DRVO IZ KOJEG TEČE VODA…

tamoiovde-logo

Neobičan fenomen u Crnoj Gori: U selu Dinoša postoji drvo iz kojeg teče voda 

Redak fenomen u Crnoj Gori privukao pažnju medija. Evo o čemu je reč…

Foto: Video printcreen

U mestu Dinoša, na oko pet kilometara od Podgorice, nalazi se neobično drvo iz kojeg izvire voda.

Ovaj fenomen najčešće uzrokuju obilne padavine, koje preplave podvodne izvore, pa dodatni pritisak potisne vodu na površinu, uz korenje drveća.

Naime, drvo koje mnogima zaokuplja pažnju je zapravo dud čiji se korenski sistem u ovom slučaju nalazi na sezonskom frontu vodoizvorišta.

Lokalni stanovnik Emir Hakramaj kaže da ovaj fenomen postoji već 20-25 godina, možda i duže, i da je drvo staro oko 100 do 150 godina.

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________

 

 

SIMBOLIKA „ĐURĐEVDANSKOG VENČIĆA“…

tamoiovde-logo

Venci se svijaju od raznog cveća i zimzelenog bilja, i najčešće su okrugli da bi nosili magijsku moć kruga, ili lučnog oblika, kao slavoluci i svadbeni venci na kapijama, ispod kojih se prolazi.

Đurđevdan je jedan od najlepših i najomiljenijih praznika, koji razdvaja leto od zime, predstavlja dobar dan za početak novih poslova, a u narodu je praćen raznovrsnim, bogatim i živopisnim običajima. Gotovo svi običaji su vezani za buđenje proleća, posvećeni su mladosti i ljubavi i praćeni prazničnim urankom, umivanjem biljnom vodom, kupanjem u rekama i pletenjem venaca od cveća.

Mladi odlaze na uranak još u zoru i dan dočekuju viteškim odmeravanjem, plivanjem i pletenjem venčića od đurđevdanskog cveća. Venčići se puštaju niz vodu ili se njima kite izvori, vrata kuća, štala, bunara, dvorišne kapije, ili se venčići odnose u njive, da bi bile plodne i zaštićene od nevremena.

Pletenje đurđevdanskih venaca rasprostranjeno je u svim krajevim, a taj običaj se i do danas održao. Cveće se bere na „Biljani (biljni) petak uoči Đurđevdana, pa se stave na skriveno mesto da tu dočekaju Đurđevdan. Vence pletu devojke i mlađe žene, pevajući u polju, jer pesma pojačava simboličko dejstvo bilja, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Na svaku zgradu u dvorištu, nabacivani su ili kačeni venčići, a na kapiju se postavljao „izjutra“, rano pre sunca, kada se išlo na bunar po vodu, da momci devojkama iz kuće, sa venčićem ne ukradu srce.

Uoči Đurđevdana domaćica kuće bi u jedan sud potopila crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, đurđevak, čuvarkuću, đul, jorgovan, koprivu, bršljan i miloduh, pa se tom vodom koja je prenoćila ispod ružinog grma u dvorištu, ukućani ujutru umivaju. Simbolika biljaka je da porodica bude složna, zdrava kao dren, da snahe budu privržene porodici i da se momci grabe za devojke iz te kuće. Potom se i te biljke upletu u venčiće od vrbovog i grabovog pruća trave hvatanac i mlečike, a Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa.

Venčići se poput krune, nose na glavi da bi njihova moć, i upleteno bilje doprinelo sreći zdravlju, napretku, ljubavi i venčanju, onoga ko nosi venčić!

Autor teksta: Jasmina Marković Milenković
Foto: Jovan Živanović

Izvor: gtokg.org.rs

____________________________________________________________

FotoPlus- Đurđevdan u Gamzigradu

VELIKA GOSPOJINA…

tamoiovde-logo

Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Uspenja presvete Bogorodice ili Veliku Gospojinu, kako se taj praznik naziva u narodu. To je jedan od 12 najvećih hrišćanskih praznika, posvećen danu kada se Bogorodica „preselila na nebo” i za njega je vezan veliki broj narodnih običaja i verovanja.

