ŽIVOT U SREDNJEM VEKU NA FRESKAMA…

tamoiovde-logo

Freske, naslikane na zidovima srednjovekovnih crkava i manastira, osim umetničkih vrednosti, istovremeno pružaju saznanja o načinu života naših predaka iz davne prošlosti.

23-Isterivanje-trgovaca-iz-hrama-Sv.-NikitaUprkos religioznoj sadržini scena koje ilustruju jevanđelje i druge pisane izvore, freske oslikavaju i stvarnost svakodnevnog života: one govore o rođenju i smrti, učenju škole i zidanju gradova, o zemljoradnji i stočarstvu, lovu i ribolovu, suđenju i kažnjavanju, bolesti i lečenju, gozbama i muzici, nošnji i tekstilu, nakitu i posuđu, oruđu i oružju, trgovini i ratovanju.

Posmatrajući ove freske, u izvesnoj meri može da se oživi svakidašnjica naših predaka i upozna njihov život i običaji, napori i težnje, radosti i patnje.

Scene rođenja slikane su uvek sa naglašenim nežnim i lirskim raspoloženjem vezanim za dolazak novorođenčeta na svet i za materinstvo. Sve pojedinosti ovih kompozicija podsećaju na scene koje su se verovatno mogle videti u domovima ljudi tog vremena: kupanje odojčeta, ljuljanje novorođenčeta u kolevci, trenutak kada majka hrani svoje dete, kao i prinošenje poklona porodilji.

Prizori vezani za smrt i posmrtne obrede uvek su puni bola i dramatičnosti, bilo da se radi o kompozicijama koje ilustruju smrt istorijskih ličnosti ili prikaze Starozavetnih scena.

Portreti običnih ljudi, ratnika, vladara, crkvenih velikodostojnika, plemića i drugih istorijskih ličnosti su od posebnog značaja jer su prikazani u autentičnoj crkvenoj ili svetovnoj nošnji načinjenoj po modi svoga vremena ukazujući na društveni položaj. Ovi portreti takođe, svedoče i o fizičkom izgledu, kostimu, kraljevskim insignijama, nakitu, oružju i zahvalan su izvor za proučavanje kulturne istorije jednog vremena i jednog naroda.

Figure svetih ratnika su takođe neizbežna tema u slikarstvu srednjeg veka. Naročito su često predstavljani u vreme neposredne opasnosti od Turaka ali i kao borci za svoju veru i otadžbinu.

Pismenost  je u srednjem veku bila privilegija viših društvenih slojeva – vladara, plemstva, kaluđera i sveštenstva. Običan narod je bio nepismen. Zidno slikarstvo u tom pogledu pruža dosta podataka o alatkama pisaćeg i slikarskog pribora. Pisalo se na pergamentu u obliku svitka, a od 14. veka i na hartiji. Od pribora za pisanje upotrebljavalo se pero (od trske ili ptice), mastionice, diviti (za pera i mastilo), a od alatki makaze, nož, lenjir, šestar, posude za mastilo i boje. Knjige su često bile okovane u metalne korice i ukrašene emajliranim, srebrnim ili pozlaćenim pločicama sa dragocenim kamenjem i biserima.

Arhitektura raznovrsne aktivnosti i delatnosti srednjovekovnog čoveka možemo da upoznamo zahvaljujući zidnom slikarstvu: način na koji su gradili crkve, žitnice, gradove, gradske komplekse sa bedemima, kulama, zvonicima.

Trgovina u srednjovekovnoj Srbiji odvijala se vodenim i kopnenim trgovačkim putevima. Najviše uvozilo i izvozilo preko Dubrovnika i Kotora. Veliki trgovački brodovi – galije opremane su naoružanjem. Na pristanišna mesta su se nadovezivali kopneni trgovački putevi na kojima se roba prenosila do odredišta u karavanima.

Muzika je kod Srba u srednjem veku bila veoma negovana. Crkvena muzika je verovatno bila najglavniji vid muzičkog izražaja kao sastavni deo verskih obreda. Ipak, svetovnom muzikom su se profesionalno bavili i putujući muzikanti nazivajući se skomrasi ili špilmani. Oni su u isto vreme glumili, igrali svirali i pevali. Nastupali su kao zabavljači u zatvorenim vlasteoskim i dvorskim krugovima ali i na javnim narodnim svečanostima. Kako nije sačuvan nijedan muzički instrument iz srednjovekovne Srbije, izgled i vrste tadašnjih instrumenata može se steći isključivo preko likovnog prikaza.

Izvor: narodnimuzej.rs


FotoGalerija



 

SLIKAR RAVNICE I RAVNIČARA…

tamoiovde-logo

SAVA STOJKOV

Rođen je 29. marta 1925. godine u Somboru kao sin prvenac zemljodelca Vladimira Stojkova i Milice, devojaštvom Karlić. Osnovnu i Građansku školu završio je u Somboru,a 1941.godine upisuje trgovački zanat i počinje da se bavi aranžiranjem izloga.

stojkov-naslovnaPrva ulja na platnu naslikao je 1942. godine. “Ratna 1941. godina zatekla me je kao petnaestogodišnjeg šegrta u školi tekstilne struke.

Sreća mi se osmehnula kad sam od svog dobrog druga zaposlenog u knjižari dobio celokupan slikarski pribor. Tada su nastala moja prva ulja na platnu kojima sam zabeležio rodni Prnjavor i somborsku periferiju.

