SLAVNE INDIJANSKE POGLAVICE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________

„Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku, belac će shvatiti da ne može da jede pare.“

Starosedeoci Severne Amerike greškom su dobili ime Indijanci jer su Evropljani verovali da su stigli u Indiju. Da ironija bude veća, kolonizacija ne bi ni uspela da „divljaci“ nisu pomogli doseljenicima da prebrode prvu zimu. Američke urođenike, kojih je bilo oko 10 miliona, belci su proglasili životinjama vodeći rasprave da li uopšte imaju dušu! Rat doseljenika i starosedelaca je trajao sve do kraja 19. veka, do kada su bili istrebljeni, pobeđeni ili utopljeni u novu američku naciju. Iako ih je danas manje od tri miliona, njihov duh je preživeo i dan-danas se prepričavaju pobede poslednjih ratnika koji su pokušali da sačuvaju način života svog naroda.

1. LUDI KONJ (1840-1877)

Tri žene umesto odlikovanja

Najslavniji indijanski vojskovođa poglavica Oglala Lakote bio je strah i trepet među vojnicima američke vojske. Postao je pravi gerilac koji je navlačio bataljona u klance, često glumeći povredu ili beg koji bi osilio vojnike da pojure za njim.

Još u mladosti se pokazao kao vešt ratnik. Dok je bio u lovu, savezničko selo je napao neprijatelj. Uspeo je da ga odbrani sa šakom ratnika zasluživši čak tri žene! Tada je još bio poznat kao Čaoha (U Divljini), ali njegova sposobnost vojskovođe stavila ga je na čelo ujedinjenih plemena, ispunivši predskazanje koje je sam prorekao u viziji još kao mladić. Američka vojska je pretrpela seriju gubitaka, svaki put dotučeni do nogu. Najpoznatija pobeda je bila nad generalom Kasterom.

2. DŽERONIMO (1829-1909)

Lobanja umesto pehara

Poznat kao Gojale (Onaj Koji Zeva), najpoznatiji je poglavica plemena Apači. Više od 30 godina se uspešno borio protiv meksičke i američke vojske. Kad je meksička vlast ponudila pare za skalpove Apača, Džeronimo je otpočeo surove napade. Iako uhapšen 1886. i smešten u rezervat, doživeo je 80 godina.

Čak je prešao na hrišćanstvo, ali su ga zbog kockanja izbacili iz Crkve. Preživljavao je prodajući razglednice i suvenire. Harlin Džeronimo, direktan potomak Džeronima, tužila je neslavnu organizaciju „Lobanja i kosti“ da su ukrali lobanju i nekoliko kostiju iz Džeronimove iz grobnice. Priča se da je među članovima i Džordž Buš, a da im lobanja služi kao pehar. Vođe Apača su 2000. imale dogovor da povrate mošti velikog ratnika u razmenu za kompromitujuće fotografije ceremonija ovog tajnog društva. Na kraju su dobili lobanju indijanskog deteta!

3. BIK KOJI SEDI (1831-1890)

Završio u cirkusu

U detinjstvu se zvao Slonhe (Spori), da bi zaslužio drugo ime kao duhovni vođa i poglavica Sijuksa. U najslavnijoj bici indijanskih ratova kod Litl Big Horna pobedio je pukovnika Kastera. Ipak su ubrzo morali da pobegnu u Kanadu. Bik Koji Sedi vratio se nekoliko godina kasnije, dobivši pomilovanje od američke vlade.

Ostatak života je proveo u cirkusu Bafalo Bila, gde je glumio sebe za šaku dolara i, kako se priča, psovao posetioce na svom jeziku. Ubijen je u rezervatu kada je vlada pokušala da ga uhapsi, verujući da je povezan s ustaničkim pokretom Ples duhova. Ipak je umro kao ratnik i ubio 12 vojnika pre nego što je poginuo. Dve nedelje kasnije američki vojnici su kod mesta Vunded Ni (Ranjeno Koleno) popalili čitava sela Sijuksa, pobivši i žene i decu. To je bio jedan od najokrutnijih pokolja u istoriji Amerike koji je konačno ugušio svaki otpor ratnika.

4. ONAJ KOJI KOCKA NA DVA ULOGA (1743-1807)

Divljak s fakultetom

Tajendenega (Onaj koji kocka na dva uloga) ili Džozef Brant, engleska varijanta imena koje je prihvatio, bio je najpoznatiji poglavica Mohoka i svog vremena. Prozvali su ga monstrumom zbog pokolja doseljenika na teritoriji koja je pripadala njegovom plemenu. Od 15. godine borio se u francusko-indijanskom ratu zaradivši srebrnu medalju za uslugu od Britanaca, koji su tada zastupali prava Indijanaca.

Čak je završio fakultet u Dartmutu gde se oženio sa belkinjom. Diplomatski je koristio neslogu između Francuza i Britanaca da osigura koncesije za svoj narod. Želeo je da obezbedi miran i bezbolan prelazak iz jedne kulture u drugu. Nije doživeo da njegovim sunarodnicima bude zabranjeno da pričaju svoj jezik u školama gde su prisiljeni da postanu hrišćani.

5. TUPI NOŽ (1820-1879)

Celo pleme istrebljeno

Tupi Nož je ime koje je dobio kao mlad ratnik kad je uspeo nožem da ubije grizlija. Čejeni su poticali iz hladnih i suvih predela Montane i severne Dakote, a smestili su ih u rezervat u ravnici gde su vladali vlaga i vrelina. Našli su se u predelima u kojim su divlje životinje gotovo istrebljene. Malarija je desetkovala pleme, a vlada im je obezbeđivala samo kosti, i to nedovoljno.

