KAO IZ BAJKE: SRPSKA CRKVICA SAKRIVENA U HRASTU…

tamoiovde-logo

U dubini šume u Srbiji, jedno drvo krije trajnu. Iako izgleda poput kuće hobita ili nekog drugog stvorenja iz bajke, njegova prava svrha je potpuno drugačija.

1Nije u pitanju ni dom usamljenog čarobnjaka, niti dečija kućica na drvetu. Ovo je zapravo Božija kuća.

Da, ovo je crkva!

Ovu minijaturnu crkvu napravio je Dragoljub Krstić 1991. godine. Nalazi se u selu Jovac, blizu Vladičinog Hana, na samom jugu Srbije.

crkva-u-drvetu-mondo-242-239x300

Foto: Facebook/Instagram/mrkavhan

Neobična crkva posvećena je Svetom Pantelejmonu, i ona nije posebna samo zbog toga što je sagrađena u drvetu već i zato što je sagrađena baš u drvetu hrasta. Hrast ima veliki značaj u srpskoj kulturi i mitologiji starih Slovena. 

Smatrano je svetim drvetom i povezivano sa bogom Perunom. Koji god da je bio motiv umetnika da sagradi ovu crkvicu, nemoguće je poreći da je ono što je on stvorio krajnje jedinstveno i jednostavno prelepo.

Ova crkvica je zaista jedno potpuno bajkovito svetilište u zagrljaju prirode.

Izvor: serbia.com

________________________________________________________________________________

OBIČAJI I SIMBOLIKA SLAVLJENJA BADNJEG DANA

________________________________________________________________________________

KAŽI MI KAKO SE ZOVEŠ, I ZNAĆU KAKAV SI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Imena postoje od kad je sveta i veka.

U pojedinim istorijskim periodima i kulturama bila su manje ili više važna, pa su u skladu s tim bila manje ili više zanimljiva, inventivna, bogata, i bilo ih je u manjem ili većem broju, ali nema te ljudske zajednice na ovom svetu u kojoj imena ne postoje.

ciceron

Ciceron, čije ime u prevodu znači „bubuljičavi“.

  Imena su često nosila raznorazna značenja, pa su tako, osim što su imenovala svog nosioca, takođe govorila dosta o njemu samom: o njegovom poreklu, karakteru, mestu u porodici, fizičkim i psihičkim osobinama i sl. Ima verovanja da određena imena mogu da štite ili daju određene osobine svojim nosiocima, a takođe je bilo nepoželjnih, čak zabranjenih imena.

  Da li ste znali da su stari dobri Rimljani tokom većeg dela svoje istorije imali samo 18 muških imena u opticaju, dok ih žene uopšte nisu ni imale? Od tih 18 muških imena, zapravo samo 11 bilo u široj upotrebi, dok je ostalih 7 bilo rezervisano samo za visoku aristokratiju. Žene su, s druge strane, nosile samo imena porodica, a ako bi bilo više sestara, jednostavno bi se imenovale po brojevima po redu rođenja.

  Tako bi na primer, imena tri sestre iz porodice Livijevaca bila Livija Prima, Livija Segunda i Livija Tercija. Ako bi bilo samo dve sestre (ili majka i kćerka), mogle su da dobiju i drugačije nazive: Livija Major (starija) i Livija Menor (mlađa). Kasnije, u doba Carstva, stvari su se promenile, veći broj imena značio je otmenost, pa su tako aristokrate i carevi uzimali imena iz drugih jezika ili su stvarali nova kako bi sebi dali na važnosti.      

Zabeleženo je ime jednog rimskog konzula iz 169. godine koje se sastojalo iz čak 38 imena!