Danas se u pravoslavnim crkvama koje koriste stari kalendar obeležava praznik Velika Gospojina. Zvanični naziv praznika je Uspenje Presvete Bogorodice.

Beograd, grad posvećen Bogorodici

Srbi veoma poštuju Bogorodicu. Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević, obnavljajući Beograd u 15 veku, napisao: „Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici.“ Zbog ovoga, brojne crkve i manastiru u Srbiji posvećeni su Bogorodici, a širom zemlje mnoge porodice slave današnji praznik kao svoju krsnu slavu. Održavaju se vašari i narodni sabori, a jedan od onih s najdužom tradicijom je u Beogradu, kod ženskog manastira u Rakovici.

Kako Velikoj Gospojini prethodi dvonedeljni post, danas se vernici, posebno žene, pričešćuju.

U Srbiji se veruje da je Bogorodica zaštitnica svih živih bića, ali posebno porodilja i majki. Zato na današnji dan dame ne bi trebalo ništa da rade već da dan posvete poštovanju Bogorodice.

Za praznik Uspenja Presvete Bogorodice nije dobro išta raditi rukama, ili započinjati nov posao.
Do današnjeg dana treba završtiti sve letnje poslove u polju, a tek od Male Gospojine treba početi sa novim, jesenjim radovima.

Ikona Presvete Bogorodice treba da se nalazi u kući svoj hrišćana. U nekim krajevima Srbije još se i danas veruje da boja sastrugana sa ove ikone, ako se popije pomešana sa vodom na današnji dan, može da izleči mnoge ženske bolesti.
Takođe, veruje se da bilje i trave ubrane na Veliku Gospojinu imaju izuzetno lekovita svojstva. Beru se borovnice i lekovite trave, a veruje da se će one doneti zdravlje i blagostanje svima u domu.

Presveta Bogorodica je, prema verovanju Srba, zaštitnica bolesnih, pa su za Veliku Gospojinu u Srbiji mnogi bolesnici odvođeni na izvore lekovite vode da se umiju.

U prošlosti su održavana bdenija u hramovima, ili nad izvorima vode i tada su izgovarane molitve za ozdravljenje od kostobolje i očnih bolesti.

Šta je bilo sa Bogorodicom nakon Isusovog vaskrsnuća?

Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina, prema nekim izvorima 72, da je nadživela svoga sina i kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju.
Sveto pismo ne daje saznanja o kraju zemaljskog života Bogorodice. Po predanju i spisima, koji nemaju sveti karakter, smatra se da je majka božija do kraja života, posle smrti i vaskrsenja Hristovog, živela u Jerusalimu, okružena pažnjom apostola i prve hrišćanske zajednice.

Velika Gospojina uspomena je na smrt Bogorodice i, prema jevanđeljskom predanju, dan kada se ona vaznela na nebo i „predala svoj duh u ruke Spasitelja“.

Telegraf

Izvor: Od knjige do duše

_____________________________________________________________

OVIH DANA-FELIX ROMULIANA…

tamoiovde-logo

Nekada moćan grad, koji se prostirao na 6,5 ha, sa oko 20 utvrđenih kula, bio je rezidencija rimskog cara Gaja Valerija Maksimijana Galerija (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. g.), zeta Dioklecijanovog.

 Unutar utvrđenja se nalazila raskošna palata, dva paganska hrama, tri hrišćanske crkve i druge građevine. Podni mozaici se smatraju ravnima najboljim ostvarenjima kasnoantičkog doba u Evropi.

_______________________________________________________________

Feliks Romulijana

Kasnoantička palata „Feliks Romulijana“ jedna je od najznačajnijih primera rimskog dvorsko-memorijalnog graditeljstva, zadužbina imperatora Gaja Galerija Valerija Maksimilijana (298-311 g.n.e.).

