OTKRIVENA NOVA VRSTA BILJKE ZA SRBIJU…

tamoiovde-logo

Ekskluzivno: Otkrivena nova vrsta biljke za Srbiju – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.) na obroncima Stare planine

Tokom florističkih istraživanja na području istočne Srbije od strane botaničara Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, otkrivena je nova vrsta biljke za floru Srbije – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.).

Foto: M. Niketić

Efedru je sasvim slučajno, tokom prošlogodišnje florističke ekskurzije, pronašao dr Marjan Niketić, muzejski savetnik i ugledni srpski botaničar, u podnožju Stare planine u okolini Knjaževca, na zaštićenom području Parka prirode. Svoje otkriće nedavno je publikovao u naučnom časopisu Botanica Serbica.

Patuljasta efedra slučajno je otkrivena na svom prirodnom staništu, u maloj populaciji, na obroncima Stare planine u blizini Knjaževca. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki. Pripadnici grupe ovih biljaka su relikti i procenjuje se da su starosti od oko 250 miliona godina, što znači da su preci ovih biljaka nastali pre dinosaurusa, četinara i biljaka cvetnica.

U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L. Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem.
Iako je odavno poznato da su efedre rasprostranjene u toplijim i suvljim delovima Balkanskog poluostrva, pa i u susednim zemljama, za postojanje predstavnika ovog roda u flori Srbije nije bilo ni nagoveštaja.

Patuljasta efedra ima status retke i ugrožene vrste. Na osnovu IUCN kriterijuma (IUCN – The International Union for Conservation of Nature) populacija efedre u Srbiji procenjena je kao krajnje ugrožena. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje staništa, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.
________________________________________

Patuljasta efedra (Ephedra distachya L.)

Tokom juna 2017. godine stručnjaci Prirodnjačkog muzeja konstatovali su po prvi put prisustvo reliktne biljke efedre (Ephedra distachya L.) u Srbiji, ujedno i posebnog razreda (Gnetophyta) kojem pripada. Poređenja radi, u životinjskom carstvu posebnim razredima pripadaju kičmenjaci i insekti. Ove neobične zimzelene bezlisne žbunove sa crvenim bobicama, čije grane često vise preko stena, verovatno ste primetili u primorju gde raste nekoliko vrsta.
U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L.

Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem. Efedrin se koristi kao stimulans, supresant apetita, sredstvo za poboljšanje koncentracije, za tretiranje niskog pritiska uzrokovanog anestezijom, kao i za lečenje nosnog zagušenja (dekongestiv). Koncentracija efedrina je veoma mala kod evropskih vrsta, zbog čega se u narodnoj medicini koriste samo još u Kini gde rastu vrste sa bogatijim sadržajem ovog jedinjenja.

Pomenuta grupa biljaka kojoj ove vrste pripadaju drevnog je porekla i nastala je pre oko 250 miliona godina, što znači da je starija od dinosaurusa, četinara, cvetajućih biljaka, a prema nekim nagoveštajima od te grupe su se čak kasnije odvojili i ginkgo i cikas palme.

U jednom periodu, zbog ekspanzije biljaka cvetnica, čitavoj grupi je pretilo istrebljenje, ali su se ipak neke vrste kasnije promenile i prilagodile, delom zahvaljujući i efedrinu koji ih štiti od insekata, tako da je većina današnjih vrsta nastala nešto pre Ledenog doba.
Interesantno je da su ovi žbunovi često adaptirani na ekstremno sušne uslove sredine, gde druge biljke ne mogu da opstanu. Za potrebe razmnožavanja u pazuhu grana razvijaju se posebne strukture koje se nazivaju lažnim cvetovima, zbog čega je i u naučnim krugovima do nedavno postojala pogrešna teorija da i biljke cvetnice vode poreklo od iste linije. U pitanju su zapravo posebni organi koji su tokom evolucije nastali redukcijom čitavog skupa šišarki (tačnije strobilusa) i koji po građi donekle podsećaju na prave cvetove.

Vrste se često oprašuju vetrom, ali za neke od njih postoje posebni moljci koji su aktivni tokom noći kada se hrane slatkim nektarom, a zauzvrat prenose polen na druge jedinke efedre. Kod jedne primorske vrste nedavno je otkriveno da je lučenje slatkog nektara biljke u potpunom skladu sa mesečevim menama, što znači da je za vreme punog meseca, kada je vidljivost najbolja, najintenzivnije i izlučivanje. Ovakva pojava do sada nije bila zabeležena u biljnom carstvu.

U pitanju je polužbun visine do 10 (20) cm koji se oprašuje vetrom, kod kojeg postoje muške i ženske jedinke (kao npr. kod ginkga, tise i zelenike), od kojih ženske daju (lažne) crvene bobice (zapravo semena sa mesnatim omotačem).
Za razliku od poznatih mediteranskih efedri naša biljka vodi poreklo iz pustinjskih i polupustinjskih krajeva centralne Azije i pretpostavlja se da je naselila ove krajeve tokom Ledenog doba. U Aziji je česta na peščanim dinama, na slanom zemljištu i kao na kamenitom tlu, dok se na području Evrope (Mediteran do Atlantika) uglavnom sreće na peščanim plažama pored obala mora i okeana.

Po ekološkoj prilagodljivosti i tipu rasprostranjenju ova biljka je svakako jedinstvena u našoj i evropskoj flori. Ponekad zađe i dublje u kontinentalni deo kao npr. u Bugarskoj, gde se nalazi i najbliža populacija, udaljena svega dvadesetak kilometara od granice sa Srbijom. Biljka je u Srbiji nađena na stenovitom grebenu na kome dominiraju i žbunovi jorgovana, dok patuljasta efedra raste na veoma eksponiranim i golim partijama gde druge biljke teško opstaju. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki koje zbog prošlogodišnje suše nisu ’cvetale’ niti su razvile veoma dekorativne ’bobice’.

Zbog dugotrajne izloženosti sunčevim zracima uobičajeno je da su grane prošarane crvenkastim do narandžastim nijansama, ali su zbog ekstremne suše neke jedinke skoro dehidrirale što je dovelo do žute obojenosti. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove izuzetno retke i ugrožene vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.