  Imena su se takođe davala i prema određenim karakternim ili fizičkim osobinama. Ko bi danas rekao da su slavna imena poput Platona, Strabona ili Cicerona zapravo značila da su njihovi nosioci bili plećati, zrikavi ili bubuljičavi? U ranom srednjem veku, Franci su bili posebno iskreni u davanju imena sopstvenim kraljevima, pa tako među njima imamo Pipina Malog (ili Kratkog), Karla Ćelavog, Karla Debelog, ili Karla Priprostog, a kad je franačka država postala francuska, prvi kraljevi su nosili imena poput Luja Mucavca, Luja Lenjog, Luja Debelog ili Luja Kavgadžije, imena koja su veoma jasno govorila o karakteru njihovih nosilaca. U kasnijim vekovima, iskrenost je ustupila mesto strahopoštovanju, laskanju i dodvoravanju, tako da su ovi iskreni nadimci nestali, da bi ih zamenili laskavi poput Veliki, Slavni, Hrabri, Mudri, Plemeniti, Srećni, Velikodušni i sl.

Mnoga imena su ranije davana iz sujevernog verovanja da će zaštititi svog nosioca od bolesti, i drugih raznih zala koja prete ljudskom biću tokom njegovog života. U ovom procesu imenovanja, posebno su bila cenjena imena nekih životinja, jer se verovalo da će davanjem tih imena nosilac ili biti zaštićen od istih, ili da će poprimiti određene pozitivne osobine tih životinja. U staroj Grčkoj, na primer, bilo je sijaset imena koja vuku koren iz imenice hipos, što znači konj. Stari Grci su se divili ovoj životinji koja je bila simbol brzine, snage i plemenitosti, pa su i svojoj deci rado davali imena tipa Hipokrat (vladar konja), Hipolit (onaj koji odvezuje konje), Filip (ljubitelj konja), Hipomah (borac na konju), Hiponik (pobednik na konju), Alkip (snažni konj), Leukip (beli konj) i sl. Takođe su, i to ne samo u staroj Grčkoj, nego i u drugim istorijskim periodima, narodima i kulturama, vuk i lav takođe bili veoma cenjeni, pa su mnogi dečaci dobijali imena tipa Leonid, Autoleon, Panteleon, Likomed, Likomah, Teolik, i sl. Među Srbima, vuk je zauzimao posebno mesto, pa tako imamo sijaset imena i nadimaka koji sadrže reč vuk: Vuk, Vukašin, Vukoje, Vukota, Vuksan, Vučko, Vuja, Vujadin, pa čak i ženska imena izvedena od muških: Vukoslava, Vukosava, Vuka, i sl. Jedan od najpoznatijih Srba nosilaca imena Vuk, Vuk Karadžić, pisao je u svom Srpskom rječniku:

Kad se kakvoj ženi ne dadu djeca, onda nedjene ime djetetu Vuk, jer misle da im djecu vještice jedu, a da na vuka neće smjeti udariti.

Germanski narodi su takođe bili naklonjeni ovoj životinji: arijanski sveštenik iz 4. veka koji je najpoznatiji po tome što je stvorio gotski alfabet i preveo Bibliju na gotski jezik, zvao se Vulfila, što znači mali vuk, vučić. Takođe, nemačka imena Rudolf i Adolf vode poreklo od nemačke reči Wolf. Osim vuka, Germani su voleli i lava (Leonard), orla (Arnold), gavrana (Bertram) i medveda (Bernard).

U određenim periodima, određena imena iz raznoraznih razloga postajala su nepoželjna, čak zabranjena. U starom Rimu, postojao je običaj koji se zvao mutatio praenominis, a sastojao se u zabrani davanja imena nekog prestupnika pripadnicima njegovog roda. Tako je na primer, ime Marko bilo zabranjeno za sve članove roda Antonijevaca, zato što se Marko Antonije, čuveni rimski vojskovođa i verni Cezarov prijatelj, okrenuo protiv svog savladara i budućeg prvog rimskog cara, Oktavijana Avgusta.

