JUNACI U OPANCIMA…

Džinovski opanak-muzej u čast Soluncima

Povodom veka od proboja Solunskog fronta i završetka Velikog rata, na Trgu oslobođenja u centru Požarevca postavljen je džinovski opanak koji su pre četiri meseca napravili članovi nacionalne asocijacije za stare i umetničke zanate i domaću radinost „Naše ruke“ iz Beograda.

Foto: FB stranica Naše ruke

U ovom svojevrsnom eksponatu s kojim krstare Srbijom otvorena je i izložba pod nazivom „Junaci u opancima“, a postavku čine autentična obuća ratnika iz tog slavnog doba i fotografije vojnika koji su porazili znatno opremljenijeg neprijatelja.

Ova nesvakidašnja limena atrakcija je dugačka šest i po, široka tri i po metra, a teška je čitavu tonu. Ipak, na samo nekoliko kvadrata je uspešno predstavljena vojna istorija ondašnje Srbije…

– Svi eksponati su autentični, uključujući i vojničku trubu, a izložba ukazuje i na to da opanci nisu bili samo obuća, već neretko i hrana solunaca, koji su ih jeli da ne bi umrli od gladi. Ovde su i panoi sa izjavama neprijateljskih oficira koji hvale hrabrost i izdržljivost srpske vojske – kaže kustos mini-izložbe Danica Veselinović i naglašava da, zbog izumiranja ovog starog zanata, centralno mesto zauzima figura opančara Milovana, iza kojeg je postavljena tezga sa autentičnim alatom.

Ovaj nesvakidašnji opanak-muzej, u koji se ulazi kroz vrata postavljena na peti, prethodno je bio postavljen u Guči, Beogradu, Smederevu, Tršiću i Valjevu, a projekat nacionalne asocijacije „Naše ruke“, koju predvodi opančar Dejan Milosavljević se realizuje od juna i – uz podršku Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija – trajaće do novembra.

Izvor: TuristickiSvet/ Novosti

---

 

SKUPO PLAĆENA ULAZNICA U SVET ODRASLIH…

Raport kaplara Gavrića

Momčilo Gavrić, sin Alimpija i Jelene, iz sela Trbušnica kod Loznice, rođen je prvog maja 1906. godine. U osmoj godini 1914. postao je kaplar Drinske divizije, sa devet je prešao Albaniju, sa jedanaest unapređen u čin podnarednika, sa dvanaest probijao Solunski front i oslobađao Beograd…

Gavrić na Krfu

Rat je državni posao. Vode ga armije i mase. U njemu nema mesta za pojedinca, za njegove razloge i sudbinu. S druge strane, ratovi se pamte i kao pojedinačne tragedije i herojstva.

Sudbina, ratna i životna, osmogodišnjeg dečaka Momčila Gavrića objedinila je sve paradokse i apsurde rata.

Jedan, za velike državne razloge, nebitan mali život spojio je u svom trajanju bol i nesreću, hrabrost i rešenost da se stigne do časnog kraja.

Leopold fon Berhtold, ministar spoljnih poslova Austrougarske, izdao je nalog da 28. jula 1914. telegram o objavi rata Srbiji bude poslat običnom poštom u Beograd. Kako su sve državne ustanove bile evakuisane, telegrafisti su ga prosledili u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda srpske vojske.

Tako je počeo rat koji je odneo deset miliona života, izbrisao tri imperije, razorio Evropu, zauvek odredio život jednog dečaka koji se toga dana verovatno bezbrižno igrao čuvajući stoku na padinama planine Gučevo.

Već u prvim danima rata, sredinom avgusta 1914. austrougarska vojska je počinila masovna ubistva među civilnim stanovništvom Podrinja. Momčilov otac Alimpije rekao mu je da otrči do susednog zaseoka i javi sestri Milosavki, koja je tamo bila udata, da se spremi za bežaniju.

Kaplar Gavrić raportira majoru Tucoviću

Dok se on vratio austrougarski vojnici su upali u dvorište Gavrića i pobili celu porodicu. U jednom danu dečaku Momčilu Gavriću su u dvorištu kuće, na padinama Gučeva, pobijeni i zaklani otac Alimpije, majka Jelena i sedmoro braće i sestara.

