PODJEDNAKO, PEVANJE I PLAKANJE…

tamoiovde-logo

PODSEĆANJE, USPOMENE I ŽAL ZA BORISOM

_____________________________________________________________

ŠUMADIJSKI BLUZ

Boris Aranđelović (13. 10. 1948. Kragujevac — 27. 08. 2015. Roterdam) – „Balkanski Gilan“ i „Mr. Voice“, emocija „Šumadijskog bluza“ i jedini vokal koji je mogao da peva u duetu sa Točkovom gitarom, čovek koji je između života na dva kontinenta (Australiji i Evropi) obeležio glavni period grupe Smak. Školski primer pojma „roker“ i „motherfucker“ po temperamentu, veliki zaljubljenik u Kragujevac i Šumadiju, dobričina i bez dlake na jeziku, bio je pre svega čovek velike životne energije.

Poznat po pevanju u visokim registrima, što mu je, uz osobenu boju glasa, i donelo prepoznatljivost, u grupu „Smak” je došao 1973. godine, a izveo je neke od najpoznatijih pesama ovog popularnog sastava, poput „Crne dame”, „Šumadijskog bluza”, „Satelita”, „Bluza u parku”, numere „Alo”.

Bio je koncertni frontmen i na svojim plećima je iznosio teret koji su nametale složene melodije i ritmička kompleksnost tekstova. Posebnu atrakciju u nastupima „Smaka” predstavljao je „dijalog” između Borisovog glasa i gitare Radomira Mihailovića Točka, što je posebno uočljivo u pesmama „Šumadijski bluz”, Alo” i „Profesor”.

Bio je svetski putnik. U životu je radio svakakve poslove; u jednom periodu je bio i rudar. U društvu, na snimanjima, u kafani, pričao je viceve i šalio se, ali na sceni je bio gotovo stidljiv. Ponekad je znao da se povuče u pozadinu, odakle bi samo kuckao svojim dairama. Njegov odnos prema muzici bio je rigidan. Odbacivao je sve što mu se ne bi dopalo, bez obzira na kvalitet. Za njega je samo „Smak” bio svetinja. Nije bio ambiciozan, slava ga nikad nije interesovala. Muziku je osećao prirodno, nikad je nije učio. 

Šumadijski vitez, pevač potpuno drugačiji od drugih, jednostavan čovek koji se po toj svojoj osobini razlikovao od svih drugih velikih pevača jugoslovenske rok scene. Njegov šumadijski bluz bio je amalgam od sna i sevdaha, iz njegovog srca dopiralo je, podjednako, pevanje i plakanje. To je šifra gubitnika koji su jednom imali sve. Na kraju je završio bez dinara i viška popularnosti, taj svetski frajer i kafanski laf.

Izvor: facebook.com/srpski.underground

_____________________________________________________________

VIDEO PLUS


 

______________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

BIO JE MAG, BIO JE VIRTUOZ…

tamoiovde-logo (1)

Na današnji dan, 6.oktobra 2007. godine

________________________________________________________________________________

OTIŠAO JE ČOVEK VELIKOG SRCA – LAZA RISTOVSKI (1956-2007)

PIŠE: Miroslav Milošević

v73526p0Preminuo je Laza Ristovski…Za prijatelje kratko Laki…

Jedan od najvećih rock-muzičara bivše Jugoslavije…

Bio je mag, bio je virtouz…Bio je najbolji…Svi se slažu…

Ovo je moj skromni doprinos sećanju na čoveka velikog srca…

Sećanju na Lakija…Velikog umetnika…Velikog prijatelja…

Laza Ristovski je rodjen 23. januara 1956. godine u Novom Pazaru, ali se posle tri godine njegova porodica preselila u Kraljevo, gde je Laza odrastao i počeo ozbiljnije da se bavi muzikom.

Početkom sedamdesetih godina, Laza je u Kraljevu formirao grupu Bezimeni, koju sam imao prilike da čujem na jednom od Rock-maratona, koji su se u to vreme često održavali u Hali sportova na Novom Beogradu. Grupa Bezimeni nije ostavila iza sebe veći snimljeni opus, osim instrumentalne teme Maštarije, koja se nalazi u audio-arhivi Radio Beograda.

sumariceSredinom sedamdesetih, tačnije 1975. godine, Laza Ristovski postaje član legendarne kragujevačke grupe Smak.

Srdjan Stojanović, generalni direktor Multimedia Concerts, koji je održao besedu na komemoraciji povodom smrti Laze Ristovskog u prostorijama SOKOJ-a, o ovom periodu Lazine karijere kaže:…,,Prvi put sam ga video i čuo na koncertu tada nove muzičke senzacije – kragujevačke grupe SMAK, čiji je član upravo postao.

laza_rmtDošao sam u halu Čair da čujem i vidim gitarističkog heroja Radomira Mihajlovića – Točka, a uz to magično iskustvo sam dobio i nenadani bonus: 19-godišnji dečak koji je tek počeo da svira sa Smakom, oduševio me je svojom solo tačkom: Na belom Melotronu, Hammond orguljama i Moog sintisajzeru izveo je odlomke iz „Slika sa izložbe“ Modesta Musorskog, inspirisane izvedbom legendarnog Keitha Emersona. I time me je kupio kao obožavaoca za ceo život…’’.

Posle dva albuma i tri singla, Laza je napustio grupu Smak i krajem 1976. godine, prešao u grupu Bijelo Dugme.

bd26crBio je to do tada najveći rock-transfer u istoriji jugoslovenske muzike.

o79136Muzici grupe Bijelo Dugme u tom periodu, Laki je dao ogroman doprinos, što ilustruju antologijski albumi Eto, baš hoću i Koncert kod Hajdučke Česme

bijelo_dugme_-_koncert_kod_hajducke_cesme-front-www-freecovers-net

O ovom periodu Lazine karijere, Srdjan Stojanović u svojoj komemorativnoj besedi je rekao sledeće: …,,Mnogi poklonici Smaka, uključujući i moju malenkost, smatrali su to za izdaju ideala, muzike i misije, zarad slave i novca. Medjutim, mnogo kasnije smo shvatili da je to bio nužan korak napred u Lazinoj biografiji, novo iskustvo rada u najboljim uslovima i praćenje aktuelne svetske muzičke tehnologije – nešto što je u tadašnjoj SFRJ bilo nemoguće.

laza_ristovskiI svojim dolaskom u Bijelo Dugme Laza je oplemenio pastirsko-narodnjački idiom Gorana Bregovića kroz svoje sviranje i aranžiranje numera kao što su „Sanjao sam noćas da te nema“, ili „Loše vino“.

Te numere su bile koncipirane, aranžirane i odsvirane na način koji kasniji opus Bijelog Dugmenta nikada neće dostići – originalno, sofisticirano, emotivno i virtuozno…’’.

Od svih članova Bijelog Dugmeta, sa Lazom se najviše družio bubnjar Ipe Ivandić, slična muzička opredeljenja su ih zbližila i njih dvojica polovinom 1978. godine, napuštaju Bijelo Dugme i objavljuju zajednički album Stižemo, za to vreme veoma inovativan i hrabar projekat u jugoslovenskom rocku.

stizemo_f

stizemo_i

Posle albuma Stižemo i kratkotrajne neuspešne avanture sa grupom Vatra iz Kragujevca, Laza Ristovski se vraća u grupu Smak sa kojom će snimiti još dva albuma.

o245260Početkom osamdesetih godina, posle raspada grupe Smak, Laza Ristovski je bio član pratećeg benda čuvenog engleskog gitariste Alvina Lija, što je dokaz da je Lazina svirka, kao i oprema koju je posedovao bila na svetskom nivou.

