„IZVORSKA VODA by TOŠO“…

tamoiovde-logo

Pod(sećanje)

Između Sirogojna i Rožanstva u udolini pored puta nalazi se ova zanimljiva flaša-česma. Na etiketi: „Izvorska voda iz flaše“.

Šteta što je u vreme mog nailaska  flaša bila „prazna“- te ne otpih maker gutljaj vode sa ovog izvora.
Tamo bejah i žedan ostah, meseca septembra 2010.

Bora* S

____________________________________________________________

Advertisements

CVET TREŠNJE, SIMBOL LEPOTE I KRATKOĆE TRAJANJA ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

Cvetanje trešnje – praznik u Japanu

Svakog proleća, počevši od najjužnijeg ostrva Okinave, pa do najsevernijeg Hokkaida, u Japanu počinju da cvetaju trešnje.

cvece-cvet-tresnja-kajsija-prolece-toplo-vreme_660x330

RTV (Vladimir Molnar)

Ovo je gotovo magičan momenat za Japance, koji se tokom tih nekoliko dana ponašaju kao da je u njihov kraj stigao karneval.

U parkovima, voćnjacima, u gradovima i selima, svugde gde ima trešanja, okuplja se i staro i mlado, donosi se hrana i muzika i zajedno svi učestvuju u jednom od najneobičnijih običaja.

Kada Japanci kažu “cvet” to najčešće znači cvet trešnje, koji se smatra jedinstvenim simbolom lepote, ali i kratkoće trajanja života. Stoga je Hanami običaj izuzetno važan za ovu istočnjačku zemlju.

Cilj je naći najbolje mesto ispod neke rascvetale trešnje, pa se često dešava da jedan ili nekoliko članova grupe dođu uveče u park, ili u voćnjak u kome ima rascvetalih trešanja, samo da zauzmu što bolje mesto za svoje prijatelje, kolege, članove porodice – koji će se tu okupiti tek sutradan popodne.

„Posmatranje cvetanja trešnje je događaj u kom učestvujem od detinjstva. Japan ne bi bio Japan bez trešnjinog cveta – toliko nam to znači „, kaže Mieko Nakai.

Dok traje hanami, zapostavljaju se neki radni zadaci, odlažu neke obaveze, čini sve da se provede što lepše i isprati taj prelepi cvet kratkog trajanja, ali neverovatne lepote.

Neki Japanci, kažu poznavaoci, odlaze na hanami više zbog jela, pića, zabave, a cvetove se nekada i ne sete da pogledaju, pa zato i postoji poslovica „Hana jori dango“, što znači „kolač je važniji od cveta“.

To ipak ne umanjuje misticizam jedne od najstarijih tradicija u zemlji izlazećeg Sunca.

Izvor: rtv.rs

________________________________________________________________________________

HAJDE, „HRABRI“, HAJDE…

tamoiovde-logo

Uprkos požaru, propupeo 750-godišnji najveći poljski hrast

Uprkos prošlogodišnjem požaru koji su vatrogasci jedva savladali, najveći i jedan od najstarijih hrastova u Poljskoj „Hrabri“ na radost Poljaka propupeo je ovih dana, a na društvenim mrežama Poljaci su mu odmah otvorili profil podrške „Hajde, ‘Hrabri’, hajde“.

Poland Old Oak TreeUobičajena pojava da drveće propupi na proleće u ovom slučaju je podstakla u Poljskoj pravu euforiju, zato što su stručnjaci tvrdili da taj hrast iz Donje Šlezije na zapadu Poljske, upisan na listu spomenika prirode i kulture, neće uspeti da se oporavi od požara prošlog novembra.

„Neizmerno smo srećni. Najraznovrsnijim metodama smo mu pomagali da se oporavi od požara. Prvi znaci oživljavanja ne garantuju ipak definitivni uspeh. Najteže je pogodjena centralna grana i moguće je da je hrast jako oslabljen.

