STRAŽAR NAD DOLINOM GRUŽE…

Sa Boračkog krša  se na lepote  gružanskog kraja, pruža pogled za nezaborav!

U centralnom delu Gruže na 14 kilometara od Knića nalazi se selo Borač. Ono što ga čini posebnim i atraktivnim je što se nad njim nadvija Borački krš,vulkanski breg u kojem su prirodne sile izvajale đžinovske figure neverovatnih oblika.

---

SPOMENIK PRIRODE „BORAČKI KRŠ“

Nad pitomom, zelenom dolinom Gruže, izdiže se kao mrki stražar vulkanski breg nezemaljskog izgleda-Borački krš.

Borački krš

Strahovite prirodne sile su na strmoj južnoj litici brega izvajale fantastične skulpture od okamenjene lave.

Iza njihovih leđa, na severnoj strani brega nalaze se ostaci drevnog Borča.

Borački krš je živi muzej naše nacionalne i tragične istorije. Na njegovim dominantnim i teško pristupačnim vrhovima nalaze se ostaci temelja, pored antičkih zidina srednjevekovnog grada Borča.

Vekovima je bio izložen napadima raznih naroda sa svih strana. Naši stari srpski hroničari ga često pominju. Istorija kaže da su oko njega vođene duge i krvave borbe, tako da se njegovo ime Borač, koje je veoma staro, može jedino izvesti iz glagola „boriti se“.

Prepoznatljiv Borački krš po svom grebenu, oblika džinovske kreste izuzetno je privlačan za ljubitelje aktivnog odmora, planinare, alpiniste, rekreativce, izletnike…

Pored krsta koji predstavlja simbol ovog srednjevekovnog grada, pogled koji se pruža sa njegovih nestvarnih vrhova ostavlja bez daha. Višegodišnja je inspiracija brojnih pesnika i slikara. Duh vekova odiše ovim mestom i poziva svakog ko se na njemu nađe da se priseti svojih korena i drevnih vremena.

Zbog očuvanja stena izuzetnih geoloških i geomorfoloških karakteristika i karakteristične flore i faune od kojih su mnoge vrste zaštićene na osnovu nacionalnog zakonodavstva, Uredbom Vlade Republike Srbije stavljen je pod zaštitu kao prirodno dobro od izuzetnog značaja, odnosno I kategorije kao Spomenik prirode „Borački krš“.

---

Izvor teksta i fotografija: Katalog To opštine Knić

---

FOTO – PLUS

Borački krš, izvor: Zavod za zaštitu prirode Srbije

---

Fotografija: Vladimir Jovanovski / Izvor: http://www.knicturizam.org.rs

---

Priredio: Bora*S

---

 

NOVI SPOMENICI PRIRODE U SRBIJI…

Ledenica na Tupižnici – spomenik prirode

Krajem decembra prošle godine Vlada Srbije donela je dve Uredbe o proglašenju dva nova spomenika prirode u jugoistočnoj Srbiji.

(Foto: ilustracija (Foto: shutterstock.com/677183011)

Reč je o Pećinskom sistemu Samar koji je severoistočni deo planine Kalafat u opštini Svrljig i kraškoj jami Tupižnička ledenica kod Knjaževca, saopšteno je na sajtu eKapija.

Ovi spomenici prirode svrstani su u prvu kategoriju zaštićenog područja od nacionalnog, odnosno izuzeznog značaja, radi očuvanja geoloških, geomorfoloških, hidrografskih, hidrogeografskih i bioloških vrednosti tunelskog pećinskog sistema i kraške jame.

Uredbama, koje su stupile na snagu početkom januara, na oba lokaliteta je ustanovljen režim zaštite drugog stepena, što znači da je zabranjen ulazak u pećinu i ledenicu radi naučnih istraživanja bez pismene saglasnosti i pratnje upravljača, lomljenje i uništavanje pećinske i jamske morfologije, izvođenje radova u pećini i jami radi uređenja, kao i bacanje smeća, sakupljanje biljaka i hvatanje, uznemiravanje i ubijanje pećinske entomofaune.

Vlada je ova dva spomenika prirode poverila na upravljanje Javnom preduzeću Srbijašume, a sredstva će biti obezbeđena iz republičkog budžeta, od naknade za korišćenje zaštićenog područja i prihoda Srbijašuma.

„Tupižnička ledenica“ čija je ukupna površina 1 ha 23a 89 m², nalazi se u državnoj svojini, dok veći deo pećinskog sistema Samar prirpada državi (34,76 ha), a ostatak (21,74 ha) je u privatnom vlasništvu, objavljeno je na sajtu eKapija.

Autor Ljiljana Pavlović

Izvor: knjazevacinfo.rs

_________________________________________________________________________________________

 

MAJKA OTADŽBINA ZOVE…

Spomenik “Majka otadžbina zove” – Volgograd, Rusija

Na Mamajev Kurgan brdu iznad ruskog grada Volgograda (nekadašnji Staljingrad), uzdiže se jedna od najvećih statua na svetu – čuvena Majka otadžbina zove, podignuta u znak sećanja na legendarnu Staljingradsku bitku. Smatrala se najvećom građevinom na svetu, a danas je zvanično “sedmo čudo Rusije”.

Davne 1967. godine, kada je završena nakon osam godina izgradnje, proglašena je čak za najvišu građevinu na svetu, koja je tada bila poslednja tzv. nereligijska statua koja je smatrana najvišom. Od tada njena okolina postala je cilj brojnih turista i poštovaoca sećanja na bolne uspomene iz Drugog svetskog rata, ali i na slavu nekadašnjeg SSSR.

Statua je visoka 52 metra, a recimo sam mač “kog u ruci drži žena” dugačak je čak 33 metra. Kompleks je projektovao ruski arhitekta Nikolaj Nikitin, ali je autor skulpture čuveni vajar Jevgenij Vučetič, umetnik srpskog porekla (Jevgenijev otac Viktor bio je rodom Srbin iz Crne Gore). 

Zbog svog karakterističnog izgleda, tj. neobičnog stava sa mačem u desnoj ruci podignutim u vis, skulpturu smatraju inžinjerski jednom od najsloženijih. Statua je nešto malo niža od poznatijeg Kipa slobode u Njujorku, ali je zato duplo viša od statue Isusa iznad Rio de Žaneira. Majka otadžbina zove je sa postoljem visoka impozantnih 87 metara. Od vrha brda Mamajev Kurgana, pa sve do podnožja sahranjeni su poginuli borci u Staljingradskoj bici. Memorijalnim kompleksom dominira statua koja je uspomena na 34.505 vojnika stradalih za oslobođenje pomenutog sovjetskog grada.