Bežeći u dečjem strahu od tog prizora, naišao je na vojnike Šestog artiljerijskog puka srpske vojske kojim je komandovao potpukovnik Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića.

Momčilo je Tucoviću ispričao šta se desilo. Stevan je postrojio vojnike i upitao: Ko se javlja da kao dobrovoljac sa ovim malim osveti njegovu familiju?

Momčilo Gavrić 1914. godine

Bez ijedne reči iskoraknuo je ceo puk. Stevan je odredio jednog starijeg vojnika, Zlatiborca Miloša Mišovića. Sačekali su noć, uzeli torbu bombi i njima zasuli pijane austrougarske vojnike u dvorištu Momčilove kuće…

Tako je osmogodišnji Momčilo postao vojnik. Sa Šestim artiljerijskim pukom učestvovao je u Kolubarskoj bici i dobio čin kaplara.

Prešao je Albaniju i preživeo tako što je dnevno jeo po jednu sušenu ribicu saragu iz venca koje je dobio kod Skadarskog jezera.

Ranjenik na Solunskom frontu

U Grčkoj je sačuvana jedna lepa i tužna fotografija dečaka vojnika u novoj uniformi srpske vojske, to je portret Momčila Gavrića kako ponosno pozira ispred neke tarabe na Krfu. Mnogo godina posle on je ispričao potresno svedočanstvo, svoj prvi san kada su onako iscrpljeni stigli na Krf…

„Sanjao sam da sam na našoj livadi pod Gučevom i da se igram sa anđelima. Odnekud se pojavila moja majka Jelena sa punom korpom rumenih jabuka i deli, meni i anđelima, te jabuke… Posle mi je bilo žao što sam se probudio…„

Na Solunskom frontu Momčilo je brinuo o dvema mulama i snabdevao vojnike, te je dva puta ranjavan. Vojvoda Živojin Mišić ga je prilikom jedne inspekcije zatečen tragičnom sudbinom i nestvarnom hrabrošću deteta, unapredio u čin podnarednika. Imao je tada jedanaest godina.

Gavrić na školovanju u Britaniji

Posleratne godine je kao ratno siroče proveo u Engleskoj gde je, u Faberšemu kod Londona, završio osnovnu i grafičku školu. Vratio se u Srbiju, ali pošto u regrutnoj komisiji nisu verovali njegovoj priči, ponovo je služio vojsku – kao artiljerac.

Na početku Drugog svetskog rata bio je mobilisan, a čak je pobegao iz nemačkog zarobljeništva. U okupiranom Beogradu hapsio ga je Gestapo, a po oslobođenju, dva puta, i vlasti nove, socijalističke države.

Grafički radnik Momčilo Gavrić, tada otac dvojice sinova Branislava i Aleksandra, solunac, kaplar i podnarednik Drinske divizije, artiljerac Šestog artiljerijskog puka, postao je tako ćutljiv i tih čovek. O sebi je malo i retko govorio. Čak i sinovima.

Tek negde pred kraj šezdesetih oglasio se u dnevnom listu Politika major Svetislav Ćirić, komandir Momčilove baterije, i pitao: „Gde je kaplar Gavrić?“

Kaplar Gavrić se javio komandiru Ćiriću, koji mu je sve vreme, skoro 50 godina, čuvao Albansku spomenicu, odlikovanja i podnaredničku platu pretvorenu u zlatnike.

Momčilo Gavrić sa suprugom i sinovima

Životnu priču kaplara Momčila Gavrića nije lako prihvatiti. Suviše je drugačija, opominjuća, previše nestvarna. Ali, pamtiti je moramo. Da svoj deci ulaznice u svet odraslih ne budu tako skupe kao Momčilova.

Momčilo Gavrić je umro u Beogradu 27. aprila 1993. godine i sahranjen je na Novom groblju.