U prvoj polovini osamdesetih godina, Laza Ristovski je postao cenjeni i nezamenjivi studijski muzičar koji je saradjivao, izmedju ostalih, sa Džez-orkestrom RTB-a, Oliverom Mandićem i pevačem grupe Smak Borisom Arandjelovićem.

o1022758U tom periodu je objavio i nekoliko solo-albuma. Prvi, pod nazivom Merge je objavljen 1982. godine, za koji je Ristovski dobio nagradu za najbolji instrumentalni album. Ploču je obeležila obrada narodne pesme Kaleš bre Andjo.

o1067181Drugi album 2/3 je objavljen naredne 1983. godine, koji predstavlja mešavinu studijskih i koncertnih snimaka.

Za vreme služenja vojnog roka, Ristovski je 1984. godine objavio album sa obradama revolucionarnih pesama Vojnički Dani, a iste godine izlazi i odličan album Roses for General.

00002299cover_4756111452006o470425

Sredinom osamdesetih godina, Laza Ristovski se vratio u grupu Bijelo Dugme, gde će ostati do njihovog konačnog raspada 1991. godine.

kamaradU značaj Ristovskog za kasniju karijeru Dugmeta, uveriće nas albumi Kosovka Devojka, Pljuni i zapevaj moja Jugoslavijoi Ćiribiribela, kao i nekoliko koncerata na beogradskom Sajmu sa Mladenom Vojičićem-Tifom i Alenom Islamovićem kao pevačima.

pljuni

o79135

Laza se dobro uklapao i dopunjavao sa drugim klavijaturistom Bijelog Dugmeta Vladom Pravdićem, što se najbolje može čuti na koncertnom albumu Mramor, Kamen i Željezo.

o436872

Laza Ristovski je bio i uspešan kao kompozitor filmske muzike. Radio je muziku za filmove Zaboravljeni, Sveto Mesto, Nečista Krv i Lazar, za koju je dobio prvu nagradu na filmskom festivalu u Sopotu, a nosilac je i Estradne Nagrade Srbije za 1986. godinu.

cover_515414752006Posle raspada Bijelog Dugmeta, Laza Ristovski je sa još jednim vrhunskim klavijaturistom Aleksandrom-Sašom Loknerom, uz pomoć pevačice Bebi Dol i gitariste Vlade Negovanovića, 1994. godine objavio fenomenalan album Naos, koji je postao kamen medjaš instrumentalne muzike. Na ploči se nalazi i numera Moravo, jedna od najboljih Lazinih kompozicija. 

int-6aMoj prijatelj Saša Lokner mi je pričao o radu na tom albumu, rekavši da je od Laze puno toga novog naučio, o zapadnjačkim i istočnjačkim sakralnim sinkopama, harmonijama i ritmovima, o nečemu što do tada nije svirao ni u Instruktorima ni na svojim solo-radovima.

ristovski-bestIzvanredna kompilacija Best Of Instrumental Worksje objavljena 1996. godine i zahvata sve dotadašnje periode Lazine solo-karijere.

Poslednje godine Lazinog života su bile teške. Bolest ga je prikovala za invalidska kolica, ali to nije moglo da smanji njegovo veliko srce, njegovu energiju i ljubav prema muzici, životu i ljudima.

ristovski_gondolaPoslednji album Gondola, Laza je objavio 2003. godine, sa kojeg se izdvajaju teme Lavirint, Nebo nad Beogradom, Super Nova i Bit-ola.

Bolest ga nije sprečila da učestvuje na velikoj povratničkoj turneji grupe Bijelo Dugme 2005. godine.

500553

Poslednji dani života Laze Ristovskog su proticali u radu na novom albumu, na kojem su bili angažovani mnogi poznati muzičari kao što su Saša Lokner, Nikola Čuturilo, Dado Topić, Dragi Jelić i drugi, a Laza je uporedo radio i na novim projektima Milića Vukašinovića i bivšeg saradnika iz grupe Smak Borisa Arandjelovića.

Laza Ristovski je preminuo 06. oktobra 2007. godine. Komemorativni skup je održan u prostorijama SOKOJ-a, gde se od Laze oprostio Srdjan Stojanović, kako smo već naveli. Sahranjen je 11. oktobra na Novom groblju u Beogradu.

Pored članova porodice, na komemoraciji i na sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina Lazinih kolega, prijatelja i poštovalaca njegove muzike.

Nećemo navoditi imena prisutnih, nekoga bismo zaboravili. Bili su svi oni koji su Lazu voleli i poštovali.

Na njegovom poslednjem staništu od Laze su se biranim rečima oprostili predstavnik grada Kraljeva i grupe Bezimeni i prijatelj Lazine porodice, gitarista Nikola Čuturilo-Čutura.

Navešćemo još jedan citat iz besede Srdjana Stojanovića: ,,…Tehnička virtuoznost je ne samo dar od Boga, već nešto na čemu mora stalno da se radi. Laki je radne navike imao od mladosti i nikada nije prestajao da radi na sebi, usavršava ne samo tehniku sviranja, već je pomno pratio razvoj tehnologije vezane za svoj posao. On je bio kompjuterski čarobnjak i vizionar mnogo godina pre nego što su kompjuteri ušli u opštu upotrebu. To samo po sebi ukazuje na jedan veliki intelekt i duh koji istražuje, protivan konzervatviizmu i očuvanju postojećeg stanja…’’.

Na raznim forumima i blogovima, pročitao sam stotine komentara i poruka o Lazi Ristovskom.

Za kraj ćemo izdvojiti komentar jedne devojke:

Plavetnilo nedovršenih nota u mojoj suzi…

Danas dotakni dugu, kao što si muzikom znao dotaći nas…

laza_ristovski_2Otišao je veliki mag, veliki virtouz…

Otišao je čovek velikog srca…

Dotakni dugu, kao što si muzikom znao dotaći nas…

Laza Ristovski je otišao prema dugi…

Počivaj u miru, legendo…


LONG LIVE ROCK AND ROLL !!!

Izvor: rocktrezor

________________________________________________________________________________

_______________________________________________________________________________

 

MESEČEVOM REKOM ODLAZE KOLOSI…

tamoiovde-logo

Kada sam prvi put čuo Šumadijski bluz, ne znam da li sam bio srećniji zato što je šumadijski, ili zato što je bluz. I tu se uvek javljala, neka neprepoznatljiva nota, falset, ili tenor, nemojte mi verovati, a i znam da se ne radi o istoj kategoriji pojmova, koji bi tananim vibracijama, nehajno lakim, a virtuoznim, uz prepoznatljiv Točakov manevar elektiricitetom što žice krasi, davao pesmi, kosmopolitski zvuk. Čuo sam, deo stiha, „žuta dunja“, i znao sam, da to zaista, peva Šumadija.

borisarandjelovicI da, Boris Aranđelović, Pavaroti među rokerima, rodio se u Kragujevcu. Imao je svetski glas. Napunio je Ušće? To je mnogo za nas, nažalost, ali malo za njega. Takav mi je uspeh, delovao neverovatno, 2015. godine.

Prepuno Ušće, peva iskonski rokenrol! I to ne onaj sa oporom težinom vremena u kome je kod nas nastupio na scenu, da nikad sa nje ne siđe, već onakav, poletan, vragolast, kakav je u svojim korenima, tamo u zemljama zalazećeg sunca, ili tužan, kako samo može smakovski bluz, biti. To je bio trijumf rokerskog larpuraltizma.

Peca Popović, tvrdi, da rokenrol, kao smesa, muzike i reči, može postati umetnost, samo kada se se bine odašilju vibracije, koje publika svojom euforijom vari, i takvom kolizijom nota i reči s jedne, i huka, gotovo koloseumskog, sa druge strane, stvara se aura, nad čitavim gradovima, koja jeste jedinstvena i neponovljiva, i ostavlja samo onakav utisak kakav umetsnot može ostaviti u pojedincu. Najveći takav razgrađivač mase na pojedince, svojim glasom, verovatno je bio Boris Aranđelović. Niko nije ostao imun, na njegov glas. Svojim pevanjem, on nam je donosio, magiju jednog doba, u kome je mladost imala poslednju reč.