Izlagao je u zemlji i inostranstvu, širom sveta oko 312 puta, samostalno kao i na još 550 grupnih izložbi i dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Najznačajnija priznanja su Velika nagrada bijenala u Milanu 1980. godine, Nagrada I bijenala Jugoslovenske naivne umetnosti u Svetozarevu 1982. godine, nagrade u Veroni 1982. godine i 1984. godine, nagrada bijenala za životno delo u Jagodini 1993. godine i Masarikova nagrada u Pragu 1996. godine.

Sava Stojkov je pesnik bačke ravnice, njenih predela i njenih ljudi. Njegovo harmonično slikarstvo se osniva na čistom i preciznom filigranskom radu. Idiličnost njegovih radova sa dubokim horizontom odiše mirnoćom i tišinom. Iz njegovih slika koje su postavljeni na principu kontrasta svetla i senke zrači tajanstvenost. “Sedi i “ćapka” kistom, zagledan u “ništa gde sve postoji”,gradeći iz “dijaloga” dva Save neku stvarnost koja je i nama istinita.”

Pored pejzaža Sava Stojkov je bio i izvanredan portretist. On je slikao likove iz bačke ravnice i svoje portrete stavljao u ravničarski pejzaž gde oni i pripadaju.

Slikarsko delo Save Stojkova je monument ravnice u Bačkoj i njenim ljudima. To je spomenik posvećen s puno ljubavi i jedinstvenoj atmosferi.

Sava Stojkov je preminuo 20. avgusta 2014. godine u Somboru.

  1. januara 2012 godine,u saradnji sa udruženjem slikara i galerijom “Beli Anđeo” i “Privrednom komorom Beograda” Stojkov je dobio svoju stalnu retrospektivnu postavku u Sredačkoj ulici br 10a.

Izvor: savastojkov.rs

__________________________________________________________________________________

Galerija FotoPlus

JEDNA OD MISTERIJA INDIJE…

tamoiovde-logo

Slavna lepotica koja je rušila tabue i čija je smrt i danas jedna od NAJVEĆIH MISTERIJA INDIJE

Smatrana je jednom od najlepših žena svog doba. Vodila je raskošan i razvratan život nikada ne preispitujući svoje odluke i ne okrećući se za sobom. Već u 28 godina bila je mrtva, ali je iza sebe ostavila dela kojima se i danas dive milioni ljudi stvarajući od nje najplaćeniju indijsku slikarku i istoriji.

30874-amrita-ser-gil-580x0Amrita Šer-Gil danas se smatra najeminentnijom indijskom slikarkom i jednom od najznačajnijih umetnica sveta s početka 20. veka.

Ponekad je nazivaju „indijskom Fridom Kalo“ čija dale stoje rame uz rame sa najvećim genijima bengalske renesanse.

Ipak, još i više od njenih slika, život Amrite Šer-Gil bio je veoma uzbudljiv i podjednako tragičan.

Rođena je u Budimpešti, u porodici oca Indijca i majke Jevrejke iz Mađarske. Od malena je bila okružena bogatstvom jer je otac pripadao vladajućoj, aristokratskoj kasti u Indiji, a majka bila poznata operska pevačica.

Porodica se preselila u Indiju i devojčica je odrastala pod velikim uticajem kulture te zemlje, a ovo nasleđe će je pratiti do kraja života.

Pre osme godine, Amrita je svirala klavir i violinu, a od devete godine je držala i koncerte zajedno sa svojom mlađom sestrom. Iako je slikala od četvrte godine, od osme je dobila tutore. Jedno vreme je pohađala i umetničku školu u Firenci pa se u njenom kasnijem radu video uticaj italijanskih majstora.

Kada joj je bilo 16 godina Amrita je sa majkom otišla u Pariz da nastavi svoje školovanje. Grad svetlosti je bio sve što je Amrita ikada želela od života. Posećivala je umetničke ateljee, družila se sa slikarima i uskoro otkrila čitav jedan svet raskoši i poroka koji joj je pre toga bio stran. Mnoge slike nastale iz ovog perioda prikazuju njene ljubavnike koje je često menjala tražeći ljubav.

Povratak korenima

30875-amrita-580x0

Amrita Šer-Gil sa tri svoja dela, Foto: Wikipedia

Međutim, nakon burnih godina provedenih u Parizu, Amrita je krenula da preispituje svoj život. Zapisi govore da ju je mučila velika čežnja za Indijom i da je govorila da samo tamo može zaista da stvara.

– Mogu da slikam samo u Indiji. Evropa pripada Pikasu, Masisu, Braku… Indija pripada samo meni – napisala je u jednom pismu.

Iako je njena porodica bila jako vezana za britansku aristokratiju, bogatstvo i moć, Amritu su više zanimali siromašni, bolesni i očajni.

Bila je jako bliska Gandijevim shvatanjima i njegovoj filozofiji. I tako se do 1937. godina potpuno okrenula slikanju života Indijaca, onakvih kakvim ih je ona videla.

Amrita Šer-Gil se 1938. godine udala za svog rođaka iz Mađarske, doktora Viktora Egana i zajedno sa njim nastanila u Indiji.

Ipak, ovo nije bio kraj njenim mnogobrojnim ljubavnim aferama. Zabeleženo je da je Amrita imala podjednako ljubavnike, koliko i ljubavnice i da ih je sve prikazivala na svojim slikama. Mnogi danas veruju da je na slici „Dve žene“ prikazala sebe sa svojom ljubavnicom Mari Luiz.