Prilikom ispraćaja generel Milorad Prelević rekao je rečenicu u koju potpuno staje njegov životni put: „Nema Srbina u 20. veku koji je tako skupo platio ulaznicu u svet odraslih kao Momčilo Gavrić.“

Autor: Božidar Đuran

Film Božidara Đurana „Raport kaplara Gavrića“

Izvor:rts.rs

_________________________________________________________________________________________

PREPORUKA: PADNEM LI,TI PRODUŽI DALJE

POVODOM DANA PROBOJA SOLUNSKOG FRONTA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

U subotu, 15. septembra, borski Savez udruženja boraca i potomaka narodnooslobodilačkih ratova Srbije i Opštinski odbor Organizacije rezervnih vojnih starešina Srbije, uz prisustvo predstavnika lokalne vlasti, prigodnim aktivnostima obeležili su 94 godina od proboja Solunskog fronta i 93.godišnjicu osnivanja Udruženja rezervnih oficira i ratnika.

Tim povodom, na borski spomenik palim srpsko-francuskim ratnicima, vence i cveće su položili predstavnici organizatora obeležavanja ovih značajnih događaja i lokalne vlasti a minutom ćutanja odali poštu poginulim ratnicima.

U sali Doma kulture održana je Svečana sednica, na kojoj je o ovim značajnim datumima iz srpske istorije govorio Momčilo Radisavljević, predsednik SUBNOR-a Bor.

 U nastavku sednice, za uspešnu saradnju i doprinos razvoju  Organizacije rezervnih vojnih starešina i Saveza udruženja boraca i potomaka narodnooslobodilačkih ratova Srbije, dodeljene su zahvalnice: Nebojši Videnoviću, Draganu Žikiću, dr. Milivoju Rilaku, Svetislavu Đuriću, Bori Stankoviću, Katarini Dobromirović i KUD-u “Bor”.

Sednica je završena prigodnim kulturno-umetničkim programom  u kojem su nastupili  Katarina Dobromirović, učenica borske Gimnazije i  članovi KUD- “Bor”. Prijem za predstavnike Okružnog odbora Saveza potomaka ratnika 1912-1920 organizovali su predsednik So Bor Dragan Žikić i zamenik predsednika opštine Bor dr. Žika Golubović, kojima je predsednik Okružnog odbora Saveza Miodrag Adamović uručio zavete i zahvalnice.

Bora*S/ B. Problem

VOJNE POČASTI SRPSKOM RATNOM KONJU…

TAMOiOVDE____________________________________________________

SCENARIO ZA SPILBERGA

Muzej u Šapcu krije priču o Aculi, koji je sa svojim vlasnikom prošao sve golgote – od Cera do Krfa i nazad, a sahranjen je kako i dolikuje – vojniku.

 Priča o konju Aculi iz sela Uzveće u Mačvi po mnogo čemu liči na scenario najnovijeg filma Stivena Spilberga, „Ratni konj“, koji se trenutno prikazuje u srpskim bioskopima, pa se može reći da, „i mi konja za priču imamo“.

Štaviše, Aculina ratna odiseja je kudikamo dramatičnija od one u Spilbergovom filmu jer je sa svojim vlasnikom prošao sito i rešeto ratova od 1912. do 1918., uključujući i povlačenje preko Albanije. Doživeo je duboku starost, a sahranjen je  – uz sve vojničke počasti.

Ovaj veličanstveni , snažni jahaći konj sjajne crne dlake, pripadao je Dragomiru Rajiću (1886 – 1974), zemljoradniku iz Uzveća kod Šapca, od dana kad je bio ždrebe. Sa konjičkim pukom Drinske divizije Dragomir je vojevao u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, a pošto je i Acula bio vojni obveznik, morao je da ga vodi sa sobom. U Mačvi je, inače, oduvek bilo dobrih konjanika, a bilo je uobičajeno da se zajedno regrutuju konj i vlasnik jer niko nije mogao bolje da brine o konju od gospodara.

– Dragomir i Acula učestvovali su u Kumanovskoj i Bregalničkoj bici, da bi potom nastavili ratovanje u Prvom svetskom ratu: Cer, pa Kolubara, a u međuvremenu borbe na Drini i Mačkovom kamenu. Usledilo je povlačenje preko Albanije, kada je Acula tokom snažnih mećava u albanskim gudurama grejao svog gospodara i spasao ga smrzavanja. Stigao je Dragomir sa konjem na Krf, a potom su učestvovali u probijanju Solunskog fronta. Po povratku u Srbiju, stigli su sve do Osijeka, gde je Dragomir sa konjem demobilisan, pa su se 1919. vratili kući u Uzveće – priča Svetlanka Milutinović, muzejski savetnik u narodnom muzeju u Šapcu, gde se čuva sedlo koje je koristio Dragomir Rajić.