Posebno su zanimljiva prezimena. Poznato je da prezimena dugo nisu postojala. Stari Grci ih nisu imali, Rimljani, iako su imali poseban troimeni sistem vezan za rodovsko uređenje, nisu imali prezimena u današnjem smislu reči. Prva prezimena zabeležena su u severnoj Italiji, u 8. veku. Od 11. veka mogu se naći i u Nemačkoj, Francuskoj i Španiji, ali u redovnu upotrebu ulaze tek u novom veku, u doba renesanse. Neki naučnici objašnjavaju pojavu prezimena za pojavu gradova, kako bi se stanovnici mnogoljudnih naselja lakše razlikovali među sobom. Neki takođe tvrde da je pojava prezimena bila uslovljena pomanjkanjem broja ličnih imena, dok drugi pak tvrde potpuno suprotno: da su prezimena nastala kako bi se smanjio broj ličnih imena, i izgubila potreba da svaki čovek nosi drugačije ime.

Razni totalitaristički režimi često su pored ljudskih sloboda ukidali i menjali lična imena ako nisu bila u skladu sa njihovom ideologijom. Svima je u svetu poznat operski pevač Hose Kareras, ali malo ko zna da je njegovo pravo lično ime zapravo Đuzep, katalonska verzija španskog imena Hose. Naime, general Fransisko Franko, kad je odneo pobedu u Španskom građanskom ratu, zabranio je ne samo regionalne jezike kao što su bili katalonski, baskijski, nego i sama imena ovih naroda, pa je tako u Kataloniji svaki Pau postao Pablo, svaki Đuzep — Hose, a svaki Pere — Pedro. Takođe, i sami gradovi su promenili imena: malo kome van Španije je poznato da je baskijski grad San Sebastijan zapravo Donosti ili da su katalonski gradovi Herona i Lerida zapravo Đirona i Ljeida. Musolinijev režim je, kada je Istra Rapalskim ugovorom iz 1920. godine pripala Italiji, doneo zakon o promeni imena koji je licemerno tvrdio da su zapravo „italijanska i latinska imena promenjena u slovenska“, te je naredio da se „ista vrate u svoje prvobitno stanje“, a da su većina Slovenaca i Hrvata zapravo poreklom Italijani. Tako je neki Debeljak postao De Beli, Babić — Balbi, Ivančić — Đovanini, Marinković — Marini, Turčinović — Turino, Todorović — Teodori, itd.

Literatura

Ivan Klajn, Zanimljiva imena, Beograd, 2005. Izvor: istorijskabiblioteka.com

ONAJ ŠTO LETI POD SUNCEM…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

POVODOM GODIŠNJICE ROĐENJA OSNIVAČA SOKOLA

Miroslav Tirš (Miroslav Tyrš), doktor filozofije, osnivač sokolskog pokreta, rođen je 17.septembra 1832. godine u Dečinu  (Češka Republika), a preminuo je 8. avgusta 1884. u Ecu,Tirol (Austrija).

Bio je sin nemačkog lekara. Pošto je u ranom detinjstvu  izgubio roditelje, brigu o njemu preuzimaju češki rođaci,tako da je odrastao  u Mladoj Boleslavi. Završava gimnaziju u Pragu, a potom Filozofski fakultet – prirodne nauke, filozofiju i estetiku.

Godine 1860. stiče titulu doktora filozofije i postaje profesor univerziteta u Pragu.

U nekoliko navrata je biran za narodnog poslanika, ali je sa grupom opozicionih poslanika odbio da učestvuje u radu skupština.

Zbog  slabog zdravlja u detinjstvu , lekari su mu preporučili da se bavi fizičkim vežbama. Tako se rodila njegova ljubav prema vežbanju i zdravom životu.

Baveći se pitanjima telesnog i estetskog vežbanja, inicirao je osnivanje prvog Sokolskog društva.  Tako je 16. februara 1862. godine grupa „ Mladočeha „ osnovala u Pragu „ Gimnastičko društvo praško „ čiji je idejni tvorac bio Miroslav Tirš. 

Koristeći ideje Jana Komenskog (1592-1670), češkog pedagoga u sokolski sistem je uneo ritmičke i simbilčke, kao i masovne vežbe.

Dve godine kasnije, 1864. na  predlog profesora Emanuela Tonera, koji je, čitajući srpske narodne junačke pesme u kojima je reč „ soko „ označavala sve ono što je junačko, slobodoljubivo, pravdoljubivo i plemenito, došao na ideju da se ovom Društvu da ime “ Sokol „(Kolo na staroslovenskom – Sunce, so-kolo – onaj što leti pod suncem.).

