MIRISI BUDE USPOMENE…

tamoiovde-logo

Zašto?

Prolazite pored kafića, osećate jak miris čaja od kamilice i, bez ikakvog posebnog razloga, setite se dana kada ste se, kao dete, igrali u bakinoj kuhinji… Kako dolazi do toga?

thumbnail.phpNeurologija umnogome podseća na detektivsku priču ili društvenu igru „Kluedo“ – moramo da pratimo tragove kako bismo otkrili uzrok. Kakva je uzročno-posledična veza između mirisa i sećanja?

Čulo mirisa je, po mišljenju stručnjaka, najstarije, a njegove korene nalazimo i kod najprostijih organizama poput bakterija. Pre nego što su mogli da čuju, vide, pa čak i dodirnu, stvorenja su mogla da namirišu sve što ih je okruživalo.

Postoji oko 1.000 različitih receptora koji reaguju na miris i koji se tokom života regenerišu i razvijaju prema mirisima na koje smo navikli. Rezultat je kompleksno čulo koje nam omogućava da razlikujemo širok spektar mirisa.

Ipak, jako je zanimljivo da najmanje govorimo o mirisu, uprkos činjenici da je to naše najmoćnije čulo, pa čak za mnoge mirisne note nemamo ni adekvatan naziv. Međutim, reči su ponekad i suvišne, jer kada osetimo određeni miris on u nama budi određene uspomene i sećanja. Kako? Zašto?

Deo mozga koji opaža mirise se nalazi u blizini hipokampusa koji po svom obliku podseća na morskog konjica. Hipokampus je izvijenog oblika i ukorenjen je duboko u mozgu, a igra presudnu ulogu u stvaranju sećanja. Na primer, osobe kod kojih postoje oštećenja hipokampusa pate od amnezije. Naime, oni mogu da nauče nove radnje, poput vožnje bicikla ili plivanja, ali ne mogu da pamte iskustva koja bi se pretvorila u sećanja.

Od svih čula, jedino čulo mirisa direktno „putuje“ mirisnih receptora, za razliku od ostalih čula kojima je obavezna usputna stanica talamus. Premda čulo mirisa ima najdalju putanju, bez prepreka moguće je da upravo zato miris vezujemo za uspomene i sećanja, a ne za reči.

Zahvaljujući vezi između mirisa i sećanja možemo da proživljavamo uspomene toliko intenzivno da ćemo imati osećaj da zapravo ponovo proživljavamo samo iskustvo. To i nije tako loše, zar ne?
Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DUGINE BOJE PRIRODE…

tamoiovde-logoUmetnička snaga duginih boja prirode

Za najkoloritnije drvo na svetu se na prvi pogled može pomisliti da je delo maštovitog apstraktnog slikara koje ostavlja posmatrača bez daha.

1395Neverovatan spektar boja na umetničkom stablu eukaliptusa, iznova dokazuje magijsku moć prirode.

Za razliku od umetnika koji u jednom trenutku svoje delo završi i izloži u nekoj galeriji, priroda svoju šarenu fantaziju neguje i menja u zavisnosti od godišnjeg doba, a nas ostavlja da se iznova divimo njenoj neverovatnoj umetničkoj kreaciji.

Drvo koje svakako očarava svojom lepotom je “Eucalyptus deglupta” poznatije kao “eukaliptus boje duge” (Rainbow Eucalyptus), koje raste na teritoriji Filipina, Papua i Nove Gvineje.

Predivne boje nastaju kada jednom godišnje u različitim vremenskim intervalima sa ovog drveta otpadnu delovi spoljašnje kore, pa se na tim mestima na unutrašnjoj kori pojavljuju prvo svetlo zelene nijanse koje vremenom tamne i pod uticajem vremenskih prilika prerastaju u pravi spektar od narandžastih, plavih, ljubičastih do crvenih i bordo tonova.