Palata je dobila naziv po majci imperatora Galerija- Romuli. Nalazi se nadomak sela Gamzigrad, 11 kilometara severozapadno od Zaječara.

Zbog svojih jedinstvenih arhitektonskih obeležja, ali i zbog lepote i kvaliteta sačuvanih umetničkij dela, na prvom mestu mozaika, kao i zbog činjenice da se radi o još uvek živom arheološkom nalazištu, Romulijana je 29. juna 2007. godine upisana u UNESKO-vu listu svetske kulturne baštine.

Široj javnosti je manje poznata činjenica da je dve godine pre čuvenog Konstantinovog Milanskog edikta iz 313. godine, Galerije 30. Aprila 311. godine, doneo u Nikomediji edikt kojim je obustavljen progon hrišćana.

Pogranična tvrđava

Palata izgleda nikada nije dovršena, a carevi 4. veka su velelepni posed prepustili hrišćanskoj crkvi. Tokom 5. veka palata je razarana od strane varvara, a u 6. vek Romulijanu je Justinijan i obnovio u vidu pogranične tvrđave.

Po svojoj lepoti, veličini, očuvanosti i svetski značajnim arheološkim nalazima, palata nadmašuje ostale spomenike iz tog perioda u Trieru, Milanu, Solunu, Istanbulu i Nikomediji.

Mozaički tepisi koji su prekrivali podove palate predstavljaju najviši domet mozaičke umetnosti svoga vremena i renesansu mozaičke umetnosti poznohelenističkog razdoblja. Prvo mesto pripada jedinstvenoj predstavi boga Dionisa, zatim Venatori (Carski lovci na divlje zveri) i Lavirint.

Dva značajna eksponata sa kasnoantičkog lokaliteta: Glava Galerija, izrađena od crvenog porforita, skupocenog „carskog kamena“ i Pilastar od tufopeščara, na  kome su u medaljonima prikazani tetrarsi, izloženi su 2013. Godine u Koloseumu u Rimu, povodom proslave 1700 godina Milanskog edikta.

Sakralni kompleks na brdu Magura, na oko jedan kilometar udaljenosti od glavne kapije, sačinjavaju dva mauzoleja, Galerijev i Romulin. Na tom mestu je obavljen obred apoteoze, odnosno, tu su car u njegova majka uvedeni u red božanstva.

Kompleks na brdu Magura nije samo u svetu jedinstven spomenik, već je ujedno i poslednji svedok ovako obavljenog čina divinizacije vladara i članova njegove porodice.

Literatura: Brošura Zaječar- izdanje „CEKIT“ Zaječar

 Bora*S


Pročitaj: CARSKA PALATA, FELIX ROMULIANA…


FOTO PLUS – klikom ns fotografiju do većeg formata 

IZMEĐU LEGENDE I ČUDA…

tamoiovde-logo

Romantična legenda pripoveda da je znameniti megdandžija Bogdan Jakšić, sin vojvode Jakše, imao tri sestre – Ružicu, Maricu i Cvetu. Ove pobožne plemkinje su navodno na Beogradskoj tvrđavi, početkom 15. veka, podigle tri crkve, nadomak neosvojive Jakšića kule, koja je i danas jedna od najzanimljivijih, rekonstruisanih srednjovekovnih građevina na Kalemegdanu.

08

Kapela Svete Petke, 20. vek, foto Tamara Ognjevic (2013)

Crkve su ponele imena sestara, ali je među njima pretrajala samo ona ispod Zindan kapije, nadomak Dizdareve kule – Ružica. Iako istorijski dokumenti ne čuvaju sećanje na Jakšićeve kćeri, niti se iz njih može saznati da li je na Kalemegdanu pre 19. veka postojala crkva Ružica, sasvim je sigurno da je ova romantična, u bršljan obrasla bogomolja, bez preterivanja jedinstvena među crkvenim građevinama širom sveta.