Do statue vodi 200 granitnih stepenika koji su simbol 200 dana krvave borbe, a pored je smešteno i 35 spomen granitnih ploča na heroje Sovjetskog Saveza. Pamti se da je izgradnja statue bila vrlo složena, da je utrošeno oko 5500 tona betona i oko 24000 tona gvožđa. Temelji su ojačani nanošenjem oko 150.000 tona zemlje. Takozvani kostur od armiranog gvožđa koji je “srž skulpture”, pridržava se zategnutim sajlama koje su smeštene unutar statue, a svaka od tih sajli težila je oko 60 tona. 

Iako se motiv “žene koja pokretom mačem poziva u boj” nalazi na daleko čuvenijoj Trijumfalnoj kapiji u Parizu, i to u okviru skulpturalne alegorije pod nazivom Marseljeza, pretpostavke su da je statua kod Volgograda kao inspiraciju imala legendarnu antičku skulpturu Nike sa Samotrake – boginje pobede.

Izvor: Dnevna doza geografije

---

„ALAL VERA“ I SVAKA VAM ČAST…

„Alal vera“ stanovnicima Glavinaca za spomenik seljaku

Stanovnici Glavinaca, sela podno Juhora, oko sedam kilometara od Jagodine, kojih je 524 po poslednjem popisu, podiglo je u selu spomenik srpskom seljaku, jedinstven u Srbiji.

„Alal vera“ stanovnicima Glavinca za spomenik seljaku

Spomenik je rad akademskog vajara Ivana Marković, od betona u boji bronze. Prikazuje seljaka, u prirodnoj veličini, u narodnoj srpskoj nošnji sa motikom na desnom ramenu i testijom (zemljanom posudom za vodu) u levoj, iza koga, na oko metar, ide žena, zabrađena maramom, sa korpom hrane u desnoj i malim budakom u levoj ruci, kako idu na njivu.

Spomenik seljaku u jagodinskom selu Glavnica

Reč je o najverovatnije jedinom spomeniku seljaku u Srbiji, imamo spomenike naučnicima, pesnicima, junacima, spomenik pčeli, kravi, kukuruzu i ko zna kome i čemu još, ali nemamo spomenik seljaku, koji hrani sve“, rekli su danas meštani Glavinaca Tanjugu.

Predsednik Mesne zajednice Glavinci i odbornik u Skupštini grada Zoran Gligorijević, kaže da su ga podigli meštani u zahvalnost „selu i tradiciji“.

Spomenik je 3. avgusta otkrio najstariji stanovnik Glavinaca Živko Vasiljević koji ima 93 godine i celog života se bavio poljoprivredom.

Spomenik je podignut na regionalnom putu Jagodina-Rekovac, na raskrsnici puteva koji vode ka Jagodini, Kragujevcu, Rekovcu i planini Juhor.

Mnogi koji ovuda prolaze, kada vide spomenik, a nemoguće ga je ne videti, zastanu, neki naprave i fotografiju, pričitaju šta piše na ploči i nastave put. Ako nekoga od meštana sretnu, obično kažu: „Alal vam vera i svaka vam čast“, navode meštani.

Izvor: rts.rs 

---

---

 

NAJMANJA ŠVAJCARSKA OPŠTINA POSTAJE HOTEL…

Živopisno selo Corippo, u Ticino Verzasca dolini, zvanično je najmanja opština u Švajcarskoj, koja ima samo 14 stalnih stanovnika i istorijsku arhitekturu. Da bi osigurala budućnost ovog mesta, Fondacija Corippo 1975 želi da seoce pretvori u „difuzni hotel“. Prva gostinjska soba trebalo bi da bude spremna na proleće 2018. godine.

Foto: Wikiwand

– Tradicionalne kuće sa svojim kamenim krovovima ostale su prilično nepromenjene od početka 20. veka i okružene su prirodom koja je u velikoj meri netaknuta – objašnjava Fabio Giacomazzi, arhitekta i predsednik Fondacije Corippo 1975.

Planinsko selo Corippo, smešteno u blizini Lokarna u južnom delu Švajcarske gde se govori italijanski jezik, nekada je imalo 300 stanovnika. Ali, u poslednja dva veka mlađe generacije su ga polako napuštale. Do 1975. godine, lokalna poljoprivreda je gotovo nestala, a danas u selu živi samo 14 ljudi.

Lokalne vlasti su pokušavale da zaustave pad broja stanovnika i da selo vrate u život. Godine 1975. Corippo je osvojio nagradu za očuvanje spomenika i kulturne baštine, i to je dovelo do stvaranja Fondacije.

Upravo je Fondacija došla na ideju za spasavanje sela kroz koncept „difuznog hotela“, koji ima za cilj da na održiv način, kroz turizam, sačuva ovaj istorijski lokalitet. Princip hotela je takav da su sobe, uređene u autentičnom lokalnom stilu, „razbacane“ u različitim građevinama unutar sela. 

Seoski restoran služiće kao recepcija za prijem gostiju, za sastanke i kao trpezarija, dok će trgovi ispred gradske većnice i seoske crkve postati prostori za sastanke na otvorenom. 

Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, biće renoviran i stari mlin, javna pekara i prostorija za sušenje kestena, a gajenje raži, konoplje, kestena i uzgoj koza, doprineće revitalizaciji lokalne privrede.

U junu ove godine, Corippo je osvojio nagradu Švajcarske hotelske i restoranske asocijacije „Gastrosuisse“ za hotelsku inovaciju.

Međutim, realizacija celog projekta iznosila bi 6,16 miliona dolara, i taj novac još uvek nije u potpunosti sakupljen. Uprkos tome, ljudi iz Fondacije se nadaju da će nedavna nagrada „Gastrosuisse“ imati određeni uticaj da se pročuje za ovaj projekat.

– Od dobijanja nagrade, ljudi nas zovu da rezervišu sobu u hotelu. Ali, on još uvek ne postoji – rekao je Giacomazzi.

No, ukoliko se Corippo uspešno pretvori u hotel, biće to prvi difuzni hotel u Švajcarskoj, dok u susednoj Italiji postoji oko 100 sličnih projekata.

 Swissinfo

Izvor: turistickisvet.com/8. Avgust 2017

---

---

PRIČA O ČUDESNOM DRVETU…

Kako je stradalo „najusamljenije drvo na svetu“?

Pročitajte priču o izolovanom, čudesnom drvetu u Sahari, koje je godinama odolevalo klimi i suvom tlu.

Drvo u Tenereu, u delu Sahare koji se prostire preko teritorija Nigera i Čada, godinama unazad smatralo se najizolovanijim drvetom na svetu i tretirano je kao sveto, Božje drvo.

Foto: Profimedia

A kako i ne bi? Godinama, ono je stajalo usamljeno kilometrima peska daleko od bilo čega, a drugo najbliže drvo je bilo udaljeno čak 400 kilometara od njega. Ipak, čak ni to nije sprečilo jednog neopreznog vozača da ga „ubije“.

Regija Tenere je nekada bila obojena širokim i bogatim prostranstvima drveća i lišća, pa kada je čuveno drvo Tenerea niklo, sve se činilo prilično uobičajenim.