Držimo mu palčeve“, kazao je danas televiziji TVN24 šumar Ježi Vilanovski.

Hrast ‘Hrabri’ dobija nakon prvih mladih izdanaka čestike od poljske dece koja mu žele puno zdravlja, a na portalu „Hajde, ‘Hrabri’, hajde“ Poljaci navijaju i prate kako se stari hrast budi ovog proleća.

„Hrabri“ je proglašen za spomenik prirode i zaštićen 1966. godine, ali taj hrast iznikao oko 1.250 godine u današnjem prirodnom parku blizu Pjotrovica, štićen je još pre Drugog svetskog rata.

„Hrabri“ je visok 28 metara, raspon krošnje dostiže 16 metara, obim stabla 10, te je najveći hrast u Poljskoj, a treći po veličini u srednjoj Evropi.

Vinovnici prošlogodišnjeg požara, najvećeg do sad, koji su hrast potpalili iznutra, do sada nisu otkriveni, a ako ih uhvate, po poljskim zakonima, preti im tri godine zatvora.

Snimak požara:

Izvor : zelenasrbija.rs (Beta)

_________________________________________________________________________________

KRPELJ NIJE BAUK…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Napast sa kojom se treba izboriti

31cDolaskom toplijih dana i proleća, počinju uvek aktuelni problemi za vlasnike pasa, napast zvana krpelji.

Oni su se več razbudili i počeli da napadaju ljubimce tokom šetnji.

Krpelji su ektoparaziti koji žive na toplokrvnim životinjama i na ljudima. Prisustvom na koži iritiraju domaćina, mogu da dovedu do alergijskih reakcija, a ako je invazija veća, mogu i da uzrokuju krpeljsku paralizu i anemiju. Najveća opasnost od krpelja je što su oni prenosioci pojedinih bakterijskih, virusnih i protozoalnih oboljenja.
Staništa krpelja su najčešće šume, visoke trave, grmlje, šiblje i predeli pokriveni žbunastom vegetacijom, pa zato ako se krećete po ovakvim mestima, obavezno nakon toga dobro pregledajte psa. Krpelji se najčešće zakače u predelu pseće glave i vrata. Najlakše ih je primetiti kad se nasisaju krvi, jer im se tada poveća veličina.

Babezioza
Najčešće oboljenje koje krpelji prenose na pse je babezioza (piroplazmoza). To je parazitska bolest pasa i drugih domaćih životinja. Rasprostranjena je širom sveta, a pojavljuje se i u mnogim područjima naše zemlje. Najčešći uzročnik babezioze pasa je Babesia canis. Infekciju prenose krpelji.
Babezioza pasa je jedna od najčešćih protozoarnih parazitoza pasa u urbanim sredinama. Javlja se u sezoni kad ima krpelja, iako nije isključena mogućnost pojave oboljenja i van sezone, naročito kod latentno inficiranih pasa kada se oboljenje naglo javi usled dejstva stresnih faktora. Mladi psi su naročito osetljivi na infekciju i ukoliko se bolest ne leči, sledi uginuće za dva do tri dana nakon ispoljavanja kliničkih simptoma. Otpornije životinje lakše prebole bolest, a klinička slika je slabije izražena.

Uklanjanje
Prilikom uklanjanja, krpelj se nikako ne sme fizički povrediti, kidati, paliti, niti iritirati različitim sredstvima: uljem, benzinom, alkoholom i sličnim. Svi ovi postupci još više iritiraju krpelja i favorizuju lučenje pljuvačke, a s njom i ulazak uzročnika i nastanak infekcije. Iz tog razloga, uklanjanje krpelja sa kože psa treba prepustiti veterinaru. Krpelj se odstranjuje pincetom, hvatanjem rilice (usni aparat) što bliže koži, a posle odstranjivanja mesto uboda se dezinfikuje. Krpelje je potrebno u što kraćem roku odstraniti sa životinje.