Konstantin Filozof beleži da je u vreme despota Stefana Lazarevića u beogradskom Donjem gradu postojala mitropolijska crkva Uspenja Presvete Bogorodice. Ovu crkvu sagradio je krajem 13. veka kralj Dragutin Nemanjić.

Pozniji izvori obaveštavaju da su u njoj čuvane takve relikvije kao što su mošti svete carice Teofano i Čudotvorna ikona Bogorodice Beogradske. I mitropolijska crkva, kao i drugi hrišćanski hramovi, pretvorena je u džamiju nakon pada Beograda 1521. godine. Nijedan istorijski izvor ne pominje srednjovekovnu crkvu Ružicu na kalemegdanskom podgrađu. O njoj pripoveda jedino anonimni narodni pevač u epskim pesmama Ženidba Todora Jakšića i Deoba Jakšića.

Na prostoru na kome sa danas nalazi hram Rođenja Presvete Bogorodice na Kalemegdanu nekada je bila zgrada barutnog magacina, jedna od tri koje su, prema projektima Nikole Doksata de Moreza, podigli početkom 18. veka Austrijanci. Ovaj objekat pretvoren je već u proleće 1867, vrlo brzo pošto je knez Mihailo preuzeo ključeve Beogradske tvrđave od Turaka, u prvo zdanje crkve Ružice. Bio je to svojevrsni akt povratka hrišćanstva na do juče islamizovau Beogradsku tvrđavu, ali i čin političke emancipacije srpskog naroda, utemeljen na romantičarskoj ideji obnove starih, srednjovekovnih kultnih središta i tradicije.

Crkva Ružica iz druge polovine 19. veka teško je stradala tokom Prvog svetskog rata, kada su neprijateljski ratni brodovi nemilosrdno bombardovali srpske položaje na Dorćolu i Donjem gradu. Obnovljena je prema projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova 1925. godine. Tada su pred njenim vratima postavljene dve bronzane skulpture koje nedvosmisleno ukazuju da je reč o vojničkom hramu – srpski pešadinac iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova i vitez iz epohe cara Dušana.

Crkva je sve do završetka Drugog svetskog rata bila jedinstvena vojnička bogomolja. Iako je danas dostupna svim vernicima ili radoznalim prolaznicima na Beogradskoj tvrđavi, na nekadašnju namenu hrama na autentičan način podseća crkveni mobilijar napravljen od takozvanog vojnog, ratnog materijala. Tako je Vojnotehnički zavod iz Kragujevca napravio dva polijeleja (crkveni lusteri u obliku kolskog točka) od artiljerisjkih čaura, oficirskih sablji, puščanih i revolverskih metaka. Tri velika čiraka za sveće i dve ikone u tehnici reljefa izliveni su takođe od ratnog materijala u kragujevačkom Zavodu, i danas čine jedinstveni mobilijar Bogorodičine crkve na Kalemegdanu.

Zahvaljujući upravo svom vojničkom ukrasu Ružica je proglašena jednom od deset najneobičnijih crkava na svetu.

A među njene jedinstvene umetničke odlike svakako spada i živopis ruskog akademskog slikara Andreja Bicenka, nastao između dva svetska rata. Bicenko spaja pravoslavni ikonografski šematizam sa estetikom ruskog narodnog stvaralaštva i akademskim realizmom, pa se u Ružici prožimaju kako elementi ruske i srpske umetničke tradicije tako i brojne ličnosti iz srpske i ruske crkvene i državne istorije.

Ova tendencija kulminira u sceni Hristove propovedi na gori gde se kao akteri priče pojavljuju – vojni sveštenik Petar Trbojević, kralj Aleksandar I Karađorđević, Kralj Petar I i ruski car Nikolaj II Romanov. Ikonostas u Ružici je delo slikara Rafaila Momčilovića i duboresca Koste Todorovića.

 

IMG_8853

Crkva Ružica, 19. vek, foto: Tamara Ognjević (2014)

Mala kapela Svete Petke u istočnom podgrađu, udaljena nekoliko koraka od Ružice, zamišljena je kao deo istog sakralnog prostora već u vreme prve gradnje crkve.