Iznenadna smrt koja je i danas misterija

30876-amrita-280x425

Amrita Šer-Gil fotografisana ’30-ih godina prošlog veka, Foto: Wikipedia

Godine 1941. samo nekoliko dana pre otvaranje njene prve velike samostalne izložbe Amrita Šer-Gil se ozbiljno razbolela i pala u komu. Umrla je oko ponoći 6. decembra 1941. ostavljajući iza sebe ogroman broj dela iako joj je bilo samo 28 godina.

Uzrok smrti nikada nije rasvetljen. Razvratni život, ali i loše odrađen abortus često se pominju kao razlozi. Amritina majka je za smrt ćerke optužila njenog muža, doktora Viktora koji ju je, prema majčinim rečima, iz ljubomore ubio.

Međutim, ove optužbe sticajem istorijskih okolnosti nikada nisu istražene. Naime, dan nakon Amritine smrti, Engleska je objavila rat Mađarskoj i Viktor je poslat u zatvor kao državni neprijatelj.

Amrita Šer-Gil je kremirana 7. decembra 1941. godine. Njen pepeo zauvek počiva u njenoj voljenoj Indiji u kojoj su njena dela proglašena nacionalnim blagom.

Autor: A. B.

Iyvor:dnevno.rs

_________________________________________________________________________________

POIMANJE SVETA MAMA ZUZANE…

tamoiovde-logo

Zuzana Halupova, najpoznatija slikarka naivne umetnosti, rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici

Verovatno je Lav Nikolajevič Tolstoj bio vizionar, kada je budućnost slikarstva opisao rečima: „Umetnost budućnosti je narodna umetnost, umetnost, koju će svi razumeti i negovati, koja će biti razumljiva bez obzira na kaste i nacionalnost“.

zuzana_chalupovaNije bilo potrebno da dugo pretražujemo zemaljsku kuglu da bismo potvrdili istinitost piščeve pretpostavke.

Bilo je dovoljno da odemo u Kovačicu i posetimo najpoznatiju vojvođansku Slovakinju na svetu. Zuzana Halupova se više od tri i po decenija neumorno družila sa četkom i svetom, sa paletom i ovom planetom. Više od trideset godina je predstavljala likovnu umetnost i pravila samostalne izložbe po celom svetu.

 Praznik ili ne, kod slikarke, nekadašnje vezilje, uvek je bilo puno događaja. Halupova kuća na Čaplovičovoj je dnevno brojila puno radoznalih očiju i pažljivih ušiju. Pripovedač je bila domaćica: ona svetska žena koja je bila neuobičajeno obična žena.

zuzana_chalupova_18_vŽivotna sudbina joj nije podarila vlastitu decu. Njene slike su zato prepune dece. Njena umetnička osetljiva duša je osmislila i rodila Katku. Ni na jednoj slici nije nedostajala vesela i dobra Katka. Takva, kakva je i njena majka – „mama Zuzana“.

Iz nje je zračila ogromna aktivnost. Sedela je satima bez pauze pred stalkom. Sa elanom na avionu u slovačkoj nošnji, obišla je svetske meridijane i osovine: Dubrovnik, Pariz, Cirih, Nju Jork, Ženevu, Tokio, Montreal, Jerusalim, London, Beč, Bajorit (Nemačka), Bratislavu, Brisel…

Njen životni moto kao da izvire iz jednog od principa Jana Amosa Komenskog: „Budi onakav, kome bi se svako obradovao kada uđeš u prostoriju, bio on bogat ili siromašan.“ I zaista, njenom prisustvu su se obradovali šefovi država – Jugoslavije, Slovačke, Japana, Austrije, Francuske. Od njenih nesebičnih doprinosa su imali korist i deca UNICEF-a i istorijska i kulturna baština UNESCO.

 zuzana_chalupova_8_v Novac nije smatrala merilom svega. Nekada je imala za novčić manje, ali uvek za gutljaj snalažljivosti više. Njena radost su bile knjige i članci, u kojima se pisalo o njoj, njene široko – daleko rasute razglednice, fotografije sa ljudima, koji su pokretali svet, stotine pa čak i hiljade poseta i komentara iz knjige utisaka posetilaca, na desetine srdačnih pisama: „Znate još za onu knjižicu.

Imam nećaka a on ima četvorogodišnju devojčicu – ona tako voli Vaše slike i o svemu se raspituje. Sve joj se sviđa. Znali ste da obradujete i malu decu i velike“, piše iz Pariza drugarica J. Valent. „Poznajete svet, i Svetu zemlju, poznajete čak i našu crkvu, našu Slovačku evangeličku a.v. crkvu, naše navike i učenje. Raduje nas to dečije lice. Isus Hrist je rekao: „Ko ne primi carstva Božijeg kao malo dete, neće ući u njega“ – radovala se pismu tadašnjeg sveštenika u Aracu, Ondreja Pećkovskog.