Sedlo je Muzeju 1992. poklonio je Dragomirov unuk  Dragoljub Rajić, profesor srpskog jezika i pesnik iz Uzveća, nakon što je decenijama ležalo u štali na porodičnom imanju.

Dragoljub nije imao dece, ali je njegova sestra Radojka priču o dedi i njegovom konju prenela svojim potomcima. Radojkin sin Dušan Majstorović, takoreći, napamet zna dogodovštine iz tih mračnih vremena u kojima su dva ratna druga više puta  stavljala život na kocku za oslobođenje Srbije.

– Majka mi je pričala da je pradeda često govorio da se ne bi živ vratio kući da nije bilo Acule. Njih dvojica prešli su hiljade kilometara pod kišom metaka, izloženi hladnoći i gladi, provlačeći se kroz ruševine gde je i čoveku teško da prođe, a kamoli konju…Pradeda je gledao kako mrtve ljude bacaju u more i, iako su tokom povlačenja preko Albanije mnogi pomrli od gladi i iscrpljenosti, on nije želeo da ostavi konja. Kako je mogao da se ne veže za njega kada su šest godina delili nedaću?

Jedna od najtežih prepreka koju je trebalo savladati u Albaniji bila je reka Maća, a okolo močvarni teren…Tu su stradali mnogi naši ljudi. A Acula je uvek išao prvi, pre drugih konja, jer je uvek trebalo da jedan konj prvi pređe prepreku da bi ostali krenuli za njim – objašnjava Dušan Majstorović i dodaje da je Acula bio tako dobro dresiran da je Dragomir davao i drugima da ga jašu kada je trebalo savladati neku prepreku.

U sećanje mu se posebno urezala majčina priča da su konje utovarivali na francuske brodove tako što su im ispod stomaka podvlačili šatorsko krilo vezano konopcima, a onda ih podizali.

– Prava je sreća da se Acula vratio živ u Uzveće, jer su pri povlačenju kroz Albaniju bili veliki gubici i ljudstva i konja. Spasen je, tvrde, tek svaki deseti konj – kaže Dragoljubov sestrić Dušan Majstorović.

 Dragomirovo voljno

Po povratku u Uzveće Dragomir je Aculi dao doživotno voljno – nije više radio seljačke poslove ni vukao čeze jer je svoje odužio. Samo ga je hranio i negovao. A kada je 1932. Acula uginuo, Dragomir je pozvao preživele saborce na sahranu, a sahranio ga je kao što dolikuje borcu – uz sve vojničke počasti.

 Petar Blečić

foto: skyscrapercity.com (fotografija snimljena u šabačkom muzeju)

---

ŠKOTSKE BOLNIČARKE ŽIVOT DALE ZA SRBIJU…

TAMOiOVDE______________________________________________________

„Za razliku od Srba, Britanci imaju kratko pamćenje. Retko ko u mojoj domovini zna koliko je Srbija propatila, ili da su Srbi stali rame uz rame sa nama.

Sramota je što su se dve zemlje sa tako jakim istorijskim vezama toliko udaljile. Nadam se da će se to promeniti, i da će moj rad o “škotskim bolničarkama” u Srbiji i Flori Sandes, jedinoj Britanki u Srpskoj vojsci tokom Velikog rata – koliko god skroman bio – tome malo doprineti.„

Ovako govori Luiz Miler, književnica iz Škotske, već godinama obuzeta sudbinom hrabrih Škotlanđanki koje su krajem 1914. pohrlile u Srbiju kako bi negovale ranjene srpske vojnike.

Do ove priče Milerova je, veli, došla sasvim slučajno:

–Tu se, opet, vidi razlika između Srba i Britanaca., jer kod nas je delo ovih žena potpuno zaboravljeno. One se ne pominju u udžbenicima istorije iako je Prvi svetski rat započeo u Srbiji. Istočnom frontu se ne poklanja dovoljna pažnja. To je samo fusnota u britanskoj istoriji. Šteta, jer čim malo zagrebete vidite jednu neverovatnu priču– govori Luiz Miler.