Zato, koncert na Ušću, jeste možda, bio najveća pesma, i ujedno labudova, Borisa Aranđelovića. On je, po poslednji put, od rokenrola stvorio umetnost, u svoje ime, ali je zato revitalizovao umetnost rokenrola, za sve nas. Šta je on, sa ostalim članovima grupe Smak, i neprevaziđenim Točkom, uradio? On je postigao da se vrati nada. Do ovog koncerta, rokenrol je u Srbiji važio za mrtvu umetnost. Govorili su da su ih ubili, neki novi ukusi, neki novi karakteri.

Junsko Ušće, kroz poslednji odjek našeg najlepšeg muškog falseta, kao Miloš svojevremno Srbe iz zbegova, izvadilo sve ljubitelje rokenrola, iz nekih pećina i mračnih podruma, i oslobdilo sve nas, koji tavorimo u senci nekih anahronih i kičastih muzika, utiska da je rokerol mrtav. O, ne, nije. I to je možda, bila životna misija Borisa Aranđelovića. Pokazao nam je put.

Ako sutra, negde iz daleka, možda odozgo, sa visina, čujete daire, a mesečevom rekom, dođu Cigani, znajte, da Boris nije umro. Smrt ljudi, kao što je on, je samo treptaj oka, i prelaz u besmrtnost, koju on, naročito među poklonicima rokenrola, a sa specifičnom težinom koju rokenrol ima u Srbiji, i među svima nama, zaslužio, a bogami nas i prezadužio.
By Tiosav Purić
Izvor:beogradskanedelja.rs/objava. 27.08.2015.

_______________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________

PREMINUO PEVAČ GRUPE SMAK BORIS ARANĐELOVIĆ

Napustila nas je velika rok legenda : Iz Holandije je danas stigla tužna vest da je u 67-toj godini iznenada preminuo pevač grupe Smak Boris Aranđelović

Boris-ArandjelovicVest o iznenadnoj smrti pevača grupe Smak Borisa Aranđelovića saopštila je danas izdavačka kuća Music Star, a kako javljaju ostali mediji on je preminuo nakon duge bolesti, posle operacije od koje se nije uspeo oporaviti.

Boris Aranđelović je rođen u Kragujevcu 13. oktobra 1948. godine, a u Smak došao 1973. godine.

Bio je jedan od najvećih rok pevača bivše Jugoslavije.

Poslednjih 25 godina živeo je u Holandiji. Poslednji put nastupio je pre samo dva meseca, na veličanstvenom koncertu na Ušću .

Vreme i mesto sahrane Borisa Aranđelovića biće naknadno objavljeni.

Izvor:muzika.co/27.08.2015.

____________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TVOJ IZBOR ILI TVOJ PRISTANAK…

tamoiovde-logo

Na beogradskom Ušću , 20. juna, pred više od 20.000 ljudi, virtuoznim nastupom, članovi kultne rok grupe SMAK su priredili muzički spektakl za različite generacije koje su podjednako uživale u ovom muzičkom putovanju kroz vreme od dva i po sata sa Točkom, Borisom Aranđelovićem, Slobodanom Stojanovićem Kepom i Zoranom Milanovićem.

Ovim su nastupom opravdali kultni status i čini se, još više produbili inače dubok trag koji su ostavili u istoriji jugoslovenske i srpske rok muzike.

„Sve je bilo i može biti, jedino je Smak neponovljiv.“.
Bora*S

______________________________________________________________________________

ČAČANSKI TOČAK

Kako je Radomir Mihajlović Točak izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zašto je organizovao trku bubašvaba i od koga je naučio da svira „Ulazak u harem“? Odgovore zna njegov nekadašnji cimer Jovan Nikolić Jof.

0,,18518308_303,00Retki su znali poreklo njegove tetovaže velikog točka na njegovoj ruci. Baš retki su to znali da je njegov otac Risto bio kolar i da je popravljao kolske točkove, te je stoga točak ovešan na njihovoj porodičnoj kući u Ključkoj ulici u Čačku.

Retki znaju i predistoriju verovatno najpoznatijeg instrumentala YU roka: „Ulazak u Harem“. To je kompozicija koju je po čačanskim mehanama i u frizernici kod Branka brice, za čašu rakije svirao pokojni čačanski boem Jarak. On je na akustičnoj gitari svileno svirao stare srpske pesme i ruske romanse. Pre izvođenja Harema, kroz gitarske žice bi provukao masni papir iz niške Morave da bi toj melodiji dodao orijentalni zvuk saza.

Jarak je Točka učio da svira prstima i nikada nije upotrebljavao trzalicu (terzijan). Napustio je ovaj svet jedne zimske noći u zagrljaju sa svojom gitarom u jarku na periferiji grada. Možda bi se veštiji pisci pozabavili značenjem njegova imena i mestom njegova odiha.

U Čačku su posvuda kružile priče o neverovatnom gitaristi Točku. Retki su znali njegovo ime i prezime, ali je mit o njemu bio toliko snažan da je svak dodavao još po nešto iz svojih, po čačanskim uglovima pouzdanih izvora. Naročito oni koji su se na jedan lakoruk način „bavili“ muzikom i sricali na gitari.
Naravno, to je podržavao i on sam na nastupima grupe SMAK svojom mračnom pojavom, crnom garderobom sa crnim šeširom širokog tamnog oboda na glavi iz čije senke su provirivale njegova duga kosa i brada.

Međutim grupa SMAK je tako čvrsto i žestoko svirala klasike tadašnje rok muzike da bismo dugo posle njihovog koncerta zaboravljali da zatvorimo širom otvorena usta. Pored usta, grupa SMAK nam je zauvek otvorila i uši da na pravilan način čujemo Yu grupu, grupu TIME ili Septembar sa Janezom Boncinom, te da pravilno prepoznamo „Atomsko sklonište“ iz Pule.

Pre nego što smo postali beogradski cimeri povezalo nas je naše čačanstvo.
*
Pretovaren zvučnicima i kojekojom muzičkom skalamerijom, ispod otrusene fasade naše dvospratne zgrade u Ulici Đure Đakovića u Beogradu, stao je njegov crveni fića koji je naše društvo nazivalo „fikus“.
Na krevetu u drugom sobičku glavom i bradom se smestio on, Radomir Mihajlović Točak, skrstio ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu.

Njemu su, nakon što se razišao sa grupom SMAK i prvom suprugom, sugerisali da se iseli iz Kragujevca u Beograd, kod Jofa, koji je početkom osamdesetih godina već bio primljen u njegov najbliži krug prijatelja iz Čačka. Otada smo četiri godine delili hleb tugu i siromaštvo, provodili noći tragajući za starim srpskim pesmama, za ovozemaljskim i onozemaljskim istinama, razmenjujući snove i vizije.

0,,18522612_401,00

Točak i Jof 1982. u Beogradu

Naša mlada gazdarica rado je dopustila da se on useli u prazan sobičak koji ja nisam uopšte koristio. Otada je počelo moje najkvalitetnije i najčudnije druženje sa jednim istinskim umetnikom koje zauvek ostaje tetovirano u mom sećanju.

„Fikusom“ smo se docnije ponekad vozili do Kragujevca. Za kišovita vremena morao sam držati peškir u krilu, da bih svako malo brisao lice jer su me, tamo gde sam sedeo na mestu suvozača, kroz veliku rupu na podu automobila zapljuskivali mlazevi vode iz barica sa druma.