Smatra se da je prvobitna kapela Svete Petke podignuta je u beogradskom Donjem gradu početkom 15. veka, kada su kneginja Milica i despot Stefan mošti Prepodobne Paraskeve, u narodu znane kao Petkovica, Petka ili Petkana, doneli u Beograd.

Mošti svetiteljke, koja je bila veliko duhovno ohrabrenje hrišćanskim posadama koje su branile Beograd od Turaka, prenesene su u Carigrad 1521, po naređenju Sulejmana Veličanstvenog. Moldavski vojvoda Vasilije Lupul otkupljuje mošti Svete Petke 1641. od sultana i prenosi ih u rumunski, crnomorski grad Jaši, gde se one i danas nalaze. Na Beogradskoj tvrđavi, u crkvi Ružici čuva se čestica Petkinih moštiju, rumunsko uzdarje Beogradu u znak sećanja na vreme u kome je sveta zaštitnica boravila među Srbima.

Nova kapela Svete Petke na Kalemegdanu sagrađena je u periodu 1935-1937. Godine po projektu arhitekte Momira Korunovića, na svojevrsnom izvoru isceljujuće vode, koji pominje francuski putopisac Kilke 1658. u opisu Beogradske tvrđave. Ovaj izvor je presahnuo samo jednom, u periodu između 1915-1918, odnosno u godinama kada je Beograd bio pod nemačkom okupacijom u Prvom svetskom ratu. Kapela je dvaput živopisana.

Prvi put u klasičnoj fresko tehnici, kao delo akademskog slikara Vladimira Predajevića. Vek ovih fresaka nije bio dug zbog velike vlage koja jednim delom dolazi od izvora, a drugim od neposredne blizine reka čije je ušće nadomak ove građevine, pa je prvobitni živopis zamenjen mozaicima koje je izradio Đuro Radulović u periodu između 1975-1982.

Ovo je jedan od uspelijih mozaičkih ansambala nastalih u savremenoj srpskoj crkvenoj umetnosti. Minuciozna tehnika, živ kolorit kojim dominiraju zvonka plava boja i zlatni akcenti, prikazuje zanimljiv izbor tema iz profane i crkvene istorije, pored predstava iz takozvanog obaveznog ikonografskog programa unutar jednog pravoslavnog hrama. Tako se na zidovima kapele mogu videti i knez Lazar, kneginja Milica, despot Stefan, Sveti Sava i Sveti Simeon, ali i anđeo koji svojim dodirom pretvara vodu izvora Svete Petke u lekovitu, ciklus koji povezuje ovaj izvor i biblijsku banju Vitezda u Svetoj zemlji, i svetiteljku naslikanu u ambijentu Kalemegdana sa crkvom Ružicom u pozadini.

kalemegdan-sveta-petka-20111

Kapela Svete Petke, naos, prva polovina 20. veka. Foto Dragan Bosnić za “Blago Srbije, kulturno-istorijska baština” (2012)

Kapela Svete Petke jedno je od najomiljenijih stecišta ljudi svih vera, jer se moćnom kultu svetiteljke pripisuju razna čudesna javljanja i isceljenja.

Ona je najveća pomoćnica ženama i deci, ali i svetac za koga se vezuje čitav niz paganskih običaja, pa i praznoverica. Otuda drveće oko kapele često bude «ukrašeno» crvenim koncima i tračicama, a u šupljine zida kapele ili okolnog stepeništa vernici stavljaju ceduljice sa molitvama.

Po dubokom uverenju našeg naroda Sveta Petka može i da kazni one koji se ogreše o Boga, a često je u naivnoj narodnoj mašti izjednačena kao posrednik u molitvi sa Bogorodicom. Njen dan je petak i to su oni časi kada se prostor oko Ružice i kapele Svete Petke ispune brojnim vernicima koji dođu da se napiju vode sa čudesnog izvora na Kalemegdanu.

Tamara Ognjević

Blago Srbije, kulturno-istorijska baština, 2012.

