SKRIVANJE OD CIJUKA RANJENE PTICE…

Samo sa salvetom preko glave!

Četiri vrhunska francuska kuvara tražila su da im se barem jedan vikend ili makar jedan dan u godini dozvoli da u svojim restoranima serviraju dugo zabranjeni specijalitet – ortolan.

Reč je o malenoj ptici pevačici koju sladokusci, među kojima je bio i bivši francuski predsednik Fransoa Miteran, jedu ne vadeći kosti, glave prekrivene salvetom, navodi Tanjug.

Kako prenosi AFP, ptica ortolan, koja nije veća od dečje šake, izbačena je iz evropskih jelovnika 1999. godine.
Navodno je to bilo Miteranovo poslednje jelo pred smrt 1996. godine.

Pripremanje ovog specijaliteta je prilično surovo: ptica se najpre kljuka kako bi dobila na težini, da bi se potom utopila u konjaku i ispekla u rerni.

U tradiciji je da ljubitelji pečenog ortolana tokom jela prekrivaju glavu velikom, belom salvetom – da se ne bi videlo kako pljuju kosti, ali i da bi se zadržala potpuna aroma.

Ima i onih koji tvrde da krpa na glavi služi kako bi se sakrila sramota pred bogom zbog proždiranja ptice božanskog glasa.

Ostaje da se vidi da li će francuske vlasti udovoljiti zahtevu četvorice kuvara, od kojih je jedan svetski poznat – Alen Dikas.

Danas je ortolan zaštićena vrsta u Francuskoj i nekoliko drugih evropskih zemalja.

Uprkos tome u ilegalnom lovu ubije se oko 50.000 ptica godišnje.
Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Mačak i ptica

painting: Pablo Picasso

Celo selo sa bolom sluša
cijuk ranjene ptice.
Beše to jedina ptica u selu
i jedini mačak u selu
koji je, eto, na pola smaza.

Ptica prestade da peva,
mačak prestade da prede
i da oblizuje brkove.

Selo učini ptici
predivan pogreb.
Mačak koji je takođe pozvan,
gazi iza majušnog slamnog kovčega
u kome počiva telo mrtve ptice.
Devojčica nosi kovčeg
ridajući neutešno.

„Da sam znao da će te to toliko rastužiti“,
kaže joj mačak,
„Smazao bih je celu…
I onda bih ti ispričao
da sam je video kako je odletela,
odletela na kraj sveta daleko,
daleeeeeeeeeko, tako daleko
da više ne može ni da se vrati.
Ti ne bi osetila toliki bol
već samo tugu i žaljenje.“
Vidiš,
stvari nikada ne treba uraditi napola.

Žak Prever

______________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

BEG U SLOBODU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iz Beograda pobegli u crnotravsku bajkovitu divljinu

Braća Branislav i Đorđe su ostavili studije i posao i prestoničke svetlosti i način života zamenili životom seljaka i to u brdovitoj Crnoj Travi, odakle su pobegli skoro svi njeni žitelji.

U selu Madžare na nadmosrkoj visini od 1200 metara vode bogato domaćinstvo i hrane se darovima prirode.

„Bio sam na drugoj godini Prvanog fakulteta kada sam shvatio da ne želim da budem deo sistema, da završim fakultet, da se laktam za posao, da dobijem neki ćošak od kancelarije, da mi ceo život naređuju. Spakavao sam stvari i došao ovde gde su mi živeli baba i deda“, prča Branisalv sa kosom u dredovima.

Bilo je to pre 10 godina. Četiri godine kasnije pridružio mu se i brat Đorđe, već afirmisani beogradski kuvar.

 „Slobodu sam hteo. Sabrao sam i oduzeo i izračunao da ne mogu više da živim u prepunom Beogradu, među ljudima koji stalno jure, među smrkuntim i nervoznim licima. Iz Madžare su stizale vesti o raju i ja sam želeo da živim u raju. I živim“, priča mlađi brat, koji retkim gostima nudi jaku šljivovicu i domaći kačkavalj.