To je storija o jedinstvenoj zdravstvenoj ustanovi u istoriji medicine., o “bolnici škotskih žena” u kojoj su isključivo radili dobrovoljci sa Ostrva. Ovakavih bolnica, gde su negovani ranjenici i bolesnici, samo u Srbiji –  1915. godine rezorenoj i ratom i pegavim tifusom – bilo je četiri: u Kragujevcu, Mladenovcu, Valjevu i Lazarevcu. Jedna je radila u Dobrudži, još tri na Solunskom frontu.  I dve škotske ambulante su u Francuskoj zabrinjavale srpske ranjenike. Zato je ovo, podseća Liuz Miler, i priča o odanosti i požrtvovanju, i bliskosti dva naroda, Škota i Srba.

–Žene su tada u Britaniji bile tretirane kao osobe drugog reda. A kada su došle u Srbiju bile su jednake i sve su, bez izuzetka, govorile o hrabrosti i ljubaznosti našeg naroda. Kakav je to šok za svakoga ko bez razmišljanja prihvata sve što piše o Srbima u ovdašnjim novinama–  podseća Milerova.

Više od 20 Britanki umrlo je u Srbiji. Tri su pokopane u Kragujevcu, među njima i najpoznatija, dr Ellizabet Ros. Na njenom grobu u gradskom groblju u srcu Šumadije piše: “Ona je dala svoje srce srpskom narodu”.

A Flora Sandes odlikovana je oredenom Karađorđeve zvezde. Ostala je , i posle rata, da živi u Beogradu. Udala se za “belog Rusa”, Jurija Judeniča i 1941. godine ponovo obukla vojničku uniformu. Zato je odvedena u koncentarcioni logor.

– Ona nije bila samo srpska heroina. Flora Sandes je i jedina Britanka koja je zvanično bila vojnik u Prvom svetskom ratu i – jedini oficir. Čin narednika dobila je u Srpskoj vojsci.

Oduševilo me je što vi, Srbi, niste nimalo nalik na nas Britance, ne zaboravljate ljude koji su vam činili dobro – kaže Milerova dodajući da je o Flori Sandes i škotskim bolničarkama osamdesetih godina napisano nekoliko knjiga u Britaniji, ali nisu prošle dovoljno zapaženo.

Njena knjiga “Život kapetana Flore Sandes” već je nominovana za jednu prestižnu nagradu u kategoriji biografije. Napisana je u saradnji sa potomcima junakinje koji žive u Engleskoj i Južnoj Africi.

Verujemo da će ova vredna knjiga biti štampana i u Srbiji, na srpskom jeziku, zapisao je 12. februara 2011. Marko Prelević u “Novostima”.

Iz knjige „Srbija u velikom ratu u 99 slika“- Brana Filipović

---

PADNEM LI,TI PRODUŽI DALJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

U Muzeju Jadra u Loznici između ostalog, nalaze se i dve vojničke fotografije.

Na prvi pogled, ništa čudno. Ta malo li je takvih u muzejima širom sveta.

 Ali ne. Ipak su one jedinstvene, jer se na fotografijama vidi dečak u vojničkoj uniformi- Momčilo Gavrić.

A on, mali Momčilo nije bilo ko. On je najmlađi vojnik (silom neprilika i voljom silnika) svih armija u Prvom svetskom ratu. I ne samo to. On je sa svojih deset godinica prošao albansku golgotu, stigao na Krf, učestvovao sa činom kaplara u proboju Solunskog fronta.

A kao dvanaestogodišnjak, Momčilo Gavrić imao je čin podnarednika!

Nepotpunu priču, ili tek, u to vreme, samo informaciju, prvi put sam čuo pre nekoliko godina.

 Decembra 2010. godine, od autora Brane Filipovića dobio sam na dar knjigu „ SRBIJA U VELIKOM RATU u 99 SLIKA”.

A u knjizi, kako sam autor reče „nanizano je više od 120 skaski, neke su poznate, ostale nisu, ali svaka reč i svaki događaj jesu istorija i vreme kao nepokolebljivi sudija. Svrstao sam ih,više simbolički, u brojku od 99;  ima ih čistih informacija koje, iako nisu priča i zapis, objašnjavaju i bitno pojašnjavaju pojedina zbivanja.”