Izvor: nhmbeo.rs

_____________________________________________________________________________________________

Advertisements

U KUTKU DIVLJINE…

tamoiovde-logo1Klisura Đetinje pod zaštitom

U kutku divljine nadomak grada obitava 110 vrsta leptira, divljač, retke ptice

Kanjon-reke-Djetinje-foto-S-Jovicic.png

Atraktivni kanjon Djetinje (Foto TO Užice)

Gradsko veće Užica dalo je ovih dana saglasnost na zaključenje sporazuma između ovog grada i zlatiborske opštine Čajetina kojim bi se pod zaštitu stavila klisura Đetinje kao predeo izuzetnih odlika.

Tako su se nadležni konačno setili ovog atraktivnog rečnog kanjona, usečenog u kamena brda iznad Užica na nekadašnjoj trasi „ćirine“ uske pruge. Tu je, nadomak gradskog područja, od naleta civilizacije pravim čudom sačuvano mnoštvo retkih biljnih i životinjskih vrsta, lepih odmorišta, vodopada, virova.

U ovoj rečnoj klisuri prirodnjaci uživaju: ovde su, na primer, mnogobrojne kolonije leptira, ima čak 110, od ukupno 192 vrste koliko ih je nastanjeno u Srbiji. Brzom Đetinjom tu plivaju razne ribe (klen, krkuša, mrena, skobalj), s njima i vidra koja bira samo čiste vode.

Nebom ovde lete sivi soko, jastreb, kobac, orao zmijar, mnoge ptice pevačice. U zabitima kanjona pojave se ponekad i divlje svinje, srne, lisice, a sa liste međunarodno značajnih biljaka ovde rastu 24 vrste, od kojih su šest prirodne retkosti.

Ovaj prostor, mada na svega nekoliko kilometara od grada, imao je nesvakidašnju sreću da ga ljudski nemar ne ugrozi. Unaokolo kuća gotovo da i nema, ovdašnja Staparska banja na tom delu reke nije naročito posećena. Kroz nekadašnje „ćirine“ tunele krstare samo zaljubljenici u nenarušenu prirodu, ribolovci, šetači, tokom leta i hrabriji kupači.

Pre nekoliko godina užičke vlasti, u saradnji sa Nacionalnom službom zapošljavanja koja je angažovala 24 radnika, ulagale su u delimično uređenje ovih zapuštenih terena. S namerom da ih pripreme za korišćenje, promovišu eko-turizam u kanjonu, a da se vrednosti sačuvaju. Ponešto je, isticali su, moguće uraditi i posetioce privući, ali ovaj prirodni sklad nipošto ne treba narušiti, već pronaći ravnotežu između ekonomski isplativog i ekološki prihvatljivog rešenja.

No, ispostavilo se, bila je to akcija kratkoročnog dejstva, nedovoljna da udahne novi život ovako zanimljivom mestu. Korov i drvni otpad opet prekrivaju deo klisure, makadamski put (trasa bivše pruge) kroz kanjon je prepun rupa, a novi posetioci, koji bi u ovim lepotama uživali i prirodu čuvali, ovde još ne navraćaju.

Ostaje da se vidi da li će pomaka i više brige biti ako ovaj kanjon bude proglašen predelom izuzetnih odlika. Podsećamo na raniju ideju da se uredi put kroz kanjon, od brane u Turici sve do vodoakumulacije Vrutci, te da se jedinstvene lepote klisure turistima predstavljaju sa još dve znamenitosti na Đetinji u Užicu: hidrocentralom starom 114 godina i srednjovekovnom tvrđavom.

Svemu bi dodatno pogodovalo ako se obnova uske pruge iz pravca Kremana nastavi ka Bioski i dalje do Vrutaka, a onda bi Mokra Gora, koju svake godine pohodi na desetine hiljada stranih turista, sa Đetinjom i Užicem bila povezana turističkom prugom i putem kroz kanjon.

No nadležni su tu ideju, koja ne zahteva prevelika sredstva, izgleda sasvim zanemarili.
B. Pejović
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

uzice-s-plaze

Foto:westinfo.rs

______________________________________________________________________________________________

ĐETINJA

Reka Đetinja nastaje na obroncima planine Tare, u Pustom polju kod Kremana, gde se na jednom mestu spajaju reka Bratešina, Konjska reka, Užički potok i Tomića potok. Nakon 75 kilometara toka uliva se u reku Moravicu sa kojom čini reku Zapadnu Moravu. Voda u gornjem toku (iznad Užica) spada u I i II klasu kvaliteta.

djetinja-panorama-500x375

Panorama klisure reke Đetinje

Sve do Užica, reka Đetinja teče jedinstvenom klisurom koja u nekim delovima ima i odlike kanjona.

djetinja-kotlovi-500x375

Najuži deo Đetinje – Kotlovi / Skakavci

 Naizmenično ima miran tok i besomučno skače preko stena praveći slapove, provlačeći se kroz klisuru natkrivena stenovitim liticama.

Na najužem delu, klisura je široka samo 28 metara, a sama reka na mestu koje se zove Kotlovi (neko ga zove i Skakavac) ima svega tri, četiri metra širine.

Područje klisure je pokriveno mnogobrojnim pećinama, vrtačama, škrapama i dugim morfološkim oblicima. Najveća pećina u klisuri je Megara, još uvek aktivna, pristupačna je i interesantna za posetioce.

djetinja-topla-banja-150x150

Topla banja

djetinja-oaza-mira-150x150

Oaza mira

Nizvodno od Užica, kod sela Potpeći, nalazi se poznata Potpećka pećina, sa najvećimulaznim svodom na Balkanu. Pored potoka i izvora pijaće vode u klisuri se nalazi i nekoliko toplih banja – izvora tople vode.

Klisura je značajna i po živom svetu. Veliki je broj retkih i endemskih biljnih vrsta koje su ovde sačuvane. Klisura je poznata kao jedan od prostora najbogatijih dnevnim leptirima, a nije retkost naići na srne, lisice, vidre i druge šumske životinje.

djetinja-brana-vrutci-150x150

Brana na jezeru Vrutci

djetinja-leptir-150x150

Đetinjski leptir

Jezero u Vrutcima, na Đetinji, nastalo je izgradnjom brane 1987. godine. Lučni zid brane napravljen na tesnacu klisure reke Đetinje visok je 77 metara a dug 241 metar. On zadržava oko 54 miliona kubnih metara vode, čineći jezero koje je dugo oko 4 kilometra i dopire do samog mesta Bioska. Ono se koristi za snabdevanje Užica pijaćom vodom, ali i kao zaštita od poplavnih talasa sa okolnih planina. Užičani ga koriste i za ribolov i kupanje leti.