Izvor:artiscenter.com

______________________________________________________________________________________

 

POREZ NA SUNCE…

tamoiovde-logoGlobalistička globa

Svetski političari puni su fraza o borbi protiv globalnog zagrevanja i ekološkim, obnovljivim izvorima energije (umesto zagađivača poput uglja, nafte, gasa, drva…). Energija vetra, sunca, vode – sve je to (na rečima) ono što treba razvijati

tZTKN6t
Međutim, na delu – stvari i ne stoje tako, pogotovo kada je u pitanju Evropska unija. Setimo se nedavnog slučaja slovenačkog penzionera Jožea Prapera.

On je na krov porodične kuće postavio malu solarnu elektranu i – zato će morati da vrati novac koji je primao poslednje tri godine. Naime, tokom te tri godine on je proizvodio struju, čime je zadovoljavao polovinu kućnih potreba za energijom. Ovaj penzionisani elektroinženjer iz Vuzenice izjavio je da se nada da će pravladati razum i da mu penzija ipak neće biti oduzeta i objašnjava da ga niko nije obavestio da se vlasnici mini elektrana zakonom tretiraju kao „mali preduzetnici”, „što je nespojivo sa statusom penzionera”.
Dobra namera da promoviše obnovljive izvore energije time što je prvi u svom kraju postavio solarnu elektranu – obila mu se o glavu.

Bez obzira na to što je proteklih godina plaćao poreze i doprinose na elektranu (koja, uzgred, mesečno prizvede struje u vrednosti od svega 100 evra), ostaće bez penzije, ukoliko na sudu ne dokaže da na nju ima pravo, ili ako se u međuvremenu ne donese zakon koji bi proizvodnju energije iz obnovljivih izvora dopuštao i penzionerima.
Ni u Španiji nije ništa bolje što se tiče odnosa prema ekološkim izvorima energije.

Prošle jeseni najavljeno je uvođenje novog poreza na solarnu energiju, a vlasnici solarnih panela više neći smeti da prodaju višak energije, tako da su, kažu, mnogi investitori u ovoj oblasti dovedeni na ivicu provalije. S obzirom na to da je vlada ove države donedavno podsticala upravo razvoj solarne energije, mnogi su odlučili da investiraju u ovu oblast. Međutim, ispostavilo se da su se takvi ljudi našli – pred finansijskim kolapsom.

Najavljeno je i da će vlada Španije sprečiti ljude da proizvode sopstvene solarne panele – tako što će svi paneli biti povezani na državnu mrežu, a svako ko to odbije mogao bi da plati ogromnu globu.

A evo i najnovijih vesti: putem Španije idu i Nemačka i Austrija. I ove države su poslednjih godina davale subvencije ljudima koji su koristili solarne panele. Mnoštvo njih je prihvatilo pomoć i nabavili su skupe kolektore, a i mnogi privrednici su radili na tome da svoja postrojenja „priključe” – na sunce. Austrija „menja ploču”: doneta je odluka da se počne sa naplaćivanjem „poreza na sunce”, koji će iznositi 1,50 evrocenti po kilovat satu. Oni koji umeju da „čitaju između redova” zaključili su da je to od početka i bio plan: podstaći ljude da pređu na obnovljive izvore energije, a zatim im to – naplatiti. Priča se da će uskoro sličan porez biti uveden i u Nemačkoj (ma, gde bi Merkelova…).

U stranoj štampi navodi se da su Austrijanci šokirani potezom, jer se osećaju prevarenim: „Prvo su nas namamili da se prebacimo na kolektore za sakupljanje besplatne sunčeve energije, a sada žele da nam tu energiju naplate”.
Gde je kraj? Beskrupulozni vladari sveta verovatno će naći još načina da naplate narodu porez na život. Zašto ne bi bili uvedeni porez na vodu i na vazduh? Jedino je to još preostalo…
Spomenka Milić

Izvor:vizionarski.wordpress.com

______________________________________________________________________________________________