Branislav i Đorđe gaje 13 krava zaboravljenih buša i jednog bika, kao i sve vrste živine, voće i povrće. Imaju plodne voćnjake, beru borovnice, pečurke i šipurke. Uzgajaju svoje salate, spanaće i začine. Kuvaju i mese bolje od mnogih domaćica, a od prodaje viška dolaze do novca.

„Ponekad im ukradem recept za neko jelo. Kad krenem kući, potrpaju mi torbe sa specijalitetima, kao da se vraćam iz bogatih rođaka sa sela – priča njihova majka Gordana, čija je prostrana kuća u Krnjači prazna bez sinova.

„Nisam bila za ovu varijantu jer sam se bojala da ne ostanu gladni u nedođiji, ali ispalo je drugačije, srećni, a meni smao unici nedostaju“, priča Gordana koja je došla u posetu.

Život u crnotravskom selu je težak. Do njiva i livada stiže se preko brda i dolova. Ovde zima stiže u jesen i završava se početkom leta. Ipak, momcima sa beogradskog asfalta je upravo tako nešto tebalo.

„Neograničena sloboda i duhovna i fizička. Tamo moraš da budeš deo tuđeg, ovde si deo svog koncepta na beskrajnom duhovnom prostranstvu“, obašnjava Branisalv.

Nisu pustinjaci, kako ih mnog meštani doživljavaju, pre svega zbog njihovih dugačkih kosa i želje da biraju svoje društvo, ali i devojke, koje ovde mogu da se izbroje ne prstima.

„Za nas se ne bi udala ni jedna Crnotravka. Kažu nam da smo bogati i da mnogo radimo a one vole lagodan život, beže u gradove“, primećuju braća Spasić iz Beograda.

Iz njihove kuće na malom proplanku čuje se samo rege muzika, a preko leta se okupi društvo rasejano po svetu. Tada muzički nadarena braća uzmu gitare i zabavljaju goste, uz rakiju koju peku ali ne piju, iz sireve, pogače, ali i meso koje takođe proizvode a ne jedu.

Autor: Milica IvanovićIBlic

jugmedia.info

ROMANTIČNO MESTO ZA DVOJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Restoran „Solo per due“, koji se nalazi u gradiću Vakoneu, u centralnom delu Italije, prepoznatljiv je jer je najmanji restoran na svetu i predstavlja jedinstvenu turističku atrakciju.

  U njemu ima mesta samo za dvoje, nalazi se samo jedan sto i dve stolice, a jedina mana jeste što godišnje može da ugosti samo 1.500 ljudi, prenosi portal Telegraf.

 Restoran „Solo per due“ je romantično mesto za ljubitelje italijanskih kulinarskih specijaliteta, posebno namenjen ljubavnim parovima.

 U restoranu nema čekanja na uslugu, a naravno, nema ni gužve, a osoblje je posvećeno jedino i samo vama. Rezervacija mjesta je prava lutrija, a posebno tokom praznika kao što je Dan zaljubljenih.

Nalazi se u zgradi koja datira iz 19. veka, u blizini ostataka vile iz antičkog doba gde je nekad živeo slavni pesnik Horacio.

Restoran je dekorisan u tradicionalnom italijanskom stilu.

Sedi se u udobnim kožnim foteljama, a u restorančiću vas greje kamin, dok su na stolu postavljeni romantični svećnjaci i niz drugih detalja.

Meni restorana je baziran na lokalnim specijalitetima spravljenim na maslinovom ulju. U ponudi su i lokalni ovčiji sir, sveže testenine, slatkiši i peciva.

Na kraju magičnog ručka ili večere, gosti se upisuju u knjigu utisaka gde ostavljaju svoje impresije.

Cena aranžmana u ovom ekskluzivnom restoranu iznosi 250 eura po osobi.

pobjeda.me/ Nt. K.

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S