ZAŠTO SE RUGAMO GOVORU „JUŽNE PRUGE”…

tamoiovde-logo

Kako objasniti to što se u javnosti na južnjački dijalekat gleda negativno, a onda se on pozitivno vrednuje u Šotrinim filmovima „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava”. Zašto sa simpatijama čitamo južnjački Bore Stankovića ili „Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića, napisan na kosovsko-resavskom dijalektu?

tanja-petrovich

Tanja Petrović (Foto R. Krstinić)

Debata o privatnim i društvenim vrtićima na Novom Beogradu, koju je 2013. godine pratila na društvenim mrežama, u kojoj jedan roditelj objašnjava da se u državnom obdaništu u paketu dobijaju „južnjački dijalekat i Pink repertoar”, naveo je antropologa Tanju Petrović da istraži zašto se pojedini jezički varijeteti, kao što su oni sa juga Srbije, unapred povezuju sa niskim kulturnim vrednostima.

Rezultate je objavila u knjizi „Srbija i njen jug – južnjački dijalekti između jezika, kulture i politike”, u izdanju „Fabrike knjiga”. Tanja Petrović diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za srpski jezik i književnost, gde je i magistrirala. Radila je u Institutu za srpski jezik SANU, a doktorirala je u Ljubljani gde je danas saradnica Naučnoistraživačkog centra Slovenačke akademije nauka. Objavila je pet knjiga, između ostalih „Zdravica kod balkanskih Slovena” i „Juropa: jugoslovensko nasleđe i politike budućnosti u postjugoslovenskim društvima”.

– Kako objasniti to što se u javnosti na južnjački dijalekat gleda negativno, a onda se on pozitivno vrednuje u Šotrinim filmovima „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava”. Zašto sa simpatijama čitamo južnjački Bore Stankovića ili „Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića, napisan na kosovsko-resavskom dijalektu? – pita Tanja Petrović.

Periferne oblasti poput juga Srbije, kako objašnjava, često se smatraju za zaostale i marginalne, ne samo geografski, što je univerzalna pojava svuda u svetu, a južnjački govor u Srbiji se doživljava kao smešan, neobrazovan, primitivan, „posvađan” s padežima. Zašto je „što južnije, to tužnije”?

– Jug je najduže bio pod osmanskom vlašću i zato se u kolektivnoj imaginaciji zamišlja kao veliko zaostalo seosko područje. Iako Bosna i Makedonija imaju još jače osmansko nasleđe, to nikada nije povezano sa ruralnom kulturom. Štaviše, osmansko nasleđe ostavilo je mnogo izrazitiji trag na gradsku kulturu, nego na seosku tradiciju. Najzad, nijedan drugi deo Srbije nije u 20. veku intenzivnije industrijalizovan od juga – Niš, Leskovac, Vranje, Jagodina, Kruševac, Ćuprija. Čak je i među lingvistima rasprostranjeno da govornici sa „južne pruge” ne mogu da nauče standardni srpski jezik u potpunosti, pa profesori na Filološkom neretko s podsmehom prokomentarišu na ispitu: Vranjanka, došla da studira srpski! – ističe Tanja Petrović, dodajući da su u Sloveniji dijalekti kulturna vrednost i da se većina političara ne trudi da sakrije dijalekatske osobine svog govora.

Lingvista Nedeljko Bogdanović napisao je da ukoliko neko izvodi i tragediju na dijalektu, svi će da se smeju uprkos ozbiljnom sadržaju. Ali, sa dijalektima Crve Gore ili Hercegovine to nije slučaj. „Kada Matija Bećković napiše niz pesama na prepoznatljivom dijalektu Crne Gore (Reče mi jedan čoek, Ćeraćemo se još) te pesme ne zvuče smešno. Isto tako, Crnogorac, kada se preseli, nema potrebu da promeni svoj govor, dok južnjaci žele da se hitno prilagode.”

– Ako pogledamo naše serije, Srećko Šojić izašao je iz sela, ali je ostao neuklopljeni polutan. On je bizarno smešan lik. Ima „aspiracije”, teži nečemu višem nego što jeste, i južnjački dijalekti su simbol upravo te neuspešne modernizacije i urbanizacije. Radašin iz Petlovca iskazuje narodnu mudrost na svom govoru iz okoline Trstenika, ali čim izađe iz sela ispada glup i ne ume da razgovara sa lekarom i sudijom. A dijalekat Petrije, seljanke iz Pomoravlja, iako je radila u kafani i morala je da dođe u kontakt sa ljudima iz raznih krajeva, ostaje netaknut i autentičan. Monološka forma koju je izabrao Mihailović i čistoća dijalekta nisu slučajni, i jedino tako je Petrija mogla da ostane kompleksan književni lik i izbegne prizvuk smešnog i bizarnog – objašnjava Tanja Petrović.