Tako smo se sretno vratili sa našeg nezaboravnog izleta u Kovačicu. Prijateljima i poznanicima pričamo o susretu sa Vama i mladi ili stari, ne mogu da se zasite gledanja Vaših razglednica. A naša Zuzka se samo okreće u onoj lepoj vezenoj bluzi, da bi svima bilo jasno, da u Kovačici znaju da slikaju ne samo četkom, već i iglom. Čovek gladan za lepotom pređe prag Vaše sobe i zaprepašćen ostane bez reči“, nije štedeo na rečima Mihal Lošonski, austrijski urednik slovačkog porekla.

 zuzana_chalupova_15_vLaskala joj je posvećena pažnja. I ona je pažljivo slušala druge u svom vlastitom kuhinjskom ateljeu. Najviše komšinice i žene iz porodice. Upravo kod kuće se osećala – kao kod kuće: Kada su je urednici nakon prvih trijumfalnih povrataka iz Pariza i Versaja pitali da li bi htela da ostane u gradu svetlosti, kao mnogi slikari, brzinom svetlosti je odgovorila: „Ma kakvi, pa tamo su me zvali Šalupova“.

Jako ih je poštovala: „Gde god da smo bili, novinare smo uvek zbunili. Obično smo odlazili na tri nedelje. Moj saradnik i pomoćnik Branislav Grubač je imao adrese i brojeve urednika. Prve nedelje je brzo obilazio množstvo novinara, druge nedelje je već bilo svašta napisano a treće nedelje je bila trma – vrma za slike, često su se prodale jednim potezom“, pričala je kovačičkim slovačkim jezikom slikarka duše i srca.

zuzana_chalupova_19_vSlikala je jedinstvenim stilom. Tokom letnjih vrućina pre nekoliko godina, posetili su Halupovu aktivisti Matice slovačke iz Rače. Zuzana je uveliko spremala izložbu uljanih slika u beogradskom Ruskom domu. Na slikama manjeg formata, nacrtala je fudbalere sa neobičnim sudijom.

Strogog delioca pravde je ukrasila odećom renesansnog romantika a umesto sudijske, dodelila mu zviždaljku kao muzički instrument. „Gunđaju mi, da to ne treba da bude tako“, žalila im se. „Ali to treba da bude tako, to je Vaš pogled na svet oko nas, kao što ste nam pomenuli nekadašnju sliku Kraj rata, gde su padajući buketi iz aviona zamenili uništavajuće granate“, ubeđivao je u suprotno neko od gostiju citirajući Rufusa, da se radi o „svetu predivnih zabuna, bez kojih bi smo bili samo umorni roboti“.

zuzana_chalupova_4_vOstala je sama sobom sve do poslednjih trenutaka života. Takva, kakva je bila, kada je pre više od pedeset godina naslikala svoju prvu „sliku“ na zidu, bojama razređenim u mleku.

Jan Špringelj

Izvor: slovackizavod.org.rs

________________________________________________________________________________

Zuzana_Halupova_3_croppedZuzana Halupova (svk. Zuzana Chalupová; Kovačica, 5. februar 1925 — Beograd, 1. avgust 2001) je bila poznata slikarka naive iz Kovačice, Srbija.

Halupova je bila jedna od najznačajnijih protagonista kovačičke naive skupa sa Martin Jonašem, i njene slike se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama svugde po svetu.

Izlagala je samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu (Pariz, Njujork, Rim, Beč, Bon, Cirih, Kopenhagen, Stokholm, Ženeva, Diseldorf i u drugim gradovima sveta).

Bila je prva žena u Kovačici koje je svoje slike relativno kasno započela da slika, zamenila spretnost najbolje vezilje u selu i koja je svoj vez sama smišljala, sa kistom- ostvarivši svoje snove da sama slika i stvara i u likovnoj umetnosti izgradi vlastiti svet.

Život i delo

Rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici u Vojvodini, kao Zuzana Korenjova (sl. Koreňová) u slovačkoj porodici siromašnog zanatlije stolara od oca Martina i Majke Ane rođ. Galat. Imala je i sestru. Osnovnu školu je pohađala u Kovačici i završila 5 razreda i tu se isticala svojim slikarskim talentom. 1942. godine se udala za Adama Halupu. Oni žive od vinogradarstva i zemljoradnje a imali su i pčele kao i njena baka.

Prvu sliku je naslikala na zidu kuće sa bojama koje je rastvorila u mleku 1948. godine. U svojoj mladosti se bavila vezom i bila je izvanredna vezilja i ovo je kasnije uticalo na njen način dekoracije svojih dela. Radila je i goblene. 1964. godine je radila slike u ulju i sa vodenim bojama i u julu je slovački list „Hlas ľudu“ objavio članak o njoj kao novoj umetnici kovačičke naive. Većinu svojih prvih slika je odmah prodala. Izlaže u zemlji i inostranstvu što je i zasluga poznanstva sa penzionisanim profesorom iz Beograda Branislavom Grubačem koji je cenio njen rad i koji joj je pomogao da se eksponira.

U braku nije imala dece te je u svojim slikama stvorila svet u kojem je bilo puno dece i predstavljanje dečjeg lica je postala osnovna tema u njenom stvaralaštvu. 1969. godine je njen rad zapažen u Francuskoj i Nemačkoj i pojavljuje se u časopisima koje se bave umetničkom tematikom u „ Modernoj reviji“ i „Figaru“ a jedna nemačka kuća joj objavljuje slikovnicu. Slede izložbe u Cirihu, Njujorku a zatim i Londonu i Beču. 1973. godine je slikarku u ateljeu posetio Fransoa Miteran.