Izgradnjom brane, potopljeno je naselje Vrutci a sa njim i ostaci srednj0vekovnog manastira Rujno posvećenog svetom Đorđu. U ovom manastiru je sredinom XVI. veka, monah Teodosije štampao Rujansko četvorojevanđelje – prvu knjigu štampanu u Srbiji.

Saznavši za to, Turci su manastir i štampariju porušili, a monasi su prebegli u manastir Rača kod Bajine Bašte. Iznad jezera je 2006. godine izgrađen novi manastir Rujno.

djetinja-tunel-150x150

Tunel

Jezero je potopilo i deo trase stare pruge uskog koloseka. Ova pruga je izgrađena 1925. godine spajajući Užice i Vardište. Pruga je uveliko već bila uklonjena pre izgradnje jezera, 1974. godine, ali je umesto nje ostao put, isti onaj koji se danas koristi za obilazak klisure Đetinje i rekreaciju.
Nije slučajno da je pruga prošla baš ovuda. Kroz klisuru Đetinje od davnina se protezao put, koji je spajao jadransku obalu sa istokom.I danas se na mnogim mestima mogu primetiti ostaci tog trgovačkog puta.

djetinja-osvezenje-150x150

Slapovi Đetinje

djetinja-stari-grad-150x150

Tvrđava iznad Užica

djetinja-hidrocentrala-150x150

Hidrocentrala

Na obodu klisure na mestu zvanom Gradina, nalaze se ostaci naselja koje je postojalo u više istorijskih perioda, počev od neolita. Istaživanje ovog lokaliteta je tek u planu.
Na prostoru današnjeg Užica postojalo je rimsko utvrđenje nazvano Kapedunum, mada nije utvrđeno gde se tačno nalazilo.
Tvrđava na brdu iznad grada sazidana je u ranom srednjem veku, nad samim izlazom iz klisure, kao zaštita trgovačkom putu koji je ovuda prolazio. Kasnije je u više navrata dograđivana i ostala sačuvana sve do 1863. godine kada je minirana i porušena.

djetinja-mala-brana-150x150

Mala brana

djetinja-velika-brana-150x150

Velika brana

Prva hidrocentrala u Srbiji, a druga na svetu izgrađena po Teslinim principima, sagrađena je upravo na Đetinji u Užicu 1900. godine, pet godina posle istorijske hidroelektrane podignute na Nijagara vodopadima. Nakon nje, napravljene su još dve. Jedna hidrocentrala je i danas u radnom stanju.

Na Đetinji pored Vrutaka, postoje još tri jezera. Velika i mala brana su napravljene u Turici za potrebe snabdevanja hidroelektrana vodom.
U samom gradu nalazi se jezero sa plažom i šetalištem, koji imaju samo sportsko-rekreativnu svrhu.
Danas je klisura reke Đetinje pod posebnom zaštitom kao prirodno dobro i koristi se za ribolov i rekreaciju.

Izvor:pedja.supurovic.net

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NAJVEĆA PRAŠUMA U EVROPI…

tamoiovde-logoPovodom 26. septembra, Svetskog dana čistih planina

Planinske zajednice zauzimaju petinu kopnenog područja na planeti nam Zemlji, dok njihovi nemerljivi resursi predstavljaju osnovni životni oslonac čak desetini ljudske populacije.

dsc03861

Svetski dan čistih planina je povod za našu ličnu, makar neku aktivnost, koja će doprineti da se ovo nemerljivo blago zaštiti i očuva u svom izvornom, veličanstvenom sjaju.

Bora*S

________________________________________________________________________________________________

Perućica – biser prirodnog blaga Republike Srpske, najveća prašuma u Evropi

dfd4b90a4a0d4b699e28ddc27224a498_L
Sigurno najvredniji biser u nizu prirodnog blaga nacionalnog parka Sutjeska je strogo zaštićeni rezervat Perućica, jedna od retkih sačuvanih prašuma Evrope.

Još davne 1938. godine, šumari taksatori prilikom izrade uređajnog elaborata na planini Maglić, pronalaze u slivu rečice Perićice, u uvali između Maglića, Volujaka i Sniježnice, prekrasne vrste bukve, jele i smrče čija je drvna masa prelazila 1000 m3 po hektaru, a visina pojedinih stabala dostizala preko 50 m.

Šumske vrste Perućice nisu imale premca u Dinaridima, ne samo po drvnoj masi i visini, već i po sastavu, izgledu i lepoti. Sve je to bio razlog da Vlada SR BiH 1952. godine izdvoji područje Perućice sa površinom od 1234 ha „iz redovnog šumarskog gazdovanja , kao šumarski objekat potreban naučnim istraživanjima i nastavi“, a 1954. godine, to područje, uvećano za još 200 ha, stavlja se pod zaštitu države kao prirodni rezervat.

Pogled sa Vidikovca (Dragoš Sedlo) na Perućicu i vodopad Skakavac, koji se u srcu prašume stropoštava sa visine od preko 70 m, ispunjava čoveka zadovoljstvom što je taj mali deo iskonske prirode, sa bogatim multifunkcionalnim biodiverzitetom, sačuvan za sadašnje i buduće generacije.

Perucica_vodopadOčuvanje i zaštita Perućice u izvornom stanju je jedan od glavnih zadataka Nacionalnog parka Sutjeska. U rezervatu je sve prepušteno prirodi. Rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje, taj večiti životni ciklus, odvija se bez intervencije čoveka. Na ostacima prirodno umrlih stabala buja novi život.

Perućica predstavlja, danas tako retku, prirodnu laboratoriju sa velikim značenjem za mnoge naučne discipline, za edukaciju, kao i za jednostavno uživanje u čistoj i nedirnutoj prirodi.
Živi svet Perućice izražen kroz vegetaciju (fitocenoze i biljne zajednice, ekosisteme, floru, faunu i drugo) je veoma raznovrstan i bogat.

Perućica je zbog svog južnog položaja u Evropi (submediteransko-mediteransko područje), bila za vreme ledenog doba veoma značajan refugijalni prostor koji je omogućio da se mnoge termofilne vrste evropskog severa i njenog središta sačuvaju na ovom području. Ledeno doba je zahvatilo područje Perućice pa su njeni vršni delovi bili prekriveni lednicima, o čemu svedoče ostaci glacijalnih perioda (lednički cirkovi i korita, morene raznovrsnog karaktera, glacijalni obluci, i dr.). Niži delovi Perućice ostali su bar delimično, bez ledničkog pokrivača, što je omogućilo razvijanje refugijalne flore i vegetacije (Ostrya carpinifolia i njene zajednice i druge).
(Iz prezentacije „Perućica-zemlja magije“).