*
Točak je kadikad umeo da pada u verbalne zanose kao da izvodi beskrajno duga sola na gitari. Jednoga jutra postavio je na nosač nota sliku lepotice iz Plejboja i počeo da komponuje. Lepotu i eros je on smatrao za najubedljivije provokatore umetničke inspiracije. Neka plemićka uzvišenost i način na koji je Točak voleo žene neodoljivo su me podsećali na mog oca. Sa unutrašnjim smeškom nosio sam to opažanje, ali mu to nikada nisam dospeo reći. Ali je on meni stigao da kaže da je jedared u Čačku sa svojim najbližim drugarima, Vojom Savićem i Ljubinkom Miloševićem – Mehom, začuo zvuk saksofona u bašti „Prvi maj“ i da su oni požurili da vide ko to tamo svira i da su dugo stajali na ulazu i slušali kako im moj ćale „priča“ saksofonom.
*
Trebalo je steći Točkovo poverenje, trebalo zaviriti iza maske njegovog lica, tamo gde se nalazio jedan nežan i hipersenzibilan posvećenik muzičkoj umetnosti, sveštenik idioritmik, koji je svakoga dana pripadao svojim gitarama, muzici i ovaploćenju svojega dara.
Sada, sa ove distance, mogu ga po njegovoj fanatičnoj posvećenosti muzici porediti sa Danilom Kišom i njegovom podređenju života književnosti.

Točak je svakodnevno uobičavao da beleži hipnagoske zapise i radi crteže. Docnije, kad smo krenuli da živimo svoje živote, dok sam ga obilazio i ostajao do duboko u noć u razgovorima kojima je uglavnom on davao smer, već je imao kolekciju od preko dve hiljade strana u svojoj radnoj sobi.

Jedared me je važno obavestio da je pronašao motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Na moju podsmešljivu primedbu da mi se čini da to njegovo otkriće već odavno radi širom sveta, hladno je odgovorio: „Zašto misliš da se to mene uopšte mora ticati!“ Mislim da nije učtivo iznositi njegove radove na pronalaženju leka najtežim bolestima. Ali ono što nije poznato javnosti, jeste da je gospodin Radomir Mihajlovic – Točak, bio opsesivan istraživač medicinskih enciklopedija i knjiga o psihologiji, parapsihologiji, Tarota, Ji đinga i šahovskih biltena. Znao je napamet preko 40 šahovskih otvaranja, od Aljehina do Fišera. Redovno je igrao šah sa samim sobom. Nikada ga nisam pitao za koga navija u tom meču i da li uvek namešta sebi. Kad bi me ponekad pozivao na partiju pristupao sam nevoljno kao na pogubljenje.
*
Mnogi su Točka pribojavali, zbog njegovog mrgodnog pogleda na licu zaraslom u bradu i zato što je u je u svako nepoznato društvo (što je inače čitavog života izbegavao) stupao sa izvesnom glasnom ćutnjom.
Nosio je u oku i na usnama pokrivenim bradom izvestan superiorni smešak. Kao u onih ljudi kojima je izvesna stvar o životu znana, a nama ostalima nedostupna. Taj smešak, koji me je u početku, iskreno govoreći nervirao, do danas mi je dobro znan kadgod se potrudim da Točka prizovem pred unutrašnji vid. On je umeo strahovitom brzinom da utvrdi ljudski karakter na osnovu izgleda, pokreta i retorike. I onda je uvek bio u prednosti pri komunikaciji, nekako je uvek bio ispred. Ali nikada tu superiornost čitanja ljudi nije zloupotrebljavao, pre bih rekao da mu je to služilo da očuva svoju mekotu pod oklopom školjke.
*
Ima veoma malo kvalitetnih intervjua sa njim. Videlo se izdaleka da i novinari imaju zort od njega. Kao da su ti mladi žurnalisti prepisivali anegdote grupe SMAK jedan od drugoga. A to je izgledalo ovako: Šta znači ime grupe SMAK? Odgovor, kratica od naziva Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac. Potom, kako im je pukao jarbol na cirkuskoj šatri pre jugoslovenske promotivne turneje albuma „Rok cirkus“ jer je u Sloveniji napadao sneg od dva metra u maju mesecu. Te, kako im je Titova smrt sprečila promociju izvanredne LP ploče „Zašto ne volim sneg“. I zašto im je nakon njihovog najboljeg albuma „Crna dama“ Goran Bregović kidnapovao Lazu Ristovskog ozidavši ga paketima novčanica.

Ali niko od njih nije znao za gaf koji je na koncertu u Skoplju napravio bubnjar Kepa, koji je zatvorio mrtvački kovčeg iz kojega je trebao da iskoči Boris Aranđelović, vokalni solista… Kao i za turneju po DDR-u na kojoj su bili zatrpani bezvrednim novčanicama, koje su pretvorili u 20 kilograma ručnih satova. Takođe, degustacija supe od kengurovog repa u Berlinu. Kad su ga ti novinari pitali, šta ste radili tamo u Londonu, odgovorio je čačanski, mangupski: „Vrljali smo!“ To su bile pikanterije samo za ortake i drugare.
*
Jedne zime, kada smo promenili stan i otišli da delimo sobu sa dva kreveta u Cetinjskoj ulici, kada je napadao sneg koji je zatrpao fikusa, sećam se da smo svakodnevno obilazili račune u našim bankama koji su već dugo bili opusteli. Kao božijom promisli predveče nas je pozivao telefonom Puriša Đorđević na sedeljku kod njega, gde bi nas Purke gostio svežim čačanskim kajmakom i đakonijama uz domaću rakiju.

Ponekad bi nas pozivao Purišin drugar Momčilo Kapor na žurke i večerinke po kućama velegradskih bogatuna. Tamo bi nas dvojica došli sa repertoarom starih srpskih pesama koje smo kadikad izvodili uz već razrađen komični performans. Ja sam pevao sa dozom boje starinskih interpretatora. Točak se svojim gitarskim umećem sjajno snalazio u ulozi humoriste. Domaćini i gosti su nakon tih večerinki ostajali nasmejani, ozareni i njihova su nam vrata bila za svagda otvorena.

Bilo je i scena koje su za večerom mogle biti blamaža po nas. Recimo, kao predjelo poslužena vijetnamska salata. Glavno jelo se uzimalo viljuškom onda umakalo u sosove i najposle uvijalo u nekakav zeleni list. Čekali smo da čitavu radnju započne najpre domaćin ili neko iz društva, a onda pomno upamtili mizanscen i krenuli kao da naravno znamo. Ili da nam u snobovskom ritualu negde uture u ruke tompus cigare koje nismo umeli da uglavimo u usta. Pakovali smo ih diskretno u džepove.

*
Mnoge smo noći provodili na Skadarliji. Da ne bude zabune, ne po kafanama. Niti smo imali love za takav poduhvat, niti je Točak bio čovek koji bi sedeo po kafanama. Makar one bile atraktivne poput skadarlijskih, tada, osamdesetih. Ipak, ponekad kad nekome stigne lova, umeli smo da se počastimo pohovanim škembićima u „Tri šešira“ ili srpskim pasuljem sa suvim rebrima u dorćolskoj kafani „Marš na Drinu“. Noći smo provodili u jednoj starinskoj dvospratnici skrivenoj iza „Đurine kuće“ i restorana „Dva jelena“, u iznajmljenom stanu dve Vesne. Na jednu od njih, bili smo napaljeni i Točak i ja. To nas je umalo koštalo prijateljstva. Ali smo iskrenošću u komunikaciji uspeli da zaobiđemo prastaru zamku.

0,,18518310_401,00Tamo su dolazili mnogi drugari, prijatelji i napaljenci. Međutim svako od novodošlih (takođe momci iz tada aktuelnog muzičkog sveta), kada bi tamo ugledao Točka, ostajao bi zamrznut u sedećem položaju narednih dva sata.