Prevencija
Prilikom šetnje ljubimaca, treba je izbegavati područja gde ima krpelja (visoka trava, šiblje, grmlje), pogotovo u proleće i leto. Nakon šetnje treba obavezno pregledati psa. Ako se na životinji zapazi krpelj, potrebno ga je izvaditi. Ako nakon vađenja krpelja na koži nastanu bilo kakve promene, ili životinja ima poremećaj zdravstvenog stanja, potrebno je zatražiti pomoć veterinara.
U sezoni krpelja, naročito s proleća, treba koristiti specijalne preparate protiv krpelja u obliku ogrlica i spot-on preparata koji se mogu pronaći i na našem tržištu.

Znaci bolesti
Bolest najčešće počinje naglim povećanjem telesne temperature od 40 do 41 stepen Celzijusa koja se održava nekoliko dana. Pas je bezvoljan, malaksao, odbija hranu, ima ubrzan puls i leži. Opšte stanje mu je poremećeno. Zbog intezivnog propadanja eritrocita dolazi do malokrvnosti i urin je tamne boje. Svi ovi znaci daju sliku teškog oboljenja, pa se što pre treba obratiti veterinaru

Dr vet. Darko Drobnjak/ zov.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

DOM VISIBABE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Stara planina-jedna od poslednjih oaza pravog vesnika proleća

Tan2014-2-21_111055148_4_620x0STAROPLANINSKE vrtače i uvale oko Crnog vrha, obrasle grabom, mahovinom i sitnom bukovinom, na nekih 12 kilometara od Pirota prema Gornjem Visoku, stanište su retke vrste džinovskih visibaba, koje polako ali sigurno nestaju na Balkanu, ali i u ostatku Evrope.

Ova vrsta pravih vesnika proleća u Srbiji se može naći na svega još nekoliko lokacija, a ima retka staništa i u Turskoj, Bugarskoj i na nekim grčkim ostrvima. U zemljama zapadne Evrope ih više nema.

16 (2)Student završne godine postdiplomskih studija beogradskog Šumarskog fakulteta Filip Jovanović, ne propušta priliku da svakog proleća u rodnom kraju obiđe staništa ove retke biljke koja mu je na studijama praktično tema.

 – Zaljubljenici u prirodu iz zapadnoevropskih zemalja dali bi pravo bogatstvo da pronađu džinovske visibabe, koje su u njihovim krajevima poodavno iščezle, da se samo slikaju kraj njih, da uživaju u njihovoj lepoti i okruženju – kaže Jovanović. On dodaje da u Evropi ima svega dvadesetak vrsta ovih biljaka, ali da nisu sve vesnici proleća, kako se to obično u narodu veruje.

16 (3)_620x0– Prave visibabe, poput ove džinovske, uspevaju na nadmorskim visinama od 1.100 do 1.400 metara. Jedini pravi vesnik proleća je džinovska visibaba – objašnjava Jovanović.

– Ima onih koje cvetaju u jesen, a najviše vrsta precveta do prolećne ravnodnevice. Nažalost, ima i „zaljubljenika u prirodu“ koji nisu svesni vrednosti ove biljke, pa je beru ili jednostavno iščupaju sa sve korenom i stave u vazu dok ne uvene.

Prema njegovim rečima, osim što su pravi dragulj u prirodi, visibabe imaju veliku ulogu i u fitofarmaciji, odnosno medicini.

V. Ćirić/novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

STARA PLANINA- BABIN ZUB


Foto: Bora*S

ZEMLJA DOGONA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Neobična sela afričkog plemena

Dogoni su narod koji živi južno od reke Niger, u središnjoj visoravni Malija, poznatoj kao “Zemlja Dogona”.

Dogoni-2Zbog unikatnog stila arhitekture, mitologije, plesova s maskama i drvenim skulpturama, cela regija (30-ak sela) je deo je UNESCO-ve svetske baštine još od 1989. godine.

___________________________________________________________________________________________

Dogoni-2aCeli koncept njihovih sela je zapanjujući: neka “vise“ sa stena prkoseći svim zakonima prirode, dok se druga sela jedva mogu videti, jer se savršeno uklapaju u svoju prirodnu okolinu.