Ono što posebno ističe lepotu ovog eukaliptusa je to što njegova krošnja počinje da se grana tek na 15 metara visine, usled čega se još više ističe lepota šarenolikog stabla koje može da dostigne visinu i do 75 metara i širinu prečnika 2.5 metara.

3Tajna različitih boja je u postepenom ljuštenju kore koje dovodi do toga da se nijanse i raspored reljefa razlikuje ne samo kod svakog stabla, već i na istom stablu u različitim vremenskim intervalima.

Ovo čarobno drvo koje sa pravom nosi i naziv „najkoloritnije na svetu“ se najčešće koristi kao ukrasna biljka, ali je svoju primenu našlo i u izradi ukrasnog papira.
Autor: Tea

Izvor:medias.rs

_____________________________________________________________________________

Talasi duginih boja

Nemojte se prevariti, ono što vidite pred očima nisu slike, več su zapravo fotografije!

1Ove predivne fotografije snimio je fotograf David Orias iz Kalifornije. Njegova serija, pod naslovom Talasi, ostavlja nas bez daha.

51Umetnik koristi duge ekspozicije i telefoto objektiv za snimanje širokog spektra pokreta koji spajaju lepo u ovim mirnim scenama.

Zahvaljujući zori ili sumraku, sunčevoj svetlosti, kao i Kalifornijskoj atmosferi, on beleži impresivnu paletu boja.

Fotografije nisu naknadno obrađivane, već su čisti proizvod svetlosnih uslova svakog od tih trenutaka.

Priroda daje uvek ljudima neke lepe i misteriozne teritorije, koje koliko god se trudili ne mogu dovoljno da ih istraže.

Jednostavno, to je priroda u svoj svojoj lepoti!

Izvor: zanimacija.com

________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S 

DOLINA CRVENE ZEMLJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iako ostavlja bez daha, Dongčuan u Kini ipak nije mesto ucrtano na svakodnevnim turističkim mapama, a čak se veruje da su do nedavno i sami fotografi krili ovu lokaciju kako bi samo oni mogli zabeležiti ovu nestvarnu prirodnu lepotu.

sva-cuda-sveta-crvena-zemljaCrvena zemlja u ovom području prekriva na stotine hiljada kvadratnih metara, a smatra se jedinstvenom u Kini (druga poznata u svetu je crvena zemlja u Rio de Žaneiru).

sva-cuda-sveta-crvena-zemlja3Crvena zemlja je plodna, zbog čega ovde farmeri redovno sade povrće koje u kombinaciji sa podlogom i plavim nebom stvara spektakularne nijanse boja koje već godinama privlače fotografe iz celog sveta.

__________________________________________________________________________________________

svacudasveta.com

___________________________________________________________________________________________

Pogled na predele stvarne, neprocenjive lepote, miluje dušu i okrepljuje telo.

Hoće li ona biti dostupna i Onima što dolaze za nama?

Oni što dolaze za nama,
imat će samo
betonirane pejzaže,
nosit će na glavi
zelene kape i šešire,
a iz očiju
cvjetovi će da im vire.

Oni što dolaze za nama,
slušat će samo
cvrkut plastičnih ptica,
imat će u osmijeh,
u osmijeh, namještena lica.
Oni što dolaze za nama,
imat će sterilizirane osjećaje
bez klica.

Oni što dolaze za nama,
Iimat će i u WC-u,
i u WC-u, televiziju.
sklapat će prijateljstva
putem kućnog kompjutera.
Oni što dolaze za nama,
umjesto šljivovice
ispijat će čaše etera.

Atomsko Sklonište-sa albuma Infarkt (1979)

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Čedna gradska lica

Kompleksaši,
Titulaši,
Što sanjate,
Što vas plaši
Usred svoje mračne moći,
Vi živite u samoći.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica.