Perucica_2U okviru ovog strogog prirodnog rezervata, zaštićena su, pored šumskih vrsta bukve, jele i smrče, još i vrste subalpske bukve, čiste ili sa planinskim javorom; subalpske smrče, te vegetacija bora krivulja, ili tzv. klekovina bora i planinska travnjačka vegetacija.

U Perućici, kao i u drugi delovima parka, nalazi se zaista, pravo bogatstvo i raznovrsnost biljnog sveta, te niz endemskih i rijetkih vrsta. O bogatstvu biljnog sveta Perućice može da posvedoči i to da je registrovano preko 170 vrsta drveća i grmlja i preko 1000 vrsta zeljastog bilja. Istraživanja zastupljenosti vrsta mahovina i lišajeva tek su započela.
Stoga su ovi predeli već dugo pravi magnet za naučnike i istraživače iz raznih naučno-istraživačkih disciplina.
Prolazak kroz Perućicu je dozvoljen samo uz prethodnu najavu i pratnju vodiča iz Nacionalnog parka Sutjeska.
Izvor:srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________________

APETIT I LIBIDO GA SLUŽE SAVRŠENO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Džonatan, najstarija kopnena životinja na svetu

Možda nije toliko brz kao što je ranije bio, ali 182 godine stari Džonatan i dalje ima dovoljno života u sebi, a činjenica da je verovatno najstarija kopnena životinja ga ne sprečava da vodi aktivan seksualni život.

Dzonatan, foto 1

Džonatan

Smatra se da je Džonatan na ostrvo Sveta Helena donet 1882. godine i da je već tada bio bio potpuno odrastao, a džinovskim kornjačama je potrebno oko 50 godina da dostignu punu zrelost.

 Što bi značilo da je rođen oko 1832. godine, odnosno da sada ima neverovatnih 182 godine.

Džonatan je po svoj prilici najstarija kopnena životinja, a na ostrvu uživa izuzetan status.

Živi na imanju Marka Kejpsa, guvernera britanskih prekomorskih teritorija u južnom Atlantiku. Tu o njemu brine Džo Holis (takođe Džonatan), ostrvski veterinar.

Kada Džo udari o metalnu posudu na travnjaku ispred rezidencije, iz rastinja i visoke trave na obodu izlaze Džonatan i i još četiri džinovske sejšelske kornjače Dejvid, Ema, Mirtl i Fredrika.

Dzonatan, foto 3

Apetit mu ne jenjava – veterinar Džo hrani svog imenjaka

„Potpuno je slep od katarakti, izgubio je čulo mirisa, ali ga sluh i dalje odlično služi“, objašnjava Džo.

Džonatan i njegovi drugari su primerci retke Aldabra vrste kornjača. Uprkos tome što ih ima oko 100.000 na, postoji samo mala grupacija na Aldabra atolu koje se razmnožavaju.

Na atlansko ostrvo je dospeo najverovatnije putem brodova koji su prevozili robove, pošto su od 17. do 19. veka mnogi brodovi na sebi nosili kornjače kao zalihe hrane.

Procenjuje se da je samo u 18. veku oko 200.000 galapagoskih kornjača ubijeno i pojedeno na brodovima.

Dzonatan, foto 2

Džonatan krajem 19. veka

Kako je Džonatan izbegao ovu sudbinu? Tadašnji guverner Hadson Janiš bio je izuzetno zainteresovan za životinje, a oduševio se kada je video Džonatana, koji je do sada ispratio 33 guvernera.

Iako ima 182 godine apetit i libido ga služe savršeno. Banane, kupus i šargarepe kojima ga Džo hrani jede sa velikim uživanjem, a jednom prilikom je ostrvski veterinar umalo ostao bez prsta.

Od tada stalno nosi rukavice. „Nije on hteo da me ugrize. Samo mu je veoma teško da pronađe hranu“, opravdava ga Džo, objašnjavajući da mu sada svake nedelje ujutru donosi kofu sa svežim voćem i povrćem.

Veterinar tvrdi i da je njegov omiljeni pacijent dobrog zdravlja pošto je seksualno aktivan, što smatra da je odličan odraz zdravstvenog stanja.

Dzonatan, foto 4

Iako ne voli gužvu, Džonatan uživa kada su fini prema njemu i češkaju ga po vratu

Džo, kao i svi stanovnici ostrva, želi da Džonatan poživi što duže, ali je na Svetoj Heleni već dogovoreno kako će ispratiti svog ljubimca.

Odlučili su da bi prepariranje Džonatana bio morbidan i zatucani akt, a umesto toga njegov oklop će biti sačuvan i izložen na ostrvu.

Osim toga, Sveci, kako se nazivaju stanovnici Svete Helene, će podići bronzanu statuu Džonatana na glavnom gradskom trgu u Džejmstaunu.

Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

 

ZAŠTO, PITAJU SE MNOGE ŽENE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Evolucija (švaleracije) je kriva za sve
Pitanje je prastaro – šta to tera mnoge muškarce da varaju svoje žene? Može da se pita i obratno, ali ovde se bavimo samo muškom naravi. Jedan psiholog tvrdi da ima konačni odgovor. Zapravo, 27 odgovora.

0,,15817269_303,00Zašto, pitaju se milioni žena koje uhvate svog partnera u prevari i laži.

Isto pitanje je psiholog Martin Stjuart čuo hiljadama puta. „Bavio sam se opštim istraživanjem problema u emotivnim vezama. Ali dok sam radio na tome, od žena sam non-stop slušao: Mi samo hoćemo da znamo zašto nas muškarci varaju. Tako sam odlučio da to bude moja tema“, priča u razgovoru za DW Stjuart, šef odseka psihologije na katarskom koledžu Doha.

Studija je psihologa odvela u Veliku Britaniju gde je razgovarao sa 500 muškaraca u potrazi za odgovorom na jednostavno žensko pitanje. Čak 45 odsto njih je počinilo prevaru nekada u životu, 27 odsto priznaje da vara aktuelnu partnerku. I skoro svi su imali izgovore, nabraja Stjuart: Došlo mi je na tacni! Nemamo dovoljno seksa u vezi! Pa to je samo seks, i dalje volim svoju devojku! „Sa psihološkog gledišta, ovo nisu razlozi“, kaže Martin Stjuart.
Pravi razlozi, tvrdi psiholog, nalaze se u teoriji evolucije.