___________________________________________________________________________________________

U nekim selima se opet vide samo slamnati krovovi koji ‘vire’ iz peska i kamena.

Dogoni-9Dogoni su sa svojim građevinama uklesanim u stene, ili jednostavno napravljenim od blata i štapova, postali jedna od vodećih turističkih atrakcija Malija, a  jedan od glavnih razloga zašto ih turisti redovno posećuju su jedinstvena iskustva noćenja u jednoj od njihovih neobičnih građevina.

___________________________________________________________________________________________

Dogoni-15Iako su zadržali osnove verovanja i mitologije, navala turista u poslednje vreme ipak mijenja njihovu društvenu strukturu i kulturu. Ipak, veliki dio izvorne kulture i tradicije je i dalje prisutan, uključujući rituale s maskama i svetilišta u pećinama.

rtcg.me

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KAKO PEVA U JAJETU PTICA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PET PISAMA

TAMOiOVDE-Art -img_0595

NA TRAGU SUSRETA – Ulje na lesonitu
Autor: Bora*S

  PRVO PISMO

Bila je to šuma na slemenu veka,
Septembar, pamtim lišće u boji tvoje haljine
Romb jedne zakrpe, ukrojen pažljivo-
Ko da od njega zavisi neki ubogi smisao,
Odmah i zaboravljen,
dok si govorila:
Slušam kako peva u jajetu ptica,
U njenom je kljunu ključ
pod zatreperenim jezikom;
a brava —
Nju moraš da izmisliš.  A i vrata.
Iza njih je leto. I naše dvogube senke
venčane na zlatnoj pozadini, zaustavljene
u nejasnom blagoslovu. Volim te.

Trideset i tri puta vek je prstenovao
ta stabla, ukrojena u nebo
Kao žilice u list, kao nada
u ravnodušnu neizvesnost. Pišem ti
iz daleke pokrajine, gde se reči vrednuju
težinom prećutanog, a sećanja dužinom
varljive njihove senke. Oprosti zbog rukopisa:
Studen oblači šaku iznutra, tesna je
ta rukavica, pa pokret okleva
nad naslućenim smislom rečenice,
Nad inicijalom što rubi inje —
Nisam ti rekao: ovde je već zima.

    DRUGO PISMO

  Tvoja nenapisana pisma  ištu odgovor
Ta pisma nepročitana, naučena napamet
u treznoj groznici iščekivanja,
u fugi nekog putovanja, ili
u nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha
i snega na prozoru sobe;
jesi li zaboravila
poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko možda,
u muziku koju voliš; upisao na marginu
stranice jedne knjige koju se bojiš da čitaš
noću, kad istina njena svetli kao fosfor
između crnih slova.
Odgovaram ti: ništa
ne rastvara taj otrovni lepak godina
što vezuje nadu za prostor, a vreme
za vernost prostorima nade.
A nesreća —
Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti,
senka previđenog poraza, možda;

Taj smisao mi izmiče, kao smisao muzike,
koja je, ipak, matematika, a ja računam
tek sa dva ili tri zlatna broja
Izvedena iz tvog imena. Tako smo
oboje, možda, u gubitku.
Ipak,
nista ne može nas da zameni
u ovom rasporedu posledica
upisanom božjom rukom
u amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila
koje se suši,
u tvoja pisma, ona nepročitana.