Bolujete od visina,
I velikih zapremina.
Dvjesto rata,
Sto kvadrata,
Na tri kata.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica…

Atomsko Sklonište- sa albuma ”U Vremenu Horoskopa” (1979)

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TALASNA DUŽINA ILUZIJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Pre tačno 200 godina poznati nemački književnik Johan Volfang Gete (1749–1832) objavio je knjigu Teorija boja (Zur Farbenlehre) u kojoj su data neka od prvih, suvislih objašnjenja šta su boje u stvari.

TamoiOvde-thumb.php

Krug osnovnih boja pesnika Johana V. Getea, XIX vek

  Naizgled, krajnje je neobičan detalj da se pesnik poput Getea 1810. godine bavio naučnim istraživanjem boja, ali je ovo Geteovo delo svojim pristupom omogućilo da se pored istraživanja optičkog spektra, onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boje.

Iz toga je iznikla današnja teorija boje, kojom se za potrebe vizuelnih i likovnih umetnosti objašnjava mešanje boja i vizuelnog efekta pojedinih kombinacija boja.

  Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno „deljenje“ na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena.

 Geteova Teorija boja nije bila aksiomatski ustrojeno delo, već više pregled onoga što se o fenomenu boje moglo razlučiti – ni u vreme kad je objavljena, Geteova knjiga nije imala neki poseban naučni značaj, ali je bila inspirativna za umetnike i filozofe u XIX veku.

  Gete se, logično, u svojim analizama oslonio na temeljnu teoriju koju je već dao Isak Njutn (1643–1727) u knjizi Optika iz 1704. koja se smatra pionirskim delom o prirodi svetlosti i prvim naučnim objašnjenjem kako boje nastaju. Njutn je svojim čuvenim eksperimentom sa prelamanjem svetlosti kroz prizmu objasnio kako je boja zapravo svojstvo same svetlosti i da ona nije prosto karakteristika predmeta.

  No, Gete je ispravno uvideo da je Njutnovo objašnjenje kako se svetlost „sastoji“ samo od sedam boja u spektru koje se kombinuju nije sasvim potpuno i, što se ređe pominje, odbacio je Njutnovu teoriju svetlosti koja je sačinjena od čestica, ali se nije priklonio ni suparničkoj Hajgensovoj školi da je svetlost talas.

Geteova tvrdnja da nije ni talas ni čestica zapanjujuće se dobro poklapa sa savremenim kvantnomehaničkim objašnjenjem ponašanja svetlosti. Gete je nacrtao i točak sa šest boja, a nemački su naučnici krajem XIX veka podrobnije razradili i takozvani RGB sistem sa tri osnovne boje: crvenom, zelenom i plavom.

No, šta je boja zapravo?

Može se tvrditi da je ona samo ljudska iluzija, ali najtačnije je reći da je boja ljudska vizuelna perceptivna karakteristika.

Naime, čovek je zahvaljujući receptorima u retini oka u stanju da vidi jedan deo elektromagnetnog spektra i to onaj koji ima talasne dužine između 380 i 780 nanometara, što najčešće nazivamo vidljivim spektrom (svetlost ili zračenje sa većom ili manjom talasnom dužinom spadaju u radio-talase, mikrotalase, infracrveno zračenje, X zračenje ili gama zračenje).

TamoiOvde-952605_njutnSvako monohromatsko zračenje koje potiče od nekog izvora svetla ima tačno određenu talasnu dužinu koja na primer može iznositi 570 nanometara. Ovo zračenje u ljudskom oku vidimo kao svetlost tačno određene boje, što je u našem slučaju žuta boja. No, Sunčeva ili bela svetlost nije monohromatska i sastoji se od „smese“ više monohromatskih svetlosti, što se sasvim jasno proverava u ogledima poput onog u kome je Njutn prelamanjem razdvojio belu svetlost na sedam boja, a može se sresti i u prirodi u fenomenima poput formiranja duge.