Ona nas podseća i na polje muzike i grupu „Rokeri s Moravu” koja je od 1977. do 1991. pevala isključivo na kosovsko-resavskom dijalektu. Opevali su selo u susretu sa modernizacijom, motokultivatore, zapadne serije, ali to nije bilo isključivo podsmevanje. Kombinovali su tekstove narodne muzike sa referencama na globalnu pop kulturu („ja Tarzan, a ti Džejn, lele dunje ranke”). Poigravali su se sa kičem, mada su često i njih tretirali kao kič. Južnjački dijalekat odigrao je ovde neočekivanu ulogu – bio je razlog za smeh, ali i osnova za intimnost i solidarnost.

– Ako pogledamo vlasotinačku hip-hop grupu „Southentik Crew”, u stihu: „Ovo je druga država, iako ne’amo pasoši. Vi ste sa juga? Ne, mi smo sa zastavu, vlasotinački uključujemo u nastavu” oni se otvoreno suprotstavljaju hegemonoj perspektivi centra unošenjem svog dijalekta u diskurs hip-hopa. Nerazumljivost dijalekta često je uzrok nesporazuma, i ako gledate njihov video, treba vam pet-šest taktova zakašnjenja da shvatite o čemu pričaju, jer su brzi, inteligentni, elokventni i pevaju o globalnim fenomenima. Oni nedvosmisleno definišu dijalekatsku pripadnost: „ A prike (kvo?), snajke (kude?), bracke (z’što?) d’ugare (eve?), rođo (kam si?), vuči (koje?). Vlasotince sleng lajk dis”. Svojom muzikom svesno zaobilaze nacionalni centar, dok Marčelo, koji je iz Paraćina, ali deluje u centru, ne repuje na dijalektu svog kraja, nego na neutralnom, standardnom jeziku – kaže naša sagovornica.

Prema njenim rečima, zbog negovanja jezičkog monopola, jug Srbije oseća se inferiorno u odnosu na druge govornike. Zato, dodaje, treba prevazići okvire u koje su dijalekti nasilno smešteni, kako južnjaci ne bi imali utisak da su prokleti geografijom.

– Momak iz Niša drugačije će proći kod devojke nego Splićanin, jer je za nas splitski seksi – to je čovek sa mora, dok je Nišlija „seljak”. Iako je i Split u Hrvatskoj periferija, percepcija Dalmacije i juga Srbije kod nas je drugačija. Na nivou zajednice moramo da razmišljamo o mehanizmima takvog jezičkog isključivanja. Za većinu južnjaka, to je i emocionalni, i lični, i profesionalno veliki problem. Preovlađujuće percepcije južnjačkih dijalekata imaju ozbiljne socijalne, psihološke i kulturne posledice.

Autor: Mirjana Sretenović 

   Izvor: Политика

Posted by Od knjige do duše

_______________________________________________________________________________

PRVI SRPSKI BUKVAR STAR 417 GODINA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

ZA NJEGA NIJE ZNAO NI VUK KARADŽIĆ

Dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu – prvi srpski bukvar Inoka Save – po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje. Za njega čak nije znao ni Vuk Stefanović Karadžić

Bukvar02

Foto: Arhivska fotografija

Neprocenjivi dokument i ključno delo koje označava početke pismenosti u Srbiji – prvi srpski bukvar ne samo da nije nastao u vreme jezičke reforme pisma i pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića (kako većina građana po automatizmu misli), već za njega Vuk nije ni znao!

Vuk-01-670x624Ma koliko poražavajuće zvučala ta činjenica prvi srpski bukvar čiji je autor bio Inok Sava iz manastira Dečani, iako štampan kod mletačkog štampara Đ. A. Rampacetija u Veneciji 1597, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893!

Što zapravo znači da dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje.

Baš toliko, ovo delo pratila je huda sudbina zaborava i nemara. Čak se ni o Savi Inoku nije znalo ništa više do da je bio rodom iz Paštrovića i da je bio jeromonah manastira Dečani.

Da priča bude još tužnija ovaj bukvar je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja raspolagala sopstvenim učilima, pismenima ili azbučnicima, a posebnost svakako predstavlja i metodika ovog pisanija, pre svega zato što je prvi put u Evropi primenjen fonetski princip čitanja.

Ovaj bukvar je bio osmišljen tako da je na prvoj strani bila štampana azbuka, slede samoglasnici, potom slogovi, pa imena svih slova.

Bukvar01-670x446

Foto: Arhivska fotografija

A za bukvar se sasvim slučajno saznalo. Najpre je 1597. godine ruski konzul u Skadru Krilov poklonio prvo izdanje novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću.
Potom je drugo izdanje (štampano 25. maja 1597. u Dubrovniku) 1921, kupio inženjer Milorad Dimitrijević iz Beograda, da bi naposletku oba izdanja bila poklonjena Narodnoj biblioteci Srbije.