    TREĆE PISMO

  Jedno si leto bila preobražena
u svoj lik, kako ga ja ponekad vidim
u ogledalu, kad mudro stanem u senku
iza tvoga ramena: možda tvoj pravi lik,
Najednom stvaran, opipljiv i zreo
da cveta, kao agava. Svaki tvoj pokret bio je
nemiran crtež svetlosti u vazduhu
gustom i srećnom od avgusta. Svaki moj dodir
ostavio bi zlatan trag na tvojoj koži,
inače slanoj pod jezikom,
kojim sam umeo samo
da izmucam: volim. Kakvo leto!
(Na fotografijama kao i svako drugo:
Fosili svetlosti nas varaju, nepouzdani,
kada u prisećanju otkrivamo slojeve
godina, godina, i tražimo im smisao
Već pomeren u neko novo iščekivanje.)
Ili sam možda
sve to izmislio? Ne verujem, postoje
dokazi: ožiljici neke uporne nade
što još zabole na dodir tvoga glasa
Otisci tvojih prstiju na gleđi
vrča iz kojeg jos vetri vino
Nedopijeno u konobi, onoga leta
Kada si bila preobražena u blagoslov,
U svoje obično čudo.

Živimo vreme ustinjenih čuda
I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?

    ČETVRTO PISMO

  Crno mastilo gusne u infarkt
na vrhu nalivpera;
tako se jedna rečenica
Prekida neočekivano, u neželjenoj sinkopi.
Prepisujem je, a u nastavku menjam
Prvobitno zamišljeni smisao.
Pravi
smisao, krio se u prekidu, u zjapu
beline, u porazu
započetog poteza —

Kada bih mogao da ti napisem pismo
od takvih belina, od obasjanih skretnica
Rečenica započetih u ljubavi nastavljenih
Opisom noći bez zvezda, na primer,
Kada bih mogao sve da prećutim
A sve ti kažem, kao da gubavac
stane pred tobom s kapuljačom i zvečkom —

Možda bih umeo da ti iskažem
zašto se ljubav menja, u neželjenoj nekoj
sinkopi, i venčava u nastavku
sa svojim senkama, a ne zaboravlja
smisao svog imena, uzroke svoga trajanja —

Ovako, mogu samo da opisujem:
kao da neko voljeno lice učim i pamtim
dodirom, kao slepac.

    PETO PISMO

 Hoceš li me prepoznati, kada se oboje nađemo
Tamo u zavičaju naše slepe nežnosti
koji sam nekad zvao i zavičajem
labudova? Duborez bora oko očiju
koje ćes prepoznati, možda, izvela je
nevidljivim skalpelom i sasvim rutinski
neka utrnula ruka, u osveštanom savezu
sa praznim godinama. Inače sam sličan
dvojniku koji ostane u ogledalu
kada mu okrenem leđa, i nišani u potiljak.

Ali pre toga treba obaviti još mnogo:
Iskupiti taoce koje smo dali sudbini
Kad nam se krv pomešala na ušću
u neku od mogućih budućnosti, prebrojati
ožiljke, onesposobiti satni mehanizam
uvreda zaboravljenih u nekom grozničavom
prestrojavanju, pročitati sve između redova
pisama nenapisanih i naučiti napamet
tu opasnu šifru,
radost naučiti
da raste na kamenu, kao mahovina —

Pokušaj opis traga munje, da shvatiš
Neobjašnjeno lukavstvo godina: vreme stoji,
ako ga ispravno imenuješ. Gledam kroz prozor
plamičke acetilena na vršcima grana
magnolije. Noćas je padala kiša.
Nisam ti rekao, ovde je već proleće.

Ivan Lalić

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

https://www.youtube.com/watch?v=_xUwUttBBlQ

BELINA PAHULJA NA BALKANU, CVETANJE TREŠNJI U JAPANU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________

PROLEĆE OVDE: Slike predela ovog dela Srbije, danas 28. marta, koje  je baba Marta ogrnula belom snežnom dolamom.

190120131134babaMarta

TAMOiOVDE- foto Bora*S

190120131132ggg

TAMOiOVDE- foto Bora*S

DSC09912mala

TAMOiOVDE- foto Bora*S

Jutro

TAMOiOVDE- foto Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________

PROLEĆE U JAPANU: Slike koje bude zavist

Dok se Balkan i dalje muči sa “produženom rukom” zime, u Japanu je proleće stiglo i to u punom cvetu!