Tada počinje da sarađuje sa Unicefom.
1974. godine umire njen suprug Adam. U daljem vremenu izlaže kao iskusna umetnica u Evropi i u mnogim zemljama sveta. Svoje slike je u dobrotvorne svrhe poklanjala Unicefu, Unesku i Crvenom krstu.

U sredu,  1. avgusta, 2001. godine u Beogradu posle kraće bolesti je u 76. godini života preminula i sahranjena je u Kovačici.

Karakteristike njenog opusa

Najčešće je slikala prizore iz svakodnevnog života i rada, kao hranjenje živine, pranje rublja, mužu krave, okopavanje kukuruza i druge poslove koji se odvijaju na selu. Na slikama se primećuje narativni slikarski izraz i tako uz pomoć brojnih figura koje smešta u seoski pejzaž, vedutu ili sobu priča događaje iz seoskog života njenih sunarodnika Slovaka. Narčito kada slika sobe ona koristi svoja iskustva vezilje da bi dekorisala svoje slike.

Po pravilu sve njene figure su dečjeg lica i odrasli samo su oni malo veći i imaju brade i brkove. Bila je religiozna, skupljala je Biblije i dobro poznavala Sveto pismo i slikala je na ove teme. Na slikama sa religioznom tematikom i sveci i ličnosti iz Biblije su takođe dečjih lica sa brkovima i bradama. Likovni svet Zuzane Halupove je izmišljeni dečji svet u kome postoje samo deca puna optimizma i sreće i oni predstavljaju njen kosmos i umetnički univerzum.

Slike Zuzane Halupove redukuju prostor i deluju površinski i ako se ona trudi da predstavi dubinu prostora u perspektivi. U savremenoj umetnosti se postepeno izgubio interes za predstavljanje prostora a izgubljeni prostor korespondira sa njenim idealnim svetom koji je stvorila;svetom punim dece. Zuzana ili kako su je zvali „majka Zuzana“ se trudila da stvori i prikaže jedan optimističan bolji svet u kome postoje ljudi dečjih lica, koji je bolji i srećniji.

Odlikovanje Ćirilo i Metodije

Zuzana Halupova ponela je visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najveće priznanje koje Matica slovačka iz Bratislave dodeljuje uspešnim Slovacima u dijaspori. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.

Reference
1. Zuzana Chalupová, Galeria Babka, Kovačica 1994.
2. Svet kovačického insitného umeniia, Vladimír Valentík Kultúra Báčsky Petrovec 2002.
3. Kovačickí maliari v ramci trienále INSITA 97 Trenčín 1997.
4. Zuzana Halupova, Srđan I.Šajn, Beograd 1986.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr/

_________________________________________________________________________________

FotoPlus

 

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRVO PISMO MARIJI, LEONID ŠEJKA…

tamoiovde-logo

Prvo Šejkino pismo Mariji Čudini

Draga Marija Čudina,

šejkado sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem — svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? — ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem.

Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je predamnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor.

Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč. »Tko od nas nije zauvek stranac i sam.« Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam — jednom, bilo kakvom, Vašem pismu.

Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ime nešto što mi je blisko. »Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja…« »nagnuta pustinja«… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno.

O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.
Najzad da se predstavim i dopišem adresu

Leonid Šejka

V. P. 9775
Titovo Užice

Izvor: darkocvijetic.blogspot.rs


Povodom godišnjice smrti Leonida Šejke

Na današnji dan, 15. decembra 1970. godine u Beogradu je umro slikar i arhitekta Leonid Šejka. 

Priredio: Bora*S


GALERIJA


SMRT LEONIDA ŠEJKE

Umro je Šejka, duša Medijale, slikar Faustovih iskušenja, i čudesno bogatih skladišta, pisac knjige Traktat o slikarstvu (za koju je dobio godišnju nagradu Nolita za 1965), u kojoj je težnja za celovitošću osnovna opsesija, u kojoj se strasno traga za sintezom klasičnog i modernog. Istorija našeg modernog slikarstva već je dala svoj sud o njemu, ali će ta istorija, sada, morati da se pozabavi Šejkom, još jednom, i da ga stavi na pravo mesto: među vrhove našeg i evropskog slikarstva, među one retke koji su u svom opusu bili najbliže modernom senzibilitetu i najbliže sintezi.

Kroz studije arhitekture, i starih flamanskih majstora, Šejka otkriva čudesne mogućnosti perspektive i prostora, da bi uskoro počeo da te prostore raslojava, obasjavajući ih nekim onozemaljskim suncem i dahom tajanstva, nekom intelektualnom i istovremeno lirskom klimom koja zari iz svih njegovih slika, koja je prisutna u svim njegovim crtežima, i onim najmanjim, crtanim na kutijama cigareta, kao i u onim, najnovijim, gde u jednoj novoj tehnici, multiplikacije i op-arta i nove figuracije, postiže isti pikturalni i intelektualni efekat nekog borhesovskog au delà. Jer čega god se dotakao Šejka, sve se pod njegovom rukom zaodevalo duhom tajanstva i mašte.

Učenik Berđajeva i egzistencijalista, on je išao kroz život kao mudrac, kao stari mudraci: pomiren sa smrću i izmiren sa životom: imajući u svom kratkom i bogatom životu kao jedinu prtljagu svoje duhovno bogatstvo, svoju umetničku savest i svoju beskrajnu dobrotu mudraca.