Međutim, kako je Sahara napredovala, a pesak počeo da zauzima celo područje pustinje i regija Tenere je postajala sve suvlja i suvlja. Podzemne vode su presušile, a samo drveće s najdubljim korenjem je moglo da preživi.

Ipak, ovo drvo izraslo je prilično, a njegovo korenje je dosezalo čak 30 metara, zbog čega je imalo kontakt s podzemnim vodama i nastavljalo da buja.

Prolaznici u karavanima su mu se divili i čak ga nazivali „božijim čudom“.
Uskoro, jedino je drvo u Tenereu imalo dovoljno dugačko korenje da se hrani dalekim vodama. Sva druga vegetacija je nestala, a ovo drvo je iznenada stajalo usamljeno u prostranoj pustinji.

Kako je drvo postajalo sve popularnije, Francuzi (koji su tada imali kontrolu u toj regiji) odlučili su da pored drveta naprave bunar za potrebe svoje vojske, ali i svih putnika koji tuda prođu.

Kobnog dana 1973. godine, libijski vozač kamiona je seo za volan nakon koje kapljice više i jurio pustinjskom stazom sve dok konačno nije skrenuo s puta. Neverovatno, ali on je uspeo da udari u jedno jedino drvo koje se moglo pronaći u krugu od 400 kilometara. Udario je najizolovanije drvo na svetu i izbio ga iz korena.

Osmog novembra 1973. godine mrtvo drvo u Teneru je prevezeno u Narodni muzej u Nijameju, glavnom gradu Nigera.

Kasnije te godine, anonimni umetnik je podigao spomenik u znak sećanja na „najusamljenije drvo na svetu“. Napravio ga je od recikliranih cevi, bačvi i odbačenih automobilskih delova, a veruje se da je želeo da skrene pažnju na to da mehanizacijom i nedostatkom opreza uništavamo prirodu oko sebe.

Ovaj spomenik danas služi kao podsetnik na čuveno drvo Sahare, čudesni dar prirode koji je godinama služio kao vodič i pomoć umornim putnicima.

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________

RASTUĆI SPOMENIK LJUBAVI…

TAMOiOVDE______________________________________________

Zasadio 6.000 hrastova u obliku srca kao uspomenu na preminulu suprugu

Vinston Hoves je pre 15 godina zasadio 6.000 stabala hrasta u obliku srca kao uspomenu na svoju preminulu suprugu Dženet.

Ovaj prelep spomenik ljubavi se nalazi na njegovoj livadi u Južnom Glosterširu u Engleskoj i godinama je bio skriven od očiju javnosti dok ga slučajno nije otkrio jedan pilot balona na vruć vazduh koji je krstario širom zemlje i uslikao ga.

Kada je Vinstonova supruga preminula, on je pažljivo isplanirao i zasadio hrastove, a donji deo srca je usmeren ka kući u kojoj je Dženet provela detinjstvo.

Puno visokih narcisa okružuju ovo srce i daju mu topao žuti okvir koji je vidljiv iz aviona.

Pilot aviona je rekao da često putuje balonom Velikom Britanijom, ali da je ovo najlepši prizor koji je video sa visine.

---

---

 

 ekokuce.com

---

---

P. S.

Verujem da ste nakon ovog saznanja razneženi i moguće, setni.

No, budite srećni da ste zdravi i živi, da volite i da ste voljeni. Moguće da i u vašu čast već raste, makar jedno drvo.

P.S. & Naslov: Bora*S

PTICE U DRŽAVNOJ SLUŽBI…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Sokolovi i jastrebovi u službi Kremlja

Sokolovi i jastrebovi su još od vremena carske Rusije bili posebno čuvane i zaštićene ptice. U modernoj Rusiji posebno obučavani primerci ovih grabljivica su na državnoj službi i to u Kremlju.

Youtube Printscreen

 Srce Moskve i centar moći Rusije.

 Dobro čuvan.  

 Među zidinama Kremlja u okviru obezbeđenja postoji posebna služba naoružana sokolovima, jastrebovima i buljinama. Neprijatelj protiv koga se bore su vrane. Ptice grabljivice u Kremlju čuvari su i državnog budžeta. Naime, na svakom koraku u Kremlju su istorijski i kulturni spomenici, mnogi sa zlatnim kupolama.

 „U ritualu udvaranja vrana postoji ritual kada se mužjaci kotrljaju i spuštaju niz brda, a ako ima zlatnih kupola, to im je veselije od obične kosine, te se spuštaju niz kupole i kandžama grebu zlato – jer onaj koji se lepše spustio bolje se oženio – tako je kod vrana“, tvrdi Galina Karašova, sokolar u službi obezbeđenja Kremlja.

Kontrolišući populaciju vrana kremljinski jastrebovi čuvaju bogatu i raznovrsnu populaciju drugih vrsta ptica koje se gnezde u Kremlju.

„Kremlj je zadivljujuće mesto jer preko njega ide i migracija ptica, ovde se zaustavlja veliki broj ptičjih vrsta. Ovo je verovatno najhumaniji način kontrole populacije vrana koje se u gradovima gnezde lako, a nemaju prirodnog neprijatelja, te uništavaju druge ptice“, dodaje Karašova.

Stepski jastreb pri lovu maltene u letu ubija svoj plen i to mu je u prirodi, te sam lov na vrane nije najteži deo obuke.

„Osnovno što je potrebno za pticu u službi Kremlja je disciplina. Da se na vreme vrati sokolaru, da se ne prepadne od raznih stvari koje se ovde dešavaju na primer tehnike za čišćenje“, zaključuje ova sokolarka.

Kao i svako drugo obezbeđenje i ovo radi danonoćno – jastreba, drvenog stražara neba, kada padne mrak smenjuje buljina na noćnoj straži.

Video:http://www.youtube.com/watch?v=QHn1t-nEJYU

Izvor: b92.net

---

---

U TUĐINI, RASUTE KOSTI SRPSKE…

KRŠNA GORA PREKRILA 7.000 SRPSKIH GROBOVA

Zaječarac Dejan Ranđelović, čuvar osam decenija nepoznatog srpskog groblja u Češkoj

 Ranđelović je slučajno 1995. godine otkrio spomenike i kamene krstove srpskih zarobljenika u šumama Kršne gore na granici sa Nemačkom, gde je i Spomen-kostrunica stradalim Srbima i Rusima.