Širom Japana procvetale su trešnje, pa su i turisti pohrlili u Zemlju izlazećeg sunca da se dive pahuljastim cvetićima.

10097884975152c933992b1928995395_orig

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

9448458595152c93463d6f327870939_v4 big

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

____________________________________________________________________________________________________________________________

Štaviše, pošto su sva stabla bila u punom cvetu već 22. marta, ovo je drugo zabeleženo najranije cvetanje trešanja u Japanu.

Sezona cvetanja drveća poznata je kao Hanami i pripada važnoj tradiciji ove zemlje.

Poreklo običaja posmatranja cvetova datira od pre hiljadu godina kada su aristokrate uživale u pogledu na procvale trešnje i pisali pesme i priče inspirisani divnim pejzažima.

Danas se sezona uglavnom koristi za organizovanje izleta.

___________________________________________________________________________________________________________________________

6827289055152c9351074b688132921_v4 big

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

20110822145152c9364801e778843133_v4 big

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

19131326835152c937c9ff2641301287_v4 big

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

___________________________________________________________________________________________________________________________

18455078895152c938d5f0f008326183_v4 big

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

10269824905152c939aa339132725044_v4 big

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

14660541625152c93b2b196386493273_v4 big

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

___________________________________________________________________________________________________________________________

8538154065152c93ce590d590631563_v4 big

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

21323817445152c93ebb742367154139_v4 big

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

18079289375152c940473e5459693777_v4 big

Beta / AP Photo

____________________________________________________________________________________________________________________________
Izvor:www.b92.net

TUGA DA TE UHVATI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________

Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći.

Njegov spektar svodio se na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo – to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!), na neki vrlo neodređen opis: “Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako – i jeste i nije.” Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena “i jest i nije” bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.

U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvjetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna sunčana jutra zračio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaći čak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gunđao majući se po dvorištu:

– Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit.

Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.

 Djedov rođak Sava Damjanović, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispičutura i pričalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed priča, on ti ga istom začuđeno prekine.

– Otkud lisica crvena kad je žuta!
– Hm, žuta? – beči se djed. – Žut je tvoj nos.

Sava zabrinuto pipne svoj ružičast baburast nos i vreči:

– Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti…

Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u hapsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda.

– Hm, Bihaća! I drugi su ljudi ležali u bihaćkoj Kuli pa ne vele da je lisica žuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i ćuti, ne kvari mi unučadi.

A unučad, nas troje, nabili se u došak blizu starca i čekamo kad će Sava započeti sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica, pa ma kakve farbe bila.

 

Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja, i ja sam, već na prvom koraku od kuće, upao u nepriliku. Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.

Negdje sredinom godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati:

– Djeco, ko zna kakve je boje vuk?

Ja prvi digoh ruku.

– Evo ga, Branko će nam kazati.
– Vuk je zelen! – okidoh ja ponosito.

Učiteljica se trže i začuđeno nadiže obrve.

– Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo?
– Kaže moj djed – odvalih ja samouvjereno.
– Nije tačno, vuk nije zelen.
– Jeste, zelen je! – neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade.

Učiteljica mi priđe sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo.

– Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.

Skoro plačući otklipsao sam toga dana kući i šmrcajući ispričao djedu sve što se u školi dogodilo. Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići.

Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje rečeno, budalom! Dotle li smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav… hm! E, to ne može tek tako proći. Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao sa mnom u školsko dvorište i pred svom dječurlijom razgalamio se na učiteljicu:

– A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a? Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka s njima muku mučim, a ona ti tu… Po turu bi tebe trabalo ovim štapom, pa da se jednom naučiš pameti.

Izvika se djed, rasplaka se učiteljica, a mi đaci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave.

 Već sljedećeg jutra djeda otjeraše žandarmi. Odsjedi starina sedam dana u sreskoj “buvari”, a kad se vrati, ublijedio i mučaljiv, on mi naveče poprijeti prstom.