Pamtim, da je jedared Točak ponudio svoju gitaru jednom gitaristi iz tada veoma popularne pop-grupe. Ovaj mu je uzvratio: „Nemoj Tole, keve ti, ja baš i ne umem da sviram gitaru.“ Točak mu to nije zamerio kako je umeo i mogao, samo ga je upitao, prilično vazdušno: „Zašto se onda predstavljaš kao gitarista ako ne umeš da sviraš na gitari?“
*
Bio je prisutan na mom venčanju i svadbenom ručku u Kineskom restoranu u Beogradu. Nije bio saglasan sa mojim izborom, ali je ostao uzdržan. Samo je jedared, kao u prolazu, dobacio pitanje: „Da li je to tvoj izbor ili tvoj pristanak?“

Nakon te promene, on je stanovao u garsonjeri naših prijatelja na Zvezdari. Obilazio sam ga ponekad i posedeo na madracu postavljenom na pod. Diskretno bih zavirio u frižider i znao nakon toga šta mi je činiti. Tad mi je ispričao sledeću priču:
– Znaš ovde ima raznih buba, od bubašvaba do stenica. Ja se vratim iz vrljanja po gradu i upalim svetlo, a one gamižu li gamižu. Onda ja podviknem: ‘Slušaj ovamo, to gamizanje po podu i kojekuda hajde da kažem da je u redu, ali nemoj da sam više video ni jednu jedinu na mom krevetu. Jebaću vam kevu!’
Uveren sam da otada ni jedna jedina zaista nije nikada više prekoračila njegovom madracu!

U to vreme samovanja i oskudice, on je hvatao bubašvabe, iscrtavao im tempernim bojama brojeve na leđima i pakovao ih u prazne kutije šibica. Nakon toga organizovao bi trke bubašvaba u sobi i kladio se na broj. Kada je komponovao muziku za film „Vizantijsko plavo“ učinilo mi se da je jedna scena sa trkom kornjača bila inspirisana baš njegovom unikatnom životnom pričom.
*
Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine. Danas, dok završavam ovaj zapis, on slavi šezdeset i peti rođendan. Znam da je praktikovao ahimsu, indijsko načelo nenasilja. Pamtim da je njegova prva supruga, ugledavši ogromnog dlakavog pauka na zidu, zavrištala: „Ubija ga! Ubij! Uzmi moju papuču, ubij čudovište!“
Točak je mirno odgovorio: „Ne pada mi na pamet. Nisam ja njegova smrt!“
*
Način na koji se Točak odnosio prema tadašnjem i inim periodima sirotovanja, takođe je bio monaški. Jer se monasi unapred zaklinju na sirotovanje. Bio sam svedokom kako su grupi SMAK, a potom Točku otimali, kako je ko stigao, čestito zarađen novac. Nekoliko puta sam imao nameru da fizički intervenišem na izvesne situacije , kada mi je on lično stao nasuprot svojim mirom: „Ostavi, ne budi seljak, to je njihov deficit!“

Još dvaput ovoliko strana nisu dovoljne da iznesem mnoga čudesa i lepote našeg druženja. Ipak, pristojnost i zagonetnost bi trebalo da pridržavaju ovaj tekst o velikom muzičaru, te se mnogo toga mora pohraniti van sveopšteg uvida, makar u onaj intimni mrak kutije šibica.

 Autor Jovan Nikolić
Izvor:dw.com/sr/19.06.2015

__________________________________________________________________________________

 

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Ovde: LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK

ETO TAKO!

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dani vikenda su posebni. Ili bi ih takvim valjalo načiniti. Za sebe. I one druge nam drage.

Potrebno je malo dobre volje, nešto truda, sjaja u očima, bojadisanja i htenja deljenja.

Nemoguće. Moguće.

Delim Ovde sadržaj jednog baš subjektivno skockanog „paket aranžmana“.

A Tamo, obojite svoj svet, čarobnim i lepim. Na volju vam.

Da.

BERMET IZ KARLOVACA(ovde)

KARLOVAČKI KUGLOF (oh, ne pominjite KOH…) 

SMAK KONCERT (ovde)

Bora*S

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

KEC U RUKAVU KARLOVAČKI KUGLOF 

Ne može se sa sigurnošću tvrditi gde i kada je nastao ovaj, jedino izvesno, najstariji modelirani kolač. Svojataju ga Nemci, Francuzi, Italijani i Austrijanci.

Ipak, reklo bi se da ga najbolje prave i promovišu žene iz Sremskih Karlovaca.

TamoiOvde-kuglof_karlovacki_333689774

Karlovački kuglof

  Neki opet tvrde da su Francuzi za kuglof saznali tek kada se Marija Antoaneta, ćerka carice Marije Terezije, udala za prestolonaslednika Francuske, Luja XVI i tom prilikom u miraz donela nekakvu čudnu modlu.

  Onda opet, jedan od najstarijih likovnih prikaza kuglofa potiče iz XV veka i to na slici na kojoj je poslednji mađarski kralj Matija Korvin prikazan za trpezom na kojoj centralno mesto zauzima, pogađate, upravo kuglof. U Českoj i Slovačkoj ovaj kolač nazivaju Babovka, u Italiji Panetone

 Poljaci takođe tvrde da je kuglof njihov tradicionalni kolač. Ipak, nedavno je u okolini Beča pronađena keramička modla iz rimskog perioda, potpuno istovetna kao ove današnje, što je Italijnima odmah dalo povoda za tvrdnju da je kuglof ipak originalno njihov izum.

  Bilo kako bilo, reklo bi se da sremice ipak najbolje prave i promovišu ovaj modelirani kolač, pa je on na ovim prostorima s razlogom postao ponovo veoma popularan i to pok nazivom „Karlovački kuglof“. Ovo se posebno odnosi na onaj recept po kome se u testo dodaje i malo čuvenog Karlovačkog  bermeta. 

  E tako! Zbog toga mi s punim pravom smatramo ovaj kolač našim, Vojvođanskim brendom.

 Zanimljivo je i to da je do pred sam kraj XIX veka srednjem i onom nižem staležu bilo skoro sasvim nemoguće da ispeče hleb ili kolač u svojoj kući. U to vreme, domaćice su same mesile testo koje su onda nosile u gradske ili seoske pekare, koje su uslužno vršile pečenje istih. Samo su one bogatije porodice i aristokratija imale u kući ognjište sa pekarom. Pogađate, da je u to vreme modla bila takođe velika retkost, pa se kuglof na trpezama imućnih smatrao oznakom prestiža.

 Zahvaljujući karlovčankama, kuglof se danas često nalazi na trpezama vojvođanskih domaćica. Veoma je popularan jer je sam po sebi prikladan za razne prilike. U belu kafu, čaj ili mleko za doručak ili užinu, dok je uz crnu kafu, čašu vina ili kakvog dobrog likera, idealan je kao dezert. U tom slučaju, nepisano je pravilo da se čokoladni kuglof služi uz crno vino ili kafu, dok se beli i/ili voćni kuglof služi uz čašu belog vina ili čaj.

Važno je spomenuti i recepturu za izradu ove vrlo kvalitetne i za sve prilike pogodne poslastice. Svaka domaćica ima neki svoj omiljeni pristup izradi i neku svoju omiljenu recepturu: s čokoladom, s suvim voćem, s alkoholom (najčešće bermetom ili kakvom dobrom voćnom rakijom), s makom, s višnjama, s bundevom, s marcipanom….

Ipak, od skora postoji jedan krajnje originalan i izvesno naš, pravi Vojvođanski recept za „Slani kuglof sa slaninom“.

Cvrc, da vidim sad te Italijane što će to da nam ospore. Ha, odoh odma’ da ga isprobam.