 Godine 2005, nakom mnogo leta, na Vidovdan, u seocetu Jinžrihovci, 25 kilometara od Karlovih vari, u Češkoj, episkop Raško-prizrenski Artemije, služio je parastos  za 7.100 Srba i 180 Rusa stradalih u ogromnom logoru u vreme Prvog svetskog rata. Na tom mestu, nekadašnjeme “zarobljeničkom paklu” u koji su dovođeni Srbi iz svih karjeva Srbije, Kralj Aleksandar Karađorđević podigao je, 1931. godine, Spomen-kosturnicu. Nedaleko odatle, na češko-nemačkoj granici, iznikla je bujna šuma u kojoj i danas ima  srpskih grobova o čemu svedoče nadgrobne ploče i visoki kameni krstovi. Ovako piše “Politika” 16. oktobra 2005. godine dodajući da o ovom našem “Severnom Gazimestanu”  brine Dejan Ranđelović iz Karlovih Vari.

-Otišao sam u proleće te 1995. sa češkim prijateljima u šume u toj oblasti da tražimo jestive gljive. Iznenada sam naleteo na veći kamen, spomenik na kome je pislao ime Srbina iz okoline Požarevca. Ceo tekst bio je na srpskom jeziku. Onda su me moji Česi odveli do pet kilometara udaljene Spomen-kosturnice. Nisam čekao, posle dan,dva zaputio sam se u Prag, u našu ambasadu. Znali su da je tamo bio najveći zarobljenički logor na prostoru ondašnje Austro-Ugarske. Dali su mi ključ od Spomen-kostrunice i urednu, zvaničnu dokumentaciju kako bi mogao da brinem o tom prostoru.

Te godine izabran sam za predsednika Pravoslavne omladine u Češkoj. Od tada sa Srbima, mladim pravoslavcima iz Češke, Ukrajincima i Rusima koji tamo rade, kao i meštanima (oni vole nedeljom da dođu u spomen-prostor i odaju poštu stradalim logorašima) odlaazim svakog vikenda.Otključam vrata, počistim, uredim celo mesto koliko mogu, pomolim se Bogu.Nažalost, spomen je maltene ruglo, krov prokišnjava. U zapuštenom groblju, na samoj granici, počiva 1.600 Srba i 64 Rusa. Našao sam 100 spomenika, po imenu i prezimenu, mojih Timočana-priča nam Dejan Ranđelović, Zaječarac, po ocu i majci sa Stare planine, Kalne i Jalovik Izvora. Najviše se obraduje kad na Vidovdan dočeka potomke starih srpskih ratnika iz Požarevca koji, od pre neku godinu, stalno dolaze na to sveto mesto.

Slavoljub Stojadinović Regrut, predsednik požarevačkog Udruženja potomaka ratnika 1912-1920, kaže da su Jinžrihovci drugi srpski Zejtinlijk, a da je Dejan drugi Đorđe Mihajlović, neumorni čuveni Zajtnlika zajedno sa svojim precima.

Ranđelović je uspešan čovek u Karlovim Varima. Od kada je tamo, od 1990. radio je prvo u toj svetskoj banji, pa u Osigravajućem društvu, potom je imao privatnu firmu, sada se bavi proizvodnjom i prodajom preparata na bazi banjske lekovite vode za izlečenje reumatičnih bolesti. Ugovorio je, zajendo sa suprugom, Ruskinjom, programerom u češkom Gazpromu, izvoz za Rusiju, pa je došao da predahne u rodni kraj. Veruje da će i u ovom poslu biti kako valja, onda će imati i više mogućnosti da pomogne popravku Spomen-kosturnice (mauzoleja) i posveti se uređenju srpskog groblja.

-Dolaze i Srbi iz Praga u Kršnogorje (Kršna gora), tamo ih je 4.000, Česi iz okoline, stižu i Sudetski Nemci. Najređi su naših iz otadžbine.Ta oblast pripada češkoj šumarskoj organizaciji, uskoro će 100 godina od kako je groblje osnovano.

Po međunarodnim zakonima, ukoliko se ne uredi i ne utvrdi vlasništvo, može se smatrati običnom parcelom. Neki biznismeni hteli su da kupe celu šumu i prvedu je kulturi, ali to češka država nije dozvolila, niti će tako nešto učiniti. Kosturnica ili mauzolej je poklon Češke iz 1926. godine tadašnjoj Kraljevini Jugsolavije. Bila je to gzrada vodovodnog preduzeća, kasnije je naša država platila preruređenje. Zato će Srbija morati pravno da reguliše svojinu kao što su to učinile druge zemlje-objašnjava naš sagovornik podsećajući da je 2011.dolazila delegacija Ministarstva za dijasporu, ali ništa, sem službene zabeleške, nije učinjeno.Čak su napisli i neke netačnosti.Groblje nisu ni videli. A za njegovo uređenje ne treba mnogo. Kao što nije trebalo puno ni vremena, ni para, da novinar RTS-a iz Poažrevca Novica Savić nadavno sačini prvu dokumentarnu emisiju o Jinžrihovcima.

Poslednjih godina u Jižrihovce odlaze Požarevljani. I njjihova pokolenja, veli Slavoljub Stojadinović, odlaziće, bar na Vidovdan, dok je sveta i veka. Pomoliće se senima tih mučenika, zarobljenika koji, braneći prag otadžbije, stigoše i kosti ostaviše u tuđini, daleko od svoje Srbije. Dejan Ranđelović nikad ih neće napustiti, boriće se sa svojom krhkom Ruskinjom i češkim prijateljima koliko god bude imao snage, isto toilko koliko i tri generacije Mihajlovića, rodom iz Grblja u Boki Kotosrskoj, čuvajući Zejtinlik. A Dejan je obnovio i napuštenu i usmaljenu crkvu u svom Jalovik Izvoru, ali to je, zbori on, druga, naša priča.

Brana Filipović/ pulsistoka.rs 

---

GUGLOVA POČAST MIKI ALASU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

Miran, tih, skroman, čovečanski jednostavan, natčovečanski obdaren, Mihailo Petrović je bio jedan od najvećih sinova našeg naroda, ocena je slavnog Milutina Milankovića

Đorđe Karađorđević i Mika Alas

Juče je Gugl ispisao svoj logo lokalizovan za Srbiju u znaku još jednog srpskog velikana, ovoga puta Mihaila Petrovića Alasa, rođenog na jučerašnji dan pre 145. godina.

Slavni Mika Alas pripada onom uskom krugu ovdašnjih uglednika koji su uspeli da, uprkos svemu, usklade svoje mnogobrojne talente, znanja i emocije, tako da prvo ne bude na smetnji drugom i trećem, niti drugo prvom i trećem, takođe ni treće prvom i drugom. Umesto da se međusobno guše ili, što je još gore, da se isključuju, Mika Alas je svoje talente, znanja i emocije, kao retko ko, harmonizovao na način redak u srpskom javnom životu, nauci i kulturi.

Njegovo sladostrašće nije ugrozilo predanost violini, njeni zvuci nisu ga odvojili od profesure, pedagoški rad nije sputao privrženost nauci, nauka nije samlela literaturu, literatura nije opozvala zadatke otadžbine, zadaci otadžbine u ratu nisu ugasli njegov antirežimski stav u miru, stanje mira nije umrtvilo Alasovu okrenutost otkrivanju uvek novog.