(1970)

Danilo Kiš: Smrt Leonida Šejke. – Politika. LXVII: 20547 (17. decembar 1970) 12.

Izvor:www.danilokis.org :: varia ::


Leonid Šejka (1932 — 1970) je bio jugoslovenski arhitekta i slikar.

Bio je jedan od osnivača umetničke grupe Medijala i učestvao je na svim izložbama grupe do 1970. godine. Njegova dela bliska su nadrealizmu a na njima je zastupljena bogata simbolika i duboka intelektualnost.

Leonid_Šejka

Leonid Šejka, slikar

Biografija

Leonid Šejka, rođen je 24.04. 1932. godine u Beogradu. Posle završene Ruske osnovne škole, četiri razreda gimnazije i srednjotehničke škole (odsek arhitekture) 1949., diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. godine[1].

Slikarstvom se bavio od 1950. godine. Bio je jedan od osnivača i teoretičara grupe Baltazar, koja je prerasla u grupu MEDIALA 1957. god. Od 1961. bio je član ULUS-a.

Prvi put grupno izlaže 1953. godine, a prvu samostalnu izložbu priredio je u beogradskoj Galeriji Grafički kolektiv, 1958. godine.

Šejka je radio i skulpturu, zatim objekte, ilustracije knjiga, scenografiju, a bavio se i vanlikovnim eksperimentima i teorijom. Pored niza članaka publikovanih u časopisima (Vidici, Polja, Razlog, Danas, Student i Umetnost), objavio je Traktat o slikarstvu za koji je 1965. godine dobio Nolitovu nagradu.

Izgradio je vrlo složeno delo koje polazi od iskustva nadrealizma i dadaizma, da bi od 1960. formirao individualni izraz u kome je bio posebno zaokupljen problemom uloge predmeta u strukturi slikarske predstave.

220px-L.Šejka_Terasa_tigra_1969

Leonid Šejka: Terasa tigra (1969)

Učestvovao je u radu likovnih kolonija u Sićevu 1966. i u Počitelju 1969. godine. U leto 1967. putuje u Minhen, Salcburg i Bern; a u proleće 1968. u Cirih i Frankfurt, da bi preko leta iste godine obišao Italiju sve do Napulja i Pompeje. Do kraja života boravio je u Cirihu, Bernu i Parizu a putovao je i u Englesku i Holandiju.

Izlagao je na 72 kolektivne izložbe širom Jugoslavije i inostranstvu i imao je 15 samostalnih izložbi u Beogradu, Minhenu, Cirihu, Bazelu i Bernu u periodu od 1958-70. godine.

Šejkin opus se može podeliti u pet osnovnih tema kojima se bavio: – „Multiplikacija predmeta“, „Đubrišta“, „Skladišta“, „Enterijeri“ i „Mrtve prirode“.

Umro je u Beogradu, 15. decembra 1970. godine.

Mediala
Godine 1957. sa grupom slikara — osnovao je grupu „Mediala“. koju su predstavljali mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori. Svim članovima Medijale bila je zajednička jedna jedina ideja: beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene sveukupne moći.

Članovi Mediale su bili: Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Kosta Bradić, Uroš Tošković, Miodrag Dado Đurić, LJuba Popović, Vladimir Veličković, Milić Stanković, Milovan Vidak, Svetozar Samurović i Vladan Radovanović.

Prva izložba pod nazivom „Medijalna istraživanja“ održana u galeriji Grafički kolektiv a izlagali su Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Vladan Radovanović.
Grupa Mediala je imala 12 izložbi.

Bibliografija
1. Leonid Šejka, Traktat o slikarstvu, Nolit, Beograd, 1964.,
2. Leonid Šejka, Grad-Djubrište-Zamak, Književne novine, Beograd, 1982.

Izvor: sr.wikipedia.org


ZNAMENITE SRPKINJE…

tamoiovde-logo

 Ljubica Cuca Sokić

 U 38. godini postala član SANU

Učila je od Zore Petrović, čiji je atelje u potkrovlju Kolarčeve zadužbine i nasledila. Usavršavala se u Parizu, ali se vratila Beogradu

20-ljubica-(2)_620x0U SRPSKU akademiju nauka i umetnosti ušetala je kao treća žena slikar. Učinila je to sasvim tiho. Možda još tiše od svojih velikih prethodnica, Katarine Ivanović i Zore Petrović. A imala je samo 38 godina…

Ljubica Cuca Sokić bila je omiljena među kolegama, poštovana među studentima, voljena među ljubiteljima umetnosti. Govorili su joj kako njene slike umiruju, a ona da i njima, kao i svemu što radi, pristupa sa neizmernom čestitošću. Nikada se nikome nije zamerila, pa i kada je imala na koga i zašto da se ljuti, radije je ćutala, nego ružno govorila.

Ljubica je rođena 9. decembra 1914. godine u Bitolju. Prvi svetski rat je odredio mesto njenog rođenja, jer se zbog njega njena trudna majka Ruža sklonila iz Beograda u Makedoniju, a potom u Niš. Oca Manojla, novinara i vlasnika „Pravde“, koji se povlačio preko Albanije, nije videla do četvrte godine. Kasnije se prisećala kako je saonicama došao do njihove kuće, padao je sneg, a ona je samo stajala na prozoru i gledala ga zbunjeno. Prišao joj je, zagrlio je i podigao uvis, a ona mu je tiho rekla: „Ja tebe znam sa slike“.