Autor: mr Mirjana Maksimović /visitserbia.org

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

A KAŽEM TI JA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SMAK, ČITAV SAT…

EL DUMO, BLUZ U PARKU, TENDŽI-TANDŽI, NEVIDJIVE TERAZIJE, ALO, PLAVA PESMA, CRNA DAMA, ZAJDI, DAIRE…

LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan je rođen Radomir Mihajlović Točak, legendarni rokenrol gitarista

hqdefaultRadomir Mihailović Točak je srpski rokenrol gitarista. Rođen je 13. juna 1950. godine u Čačku. Od pete godina svira razne žičane instrumente. Sa devet godina počinje da svira gitaru. Jedno vreme je bi član čačanske grupe Dečaci sa Morave.

Tokom 1970. godine svira po klubovima u Belgiji.

Bio je gitarista i kompozitor grupe SMAK.

Snimio je nekoliko solo singlova i izdao jedan solo album („R.M. Točak“ – RTV Ljubljana 1976). Komponovao je muziku za film „Vizantijsko plavo“.

U Beogradu vodi sopstvenu školu gitare. Komponovao je muziku za film i pozorište.

Godine 1994.dobio je Kristalnu prizmu za muziku u filmu „Vizantijsko plavo“.

 

SMAK [Kragujevac]

Radomir Mihajlović Točak XE “Mihajlović, Radomir Točak”  (rođen 13. juna 1950. u Čačku) od pete godine svira razne žičane instrumente, a od devete se usredsredio na gitaru.

U leto 1959. godine je nastradao na đačkom izletu i iščašio nogu u kuku. Pet godina je proveo po bolnicama, vezan za krevet ali je sve vreme vežbao gitaru. Po izlasku iz bolnice je završio osnovnu školu i sasvim se posvetio muzici. Jedno vreme je bio član grupe Dečaci sa Morave, a 1970. godine je svirao po klubovima u Belgiji. Krajem 1971. godine se vratio u Čačak gde je svirao po parkovima i kafanama. U Kragujevcu je tada delovala progresivna rock grupa Gentry u kojoj su bili pevač i gitarista Slobodan Kominac Koma XE “Kominac, Slobodan Koma”  (ex Daleki horizonti) i basista Zoran Milanović XE “Milanović, Zoran”  (ex Senke, rođen 1952. u Kragujevcu). Ponudu da im se pridruži, Točak je uslovio dovođenjem perspektivnog bubnjara Slobodana Stojanovića Kepe XE “Stojanović, Slobodan Kepa”  (ex Bluz projekcija, rođen 1950. u Kraljevu).

smak-enciklopedija-06Decembra 1971. godine na relaciji Čačak-Kraljevo-Kragujevac su formirali grupu Smak.

Sa njima je nastupao i orguljaš Miša Nikolić XE “Nikolić, Miša” . U to vreme u Kragujevcu je bio pripreman dramski kolaž pod nazivom “Smak sveta”, inspirisan rock operom “Kosa”, pa su odabrali zvučno ime Smak. Doduše, predstava nikad nije izvedena a oni su za naziv jedno vreme govorili da je skraćenica za “Samostalni muzički ansambl Kragujevac”. Kroz prvu fazu razvoja grupe u njihovim redovima su se često smenjivali pevači. Najčešće su nastupali po Šumadiji, svirajući svetske rock hitove na igrankama, ali su često rasterivali publiku svojim dugim improvizacijama.

Period od nastanka do 1973. godine proveli su u aktivnom komponovanju. Tada je Točak napravio serijal od dvadeset dva instrumentala, od “Biska 2” do “Biska 23”, a pesme su posvećene njegovom i Kepinom prijatelju Predragu Albiću Biski XE “Albić, Predrag Biska” . U tim pesmama su postavili osnovu svog zvuka, svirali su progresivni rock sa jazz elementima, ali su često zalazili u blues. Leto 1972. godine su proveli na svirkama u Dubrovniku, a po povratku su nastavili da nastupaju po Srbiji. Aprila 1973. godine su na Gitarijadi u Požarevcu podelili prvo mesto sa lokalnom grupom Dijamanti, koja je ujedno i organizovala to takmičenje. U leto iste godine su pobedili na Festivalu pop muzike u banatskom selu Sanad. Posle serije izmenjenih pevača oktobra meseca u grupu je došao Boris Aranđelović XE “Aranđelović, Boris”  (rođen 1948. u Kragujevcu). Pre toga se nije aktivno bavio muzikom, a jedno vreme je živeo u Australiji. Na audiciji je prošao zahvaljujući visokom tenoru i jer je uspešno otpevao pesmu “Child In Time” sastava Deep Purple. 

Nastavite sa čitanjem

RTANJ, MAGIČNA SRPSKA PLANINA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Mistična,  piramidalna, prepuna tajnovitih zlatnih, lekovitih, magnetskih izvorišta, zagonetnih svetlećih kugli, ova planina je, beleže i naučnici, i jedina veza sa vasionom i vanzemaljcima

 rtanj-mesectamoiovde1Hoće li Rtanj, 200 kilometara udaljen od Beograda, između Sokobanje i Boljevca, s najvišim vrhom Šiljak 1.565 metara odakle puca vidik na Savu i Dunav, na Kopaonik, Suvu i Staru planinu, s retkim prirodnim, mističnim čarima, afrodizijačkim rtanjskim čajem, skrivenim zlatom i najzdravijom vodom za piće nazvanom „Euro-akva“, kao i dokazanim magnetizmom i zagonetnim svetlećiim kuglama na piramidalnom vrhu, ponovo oživeti, pitanje je koje odavno zaokuplja našu i svetsku javnost.

Rtanj-2-150x150Poslednjih dana Rtanj je, zahvaljujući i pisanju engleskih listova „Tajmsa“ i „Dejli mejla“, postao jedna od svetskih atrakcija, jer će se, u slučaju smaka sveta po proročanstvu Maja, navodno jedino tamo održati život.

– „Milenijum grupa“ iz Beograda zaokružila je turističku ponudu, ali je to nedovoljno, pa smo rešili da dovedemo investitore i, uz pomoć Opštine, preuredimo oko 100 napuštenih kuća i ceo kraj učinimo atraktivnijim za goste iz zemlje i sveta. Mnogi će poželeti i da se vrate ili započnu život na Rtnju. U nekoliko zgrada vratili su se penzionisani rudari ili njihova deca i unuci iz Beograda, Bora, Kruševca i oni tu provode leto. Ipak, ostalo je niz domova i lepih zdanja prepuštenih zubu vremena -kaže dr Nebojša Marjanović, predsednik Opštine Boljevac dodajući da je „Milenijum grupa“ već obnovila motel i, u saradnji sa Opštinom Smederevo, nekadašnji Pionirski dom sa 200 postelja. Uređen je prostor oko motela, gosti su zadovoljni domaćom hranom (gibanica i rtanjsko kiselo mleko imaju brend) i čistim vazduhom, stazama za šetnju, sportskim terenima.

1170007.73-Za svaku Novu godinu dođe najmanje 300 do 500 gostiju.  Da je i hiljadu mesta bilo bi malo. Kada se obnove preostali ruinirani objekti dolaziće, kao nekad, i đačke ekskurzije, planinari, izviđači, berači lekovitog bilja, lovci, ali i oni koji veruju u vanzemaljska bića na Rtnju i ostale čudne pojave u ovom kraju-podsećaju u Turističko-ugostiteljskom komleksu Rtanj, ne zaboravljajući planinarske uspone za Božić i Vidovdan kada se okupi i do 7.000 ljudi.