U slučaju Mike Alasa, a to je prilično retka pojava na ovim prostorima, i alaski izazovi, i muzička banda, i profesura, i pedagogija, i nauka, i literatura, i otadžbinski zadaci, stajali su u harmoničnoj vezi. Znatiželja i žeđ za avanturom i putovanjem, zov dalekih horizonata, ka kojima streme hrabri, ali svesni slobode, bila je ta vezivna nit u njegovom životu ispunjenom visokim dometima na mnogim poljima stvaranja. Ova nit je omogućila Petroviću da bude sorbonski doktor nauka (1894), velikan matematike, savski i dunavski alas, muzikant po beogradskim kafanama i svadbama (,,Suz”), osnivač Beogradske matematičke škole, ratnik i akademik, pronalazač i državni šifrant, izvanredan pisac, artiljerijski pukovnik u rezervi koji se 1941, iako ima 73 godine, javlja i stavlja na raspolaganje ratnoj komandi, da bi ponovo branio otadžbinu, a onda neće da se preobuče u ponuđeni ,,civil”, nego kao ratnik bira nemačko zarobljeništvo.

Oronulog zdravlja, pušten je iz nemačkog zarobljeništva posle tri meseca, posredovanjem italijanske kraljice Jelene, pošto se svojoj tetki s tom molbom obratio princ Đorđe Karađorđević, verovatno Alasov najbolji prijatelj.

Mihailo Petrović je umro u okupiranom Beogradu 8. juna 1943. godine, u stanu na Kosančićevom vencu na kome je i odrastao.

Sutradan su alasi s Dunava i Save preneli u kovčegu posmrtne ostatke ,,svog majstora” od njegove kuće na Kosančićevom vencu do Saborne crkve, gde se od svog prijatelja, uz udaljene zvuke violine, oprostio slavni Milutin Milanković, koji je izgovorio i ove reči: ,,Miran, tih, skroman, čovečanski jednostavan, natčovečanski obdaren, Petrović je bio jedan od najvećih sinova našeg naroda”.

Svakako je Milanković znao šta kazuje i jasno je da to nisu bile prigodne reči kada se, pogotovo u našoj tradiciji, onaj ko putuje u večnost ,,kuje u zvezde”.

I mora biti da je kao Alasov prijatelj znao da se taj veliki čovek i um srpske nauke i kulture, već bio pripremao za svoje poslednje putovanje, kada je u poznim godinama išao kao član međunarodne ekspedicije da istražuje zaleđene zemaljske polove i nepregledna prostranstva okeana.

,,Ja sam već u godinama – što sam uradio, uradio… Ako se živ vratim sa ovog putovanja – to je čist ćar. Ako, pak, na putu umrem – ništa ne mari. Biću sahranjen tamo gde me smrt snađe. Najbolje će biti ako umrem na lađi, pa me bace u more da me ribe pojedu i osvete mi se što sam ih mnogo lovio i jeo. Mi, Srbi, smo inače navikli da se sahranjujemo u moru. Znate već da postoji ’plava grobnica’ u Jonskom moru, pored ostrva Vida, ’ostrva smrti’ u blizini Krfa, pa neće ni meni smetati da odem u neko more. Bar se neće mučiti oko moje sahrane.”

Blizina reke privukla je Miku Alasa u ranom detinjstvu, spustio se na obale reke Save i potom, kako je odrastao i upoznavao prijatelje alase, stigao do Dunava, a onda, kao zreo čovek, glasoviti profesor i matematičar, zaplovio i velikim, svetskim morima.

Tako taloženo životno iskustvo, protkano izuzetnom istraživačkom pronicljivošću i naučenjačkom strogošću, oslonjeno na duboke, arhetipske slojeve koji podrazumevaju i veštinu pripovedanja, omogućilo je Alasu da 1940. godine objavi ,,Roman jegulje”, knjigu koja teško da ima premca u srpskoj literaturi, a o kojoj se, nažalost, tako malo zna.

Uostalom, to i ne čudi, pošto se malo zna i o samom Mihailu Petroviću, o Miki Alasu, koji u svom gradu nema ni spomenika, mada pripada samom vrhu piramide srpskih velikana u svetu nauke, obrazovanja i kulture.

Ako je za utehu, Gugl je juče pokazao da se u ,,velikom svetu” za Miku Alasa vrlo dobro zna i da spomenik tom velikanu, saglasno vremenu, može da bude podignut u digitalnom svetu.

Slobodan Kljakić/ politika.rs/

objavljeno: 07.05.2013.

MI SMO VOLELI TE ORAHE…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Vremeplov: Tuga u dolini Timoka

 SEKIRAMA NA SPOMENIK OSLOBODIOCIMA

 Ljudi su svojim precima podigli drvored kraj druma.

Sada putarsko preduzeće rasprodaje stabla. Padaju gorostasni orasi kao što su na bojnom polju (u ratovima protiv Turaka, balkanskim i Prvom svetskom ratu) padali oni kojima su u spomen zasađeni, objavio je Desimir Milenović u Ilustrovanoj politici, 1982.

Oni su pali davno, u oslobodilačkim ratovima, a ovog proleća, pod snažnim testerama i ljutim sekirama, padoše i njihovi – spomenici. Bez ikakvog razloga, ako se izuzme novčani, sa obe strane magistralnog puta između Zaječara i Knjaževca, posečeno je na stotine najvećih i najlepših stabala oraha.

Od “Voćnjaka oslobođenja”, zasađenog 1933. godine kao “najvećeg i najboljeg spomenika onima koji su život položili za otadžbinu”, ostala su samo neugledna i zakržljala stabla. Ima i malo onih oraha sa debelim stablima i razvijenim krošnjama, ali su na njima brojevi, što znači da će u jesen, čim vegetacija bude prestala, i na njih udariti sekirama. Možda i pre, ako je suditi po “velikoj prolećnoj seči” kada nije poštovano ni zakonsko pravilo u šumarstvu da se drvo ne seče dok raste.

Tako su, eto, oboreni svojevrsni spomenici starim ratnicima iz ratova protiv Turaka, Bugara, Austrougara.

 “Udarili su na ponos”

Knjaževac je od Zaječara udaljen 40 kilometara. Širok asfaltni put vodi dolinom Timoka i prolazi kroz nekoliko sela. Ranije, dok orasi nisu posečeni, u toplim letnjim danima, bilo je uživanje voziti se ispod dugačkih zelenih tunela satkanih od krošnji ove plemenite voćke. Ovog leta pored puta tuga: stabla kraj panjeva, grane kraj stabala.