Nežni i topli roditelji su je puštali da leti na krilima bezbrižnog detinjstva. Devojčica koja još nije znala da piše, crtala je po trotoaru, na papiru i tarabi. Tek što je položila malu maturu, pažnju joj je 1930. godine privukao oglas u novinama, poziv na prijemni ispit za Umetničku školu. Znatiželjna Cuca odlazi da proba, a iz zgrade izlazi kao primljena učenica, koju je komisija jednoglasno proglasila vanredno talentovanom. Prisećala se kasnije kako ju je slikarstvom najverovatnije „zarazila“ Zora Petrović, njena nastavnica crtanja u Drugoj ženskoj gimnaziji.

– Blok pod miškom, čas crtanja, Zora Petrović, šetnje sa njom – bile su to Ljubičine asocijacije na trenutke koji su je uveli u svet slikarstva, a da toga nije bila ni svesna.

20-ljubica-(1)Zorin atelje u potkrovlju Kolarčeve zadužbine je nasledila 1960. godine, što joj je, kako je priznala, bio najsrećniji dan u životu, jer deceniju i po pre toga nije imala prostora za rad. Do njega je dva puta dnevno dolazila od obližnje Makedonske ulice, u svetlobraon kaputu i sa beretkom na glavi tokom hladnih dana.

Pored nje je radila Beta Vukanović, kod koje je završila nastavnički tečaj, posle kojeg se usavršila na akademskom kod Ivana Radovića. Potom je 1936. godine, gladna znanja i željna promena, krenula tamo gde sve vri od umetnosti – u Pariz. Stigla je na dan Sezanove retrospektive, pa je sve vreme provela u galeriji.

Tri godine je radila, učila i stvarala u gradu na Seni, izlagala sa grupom jugoslovenskih slikara, u kafanama sretala mnoge umetničke „gromade“ poput Pikasa, družila se sa Levijem, atelje delila sa Borom Baruhom… Ali, vratila se Beogradu i počela da radi na prvoj samostalnoj izložbi slika, grafika i crteža, koja je organizovana u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, a tamo je kasnije često izlagala.

Profesor Jovan Bijelić je njoj i njenim kolegama sa klase predložio da osnuju grupu, kako bi im slike lakše stizale do galerija. Tako je nastao „Deseterac“ ili „Desetoro“, ali pojedini članovi su stradali u Drugom svetskom ratu. Nemci su već na početku okupacije proterali Ljubicu i njenu porodicu iz Vlajkovićeve ulice u Beogradu i tu se više nikada nije vratila, jer su joj dom posle rata oduzeli komunisti. Sa tugom, ali bez trunke mržnje, pričala je kasnije kako joj je u toj kući ostalo mnogo uspomena, pa i knjiga „Alisa u zemlji čuda“, koju joj je majka čitala kada je bila mala.

Ljubica je volela decu i ilustrovala knjige za njih u „Poletarcu“ i „Pioniru“, govorila je da su oni najiskreniji kritičari. Uživala je da gleda studente na Akademiji likovnih umetnosti, gde je predavala od 1948. do 1972, ali nikada nijednog nije želela da izdvoji jer je verovala da je svako od njih poseban. Kada su već stasali u slikare, imala je običaj da na izložbama razmenjuje slike sa njima. Govorila im je da je Ivo Andrić bio u pravu kada je rekao da zavidi slikarima na sreći da budu usamljeni i nezavisni.

Volela je da se vraća Parizu, ali je na svojim slikama najviše pokazivala ljubav prema Beogradu. Na platnu i sa kičicom u ruci svedočila je o njegovim lepotama, koje su se neretko mešale sa sremskokarlovačkim, jer je bila očarana ovim mestom.

Nikada nije zasnovala porodicu i nije se kajala zbog toga, zato što je njen kredo bio da zbog jedne ljubavi čovek mora da se odrekne druge. A, ona je izabrala slikarstvo i bila mu je odana do poslednjeg dana. Umrla je u 95. godini, 8. januara 2009, sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. Sve što je stvorila zaveštala je muzejima i galerijama širom zemlje.

NAGRADE
KADA je 1995. godine dobila nagradu iz fondacije „Vladislav Ribnikar“, priznala je da je bila srećna i da joj je telefon tog dana zvonio kao nikad pre. Dve godine pre toga ju je obradovala „Vukova nagrada“, a u njenoj biografiji su ispisane još Gran pri Prvog bijenala jugoslovenske minijaturne umetnosti, priznanje „Boža Ilić“ i mnoga druga državna i lokalna.

Tatjana Loš

Izvor: novosti.rs

________________________________________________________________________________________

Slikarstvo Ljubice Cuce Sokić na primerima iz Zbirke MSU

Umetnički opus Ljubice Sokić (Bitolj, 1914) pruža savremenoj istoriji umetnosti višestruke mogućnosti iščitavanja, najpre mogućnost sagledavanja njenog individualnog doprinosa genezi intimističkog slikarstva usvojenog svojevremeno u krugu intimista tridesetih godina prošlog veka a kasnije razvijanog u posleratnim decenijima na krajnje ličan način; potom kao mogućnost istraživanja jednog od aspekata ženskog stvaralaštva; zatim sagledavanjem kroz kratkotrajnu, ali važnu delatnost za ocenu stanja umetničke scene uoči Drugog svetskog rata, u grupi Desetorica, osnovanoj 1940. (Bogdan Šuput, Jurica Ribar, Danica Antić, Dušan Vlajić, Nikola Graovac, Bora Grujić, Milivoje Nikolajević, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović), a čiji su preživeli članovi u posleratnim decenijima imali vidnu ulogu u održavanju i funkcionisanju kontinuiteta međuratne i posleratne jugoslovenske umetnosti XX veka.