Osnovna ideja je da ponašanje današnjih jedinki ima duboke korene u prošlosti. Pravo pitanje bi, kaže naš sagovornik, bilo: zašto su muškarci u prošlosti varali? Na počecima ljudske vrste neko ponašanje je imitirano samo ukoliko je osiguravalo opstanak rase. Za muškarce je itekako imalo smisla da oplode nekoliko žena – tako su obezbeđivali da njihovi geni prežive.

Uzmi sve što ti život pruža

0,,17672793_404,00

Stjuart planira da obavi slično ispitivanje sa ženama u glavnoj ulozi

Stjuart tvrdi da je evolucija stvorila različite vrste mozgova kod muškarca, da su svi manje-više skloni preljubi, ali iz raznih razloga. „Postoji 27 tipova muškaraca i žene bi trebalo da budu svesne sa kojim od njih su u vezi. Neki su skloniji varanju od drugih“, kaže ovaj psiholog.
Jedan tip je recimo oportunista – on nije u stanju da propusti ni jednu priliku koja mu se nudi. DW je razgovarao sa nekoliko Britanaca koji svi tvrde da su verni. Među njima je i Pol (40) koji ipak poznaje nekoliko idealnotipskih oportunista.

„Okolnosti su povoljne, božićna žurka recimo. Imaš brzopotezni seks gde god, jednostavno oboje su spustili gard, i to se desi! Na kraju se samo to i može reći – desilo se“, kaže Pol.

Drugi tip je manipulator. Stjuart ga definiše kao čoveka koji svaku situaciju pokušava da okrene u svoju korist, spreman je da obmane porodicu, partnerku i prijatelje, samo kako bi imao momentalnu satisfakciju. Ben iz Londona nam kaže da se nekoliko puta svađao sa prijateljem za kojeg misli da je manipulator. „On tvrdi recimo da, ukoliko ne zna dečka devojke sa kojom želi da se smuva, onda i nije važno što ona ima dečka.“

Ima nade za žene
Ipak Martin Stjuart nije ostavio ženski rod bez tračka nade. Njegova studija zaključuje da negde tamo postoje i dostojni muškarci. „Jedan primer je mister sigurni. Njegov cilj je da se uhvati u koštac sa svojim vrlinama i manama kako bi živeo pristojno. Postoje i vizionar, mislilac, porodični čovek…“
Za kraj pitamo Stjuarta kojem tipu on pripada? „O ne! To svi hoće da znaju, ali nikada nećete to izvući od mene!“
Autor: Lindzi Meling, London / nr
Urednik: Jakov Leon
Izvor:www.dw.de

_____________________________________________________________________________________________________

KARIKE U LANCU ČUDNIH POJAVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Stručnjaci u Kuršumliji zapanjeni: Ne znamo uopšte čime se ovi skakavci hrane, jer ne jedu biljke!?

Stručna ekipa za ekologiju i poljoprivredu, koja je juče obišla selo Belo Polje u kojoj je primećena najezda skakavaca, zaključila je da nema štete na usevima u tom selu u kuršumlijskoj opštini.

2„Skakavci koji su se pojavili u tom selu su nepoznata vrsta i ne hrane se biljkama„, potvrdio je Beti stručni saradnik za poljoprivredu opštine Kuršumlija Jovica Đinović.
Skakavci crne boje, veličine do tri centimetra, nikada do sada nisu viđeni u ovim krajevima i nepoznata su vrsta insekata iz roda skakavaca. Đinović je rekao da su se rojevi insekata koncentrisali na asfaltnom putu i nekoliko metara pored puta, u dužini od nekoliko stotina metara.
Zaključili smo da nema štete na poljoprivrednim usevima i da se ovi skakavci ne hrane biljem. Nije nam poznat njihov lanac ishrane. Ovi skakavci su crne boje, potpuno drugačiji od onih kojih ima na ovom području. Oni su na ovom mestu doživeli svoj vrhunac po broju jedinki“, kazao je Đinović.

On očekuje da se broj tih skakavaca smanji, jer ih većinu gaze automobili na putu. Skakavci u kuršumijskom selu Belo polje juče su se pojavili na asfaltnom putu, nadomak sela. Njihovo prisustvo je ugrozilo nekoliko domaćinstava, jer prete da uđu u kuće.
Pojedini meštani su se žalili da su ih skakavci ujedali, pa su se organizovali da se metlama brane od njih. Meštanin Svetozar Koprivica (81) kaže da su skakavci napali i izujedali njegovog psa.

Opština Kuršumlija je naložila stručnim ekipama da prate kretanje i razvoj situacije, nakon čega će preduzeti odgovarajuće mere radi sprečavanja najezde.
Roj skakavaca se već dva dana nalazi na putu u selo Belo polje i oni se kreću ka drugim kuršumlijskim selima.
Izvor:dnevni.rs/vesti// četvrtak, 26 jun 2014 /(Vestinet)

_____________________________________________________________________________________________________

Tornado: U selu kod Lazarevca vetar uništio krovove na svim kućama!

Nezapamćeno nevreme pogodilo je juče oko 19 časova selo Šopić kod Lazarevca! Za samo tri minuta tornado je oduvao krovove sa svih stotinjak kuća u ovom mestu.

3Snažan vetar odneo je čitave krovove sa domova, a najstariji meštani kažu da ne pamte da se nešto ovako dogodilo u njihovom kraju, piše „Alo“.
Uplakanu i nemoćnu, sedamdesetogodišnja Lenku Pavlović zatičemo ispred doma na koji se srušilo stablo jasena.
– Sine, nema ko da mi pomogne. Ja sam ovde sama, a jasen mi je uništio potpuno kuću. Polomljeni su mi prozori, voda mi je pokvasila sve stvari, ne znam gde ću noćas da spavam – priča kroz suze baka.
Oluja je u Šopiću iščupala je strujne stubove, a stotine metara kablova leže na putu. Žestoko su pogođena i sela Burovo, Dren i Rudovci.
Nešto slabiji vetar je u centru Lazarevca polomio drveće, ali još uvek nema podataka o pričinjenoj šteti i broju povređenih.
Na magistrali je vetar podigao šleper pun keramičkih pločica i prevrnuo ga putu, pa je izazvao zastoj na putu.
– Nikada u životu ništa tako nisam osetio. Kada sam osetio snagu vetra, zaustavio sam kamion, ali je drvo probilo šoferšajbnu. Posle nekoliko sekundi, vetar je podigao kamion i prevrnuo ga. Nisam se nikada tako nisam uplašio. Bilo je kao na filmu. Sve je trajalo ne više od tri minuta.
Sreća je što nisam povređen – priča vozač prevrnutog vozila.
Izvor:dnevni.rs/vesti// četvrtak, 26 jun 2014 11:24/(Alo)

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

PRIRODA NA POTEZU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako se neke vrste prilagođavaju klimatskim promenama?