Najraskošniji zeleni tunel bio je pored Malog Izvora. Velika orahova stabla grlila su se gore pod nebom. Sada je tunel “nazubljen”. Preduzeće za puteva iz Zaječara, vlasnik oraha i Šumska sekcija Zaječar, otkupljivač stabala i vlasnik seče, poštedeli su život samo račvastim i iskrivljenim stablima. Ona su i nemi svedok neviđene seče. Mogu li bar ona da podsete  na gorostase koji su do juče ovde rasli i hladovinom štitili umorne putnike, a plodovima punili džakove i magacin seoske zadruge.

U Malom Izvoru razgovaramo sa meštanima: Predragom Dimitrijevićem, Miletom Milenkovićem, Miroslavom Petrovićem, Živojinom Milutinovićem, Živojinom Petkovićem i Sretenom Todorovićem. Godine 1933. njihovi očevi i dedovi svojim očevima i dedovima palim u poslednjim ratovima podizali su ove žive spomenike.

A potomke, pred nedavnu seču, niko, ama baš niko, nije obavestio da će njihov ponos biti uništen. Ogorčeni su svi, a Živojim Milutinović, zemljoradnik, rođen kada su orasi sađeni, daje i oduška:

– Zašto – kaže ljutito – nisu posekli šumu na Kraljevici pored Zaječara? Tamo je drvo i veće i skuplje. Tamo se brine i o žbunju, a ovde, u našem selu, slistiše krasne voćke.

Istine radi, i neki Maloizvorčani, nakon oslobođenja, uništavali su orahe. Nisu to činili ni iz obesti, ni koristi. Svetozaru Đorđeviću je njiva uz put, kraj drvoreda, pa je krišom, kako bi mu usev bolje rodio, pokršio neku granu i slomio dve, tri sadnice. Tada su zaječarski putari presavili tabak, pa je Svetozar seo na optuženičku klupu. Šezdeset dana je proveo u apsu.

 Prekor solunca Milana

Posle ovog i još nekih suđenja narod se više brinuo o orasima nego o svom kukuruzu. Mnogi su, u jesen, uz naknadu putarima, punili torbe skupim plodovima. Zadružni magacionar Draža Zdravković pokazuje gomile džakova prepunih krupnih oraha.

– Više ih neće biti – sleže ramenima. – A te orahe, još davno, sadili smo mi, đaci. Učio nas je učitelj Miloje Jovanović. I starci iz sela su pomagali, zalivali su. Sad, eto, našu radost prodaju za skupe pare. Smetaju, vele, saobraćaju. To bi im još neko i poverovao da malo podalje ne prave novi put. Pa se sad pitam – kojem će to saobraćaju da smetaju?

Na kraju Malog Izvora, pored puta gde su nekada bila orahova stable, živi 87-godišnji seljak Milan M. Jovanović.  On je, objašnjava magacioner Draža,  poslednji solunac u selu. Krepak je i pričljiv, i ljut što je posečen spomenik njegovim palim drugovima.

– To im baš nije trebalo – kaže starina. – Pa, orasi su bili ukras i puta i sela. I od koristi su bili. Uredno su rađali. Sad ih nema, a ako posade nove, ova dečurlija tek u starosti dočekaće njihovu veličinu i lepotu.

Drvo je to, sporo raste.

Put nas vodi dalje prema Minićevu i Knjaževcu. Uspravna stabla, koja su simbolizovala gorostase na bojnom polju, sa obe strane kolovoza, leže oborena. Susrećemo, uz put, i osnovce Zorana Vasiljevića iz Debelice i Dejana Đorđevića iz Jelašnice. Pitaju:

– Čiko, znate li zašto su posečeni orasi? Ćutimo.

Kasnije susretosmo i direktora škole u Minićevu, Miodraga Stojanovića:

– Od malena decu učimo goranskim aktivnostima. Šta će sad da misle kad vide ovu seču.

 Nisu mogli da spreče

U Minićevu, kažu, da nisu mogli da spreče seču. Putari su ih preduhitrili. Poneli su se kao da im je to bio najpreči posao. Nagovarali su meštane da im se pridruže. Nudili su grane za ogrev kao nagradu. Tomislav Nešović, sekretar Mesne zajednice:

– Ni prema korovu čovek nije tako nemilosrdan. Kad bi ovo znao moj deda Živko, mrtav bi se u grobu prevrnuo. Solunac Živko, pričaTomislav, bio je putar na ovom drumu. I sam je 1933. sadio orahe. Bio je to drvored, “Voćnjak oslobođenja” kakvi su u ono vreme podizani pored puteva u Timočkoj krajini povodom 100-godišnjice oslobođenja od Turaka. Ovaj, kroz Minićevo, podignut je zahvaljujući Vidoju Pašiću, zemljoradniku i naprednom čoveku iz Jelašnice.

– Ti orasi-spomenici namenjeni su svim ratnicima, borcima, najviše palim soluncima, jer je uspomena na njih bila i najsvežija.

U danas retkoj brošuri “Spomenica o proslavi stogodišnjice oslobođenja Timočke krajine u Knjaževcu” (na nju je ukazao Stevan Veljković, upravnik Biblioteke u Zaječaru) nalazimo motive za podizanje “Šume oslobođenja” i “Voćnjaka oslobođenja”. Udruženja Timočana i Krajinaca u Beogradu smatralo je da će se na ovaj način izraziti duboka zahvalnost svima onima “koji su svoj život dali za oltar otadžbine”. Potom: “Voćnjaci oslobođenja” podignuti su svuda duž državnih drumova i banskih puteva s jedne i druge strane i oni će takođe biti najveći i najbolji spomenici pokoljenjima na jubilarno slavlje…”

 Direktoru ništa nije poznato

 Ironija je neizbežna: sadašnja generacija Timočana ima šta da priča – samo pored puta Zaječar-Knjaževac najmanje 300 (podatak Šumske sekcije Zaječar) najdebljih, najviših i najzdravijih stabala je posečeno. “Voćnjak oslobođenja” je osakaćen. Uzalud smo pokušavali da dođemo do direktora RO za puteve Milana Jovanovića, “čoveka koji je jedini odgovoran da kaže za sve učinjeno”. Pitali smo Voju Boškovića, direkora Šumske sekcije, zašto su prekrasni drvoredi posečeni?

– Moralo se zbog bezbednosti na putevima, potom, dostigla su biološku zrelost i zbog proređivanja… Znate li, pridodajemo, da su ti orasi spomenici palim ratnicima?

– Nije mi poznato-odgovara. – Ali, mi ćemo da obnovimo drvorede. Već ove jeseni zasadićemo orahe svuda tamo gde su posečeni…

Dušan Milošević, predsednik SSRN:

– Od ljudi iz Malog Izvora i Rgotine stigle su pritužbe zbog seče oraha. Lično sam protiv, ali su mi objasnili da je to bilo neminovno. Obećali su da će obnoviti drvorede. Priče o tome su dobile velike razmere, a moglo se i drugačije, da se ode u sela i porazgovara…

U Šumskoj sekciji u Zaječaru rekli su da su posečeni orasi završili u – inostranstvu. Prodati su za devize. Tako, eto, i spomenik oslobodiocima propadoše za devize.

