MAJKA OTADŽBINA ZOVE…

tamoiovde-logo

Spomenik “Majka otadžbina zove” – Volgograd, Rusija

Na Mamajev Kurgan brdu iznad ruskog grada Volgograda (nekadašnji Staljingrad), uzdiže se jedna od najvećih statua na svetu – čuvena Majka otadžbina zove, podignuta u znak sećanja na legendarnu Staljingradsku bitku. Smatrala se najvećom građevinom na svetu, a danas je zvanično “sedmo čudo Rusije”.

Davne 1967. godine, kada je završena nakon osam godina izgradnje, proglašena je čak za najvišu građevinu na svetu, koja je tada bila poslednja tzv. nereligijska statua koja je smatrana najvišom. Od tada njena okolina postala je cilj brojnih turista i poštovaoca sećanja na bolne uspomene iz Drugog svetskog rata, ali i na slavu nekadašnjeg SSSR.

Statua je visoka 52 metra, a recimo sam mač “kog u ruci drži žena” dugačak je čak 33 metra. Kompleks je projektovao ruski arhitekta Nikolaj Nikitin, ali je autor skulpture čuveni vajar Jevgenij Vučetič, umetnik srpskog porekla (Jevgenijev otac Viktor bio je rodom Srbin iz Crne Gore). 

Zbog svog karakterističnog izgleda, tj. neobičnog stava sa mačem u desnoj ruci podignutim u vis, skulpturu smatraju inžinjerski jednom od najsloženijih. Statua je nešto malo niža od poznatijeg Kipa slobode u Njujorku, ali je zato duplo viša od statue Isusa iznad Rio de Žaneira. Majka otadžbina zove je sa postoljem visoka impozantnih 87 metara. Od vrha brda Mamajev Kurgana, pa sve do podnožja sahranjeni su poginuli borci u Staljingradskoj bici. Memorijalnim kompleksom dominira statua koja je uspomena na 34.505 vojnika stradalih za oslobođenje pomenutog sovjetskog grada.

Do statue vodi 200 granitnih stepenika koji su simbol 200 dana krvave borbe, a pored je smešteno i 35 spomen granitnih ploča na heroje Sovjetskog Saveza. Pamti se da je izgradnja statue bila vrlo složena, da je utrošeno oko 5500 tona betona i oko 24000 tona gvožđa. Temelji su ojačani nanošenjem oko 150.000 tona zemlje. Takozvani kostur od armiranog gvožđa koji je “srž skulpture”, pridržava se zategnutim sajlama koje su smeštene unutar statue, a svaka od tih sajli težila je oko 60 tona. 

Iako se motiv “žene koja pokretom mačem poziva u boj” nalazi na daleko čuvenijoj Trijumfalnoj kapiji u Parizu, i to u okviru skulpturalne alegorije pod nazivom Marseljeza, pretpostavke su da je statua kod Volgograda kao inspiraciju imala legendarnu antičku skulpturu Nike sa Samotrake – boginje pobede.

Izvor: Dnevna doza geografije

____________________________________________________________________________________________

 

ZALEĐENI TALASI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________

Fascinantan prizor:  Zaleđeni talasi na obalama Južnog pola

uskawqwnews_15664Zamislite ogroman talas, koji umesto da se razbije o obalu, samo ostane zamrznut kao velika, plava skulptura od leda.

Upravo to se dešava na večno zavejanom Antarktiku.

Francuski astrofizičar Toni Travouilon je tokom svog putovanja po najhladnijem mestu na svetu, Antarktiku, imao priliku i da vidi ovaj neobičan prizor: Velike talase koji su se zaledili kada su dostigli svoju najvišu tačku.

Umesto da se u sekundi razbiju o obalu Južnog pola, ovi talasi će zauvek ostati zamrznuti u vremenu poput ogromnih, plavih skulptura od leda.

_____________________________________________________________________________________________________(news)

t1prpt2ili

NAJVEĆA PODVODNA IZLOŽBA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

Umetnik Džejson Dekeris Tejlor poznat je po prelepim skulpturama koje spušta u okean. On se nada da će njegova dela na posletku služiti kao dom vodenim stvorenjima i da će tako pomoći očuvanje koralnih grebena.

Tejlor sada radi na seriji „kuća iz predgrađa“ koje će služiti kao prava staništa ribama i drugim morskim stvorenjima.