Baveći se prvom od navedenih mogućnosti sagledavanja ovog opusa, uočavamo da je vreme nastanka, period sredine tridesetih godina, kad se domaća umetnost polarizuje i na ideološkoj osnovi raslojava između larpurlartističke linije oličene kroz dominaciju ekspresionizma boje i nešto umereniju, više poetizovanu liniju intimističke umetnosti, nasuprot društveno angažovanoj liniji slikarstva koja odbacuje larpulartističku poetiku savremenika.

U ovako polarizovanom umetničkom kontekstu pojavljuje se i slikarstvo Ljubice Cuce Sokić, viđeno na prvoj samostalnoj izložbi priređenoj 1939. u Paviljonu Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu, posle trogodišnjeg boravka u Pariza između 1936. i 1939.

Na ranim radovima Pijaca (1937) i Dvorište (1937), pored za intimizam tematskog bogatstva koje Cuca donosi, zapaža se i diskretno zanimanje za socijalono okruženje, zaintresovanost za sam fizički rad (Pijaca), ili pak kao na drugom primeru Dvorište, gde monotona tekstura zidova naglašava egzistencijalnu otuđenost, neku vrstu urbane klaustrofobije. Ta vrsta socijalne angažovanosti u posleratnim decenijama razvoja u potpunosti će se ne samo izgubiti, već sasvim učvrstiti u jednom sasvim suprotnom, parnasovskom odnosu prema umetnosti. I mada je to period formiranja ličnog izraza period opreznog ispitivanja vlastite sposobnosti i granica usvajanja modernističke sintakse, a čija se postupnost može pratiti do 1956, već na ovim ranim radovima Cuca u bitnoj meri definiše okosnicu daljih likovnih istraživanja, posvećenu pre svega uspostavljanju ravnoteže između racionalnog, strukturalnog pristupa predmetu i sistematskog istraživanja njegovih pikturalnih vrednosti.

Nakon kratkotrajnog, uslovno shvaćenog postkubističkog perioda ( Mrtva priroda sa stolom, 1960, Velika mrtva priroda ili pored prozora, 1961.) i iskustva u razgrađivanju predmeta na dvodimenzionalne površine, kao i redukovanje palete na suptilni izbor sivih, zelenih, smeđih i plavo-ljubičastih tonova, započinje period odlučnog prečišćavanja plastičkog sloja dela. Istovremeno to je i utvrđivanje vlastite pozicije u odnosu na tradiciju visokog modernizma i težnju ka čistoj pikturalnosti kao suštini moderne slike.

Potiskivanje predmeta, apstrahovanje do nivoa postavljanja čistih bojenih površina, nedvosmisleno se može pratiti na seriji mrtvih priroda iz sedamdesetih godina (Uspravna kompozicija u zeleno-plavom, 1971,Kompozicija A u plavom 1970), gde je proces apstrahovanja izveden redukcijom svega mimetičkog, stvrajući dela najbliža Grinbergijanskom formalizmu. Stroge površine odvojene su čvrstim ivicama, dosledno naglašavajući čistu formu. (Velika kompozicija, 1970).

Međutim slikarstvo Cuce Sokić nikada neće biti u potpunosti lišeno asocijativnosti, niti će proces apstrahovanja biti izveden do krajnjih granica i usvojen kao isključivi umetnički koncept, a što se podrazumeva pod odrednicom visokog modernizma.

Brojni primeri sa motivom Sremskih Karlovaca, Ečke, Dorćola govore o intenciji autora, da se jednom pronađena struktura dela, zadrži i varira sa različitim pikturalnim rešenjima (naročito je karakteristična serija Dorćola rađena devedesetih godina, a koja je u posedu autora), i to vraćanje određenom motivu, želja za bogaćenjem asocijativnosti ispoljava se kao svojevrsna bliskost i potreba da predmeti razviju međusobnu usredsređenost, bez obzira na odsustvo ljudske figure. Specifičnu vrstu bliskosti sa posmatračem, umetnica ostvaruje i upotrebom određenih formata dela, (najčešće 50x46cm), ostajući u granicama srednjeg formata, retko prelazeći u veće dimenzije.

Hronološki posmatrano slikarstvo Ljubice Sokić ispisuje evolutivnu liniju srpske moderne umetnosti XX veka, koja bi se najtačnije mogla odrediti terminom umerene apstrakcije. Po svojoj suštini ono nosi odlike modernog projekta jer »estetski prostor postaje privilegovano mesto za kretanje individue prema punom samoostvarenju.Takav model pruža umetnička aktivnost, shvaćene sada kao postupak koji u sebi nalazi motivacije i svrhovitost i koji preuzima, upravo zbog toga, značenje delanja u kojem se stvaralačke sposobnosti subjekta slobodno i potpuno razvijaju.» (Filiberto Mena)

Svetlana Jovanović,
viši kustos

Izvor: artmagazin.info

___________________________________________________________________________________________

GALERIJA


Izvor fotografija: kulturniheroj.com/artmagazin.info

_______________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S