U svojim «Osnovima gimnastike» izdatim 1868. godine Tirš ističe ogroman značaj sistematskog telesnog razvoja i njegov uticaj na vaspitavanje duhovnih svojstava čoveka: vladanja sobom, hrabrosti, upornosti, shvatanja lepote, poštene borbe, tačnosti i naviknutosti na sistematski rad. Po tome se u znatnoj meri Tiršovo zalaganje razlikovalo od sličnih zalaganja Nemaca koji su maštali samo o pripremi narodne vojske u Nemačkoj, dok je Tirš brinuo o tome da se pravilnim vaspitavanjem tela i duha u narodu uzdigne moral od koga zavisi njegova sposobnost za život.

Tiršova teorija i praksa Sokolstva predstavlja naučno obrazloženo socijalno učenje s praktičnom primenom u vaspitavanju slovenskih naroda.

Prvi sokolski slet 1882. godine, vodio je sam Tirš, a kao gosti bili su prestavnici sokolskih društava iz Slovenije i Hrvatske.

Ubrzo su, za svega nekoliko meseci, panslovenske ideje Sokolstva privukle veliki broj pristalica i privrženika u njegove redove, a po svojoj delotvornosti jedinstvena sokolska metodika vaspitavanja, zasnovana na drevnim slovenskim tradicijama, omogućila je stvaranje mnogobrojnih jednodušnih organizacija u Češkoj, Slovačkoj, Srbiji, Sloveniji i Bugarskoj, kao i u zemljama gde žive Sloveni-emigranti.

U prestonici Slovenije, Ljubljani, 1863. godine je osnovano gimnastičko društvo “Soko”.
Sokolstvo se širi među Srbima koji su živeli u Austrougarskoj monarhiji, a u isto vreme razvijalo se i u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Crnoj Gori.

Prve inicijative i pokušaji da se osnuje Srpsko sokolsko društvo pokrenute su od grupe Srba iz Foče, predvođenih Ristom Jeremićem studentom medicine 1893. god, ali Zemaljska vlada nije odobrila osnivanje takvog društva koje bi nosilo nacionalno, srpsko obeležje.

  Srpski sokolski pokret je otpočeo 1904. god. kada je austrougarska vlada, marta iste godine, odobrila Pravila Srpskog sokolskog društva u Sremskim Karlovcima i od toga dana Dr Laza Popović celim svojim bićem predaje se  Srpskom Sokolstvu. „ On mu daje dušu, meso i kostur “ i  postaje vođa celokupnog Srpskog Sokolstva – daje mu jednu sadržinu i jedan cilj i određene upute koji vode najpre duhovnome, a onda i teritorijalnom ujedinjenju Srpskog Sokolstva. Do ujedinjenja celokupnog Srpskog sokola dolazi na Prvom svesrpskom sastanku, održanom novembra 1910. god. u Beogradu, kada su u Ujedinjeno Srpsko Sokolstvo ušli: Srpska sokolska župa fruškogorska, Savez sokolskih društava „ Dušan Silni „, Srpska  sokolska župa bosansko hercegovačka, Srpska sokolska župa krajiška, Srpska sokolska župa za Primorje, Srpska sokolska društva iz Banata i Bačke i Srpska sokolska društva iz Amerike 

 Po završetku prvog svetskog rata Srpski soko prihvata jugoslovensku ideju i ulazi u Jugoslovenski sokolski savez, osnovan u Ljubljani 1922. godine.

Posle Drugog svetskog rata, nova, komunistička vlast nije dozvolila obnavljanje sokola, proglašavajući ga kao fašističku i nenarodnu organizaciju, izvršivši konfiskaciju njegove imovine, koju je preuzelo Društvo za telesno vežbanje „ Partizan „.

Danas, kao najstariji društveni pokret Soko se uspešno obnavlja, oslanjajući se na 140-godišnju tradiciju.

Priredio: Bora Stanković