Na 165. strani pomenute knjige- priča o Momčilu.

Bora*S

---

ZABORAVLJENI NAJMLAĐI KAPLAR SVIH ARMIJA SVETA

Saša Trifunović,”Politika”, 22.septembar, 2008.

„Nedavno je obeležena godišnjica proboja Solunskog fronta u kojoj je pre devet decenija kao vojnik učestvovao i Momčilo Gavrić. Većina Lozničana ne zna ni ko je on, a kamoli odakle je. A trebalo bi jer je Momčilo, najmlađi vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu, njihov zemljak rođen u Trbušnici, kod Loznice, ispod planine Gučevo. Nažalost loznički kraj je sasvim zaboravio ovog nesvakidašnjeg junaka. 

U knjigama je zabeleženo da je Momčilo Gavrić na početku Prvog svetskog rata imao nepunih osam godina. Bio je osmo dete svojih roditelja oca Alimpija i majke Jelene. U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili velike pokolje civilnog stanovništva u kojima je nastradala i porodica Gavrić. Otac je, spremajući ukućane za zbeg, Momčila poslao kod strica da nađe zapregu. U međuvremenu su stigli austrougarski vojnici zapalili kuću i pobili porodicu Gavrić.

Mali Momčilo je ostavši bez najmilijih krenuo na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije i ispričao šta se dogodilo. Vojnici su istog dana osvetili Gavrićevu porodicu a on je postao vojnik .U svojim prvim vojničkim danima redovno je tri puta dnevno pucao iz topa da se osveti za svoju porodicu.

– Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a Vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika.

Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. Upoznao sam ga 1987, kada je prisustvovao otvaranju Muzeja Jadra u Loznici, gde se u stalnoj postavci nalaze i njegove dve vojničke fotografije – kaže za naš list istoričar u ovom muzeju Goran Vilić.

Vilić kaže da kad poseticima muzeja govori o Prvom svetskom ratu, posebnu pažnju uvek posveti priči o Momčilu Gavriću. U Beogradu je živeo sve do smrti, 1993. godine. Njegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju”.

Nažalost, danas nijedna od oko 250 lozničkih ulica ne nosi ime Momčila Gavrića, nijedna škola ili ustanova se ne zove po njemu, a nema ni spomenik. Najmlađi kaplar na svetu je u njegovom zavičaju nezasluženo zaboravljen.”

***

Prethodnoj dodajem i deo, čini se još autentičnije priče starog srpskog vojnika Milana Gvozdenovića a nju je pričao doajen srpskog novinarstva Žika Živulović Serafim u Guviji, mestu gde su se iskrcali prvi srpski vojnici:

– Iskrcao se ovde još jedan Momčilo – nastavio je kazivanje Serafim. – Momčilo Gavrić, kome je tada bilo devet godina. On je iz Trbušnice, sela pet kilometara od Loznice, ispod samog Gučeva, sin Alimpija i Jelene, osmo dete po redu. Tada je bio ponos imati dosta dece. Kamo sreće da je i sada tako u Srbiji. U jednu ranu zoru početkom avgusta 1914. godine, pijane Švabe ubili su Momčilove, oca i majku, sestre i njegova četiri brata. Mali Momčilo zaždio je kroz šumu i izbio na vrh Gučeva. Naišao je na položaj Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Mališan je pao, obgrlio mu čizme i zajecao: „Čiko, sve su mi ubili…“. Major Tucović ga je pitao: „Znaš li da bacaš bombe?“ Mali Momčilo je rekao da je bacao samo kamenje.

Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Zatim je major Tucović postrojio svoje vojnike i pitao: „Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?“ Cela četa iskoračila je napred. Tucović je odabrao jednog dugajliju, Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć je krenuo Mišović zajedno s malim Momčilom i zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, zatim drugu, treća nije bila potrebna. Tog trenutka mali Momčilo je postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Tucović je naredio vojnicima da svakog dana malom Gavriću daju da opali tri puta iz topa i tako sveti svoju braću i svoje sestre. Došlo je povlačenje preko Albanije.