Pojednostavljeno se može reći da su pojedine talasne dužine vidljive svetlosti u stvari njene boje, ali treba biti obazriv sa ovakvim objašnjenjem jer druga bića svetlost iste talasne dužine ne moraju da vide na isti način, u istoj boji kao čovek.

Treba naglasiti da predmeti i svet oko nas zapravo nemaju svoje „sopstvene boje“. Kada svetlost padne na određeni predmet ili materijal, neki delovi spektra svetlosti se dobro apsorbuju, a neki se odbijaju, što samo po sebi jeste prava karakteristika materijala. Kada se predmet posmatra do oka stižu samo oni delovi spektra, odnosno one „boje“ koje su odbijene, što u oku i mozgu stvara iluziju da predmet ima tu boju. No, suština je da je obojenu sliku predmeta koju vidimo, ma kako ona bila raskošna, uzbudljiva ili deprimirajuća, zapravo nije stvorio predmet, već svetlost koja sama u sebi „nosi“ i sve moguće boje.

U potpunom mraku nema boje.

Najzanimljivija je teza kako uopšte nije obavezno da svetlost jedne iste boje svaka ljudska jedinka u svom mozgu vidi kao jednu istu boju. Šta ako osoba A svetlost od 570 nm doživljava kao plavu, a osoba B kao crvenu? To ne predstavlja problem u komunikaciji budući da je u svakodnevnom jeziku svi nazivamo žutom. No, ovo pitanje bolje nego išta drugo ukazuje kako svet uopšte ne mora biti jednak u percepciji dveju osoba.

Razmislite o njemu.

Ugasite svetlost i pokušajte da u potpunoj tami dodirom osetite sve te predmete oko sebe, svoje telo, tkanine, fotelje, stolove i zidove, sve te konstrukcije načinjene od milijardi čvrsto vezanih molekula na kojima se ne nalazi nikakva boja.

Sav taj mrtvi bezbojni svet.

Gotovo sigurno ćete poželeti da vratite svetlost.

I da iznova oživite boje, ma koliko da su one samo naše iluzije.

S. BubnjevićI 

Izvor:Vreme

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

BOJA I ILUZIJA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________

FENOMENI

Kako je fenomen boje objašnjavao veliki nemački pesnik Gete, a kako Isak Njutn? Da li znate da su boje predmeta zapravo samo proizvodi našeg mozga?

 Pre dva veka poznati nemački književnik Johan Volfgang Gete (1749–1832) objavio je knjigu Teorija boja (Zur Farbenlehre) u kojoj su data neka od prvih, suvislih objašnjenja šta su boje u stvari. Naizgled, krajnje je neobičan detalj da se pesnik poput Getea 1810. godine bavio naučnim istraživanjem boja, ali je ovo Geteovo delo svojim pristupom omogućilo da se pored istraživanja optičkog spektra, onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boje. Iz toga je iznikla današnja teorija boje, kojom se za potrebe vizuelnih i likovnih umetnosti objašnjava mešanje boja i vizuelnog efekta pojedinih kombinacija boja.

Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno „deljenje“ na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena. Geteova Teorija boja nije bila aksiomatski ustrojeno delo, već više pregled onoga što se o fenomenu boje moglo razlučiti – ni u vreme kad je objavljena Geteova knjiga nije imala neki poseban naučni značaj, ali je bila inspirativna za umetnike i filozofe u 19. veku.

Gete se, logično, u svojim analizama oslonio na temeljnu teoriju koju je već dao Isak Njutn (1643–1727) u knjizi Optika iz 1704. koja se smatra pionirskim delom o prirodi svetlosti i prvim naučnim objašnjenjem kako boje nastaju. Njutn je svojim čuvenim eksperimentom sa prelamanjem svetlosti kroz prizmu objasnio kako je boja svojstvo same svetlosti i da ona nije karakteristika predmeta.