Vlasnik restorana „Šumski raj“ Dragoslav Milenović „Šou“ više od tri decenije živi u starom rudarskom naselju ispredajući neponovljive, uverljive priče:

1171007.74-Planina je tajnovito šupljikava, u sebi sadrži najlekovitije bilje i vodu , recimo „muški čaj“, zlato.Vanzemaljci se u sve to bolje razumeju nego mi. To je potvrdila i knjiga Dušana Ninića „Otkrića“ o Rtnju, vanzemaljcima i obnovljenom svetu. Na novim otkrićima radi i Centar za istraživanja i ekologiju „Duh Rtnja“ koji okuplja naučnike iz Srbije i celog sveta. Oni su ubeđeni u magičnu moć rtanjske piramide koja će nas spasiti od apokalipse. Jer, Rtanj je navodno jedinstveni i jedini antenski stub u svetu „vezan“ sa kosmosom.

Dr Marjanović neće da otkrije sve poslovne tajne.

Image19891-Obnoviće se stara naselja, vratiti otvoreni bazen, ponovo podići veliki park sa 150 vrsta drveća i ukrasnog šiblja, spreman je i muzej Rudnika Rtanj, jedinstven u svetu. Bitno je i da se završava dogradnja savremenog puta Zaječar-Paraćin -naglašava dr Marajanović podsećajući da je rudnik uglja na ovim prostorima otvoren 1902. i da je radio i prvih godina nakon Drugog svetskog rata. U rudniku je, primerice, 1923. godine radilo oko 600 rudara koji su godišnje davali pet do deset odsto ukupno iskopanog uglja u Srbiji.

 Brendirana i rtanjska voda “Ultima”

Rtanj-6-150x150Od pre tri godine, podno Rtnja, otvorena je prva Fabrika zdrave pijaće vode u istočnoj Srbiji “Euroakva”, jedina koja ništa ne “fabrikuje”, jer se direktno sa izvorišta pretače u boce. Moćna, rtanjska zdrava voda danas je na tržištu Srbije, Crne Gore, Nemačke i Malte. Vlasnik fabrike „Megatrend“ Beograd, uložio je u otvaranje 3,5 miliona evra. Ove godine potrošačima biće ponuđeno 6 miliona, mada je godišnji kapacitet 65 miliona litara. I to je neizmerno, nekada tajnovito, blago magičnog Rtnja.

 Kapelica na vrhu piramide

Na vrhu Rtnja nalaze se ostaci kapelice posvećene Svetom Đorđu, koju je svom mužu Julijusu Minhu, bivšem vlasniku rudnika kamenog uglja, podigla supruga Greta početkom tridesetih godina 20. veka. Ovu kapelicu dinamitom su razrušili “lovci na zlato”.

Gotovo ista kapela sagrađena je u etno naselju podno Rtnja, ali će Opština Boljevac sve učiniti da se dogradi i ruševima na vrhu planine, jer je reč o svojevsrnoj turističkoj atrakciji i sećanju na prvog vlasnika čuvenog rudnika.

Tekst: B. Filipović/Foto: Bora*S, B. Filipović, trojka.rs

KADA ĆE SMAK SVETA …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

Pitanje je zapravo neprecizno jer se ne zna na šta se smak odnosi. Tako bi moglo da se odnosi na sve postojeće, tj. na čitav univerzum, ili pak samo na Zemlju. U ovom drugom slučaju smak može da se odnosi na samu planetu ili samo na život na njoj. Ako se odnosi na život, treba precizirati da li se misli na čitav živi svet ili samo na čoveka. Ako se misli na čoveka onda je pitanje da li se pod smakom sveta misli na uništenje postojeće čovekove civilizacije (tj. vraćanje u praistorijsko doba) ili na prestanak puke egzistencije čoveka. I na kraju, ako se misli na bukvalno nestajanje čoveka kao vrste onda je pitanje da li se misli na izumiranje čoveka samo na Zemlji ili bilo gde – gde se on eventualno bude preselio.

Idemo redom.

Smak svega

Konačna sudbina univerzuma spada u red najvećih pitanja koja je čovek ikada stavio pred sebe. Kosmolozi su postavili više dobrih teorija o ovom konačnom kraju, ali svaka ta teorija se zasniva uglavnom na nekim pretpostavkama, pa je svaka baš toliko i pouzdana tj. koliko su pouzdane pretpostavke na kojima se one zasnivaju. U novije vreme postignuti su neki interesantni osmatrački rezlutati što je dovelo do toga da neke teorije odu u istoriju. Ipak, baš iz tih istorijskih razloga treba i njih poznavati pa ih zato navodimo.

♦ ♦ ♦

Univerzum se širi i ta je činjenica potkrepljena i teorijskim i posmatračkim dokazima. Šta će biti u budućnosti s univerzumom zavisi od odnosa između brzine širenja i snage gravitacionog privlačenja koje se tom širenju opire. A snaga gravitacije zavisi od količine mase kosmosa. Ukoliko je brzina širenja mala, onda je dovoljna i mala masa da to širenje zaustavi. Brzinu širenja kosmosa astronomi mogu da izračunaju posmatranjem dalekih galaksija. Spektralne linije galaksija se „razvlače“ i pomeraju ka crvenom delu, pa se taj efekat naziva crveni pomak. Merenjem crvenog pomaka utvrđuje se i brzina bežanja galaksija. Mada i tu postoje problemi, jer brzina širenja kosmosa nije konstantna, ipak je to lakši deo problema. Teži je merenje mase kosmosa zato što nju ne čini samo ono što se vidi. Masa je koncentrisana u zvezdama, ali još više, mnogo više, u tamnim telima kakve su crne rupe, braon patuljci, planete, oblaci gasova i prašine, razne čestice i, konačno, energija. Neki računi pokazuju da više od 90% svega postojećeg mi ne vidimo. Drugim rečima, ne znamo kolika je masa vasione i o toj veličini postoje samo grube pretpostavke. Iz ovoga slede sledeći odgovori na pitanje konačne sudbine univerzuma.

A Ukoliko bi u obračunu sa širenjem, gravitacija odnela pobedu, svemir bi prestao da se širi, da bi nakon nekog vremena počeo da se sažima, sve više i više, do momenta kada prestane da postoji, tj. do tačke iz kakve je, pre blizu 14 milijardi godina, u Velikom Prasku, i nastao (i započeo širenje koje i danas opažamo). Ta nova tačka može opet da eksplodira u neki nov i nepojmljivo drugačiji univerzum, sa potpuno drugačijom strukturom i fizičkim zakonima. Ali to je tema za neku drugu priču.

Ne pitajte kada će svemir, po ovoj teoriji, početi da se sažima jer i to zavisi od brzine i mase. Ali, ako bi sažimanje počelo za recimo 100 milijardi godina onda bi svedoci tog velikog događaja mogli da budu spokojni i uživaju u životu još desetak milijardi godina dok se ne desi prvi zabrinjavajući događaj – znatno povećanje temperature. Jedino što bi u početku primetili budući astronomi jeste plavi umesto crvenog pomaka galaksija. Ali i to je već druga priča.

Ako bi do sažimanja došlo mnogo kasnije od tih 100 milijardi godina, onda bi sudbina svega nalikovala onom što opisujemo pod:

B Najnovija osmatranja govore da kosmos ne da se širi već se širi sve brže i brže, kažu astronomi zbog energije vakuuma – što je takođe tema za neki poseban članak. Prema tome prethodna teorija je gurnuta u istoriju, a glavnu ulogu u odgovoru na pitanje sudbine univerzuma preuzima teorija po kojoj kosmos ima da se širi i širi… koliko dugo? Pa, toliko dok i samo pitanje ne izgubi smisao. Tada već svakako neće biti nikog da ga postavi i razmišlja o njemu. Glavni događaji tekli bi otprilike ovako.