Miloš Mišović uzeo je Momčila pod svoju brigu. U Podgorici kupio mu je za poslednje pare jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu: „Sinko, ako hoćeš da ostaneš  živ, svakog dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš“. Momčilo ga je poslušao, a onda već kada su prošli Skadar ribica više nije bilo. I Mišoviću, kršnom Zlatiborcu, počelo je da ponestaje snage.

Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu: „Sinko, bojim se da i ja neću moći više. Uhvati me za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage… Ako padnem, nemoj mi prilaziti, produži dalje„.

Vukao je Mišović malog Momčila, posrtao, teturao… Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu… Momčilo stade i dade mu ruku…

„Ne, produži dalje, Momčilo, ne obaziri se na mene…“ Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke: „Čika Mišo, ja neću dalje… Čika Mišo, ja hoću da umrem s tobom„. Kako da umre dete? Videvši da će mali Momčilo umreti, Miloš Mišović skupi snage, uspravi se… Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa.

Kasnije na Krfu malom Momčilu prišili su po jednu zvezdicu na naramenicama… Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu.“

---

Priredio: Bora Stanković

KAKO JE PROBIJEN SOLUNSKI FRONT…

TAMOiOVDE______________________________________________________

 DAN PROBOJA SOLUNSKOG FRONTA, 15. SEPTEMBAR

„Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati – bez počinka do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage. Sa nepokolebivom voljom i nadom u boga – junaci, napred u otadžbinu”.

Ovako je glasila naredba srpske Vrhovne komande izdata uoči početka jedne od najvećih operacija u Prvom svetskom ratu – proboja Solunskog fronta.

Rezultat te operacije, koja je počela u zoru 14. septembra 1918. godine, bili su kapitulacija Bugarske, Austro-Ugarske i Nemačke, oslobođenje Srbije, prelazak srpske vojske u prekodrinske krajeve i stvaranje Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca – zajedničke države južnih Slovena, koja je proglašena u Beogradu 1. decembra 1918.

Tako je saveznička pobeda na jednom, za neke zemlje gotovo sporednom frontu odlučila ishod rata i bila odlučujuća za stvaranje nove države. Ali, kako je sve počelo?

ČUVAJTE (SE) SEBE…

Na današnji dan, 8. avgusta,  pre 82 godine, umro je Arčibald Rajs.

Kao svoje posmrtno zaveštanje ostavio je srpskom rodu rukopis-

ČUJTE SRBI

„Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja.

Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao „čuvajte se“ i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane. Neću skriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu.

Međutim, nećete imati to ogledalo u rukama dok sam ja u životu. Naći ćete ga u mojim spisima i činićete s njim što god budete hteli. Ili ćete ga pročitati, zamisliti se nad njegovim sadržajem i iz toga izvući korist, ili ćete ga, ipak, prezreti, pa će onda ona istinska srpska duša, duša vaših hajduka i junaka ratova za oslobođenje, nestati sa vaših prostora.

To će biti poslednja usluga koju mogu da vam učinim.“

Beograd, 1. juna 1928.

R.A.Rajs

Rođen je 8. jula 1875. godine u južnonemačkoj pokrajini Baden. Publicista, profesor Univerziteta u Lozani, poznati kriminolog. 

Na poziv srpske Vlade, 1914. došao u Srbiju da istražuje zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom za vreme Prvog svetskog rata. Bio je član delegacije srpske  vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Zavoleo je srpskog vojnika i srpski narod i do kraja života ostao u Srbiji. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd novembra 1918. godine. Za svoje angažovanje dobio je medalju za hrabrost, ali je Rajs uvek isticao da mu je zahvalnost srpskog naroda jedina nagrada za sve što je učinio u tim teškim danima. Dobronamerni apel “Čujte Srbi“, je neka vrsta napisanog političkog testamenta, o dešavanjima u Srbiji u periodu od 1918. do 1928. godine.

Umro je 8. avgusta 1929. godine u 4.30 sati, u Beogradu.

Sahranjen je na topčiderskom groblju, dok mu srce, po njegovoj želji,  počiva na Kajmakčalanu…

Šta je sa ostavljenim zaveštanjem prijatelja činio i čini rod srpski od onda, do naših dana, gleda li u ovo i neka druga ogledala i ako gleda,vidi li šta?

Prosudite sami.

Autor: Bora Stanković

_______________________________________________________________________