A posle 30 godina…    NAĐE SE PONEKO STABLO  Idući tragom ove priče, danas, nakon tačno 30 godina, na istom mestu – nađe se  po koje stablo sa krupnim orahovim plodovima. Na delovima starog puta Zaječar-Knjaževac, samo  nekoliko koraka od novog, asfaltnog druma, ima mladica, i zdravog, i oronulog drveta. Neko je zasigurno sadio orahe i posle davne zlokobne seče. I na putu od Negotina, preko Salaša i Rgotine, mogu se danas susresti duži drvoredi oraha i još nekih voćaka. Prema tvrdnjama istoričara, kralj Aleksandar je naredio da se te, 1933. godine, zasade orasi duž celog tadašnjeg druma od Prahova, preko Negotina i Zaječara do Knjaževca, Svrljiga i Niša. Vreme je učinilo svoje. Kako bi lepo bilo da obnovimo taj veličanstveni spomenik ili “Voćnjak oslobodiocima”.  Zarad budućih generacija! Zarad Srbije!

  Pripremio: B. Filipović

---

Priredio: Bora*S

---

---

PET NAJNEOBIČNIJIH KUĆA NA SVETU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________

 Zanimljive i neobične ideje su svuda oko nas. Pogledajte čega su se sve dosetili ljudi koji su želeli da njihova kuća izgleda drugačije i da prosto prkosi standardima.

Naopaka kuća l foto: Tomasz Nowak/flickr.com

 1. Naopaka kuća u Poljskoj

Danijel Czapiewski, inače poljski biznismen i filantrop  izgradio je naopaku kuću koja predstavlja komunističku eru i kraj sveta. Zbog velike dezorjentacije radnika naopakom kućom, ista se radila 114 dana. Svake godine privlači mnogobrojne turiste u malom selu Szymbark, gde se i nalazi, a nakom nekoliko trenutaka provedenih u njoj, većina turista izađe sa vrtoglavicom.

 Ipak, ona jeste jedna od turističkih atrakcija u Poljskoj.

Balon kuća l foto: Danielperlinphoto/flickr.com

 2. Balon kuća u Francuskoj
Balon kuća se nalazi u Francuskoj i stara je 35 godina.

Ova prelepa građevina nije još završena, ali to nije sprečilo francusko Ministarstvo kulture da je navede kao kulturni spomenik. Dizajnirao ju je mađarski arhitekta Antti Lovag, i to za modnog dizajnera Pierre Cardina. Balon kuća je futuristička, sa mnogo ugrađenog ovalnog nameštaja i konveksnih prozora.

Namena ovog dizajna je da se optimalno iskoristiti vulkanski Cote d’Azur krajolik – u čemu su definitvno i uspeli.

 

wc-šolja-kuća

3. Kuća u obliku VC školjke u Južnoj Koreji

Ovo je jedina kuća ovog oblika na svetu, a sagrađena je povodom lansiranja „World Toilet Association“, udruženja koje se zalaže za bolje održavanje širom sveta.

 Izgradio ju je Sim Jae-Duck, koji se i rodio u WC-u i trenutno živi u ovoj autentičnoj kući.

 

Kuća cipela l foto: Sindorantrop/flickr.com

 4. Cipela u Južnoj Africi

 

Kuća u obliku cipele je delo umetnika i hotelijera Ron Van Zyla, koji je ovu interesantnu građevinu sagradio za svoju suprugu Yvonne 1990. godine.

U cipeli se nalazi mali muzej u kom su prikazani izrezbareni komadi od drveta ovog umetnika, a inače, cipela je deo kompleksa koji uključuje osam gostinskih kuća, autokamp, restoran, bazen i bar.

 

Iskrivljena kuća l foto: Bon-b4/flickr.com

  5. Iskrivljena kuća u Poljskoj
Dizajn ove kuće je inspiriran crtežima poljskog umetnika Jana Marcina Szancera.

Kuća je trenutno deo trgovačkog kompleksa, a sa svojim nadrealnim krajevima i plavo – zelenim staklima, Iskrivljena kuća je definitivno jedna od najneobičnijih građevina na svetu.

 M.Radović/superodmor.rs

---

POVODOM DANA PROBOJA SOLUNSKOG FRONTA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

U subotu, 15. septembra, borski Savez udruženja boraca i potomaka narodnooslobodilačkih ratova Srbije i Opštinski odbor Organizacije rezervnih vojnih starešina Srbije, uz prisustvo predstavnika lokalne vlasti, prigodnim aktivnostima obeležili su 94 godina od proboja Solunskog fronta i 93.godišnjicu osnivanja Udruženja rezervnih oficira i ratnika.

Tim povodom, na borski spomenik palim srpsko-francuskim ratnicima, vence i cveće su položili predstavnici organizatora obeležavanja ovih značajnih događaja i lokalne vlasti a minutom ćutanja odali poštu poginulim ratnicima.

U sali Doma kulture održana je Svečana sednica, na kojoj je o ovim značajnim datumima iz srpske istorije govorio Momčilo Radisavljević, predsednik SUBNOR-a Bor.

 U nastavku sednice, za uspešnu saradnju i doprinos razvoju  Organizacije rezervnih vojnih starešina i Saveza udruženja boraca i potomaka narodnooslobodilačkih ratova Srbije, dodeljene su zahvalnice: Nebojši Videnoviću, Draganu Žikiću, dr. Milivoju Rilaku, Svetislavu Đuriću, Bori Stankoviću, Katarini Dobromirović i KUD-u “Bor”.

Sednica je završena prigodnim kulturno-umetničkim programom  u kojem su nastupili  Katarina Dobromirović, učenica borske Gimnazije i  članovi KUD- “Bor”. Prijem za predstavnike Okružnog odbora Saveza potomaka ratnika 1912-1920 organizovali su predsednik So Bor Dragan Žikić i zamenik predsednika opštine Bor dr. Žika Golubović, kojima je predsednik Okružnog odbora Saveza Miodrag Adamović uručio zavete i zahvalnice.

Bora*S/ B. Problem

„FIĆA“ SE VOLI, SVE DRUGO SE VOZI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________

DA LI ĆE „FIĆA“ DOBITI SPOMENIK?

U Kragujevcu je u subotu 21. jula održan osmi „Fića fest“ koji je okupio zaljubljenike u ove automobile iz čitave Srbije.

Na ovogodišnjem okupljanju pokrenuta je i inicijativa da se „fići“ u Kragujevcu podigne spomenik.

„Fića“ je automobil koji se voli, sve drugo se vozi, kažu vlasnici ovih četvorotočkaša. Većina njih je vozački ispit polagala upravo u ovim automobilima, neki su ih vozili na trkama, ali ono što je svima zajedničko je trud i ljubav koje ulažu u njihovo održavanje.