– A ti, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk.
– Pa kad me je ona pitala.
– Pitala te, hm! Imao si da ćutiš, pa kvit.

Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu ti pomogli ni sva trtljanja neumornog rođaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.

Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.

 Branko Ćopić „Bašta sljezove boje

MOJE VREME POKRAJ VRELA MLAVE…

tamoiovde-logo

Reka Mlava, izvire veličanstveno.

U severnoj podgorini planine Beljanice, u Žagubici, Tamo gde počinje homoljska kotlina, na nadmorskoj visini od 314 metara, u prirodnom amfiteatru-nalazi se  prvorazredni hidrološki dragulj- vrelo Mlave.

Vrelo je prečnika 30 metara, skoro pravilnog kružnog oblika, iz čijeg sifonskog kanala izbija u sekundi i do 15 metara kubnih vode, tamnozelene, koju ovako nestvarno “boji” dubina vrela, još uvek nepoznata, pošto su ronioci dospeli tek do od 72. metra a da nisu stigli do dna sifonskog kanala.

Eto nam Ovde pored izuzetne lepote samog vrela, njegovog okoliša i jedne misterije, koja predstavlja  izazov za ronilačke ekipe i stručnjake.


Ilustracije radi, navodim deo izveštaja ronilačke ekipe, koja je od 4. do 8. februara 2008.godine izvršila merenja dubine vrela:

“Prvi podzemni prolaz (pećina) nalazi se na dnu jezera. Dubina jezera je 32 m. Na površini je vidljivost slaba ali je bolja što se više približavamo dnu. Na dnu se nalazi kanjon i kameni tesnac. Poniranje je bilo opasno i teško zbog jake struje čiji intenzitet raste ukoliko su kiše obilne.

DSC00201

Takođe, nedovoljno izrađene mape, čine istraživanje pečine opasnim, jer je lako izgubiti se u nekom od sporednih prolaza. Nekoliko naših pokušaja da uđemo u pećinu propalo je zato što je struja bila suviše jaka. Poslednje spuštanje je bilo do dubine od 70 m. Na ovoj dubini postoji ogroman hodnik prekriven peskom. Rekorder u ronjenju do dubine od 72 m. je srpski ronilac Uroš Aksamović. Pećina još nije u potpunosti istražena.”

Voda izvire u ključevima na stranama i dnu basena. Izvor najbliži površini vode nalazi se na 4 metra dubine, na istočnoj strani. Providnost vode je 4 m. temperatura se kreće od minimalnih 3,4 do maksimalnih 11,5 stepeni C.

 Izvor je zaštićen kao spomenik prirode nacionalnog značaja. Zaštitom je obuhvaćen neposredni ambijent kod vrela, na površini od 6 hektara.

Kad već pomenuh okoliš, lepota ovog, nimalo ne zaostaje za lepotom samog vrela. Prirodni amfiteatar oko vrela krasi gusta četinarsaka šuma, koja dodatno oplemenjije ovaj prostor.

Mlava iz vrela otiče u pravcu severozapada i nakon nekoliko stotina metara toka, napaja jedan od većih pastrmskih ribnjaka u Srbiji ( kapaciteta 120 tona pastrmke godišnje proizvodnje).

Na samom obodu vrela, na levoj obali tek “rođene” reke Mlave, podignut je izvanredan motel, što doprinosi (ne samo mojoj) tvrdnji, da je ovo jedan lepo zaokružen turistički kutak.

DSC00189Ako svemu dodamo dobru saobraćajnu dostupnost, uređene pešačke staze, blizinu mnogih prirodnih (Krupajsko vrelo, Gornjačka klisura, Beljanica, Crni vrh, Borsko jezero ) i istorijsko-kulturnih lokaliteta (Trška crkva, manastir Gornjak), eto puno razloga da prevalite 162 kilometara od Beograda (preko Požarevca) ili 180 od Niša (preko Bora) i osvežite vrelinu letnjih dana, baš  Ovde.

Tekst i foto: Bora Stanković

___________________________________________________________________________________________________