U prvih sto hiljada milijardi godina godina (i ne pokušavajte da zamislite toliki broj) većina planeta već će se survati na svoje, matične zvezde. Mali broj njih gravitacija drugih tela zavitlaće i odbaciti daleko u kosmičku pustoš da besciljno lutaju. Polako, potrošiće se materijal od koga se prave zvezde i njihov broj vremenom će opadati. Onda će doći dan kada će se i poslednja zvezda ugasiti i kosmos će utonuti u konačan, beskrajan mrak, mračniji od najtamnije olujne noći u šumi. Vremenom, zvezdani ostaci, crne zvezde, biće uhvaćene u smrtonosnu zamku. Veoma sporo, ali neumitno, one će u svom poslednjem plesu, po dugoj spirali prilaziti sve bliže i bliže središtu svoje galaksije gde ih čeka – džinovska crna rupa.
Ipak, neke ugasle zvezde, vrlo mali broj njih, će uspeti da umaknu crnim rupama. U susretu sa drugim umrlim zvezdama, u složenom spletu gravitacionih uticaja, one će kao iz praćke biti izbačene u beskrajnu pustoš kosmosa, daleko od bilo čega.

U međuvremenu univerzum će se već proširiti daleko izvan sfere najsmelije ljudske mašte i tim bezmernim prostranstvom lutaće ono što je preostalo: crne rupe, veoma razređeni oblaci prašine, odbegle planete, crni ostaci nekadašnjih zvezda koje su izbegle nestanak u crnim rupama i fini prah subatomskih čestica, neutrina, pozitrona i možda još ponekih koje su nam sad nepoznate. Ali to nije kraj priče. Nakon toliko dugog vremena da ga nema smisla pominjati (1066 ili čak i 10100 godina, a ni za neuporedivo manje brojeve ne postoje imena) sve, pa i same crne rupe će ispariti. Jer, iako smo učili da iz crne rupe ništa, ama baš ništa ne može da izađe, one ipak, pod oređenim uslovima, emituju slabašno toplotno zračenje (uz ovu napomenu u popularnoj literaturi je obavezna i primedba da je do tog zaključka došao Hoking 1974. i da eto ispada da „crne rupe ipak nisu sasvim crne“). Ovo zračenje je malo i traje neizmerno dugo, ali kad vremena imate na pretek onda ono nije problem.

Pa ni to nije sve. Na kraju se rastaču i sami atomi, pa i čestice od kojih su oni sačinjeni, na fotone i neutrine. I tada počinje večnost, jalova, bez fizičkih događaja. Ostaje još samo da i samo vreme stane.

C Postoji i teorija o ravnoteža između sila rastezanja i sažimanja svemira, ali ona danas služi samo da upotpuni sliku o putu koji su kosmolozi u rešavanju problema sudbine univerzuma do sada prešli.

Smak planete Zemlje

U ovom trenutku se ne vidi opasnost od potpunog uništenja planete. To bi bilo moguće samo u slučaju kolosalnog sudara sa telom sličnog ili većeg prečnika koje bi potpuno zdrobilo Zemlju. Nije na vidiku. Jednog dana Zemlja će verovatno pasti na Sunce (za oko šest milijardi godina), ali kad to bude aktuelno na Zemlji više ionako neće biti nikog koga bi to zanimalo.

Sudbina Zemlje

Život će potpuno biti uništen za otprilike milijardu godina. Uzrok tome biće povećanje sjaja Sunca (koga interesuje, to je zbog nagomilavanja helijuma i povećanja pritiska u njegovim centralnim oblastima – takav je životni put naše i svih drugih zvezda na Glavnom nizu). Tada će Sunce toliko snažno zračiti da će otpočeti tzv. lavinski vlažni efekat staklene bašte («vlažni» zato što se zasniva na vodenoj pari, a ne na ugljen-dioksidu ili nekom drugom gasu staklene bašte). Posledice će biti potpuno dramatične. Najpre će mora i okeani isušiti, a potom će i atmosfera ispariti u međuplanetarni prostor. Nakon toga Zemlja će ostati užarena, sparušena i sterilisana. Njoj preostaje da sačeka da se Sunce toliko naduje da je proguta, zajedno sa Merkurom i Venerom. Nakon tog događaja Sunce će se skupiti u belog patuljka, a njegove planete, ako im se ne desi nešto dramatično u međuvremenu, stropoštaće se na njega, pre ili kasnije, zbog neumtnih, mada izuzetno sporih procesa kakav je gubitak energije gravitacionim zračenjem. Ako shvatate šta hoću da kažem.

Postoji i mnogo brži scenario. U sudaru naše planete s telom prečnika od 100 pa naviše kilometara posledice bi bile toliko dramatične da bi se celokupno stanovništvo Zemlje svelo samo na bakterije. Isti efekat bio bi postignut i pretvaranjem Zemlje u gigantsku grudvu leda i snega o čemu smo pisali u broju pet.

Smak čoveka

Postoji veći broj opasnosti po čovečanstvo. Od onih koje dolaze iz svemira najrealnija opasnost je udar nekog malog tela (asteroida ili komete) prečnika preko pet kilometara. Takvi udari su veoma retki i danas nije poznata skora takva opasnost (što ne isključuje opasnost od udara nekog manjeg tela koje ne bi uništilo ljudski rod, ali bi ga, moguće je, vratilo u kameno doba). Postoje i opasnosti od bliske supernove, eksplozije magnetara, ulazak Sunčevog sistema u neki po nas opak oblak gasova itd. ali te opasnosti danas nisu na vidiku i o njima ne vredi raspravljati jer su mnogo realnije, tj. vremenski bliže i izvesnije, opasnosti na samoj Zemlji.

To su promene klime usled npr. erupcija supervulkana, promene u kretanju okeanskih struja, zatim opasnosti usled razmagnetisavanja planete (magnetno polje nas štiti od kosmičkog zračenja), usled uništavanja ozonskog sloja u atmosferi itd. Ali ni ovo nisu najveće opanosti. Mnogo realnije i opasnije dolaze od samog čoveka koji svojom delatnošću može u mnogo kraćem roku, efikasno i zauvek da zapečati svoju sudbinu. Jedna vrsta takvih opasnosti su uzgredne, nenamerne, na primer uništenje već pomenutog ozonskog sloja i prezasićavanje atmosfere elementima koji drastično pojačavaju efekat staklene bašte što bi dovelo do takvih promena u klimi da bi opstanak čoveka bio nemoguć. Druga vrsta opanosti su, ma kako bezumne, ipak osmišljene i namerne. Te opanosti se odnose na „igranje“ sa hemijskim i biološkim oružjem koje bi moglo da izazove masovno i konačno izumiranje svega što liči na čoveka. Postoji izvesna opasanost i od nuklearnog oružja, ali i verovatnoća da će se ta opasnost držati pod kontrolom (kontrola laboratorija za proizvodnju hemijskog i biološkog oružja je mnogo teža, jer takve laboratorije ne moraju da budu velike i upadljive na bilo koji način).

Kada će doći do takvog smaka sveta? Svojevremeno je prof. S. Hoking izazvao veliku medijsku pažnju izjavom da postoje značajni izgledi da će se čovek samouništiti do kraja milenijuma. Ima, međutim, dosta onih koji ne dele Hokingov optimizam, već taj datum smeštaju mnogo bliže današnjem danu.

U svakom slučaju ovako će sa lica planete nestati uglavnom samo čovek, a to ostala živa bića neće doživeti kao neku tragediju. Naprotiv, neki životni oblici biće zahvalni na srećnoj sudbini što je ljudski rod konačno prestao da prlja i uništava planetu.

Ali, ovakvo uništenje bi moglo da dođe u vreme kada već mnoge flote kosmičkih brodova, nakrcane našim potomcima, napuste Zemlju u potrazi za srećnijom planetom. U takvom slučaju čoveka čeka uzbudljiva, mada neizvesna sudbina.

Aleksandar Zorkić / Astronomija br. 20