam sigurna da nemate para da platite ostvarenje svoje profesionalne želje da prvi objavite priču o nalasku nestalog srca tog humanog i čudnog Švajcarca. Budite srećni što ste drugi novinar koji je čuo ovu priču a ja vam obećavam da će te biti deo ekspedicije ako je neko spreman da mi plati da je organizujem. ***

O vrlinama srpskog seljaka

Dr Arčibald Rajs rođen je u nemačkoj pokrajini Baden, 8. jula 1875. godine. Studirao je u Švajcarskoj gde je i doktorirao hemiju i počeo da radi kao profesor kriminalistike. U Srbiju je došao u jesen 1916. godine da bi kao neutralni ekspert istražio zločine koje su austrougarski vojnici počinili nad civilnim stanovništvom u Mačvi i Podrinju. Taj kratak boravak među Srbima bio je dovoljan da se dr Rajs trajno veže sa njihovom sudbinom. Sebe je proglasio dobrovoljcem srpske vojske i s njom prešao Albaniju, bio učesnik i svedok proboja Solunskog fronta i među prvima trijumfalno ušao u oslobođeni Beograd gde je živeo sve do svoje smrti. U mirnodopskim uslovima imao je priliku da upozna i drugu stranu Srba i iz tog iskustva napisao je testamentarnu poruku “Čujte, Srbi” u kojoj bez ustezanja govori o vrlinama srpskog seljaka u ratu i manjkavostima srpske vlasti u miru. Tako se zamerio mnogima iz vlasti pa i izvesnom eks ministru Milanu Kapetanoviću a žustru svađu s njim nije preživeo. Umro je od izliva krvi 8. avgusta 1929. godine u Beogradu gde je i sahranjen. Neposredno pred smrt ostavio je u amanet srpskim prijateljima da mu srce ostave na vrhu Kajmakčalana, što je i učinjeno.

Mile Radenković iz Skoplja