Kragujevčanin Dragan Sretenović vlasnik je čak 17 „fića“, a među njima je i najstariji model sa kontra vratima.

Da „fića“ nije samo fascinacija ovdašnjih vozača, potvrđuje priča iz Minhena, gde je 2012. godine održan drugi skup „zastava 750“. Vlasnik auto-servisa Radovan Ivanović, koji u tom gradu živi više od 40 godina, prvi je dovezao „fiću“, koga danas, kako kaže, imaju pojedini Nemci, Austrijanci, Holanđani.

U Udruženju ljubitelja „fića“ kažu da je održavanje i restauracija ovog automobila skup hobi, kao i da originalni modeli iz šezdesetih godina prošlog veka dostižu cenu i do 10.000 evra.

Proizvodnja „fiće“ počela je 1955. godine, a u kragujevačkoj fabrici proizvedeno je više od 930.000 vozila.

Upravo zbog toga, Udruženje ljubitelja „fića“ pokrenulo je inicijativu za postavljanje spomenika u obliku ovog automobila ispred stare upravne zgrade „Zastave“, jer je, kako kažu, reč o jednom od najprepoznatljivih simbola Kragujevca.

izvor:b92.net/ foto:šumadija pres

___________________________________________________________________________________________

 

PESMA O ANINOM POVRATKU s letovanja…

TAMOiOVDE________________________________________________

Vratila se sa mora moja cigančica pocrnela, pocrnela kao afrička kraljica
Baš me briga što je tamo na moru jednog
dripca iz Pančeva ljubila,
sad je važno da se ona meni vratila.

Jer ima na moru opasnih morskih pasa,
ima na moru mornara, ima na moru alasa…
Mogao je neko kolena njena da mi otme
za spomenik u svome gradu,
mogli su gusari, mogli su mangupi da mi je ukradu…

Pričaj mi kako je bilo, kako izgleda more,
ima li more mlađeg brata, je li more protiv rata,
voli li more bure svežeg piva, ume li more da pliva…

Kako ljube francuzi cigančice moja, ljubljena moja ženo?

Brana Petrović

---

NA CRNOM VRHU SA SVEDOCIMA MINULIH VREMENA …

TAMOiOVDE_______________________________________________

Početak 1945. godine. U sremskoj ravnici, još od 21. oktobra 1944. godine, u sklopu završnih operacija za konačno oslobođenje zemlje, odvijaju se krvave borbe uz učešće 250.000 vojnika sa obe  strane.
Zima je duga i izuzetno hladna. U tek oslobođenom Beogradu bolnice su prepune ranjenika koji svakodnevno pristižu sa Sremskog fronta. I ranjenicima u bolnicama i stanovništvu Beograda neophodno  je obezbediti ogrev.

Crni vrh. Planina na sredokraći puta između Bora i Žagubice, izuzetno bogata kvalitetnim šumama, posebno bukovim.

Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije naložio je 3. januara 1945. godine omladini Srbije da organizuje radnu akciju na Crnom Vrhu radi seče i dopremanja drva za ogrev i izgradnje pruge Bor-Crni Vrh.

Već 10. januara  1945. godine sa  perona železničke stanice Zaječar 283 omladinaca iz tadašnjeg zaječarskog okruga, krenulo je za Bor. Već sutradan na Crni vrh.

Skoro istovremeo  otpočelo se sa sečom drva i izgradnjom pruge.

Bio je to početak prve ratne omladinske radne akcije u Jugoslaviji.

U teškim, skoro surovim vremenskim uslovima, kada se temperatura spuštala i do -32°C, bez najnužnije odeće, obuće, nedovoljno hrane i alata, u gudurama i klancima ove planine, radilo je 1630 omladinaca iz desetak okruga Srbije.

Za nepuna tri meseca (radna akcija je završena 28. marta 1945.godine) ovi mladi, vredni i hrabri ljudi, uspeli su da natčovečanskim naporima, izdržljivošću i odricanjima obezbede oko 20.000 kubnih metara ogrevnog drveta, poprave onesposobljenu  i postave novu prugu u ukupnoj dužini od 25 km i 800 m. od Bora do Crnog vrha.

Na Dunav stanicu u Beogradu, 14. marta 1945. godine, stigao je svečano ukrašen voz sa 15 vagona i više stotina kubika drva, kao poklon omladine Srbije- Beogradu.

U znak sećanja na te dane, ovu i druge radne akcije, a povodom 1.aprila Dana ORA, koje su izuzetno doprinele obnovi i izgradnji zemlje nakon 2. svetskog rata,  u organizaciji Opštinskog odbora udruženja boraca iz Bora, neki od učesnika i komandanata u ovom poduhvatu, predstavnici lokalne samouprave Bor, Opštinskih odbora iz nekoliko gradova, udruženja građana, pojedinci i  poštovaoci dela ovih u to vreme  mladih, a zapravo zrelih, odgovornih, hrabrih i srcem vođenih ljudi, položili vence kraj spomenika na Cnom vrhu, koji je podignut u znak sećanja na ovu akciju i vreme, koje je danas za mnoge nezamislivo.

Zadovoljstvo mi je bilo da danas boravim na Crnom vrhu, upoznam, razgovaram i družim se sa  “starinama” koji su duboko zašli u 9. deceniju života, a fizički i intelektualno besprekorno funcionišu. Profesor dr Miodrag  Zečević, inžinjer Jova Žikić i Božidar Živković  sa oduševljenjem su pričali o tim, a nekako razočarano o vremenima ovim.

Uživao sam i zabeležio  njihova kazivanja. Podeliću ih sa vama u narednim danima.

Autor: Bora Stanković

---

MOGAO JE NEKO KOLENA NJENA DA MI OTME…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

ZA SPOMENIK U SVOME GRADU…

TRAGOM “PUTOKAZA”

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________

U čudesnoj Srbiji evo nam još jednog “projekta“ vrednog pažnje.

Ne, nije u Banjskom polju.Tamo bejahu Putokazi. Oni su nas i odveli u novu „zonu”.

Opština Knjaževac, na putu Knjaževac – Pirot, selo Gornja Kamenica. U samom centru sela odavno podignuta spomen česma. Da podseća na ljude,vremena minula a žedne napoji.

Ali pobogu, kad je već tu, zašto ne bi bila “multifunkcionalna”, zapitao se još jedan maštovit idejni projektant, zasukao rukave i “aplicirao”. Potom je pobednik na tenderu – izvođač  radova, na spomenik nadogradio banderu. Na vrhu bandere, električni vod , na vod priključak, na priključak- naravno sijalica.

Rezultat projekta impresivan: osvetljen krajolik, hladna voda, svež vazduh sa Stare planine…

Ne mora se voda piti samo „po mesecu”.

A spomenik i njegova  zaštita?

Autor: Bora Stanković