Gete je ispravno uvideo da je Njutnovo objašnjenje kako se svetlost „sastoji“ samo od sedam boja u spektru koje se kombinuju nije sasvim potpuno i, što se ređe pominje, odbacio je Njutnovu teoriju svetlosti koja je sačinjena od čestica, ali se nije priklonio ni suparničkoj Hajgensovoj školi da je svetlost talas. Geteova tvrdnja da nije ni talas ni čestica zapanjujuće se dobro poklapa sa savremenim kvantnomehaničkim objašnjenjem ponašanja svetlosti. Gete je nacrtao i točak sa šest boja, a nemački su naučnici krajem 19. veka podrobnije razradili i takozvani RGB sistem sa tri osnovne boje: crvenom, zelenom i plavom.

Šta je boja zapravo? Može se tvrditi da je ona samo ljudska iluzija, ali najtačnije je reći da je boja ljudska vizuelna perceptivna karakteristika. Naime, čovek je zahvaljujući receptorima u retini oka u stanju da vidi jedan deo elektromagnetnog spektra i to onaj koji ima talasne dužine između 380 i 780 nanometara, što najčešće nazivamo vidljivim spektrom (svetlost ili zračenje sa većom ili manjom talasnom dužinom spadaju u radiotalase, mikrotalase, infracrveno zračenje, x-zračenje ili γ-zračenje).

 

Svako monohromatsko zračenje koje potiče od nekog izvora svetla ima tačno određenu talasnu dužinu koja, na primer, može iznositi 570 nanometara. Ovo zračenje u ljudskom oku vidimo kao svetlost tačno određene boje, što je u našem slučaju žuta boja. No, Sunčeva ili bela svetlost nije monohromatska i sastoji se od „smese“ više monohromatskih svetlosti, što se sasvim jasno proverava u ogledima poput onog u kome je Njutn prelamanjem razdvojio belu svetlost na sedam boja, a može se sresti i u prirodi u fenomenima poput formiranja duge.

Pojednostavljeno se može reći da su pojedine talasne dužine vidljive svetlosti u stvari njene boje, ali treba biti obazriv sa ovakvim objašnjenjem jer druga bića svetlost iste talasne dužine ne moraju da vide na isti način, u istoj boji kao čovek.

Treba naglasiti da predmeti i svet oko nas zapravo nemaju svoje „sopstvene“ boje. Kada svetlost padne na određeni predmet ili materijal, neki delovi spektra svetlosti se dobro apsorbuju, a neki se odbijaju, što samo po sebi jeste prava karakteristika materijala. Kada se predmet posmatra, do oka stižu samo oni delovi spektra, odnosno one „boje“ koje su odbijene, što u oku i mozgu stvara iluziju da predmet ima tu boju. No, suština je da je obojenu sliku predmeta koju vidimo, ma kako ona bila raskošna, uzbudljiva ili deprimirajuća, zapravo nije stvorio predmet, već svetlost koja sama u sebi „nosi“ i sve moguće boje. U potpunom mraku nema boje.

Najzanimljivija je teza kako uopšte nije obavezno da svetlost jedne iste boje svaka ljudska jedinka u svom mozgu vidi kao jednu istu boju. Šta ako osoba A svetlost od 570 nm doživljava kao plavu, a osoba B kao crvenu? To ne predstavlja problem u komunikaciji budući da je u svakodnevnom jeziku svi nazivamo žutom. No, ovo pitanje bolje nego išta drugo ukazuje kako svet u percepciji dveju osoba uopšte ne mora biti jednak.

Razmislite. Ugasite svetlost i pokušajte da u potpunoj tami dodirom osetite sve te predmete oko sebe, svoje telo, tkanine, fotelje, stolove i zidove, sve te konstrukcije načinjene od milijardi čvrsto vezanih molekula na kojima se ne nalazi nikakva boja. Sav taj mrtvi bezbojni svet. Gotovo sigurno ćete poželeti da vratite svetlost. I da iznova oživite boje, ma koliko da su one samo naše iluzije.

elementarium.cpn.rs