Životinje mogu da budu neverovatno prilagođavajuće, ali mogu li se prilagoditi dovoljno brzo?

images-2013-12-600450_klpromene_905488102Kako se Zemlja zagreva, životinje i biljke nisu obavezno bespomoćne. One mogu da se premeste u hladnije klime; mogu da ostanu i prilagode se pojedinačno toplijoj klimi, a mogu se čak prilagoditi celom vrstom, putem evolucije.
Veliko pitanje je, da li će biti sposobne da učine bilo šta od navedenog dovoljno brzo? Većina naučnika smatra da se klimatske promene dešavaju prebrzo za previše vrsta, da bi se prilagodile.
Međutim proteklih nedelja, generalno stanje očaja obasjano je zracima nade: Stigli su izveštaji o neočekivanoj adaptivnoj sposobnosti ugroženih leptira u Kaliforniji i korala u Tihom okeanu.
Dva izolovana izveštaja, naravno, ne ruše ideju o globalnoj ugroženosti.

Ipak, one naglašavaju koliko malo još uvek znamo o sposobnosti prirode da se izbori sa klimatskim promenama.
“Većina modela koje ekolozi predstavljaju pretpostavljaju da nema prilagođavanja, što je suludo.”, kaže Ari Hofman, genetičar sa Univerziteta u Melburnu i dodaje: “Organizmi nisu statični.”

Priroda na potezu
Da se vrste u pokretu očigledno je ne samo naučnicima, već i baštovanima i ljubiteljima prirode. Leptiri žive u višim predelima planina; drveće se pomera severno u Severnoj Americi i Evropi. U Severnoj Karolini, stanovnici i dalje uzbuđeno sreću oklopnike (armadilje), koji su “napali” državu sa juga.
Pregled podataka o stotinama vrsta koje se kreću iz 2011. otkrio je srednji pomak ka većim visinama od 11 metara po deceniji i srednji prelazak na više geografske širine od oko 17 kilometara po deceniji.
Tu je i jasan trend zagrevanja vezan za vreme prirodnih događaja. Jedno istraživanje ukazuje da se proleće pomerilo za 1,7 dana ranije 2007. u odnosu na 1954. godinu. Insekti se javljaju ranije, ptice se gnezde ranije, biljke cvetaju i listaju ranije. Najnovija studija takvih događaja pokazuje da su klimatske promene razvukle sezonu cvetanja divljeg cveća na 35 dana.
Izveštaj sa konferencije o leptirima u Engleskoj prošlog meseca je bio nešto drugačiji. Odnosio se na ugroženu vrstu Euphydryas editha quino, poznatu po ugroženosti od strane klimatskih promena. Mnogi stručnjaci su verovali da je vrsta osuđena na propast ukoliko ne prikupe leptire i presele ih na sever; pošto je njihov put ka višem terenu izgledao blokiran od strane grada Los Anđelesa.
Međutim, Kamila Parmezan sa Instituta za pomorstvo Univerziteta Plimut, koja je proučavala ovu vrstu godinama, izvestila je da se ona nekim čudom preselila na veće nadmorske visine. Osim toga, vrsta je nekako otkrila kako da polaže jaja u novu biljku domaćina.
“Svaki biolog leptira koji je znao nešto o vrsti quino sredinom ’90-ih, uključujući i mene, je mislio da će do sada izumreti.”, rekla je Parmezanova.

Otpornost u koralima
Još jedna pozitivna priča neočekivane otpornosti pojavila se 24. aprila. Dok su istraživao vode budućeg Nacionalnog parka Američke Samoe nedaleko od ostrva Ofu, istraživač Piter Kreg primetio je izolovane grupe korala koje su bile značajno toplije od ostalih. Visoke temperature vode mogu da izazovu “bledilo” korala. One izbacuju fotosintetizujuće alge koje žive u njima, čime gube i boju i način prikupljanja energije. Ipak, ovi korali nisu izgledali da pate od toplote.
Pomorski ekolog Stiven Palumbi sa Stanford univerziteta u Kaliforniji testirao je toplotnu toleranciju Acropora hyacinthus korala iz neuobičajeno tople grupe. Ubacio ih je u posudu, a potom povećao temperaturu unutra na 34 stepena Celzijusa, za tri sata. Samo 20 odsto pojedinačnih korala je izbacilo svoje alge, dok je 55 odsto korala iz slične, ali inače mnogo hladnije grupe izbacilo svoje alge tokom testa.
Naredni tekst je otkrio još više. Palumbi je uzeo korale iz hladne grupe i stavio ih u toplu. Godinu dana kasnije, izmerio je njihovu toplotnu toleranciju i našao je da je u velikoj meri poboljšana. Test toplotnog stresa uzrokovao je da samo 32,5 odsto transplantovanih korala izbaci svoje alge, umesto 55 odsto.
Palumbijev eksperiment je pomogao u saznanju dva mehanizma pomoću kojih se organizmi prilagođavaju. Pojedinačno presađeni korali su bili u stanju da se adaptiraju toplijoj vodi, bez promena u svojim genima. Biolozi to nazivaju fenotipskom plastičnošću.
Međutim, presađeni korali i dalje nisu bili dobri u izdržljivosti kao korali koji su bili domaći u toplijoj grupi; 32,5 odsto njih je izbledelo tokom stres testa, u poređenju sa samo 20 odsto domaćih. Ova razlika može reflektovati operaciju sledećeg mehanizma adaptacije: genetičku evoluciju. Nakon mnogih generacija, prirodna selekcija je možda promenila gene u koralima u toploj grupi, omogućavajući najtolerantnijima da prežive i imaju najviše potomaka.