Narodna-biblioteka-cuvanje-knjiga-foto-Milena-Djordjevic-670x446

Foto: Milena Đorđević, Foter/Flickr/Moyan_Brenn

Kako to na ovim nesrećnim prostorima biva, prvo izdanje na samo dva lista od kojeg je ostao samo prepis izgorelo je u bombardovanju Beograda (i Narodne biblioteke) 6. aprila 1941, a drugo, na četiri lista pukom srećom je sačuvano.

Tokom 1903, Ljuba Stojadinović je priređujući “Katalog Narodne biblioteke Srbije” uneo bukvar Inoka Save među dela srpske pismenosti.
Pre dvadesetak godina, Mihailo Blečić, Stjepan Fileki i Olivera Stojadinović priredili sureprint ovog bukvara na osnovu drugog izdanja, koje je sačuvano.

Reprint je 1991. objavila “Politika”, a na osnovu tog izdanja pomenuti autori priredili su i novu knjigu prvog srpskog bukvara Inoka Save u kojoj je umesto staroslovenskih pismena korišćen računarski set tipografskih karaktera “inok sava”, koji je kreirao i čitaocima poklonio Stjepan Fileki.
(Katarina Vuković)
Izvor:telegraf

_____________________________________________________________________________________________________

 

PENJU SE SVUDA I MEKEĆU AKCENTOVANO…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________

KOZE PRKOSE GRAVITACIJI!

Pre nego što pomislite da su ove fotografije proizvod nečije dosade i igranja u fotošopu – odmah ćemo vam reći da su apsolutno sve zabeležene fotoaparatima bez bilo kakvih dodavanja „specijalnih efekata“!

Neustrašive koze koje prkose gravitaciji u stanju su da se popnu na najneverovatnija mesta – visoke brane, litice, stene, ali i drveće.

277 Na ovoj fotografiji, koja je zabeležena u Maroku možete videti koze na stablu drveta aragana, koje je visoko i do 10 metara.

Životinje privlače plodovi stabla koji su slični maslinama.

____________________________________________________________________________________________

 363171Za njima, kozama, na ispašu, uvek idu i farmeri, ne da bi im pružali „prvu pomoć“ ukoliko padnu sa drveta, već zato što koza ne može da svari koščicu ploda, pa je posle nekog vremena ispljune.

Farmeri skupljaju vredne semenke koje se kasnije prodaju kozmetičkim kompanijama.

____________________________________________________________________________________________

a8

Nekako ćemo i razumeti zbog čega su se koze popele na drvo, ali nikako nam ne uspeva da shvatimo šta ih navodi da se penju na visoke litice.

Avanturistički duh?

Želja za bavljenjem ekstremnim sportovima?

____________________________________________________________________________________________

BeFunky_Goats-in-precarious-positions-05-634x845.jpg11111111Možda, fantastičan pogled koji se sa tih uzvišenja pruža na okolinu?

____________________________________________________________________________________________

1120 Šta god da ih je navelo na ovo, čestitamo!

Drage koze, podigle ste nam nivo adrenalina samo dok smo posmatrali fotografije!

____________________________________________________________________________________________

BeFunky_Goats-in-precarious-positions-013.jpg2210 Da.Vrlo je verovatno da ispaša „pod ručnom“ ima svojih draži…

____________________________________________________________________________________________

q7 Kada je fotograf Paolo Seimandi posetio nacionalni park Grand Paradiso u Italiji, zamalo se nije onesvestio kada je ugledao da se sitne tačke koje je video na brani zapravo pomeraju!

____________________________________________________________________________________________

BeFunky_goats_on_dam_03.jpg11111Fotografisao je visoki i strmi zid, zumirao i tada shvatio kakvo je čudo prirode njegov objektiv upravo „uhvatio“.

Paolo se kasnije raspitao i saznao da koze nisu akrobate iz zabave, već se na branu penju kako bi lizale kamenje koje je puno minerala.

Nadamo se da ste uživali u fotografijama neobičnih ispaša, koje svakako nećete imati priliku da vidite kod bake na selu.

Izvor:zivotinje.rs

____________________________________________________________________________________________


KOZE IMAJU RAZLIČITE AKCENTE

13673501391966843bLondonski naučnici su nedavno utvrdili da koze, kao i ljudi, imaju različite akcente.

Naglasak kojim će koza meketati zavisi od više faktora, a presudan je sredina u kojoj žive. Do ovog zaključka se došlo na osnovu blizanaca koji su rano odvojeni i poslati da žive u različitim sredinama.

Takođe je utvrđeno i da se akcenat menja sa godinama, ili kada koze promene svoje „društvo“, provodeći vreme u različitim grupama.

Pored koza i ljudi, različite akcente, u zavisnosti od mesta koje nastanjuju, mogu imati i slonovi, delfini i nekoliko drugih vrsta sisara.

Još zanimljivosti o životinjama pročitajte Tamo (zivotinje.rs)  i Ovde.

____________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S