Jednog dana Tupi Nož je odlučio da se vrate u zavičaj, ali su ih usput opkolili vojnici i sproveli u tvrđavu Robinson. Muškarci su bačeni u zatvor, a žene su držane u logoru. Očajne Indijanke pozvale su muškarce da umru u borbi jer je pleme ionako umiralo. Doturile su im nešto pušaka i noževa. Borili su se dok im je nestalo municije, a onda su ustali i ponosno poginuli. Majke su čak podizale svoju decu u vazduh da bi bila ubijena. Tako su izginuli Čejeni.

6. MALA VRANA (1810-1863)

Skalp u muzeju

Poglavica Mala Vrana bio je poznat kao jedan od najboljih lovaca u svom plemenu. Veoma mlad je postao vođa plemena, ali je već imao veliko ratno iskustvo.

Ipak, načinio je najveću grešku u životu kao diplomata (mada je imao samo 21 godinu), kad je potpisao sporazum o ustupanju teritorije belcima. Mala Vrana je već neko vreme optuživan za sve nesreće svog plemena i nadao se da će povratiti ugled i bar deo teritorije ukoliko ih bude lično predvodio u ratu protiv belaca. U to vreme vodio se građanski rat, pa je borba bila bespoštedna. Poginuo je u pokušaju da se ušunja u Sent Pol i sa gradonačelnikom Remsijem sklopi primirje. Telo poglavice, kome je navodno puška opalila sama, identifikovano je zahvaljujući dva puta polomljenoj ruci. Ta ruka i poglavičin skalp i danas se mogu videti u zbirci Istorijskog društva Minesote.

7. CRNI JASTREB (1767 – 1838)

Kosti na izložbi

Ubio je čoveka pre svog 15. rođendana. Kada je napunio 18, već je predvodio više ratnih pohoda. Iako nije bio sin poglavice Sauk plemena, postao je vođa zahvaljujući sposobnosti da predvodi ratnike.

Njegovo pleme je po zakonu imalo pravo na teritoriju u Ilinoisu, ali su belci nisu poštovali dogovor i nastavili su da naseljavaju njihovu zemlju s prećutnom podrškom države. Ubrzo je planuo rat.

Abraham Linkoln se proslavio upravo hapšenjem Crnog Jastreba, ali tek posle ujedinjenog podviga milicije Ilinoisa , teritorijalne vojske i rečne mornarice. Posle njegove smrti, mošti su ukradene i postavljene na izložbi.

8. CRVENI OBLAK (1822-1909)

Krvav trag belog čoveka

Kao jedan od najuspešnijih indijanskih vojskovođa, Crveni Oblak je predvodio više od 2.000 Arapaho, Sijuks i Čejena. Rat koji je trajao dve godine završio se povlačenjem američke vojske sa Lakota teritorije (današnji Vajoming i Montana).

Crveni Oblak ih je potukao da su vlasti molile za primirje uz obećanje da će se povući i da se nikada neće vratiti na njihovu teritoriju. Naravno, čim su se ratnici vratili u sela, dogovor je prekršen. Crveni Oblak je otišao da pregovara sa generalom Grantom, ali je morao da prihvati život u rezervatu. Ipak, do kraja života se borio za prava Indijanaca.

Jednom je rekao: „Kada je beli čovek došao u moju zemlju, ostavio je iza sebe krvav trag.“

9. KINTPUAŠ (1837-1873)

Ubio američkog generala

Poglavica Modok plemena na teritoriji današnje Kalifornije i Oregona, Kintapuaš ili, kako je nazvan, Kapetan Džek, koristio je gerilsku taktiku! Kad su proterani sa svoje zemlje i smešteni u Klamat rezervat, Kapetan Džek je shvatio da se njegovom narodu loše piše i organizovao je vojni pohod da povrati zemlju svojih predaka. Kad se vojska pojavila 1872, Modok je predvodio napad i izašao iz bitke bez i jednog izgubljenog ratnika.

Na dan potpisivanja mirnog sporazuma, belci su pokušali da ga prevare, međutim, Kintpuaša je poput revolveraša potegao pištolj i ustrelio generala Kanbija lično.

U indijanskim ratovima ovo je bio jedini slučaj u kome je ubijen general američke vojske.

10. AHAJA (1710-1783)

Sto Španaca za večna lovišta

Ahaja, poznat po nadimku Čuvar Krava, bio je jedan od najratobornijih vođa Indijanaca koji je svoju ratničku energiju usmerio na Špance koji su tada vladali Floridom, njegovom domovinom. Kao mladi poglavica Seminola naselio je Pejns preriju bogatu stokom, tako zaradivši nadimak.

Još u detinjstvu je doživeo svirepost konkvistadora koja je rasplamsala njegovu mržnju. Toliko ih je prezirao, da je proglasio ubistvo 100 Španaca kao uslov za ulazak u večna lovišta.

Na samrti je priznao da je ubio njih 86, moleći sinove da ubiju još 15 u njegovo ime i obezbede mu zagrobni život.

Izvor:vesti-online.com

                                                 EMOTIONAL  SUPPLEMENT 

Sad reka ćuti ili još gore, rumene usne kad ne zbore…

---

Priredio: Bora*S

PESNIČKI ROMANTIZAM LORDA BAJRONA…

---

Na današnji dan,  22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles, rođen je lord Bajron

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 – 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain.

Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika.

Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula“.

 Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja“. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva.

Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

 Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809 – 1811, i upravo na tom „velikom putovanju“, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

 Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom „istočnjačkih priča“ u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda, Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

 Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem.

Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

 Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja“ iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

 Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

 Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

 Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

 Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov „svetski bol“, i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

 Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.        

Izvor:www.lektire.me

---

KAD RASTASMO SE TADA

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.