Neke će umreti
Naučnici koji se bave ovom temom jasno naglašavaju da evolucija i pojedinačna plastičnost neće spasiti sve vrste. Klimatske promene se dešavaju prebrzo da bi neke vrste preživele.
Predviđanje koje će vrste preživeti same po sebi, može pomoći naučnicima da se fokusiraju na vrste koje mogu imati koristi od ljudske pomoći. Ključni cilj takve intervencije bi bilo vraćanje genetske raznovrsnosti u maloj, izolovanoj populaicji tako da evolucija ima na čemu da radi. “Tamo gde imamo fragmentiran pejzaž, treba da ga ponovo povežemo i vratimo mu tok.”, kaže Hofman i dodaje: “Mi obnavljamo proces, a taj proces je veoma snažan.”
Izvor:.nationalgeographic.rs/reportaze/

MREŠĆENJE ČOVEČIJE RIBICE, PRVI PUT NA OČIGLED LJUDI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

ČOVEČIJA RIBICA POBUDILA INTERESOVANJE NAUČNIKA I POSETILACA

 Čovečija ribica, endemski stanovnik Postojnske jame ovih dana je ponovo pobudila veliko interesovanje naučne javnosti u svetu: u zamračenom akvarijumu prvi put je na očigled ljudi snela jajašca.

thumb_cribica-250x190Jedna od stručnih saradnica Instituta za istraživanje krasa u Postojni je nekoliko dana ranije primetila da jedna životinjica koja se stisla uz zid akvarijuma, ima jako otekle ovarijume.

Biolog Slavko Polak je odmah upozorio zaposlene da se možda priprema nešto izvanredno, da će čovečija ribica omrestiti jajašca i da će iz njih izleći potomstvo – prvi put u dugoj istoriji na očigled ljudi i izvan mračnih prostora kraške jame.

Za sazrevanje jedanaest jajašca koliko ih je ribica omrestila, i za izleganje novog naraštaja čovečije ribice, treba da prođu tri meseca. Osoblje i svetska naučna javnost jedva čekaju taj trenutak.

Čovečija ribica u proseku živi 75, a neki pretpostavljaju i stotinu godina.

Plemić i istoričar Janez Vajkard Valvasor (1641–1693) je prvi opisao tu životinjicu jamskih dubina koju je Čarls Darvin 1859. godine uvrstio u knjigu „O poreklu vrsta“ pod nazivom Proteus anguinus.

Akvarijum u kojem živi „porodilja“ izdvojen je i pokriven kako bi buduća majka imalo što više mira i tame da bi izvela podmladak što iščekuju osoblje jame, brojni turisti i svetska nučna javnost.

Izvor :Beta/zelenasrbija.rs

FORMULA ZA PRODUŽENJE VRSTE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

POSTOJI LI „EGOISTIČNI GEN“ KOJI DIKTIRA POTREBU ZA RAZMNOŽAVANJEM

Ne kaže se uzalud da su roditeljske obaveze najteži zanat na svetu.

10b

foto: ZOV

  Dok je sam čin stvaranja novog života sasvim prirodan, jednostavan i izaziva u nama osećanje prijatnosti, gajenje i vaspitavanje potomstva je neuporedivo teži poduhvat.
Neke ideje o tome kako da postanemo uzorni roditelji možemo preuzeti od životinja, za koje to predstavlja pitanje „fitnesa“, što ovom slučaju nema nikakve veze sa sportom. U sociobiološkom smislu termin „fitness“ označava reproduktivni uspeh jedinke, to jest, njenu sposobnost da donese na svet što više mladunaca koji su i sami u stanju da daju zdravo potomstvo.

  Polna selekcija
Postoje mnogobrojne i veoma zanimljive postavke na ovu temu, a sve proističu iz Darvinove teorije o „polnoj selekciji“. Naime, Čarls Darvin je sredinom XIX veka, dok je proučavao mehanizme porekla vrsta, naslutio da je „uspeh nekih jedinki u odnosu na druge istog pola vezan za produženje vrste“. Podstaknuti ovom idejom evolucionisti i biolozi su godinama pokušavali da objasne zbog čega stvaramo decu i uprkos ogromnom utrošku energije dajemo sve od sebe da nam potomstvo što bolje napreduje.

   Jednostavnije rečeno: šta to podstiče kraljevskog pingvina da trpi nalete ledenog vetra koji duva brzinom preko 150 kilometara na čas, da podnosi temperature od – 40 stepeni C i gladuje puna dva meseca, samo da bi jaje na kome leži zaštitio od smrzavanja?
Prema tumačenju Ričarda Daukinsa, autora knjige „Egoistični gen“, potreba za razmnožavanjem je posledica genetske tiranije kojoj su izložena sva živa bića i podstiče ih da stvaraju potomstvo kako bi sopstvenim genima pružili mogućnost da se šire i umnožavaju. Drugim rečima, kada roditelj žrtvuje sopstveni život da spase život svoje dece, on u stvari to radi u interesu sopstvenih gena. Iz istog razloga, da bi osigurao širenje sopstvenih gena, lav ubija mladunce koji nisu njegovi. Za razliku od lava, bonobo majmuni štite sve mladunce iz porodične grupe u kojoj žive, jer je to u njihovom interesu i u interesu njihovih gena. Naime, kod ovih primata polni odnosi su veoma učestali i podrazumevaju promenu partnera, pa nijedan mužjak nije siguran koji su mladunci njegovi.
Bez obzira na teorije, postoje dve strategije koje životinje koriste u odgajanju potomstva. Ili, kao što je slučaj sa mnogim beskičmenjacima, ali i većinom riba i vodozemaca, donose na svet veliki broj mladunaca, a onda ne vode više brigu o njima i prepuštaju ih njihovoj sudbini; ili se ponašaju kao većina ptica i sisara koji imaju malo mladunaca, ali zato ulažu ogromne napore da ih zaštite i odgaje.

   Očigledno je da su obe taktike podjednako uspešne, jer svaka od njih predstavlja najefikasniji način koji su u toku evolucije usvojile pojedine vrste, kako bi najbolje obavile svoju roditeljsku dužnost, s obzirom na svoje sposobnosti i uslove u okruženju.