Prvu izložbu imao je 2006. u Molinere zalivu kada je potopio 65 skulptura i skrenuo pažnju na ugrožene koralne grebene.

Pošto je njegov trud urodio plodom, otvoren je i veliki podvodni muzej Museo Subacuatico de Arte, projekat koji je finansirala vlada Meksika.

Do sada je izloženo oko 500 skulptura, ali u planu su hiljade novih.

Tejlor se nada da će njegov veštački greben pomoći da se podigne svest o značaju očuvanja životne sredine, kao i da će turisti privučeni njegovim radom manje posećivate prirodne koralne grebene.

On skulpture pravi od posebnog pH neutralnog cementa koji ne narušava prirodno okruženje životinja. Tejlor zna da će se one vremenom menjati, a taj proces zabeležio je poslednjom kolekcijom pod nazivom „Tiha evolucija“ (Silent Evolution).

Na priloženom snimku možete pogledati kako to izgleda.

Izvor:B92

_________________________________________________________________________________________________________________

TRAŽENJE NEČEGA U NEČEMU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da.

Bila je to jedinstvena izložba.

Dvojica zaljubljenika u prirodu, pozajmili su deo njene lepote i darove koje nam pruža na svakom koraku ili pri svakom pogledu, pretočivši je u umetničke forme. Svako na svoj način.

Petar – Pera Lazarević i Ljubiša Horvat priredili su od 14. do 16. marta zajedničku izložbu u improvizovanoj galeriji na Stadionu za male sportove u Boru.

 Pružili su nam tako zaista neobično prijatnu mogućnost i iznad svega, zadovoljstvo da nekoliko dana uživamo u slikama i umetničkim figurama od kamena i drveta.


Pera je posvećenik planinarenja. Zaljubio se u lepotu i draži planina još davne 1958. godine a ta zaljubljenost je prerasla u pravu, bezuslovnu ljubav, koju neguje sa strašću za sebe, ali je tom emocijom nesebično „zarazio” na destine drugih.


Crtanje i slikanje je voleo još u danima dečačkim. Ruskinja Zora Krasidskaja, njegova nastavnica, prepoznavši talenat i tu ljubav u njemu, podučavala ga je  i hrabrila. A onda, ni sam ne zna, kako i zašto tu ljubav je negde usput „zaturio”, potisnuo ili šta već.

No, da prave ljubavi nikad ne umiru, pokazalo se i u ovom slučaju. Pre nekoliko godina, nakon penzionisanja, oslobođen egzistencijalnih obaveza, postao je, kako mi reče, „milioner vremena” i ta, negde potisnuta ali tinjajuća ljubav, je izbila kao lavina.

Ovom prilikom je predstavio 16 ulja na platnu, pod nazivom „Ljudi i konji u planini“, na kojima dominiraju priroda i život.

 Ljubiša, penzoner od nedavno, metalurg po obrazovanju, ali do ušiju zaljubljen u lepotu prirode i umetnosti, od kad zna za sebe. I sakupljač po opredeljenju. Kao dečak, dok su vršnjaci „zverali okolo”, on je pogledom ispred sebe stalno tražio zanimljiv kanenčić, list, deo grančice. Džepovi njegovi su uvek bili puni takvih.


Put života ga je odveo u Ameriku, gde je proveo 12 godina.Tamo je video kako se od takvih „tričarija” pravi nemali biznis.

Vrativši se pre 5 godina u svoj rodni grad, intenzivirao je svoje odlaske u prelepe okolne predele i počeo da otkriva pravu riznicu zanimljivih oblika koje je načinila priroda. Sa tih obilazaka i uživanja vraća se kući sa punim rancem kamenih i drvenih, nekad skoro gotovih, umetničkih dela.

Sa ushićenjem, gotovo opsesivno, otpočinje  Ljubiša,  prepoznavanje, čišćenje, minimalne intervencije, da bi na već izvajanom dodao ili naglasio neki detalj ili emociju.

Stotine ovakvih skulptura  danas mu „uzurpira” životni prostor. Mnoge je poklonio. Mašta o svojoj galeriji u kojoj bi „sakupljeno blago” izložio i vratio se svojoj velikoj ljubavi-mozaiku. „Ne, ja sebe ne smatram umetnikom – ja sam sakupljač”.

 Eto, neki moji prijatelji su mislili da će  a neki su i postali ljudi.

Ova dvojica jesu.

Autor: Bora Stanković

____________________________________________________________________________________________