Pažljiv nadzor
Ženka kita doji svoje mladunče oko godinu dana i za to vreme ga ni za trenutak ne ispušta iz vida, kako bi bila sigurna da će se razviti u snažnu i zdravu jedinku. Mališan, dugačak oko pet metara i težak gotovo dve tone, nikada se ne odvaja od majke, da se mleko koje prska direktno iz bradavice na njenoj dojci ne bi rasipalo po vodi. Mladunče kita popije oko 400 litara mleka dnevno, što je dovoljno da se do vrha napune dve kade za kupanje. To mu omogućuje da za 11-12 meseci dostigne dužinu od 10 metara i postane dovoljno snažno da bi moglo da prati majku u potrazi za hranom i za vreme seoba. Tokom putovanja na koje kreću u proleće, ovi morski kolosi prelaze razdaljinu od oko 8400 km, da bi iz toplih voda Centralne Amerike, stigli u hladne vode Antarktika.
Ženka ježa je veoma brižna majka. Kada uveče izađe iz jazbine u potrazi za hranom, za njom kreću i svi mladunci, a da se ne bi izgubili idu u pravilnom poretku, jedno iza drugog. Ovako, u koloni, kao vagoni iza lokomotive, ježići u stopu slede svoju majku. Ako ona negde skrene i oni skrenu, ako se zaustavi i oni stanu, a ako ubrza hod, svim silama se trude da je stignu i idu s njom u korak.
Kao model uzorne mame može da posluži i ženka šimpanze koja nikada ne podigne ruku na svoje mladunče, ma koliko bilo neposlušno. Kada se razbesni njena najžešća reakcija je da počne da vrišti i gestikulira, a to je dovoljno da mladunčetu pokaže gde mu je mesto. Ovo je sasvim efikasan metod, jer su šimpanze socijalne životinje koje su navikle na život u porodičnim grupama od nekoliko desetina jedinki. Ženke okote samo jedno mladunče koje punih osam godina, dok se ne osamostali, uče svemu što će mu biti potrebno u životu: šta treba da jede, gde može da nađe najkvalitetniju hranu, kako da pripremi ležaj, koje biljke da upotrebi ako ga zaboli stomak, kako da se ponaša u društvu, kojim pravilima da se povinuje i kako da stekne poštovanje okoline.

24cyvpg

foto: TAMOiOVDE

Da bi uvek imala kontrolu nad svojim mladuncima, a obično ih ima sedmoro do devetoro, ženka labuda ih nosi na leđima, a kada ne može sve da ih smesti pomaže joj i mužjak. Tako ovi brižni roditelji mogu bezbedno da preplivaju jezero, zajedno sa celim leglom, i da usput ne izgube nijedno mladunče.

Različiti metodi
Sve životinje nisu baš tako posvećene brizi o mladuncima.    Mravlja kraljica, čiji je zadatak da obnovi broj jedinki u koloniji, ima mnogo posla i nema vremena da vodi brigu o brojnom potomstvu. Pošto položi oko dva miliona jaja mesečno, prinuđena je da ih prepusti nadzoru dadilja, kako bi uspešno mogla da obavlja kontrolu nad kolonijom. Neke od dadilja su zadužene za brigu o jajašcima, dok se druge brinu o ishrani larvi. Ima i onih čiji je posao da muzu biljne vaši, koje u koloniji gaje specijalno za tu svrhu. Naime, ovi insekti luče slatku supstancu, medljiku, koja je veoma prijatnog ukusa i pomaže mladuncima da ojačaju.
Ajkula je tokom evolucije razvila sasvim posebnu strategiju razmnožavanja. Tokom parenja mužjak oplodi jaje tako što uvlači polni organ u genitalni otvor ženke. Kod mnogih vrsta ovih riba mladunci se razvijaju u majčinom telu, u nekoj vrsti materice, veoma sličnoj onoj kod sisara. Kada ima nekoliko embriona, događa se da oni najjači rastu na račun najslabijih, koje pojedu u majčinom stomaku. Kod drugih vrsta ajkula, kao što je krupnopegava mačka, jaja se jedno vreme razvijaju u telu ženke, a onda ih ona izbacuje i ostavlja u specijalnim kožastim vrećicama, na granama korala u tropskim lagunama.

    Kraljevski orao takođe ne bi mogao da posluži kao model uzornog roditelja, jer nema isti odnos prema svim mladuncima. Početkom proleća ženka polaže jaja, retko više od dva, ali nikada u isto vreme. Tako se prvo jaje otvori mnogo ranije od drugog, što predstavlja veliku prednost za krupnijeg orlića. U odnosu na mlađeg brata, prvorođeni je jači i napredniji i uspeva da dobije od roditelja veću pažnju i više hrane. Toliko se oseća nadmoćnim, da u vreme kad nema dovoljno hrane ne okleva da brata do krvi izubija udarcima kljuna, i onda pojede svu hranu pred ravnodušnim pogledom roditelja.

Majčinsko stradanje
Titula „super mame“ u životinjskom svetu pripada ženki džinovskog polipa, Enteroctopusdolfeini, koja je spremna da žrtvuje život za svoje mladunce. Odmah posle parenja ženka potraži neku pećinu, gde položi između 20000 i 100000 jajašaca, koja u grozdovima vise sa tavanice, i ne ostavja ih čak i kad treba da potraži nešto za jelo. Zatim ih neprestano nadzire, čisti i pretresa punih osam meseci, dok se iz njih ne izlegu mladunci. Tada majka mladunce blago zapljuskuje vodom i pomaže im da izađu na površinu, a onda ugine od iscrpljenosti.

Brižni otac
Kod morskih konjića primer idealnog roditelja je otac, koji preuzima svu brigu o svom potomstvu. Posle rituala parenja, ženka položi oplođena jajašca u neku vrstu torbe koju mužjak ima na dnu stomaka. Ovde mladunci nalaze sigurno utočište, čak i posle izleganja, jer ih otac nosi svuda sa sobom tokom prvih nedelja života.

Monstrum mladunče
Kukavica spada u najnemarnije roditelje u životinjskom svetu, pošto se uopšte ne muči da svije gnezdo, da leži na jajima i hrani mladunce, a uspeva u tome jer svoja jaja podmeće u gnezda drugih ptica. Kao pravi parazit, ženka kukavice brižljivo bira buduću porodicu za svoje mladunče, tako što se trudi da njeno jaje bude što sličnije ostalim jajima u gnezdu, a zatim odlazi u potragu za drugim partnerima sa kojima će se pariti.

   Čim se ispili iz jajeta, mladunče kukavice se otarasi drugih mladunaca iz gnezda, kako bi moglo da koristi svu hranu koju donose njegovi novi roditelji.

Decožder

Najdrastičniji primer loših roditelja su gupike, ribice živorotke koje žive u južnoameričkim rekama, a često ih srećemo i u našim akvarijumima. Mužjak koji je lepši i prepoznatljiv po šarenom repu, za vreme parenja položi spermu direktno u stomak ženke. Oplođena jajašca se razvijaju u majčinom telu, a mladunci se, posle nekoliko nedelja, rađaju već potpuno oformljeni. Dok se ženka porađa, budući otac joj se popne na leđa, ali ne zato da bi joj pružio podršku, nego da bi se prvi počastio sopstvenim mladuncima. Čak ni majka, ako joj se pruži prilika, neće propustiti ovako ukusan zalogaj.

S. Jovičić / www.zov.rs