POSETE NAJGORIH NEPRIJATELJA I NAJBOLJIH PRIJATELJA…

 tamoiovde-logo

NAJSUROVIJE MESTO NA SVETU: Nas samo najgori neprijatelji i najbolji prijatelji žele da posete

 “Ova zemlja je toliko jalova, putevi tako teški da jedino najgori ili najbolji prijatelji žele da nas posete”. Tom rečenicom stanovnici Himalajske Zanskar doline opisuju kraj u kome žive. I to sa punim pravom. Uslovi života su tako surovi, a dolina tako izolovana da je pravo čudo kako su uspeli da prežive vekovima unazad.

14-768x695

Foto: Profimedia Okrutna priroda omogućila je samo jedan izlaz odavde – preko zaleđene reke

Nekada ljudi iz ovog kraja bavili su se poljoprivredom u onoj meri u kojoj je te bilo moguće, ali vremenom počeli su da šalju decu u školu i na koledže koji su udaljeni od njihovog doma više od 100 kilometara u Kragil i Leh.

Jedini put do ovih gradova napravljen je tek 1979. godine. Ipak, zimi ni on nije prohodan jer zbog velikih nanosa snega nije moguće proći tim putem čak ni vozilom.

Ali i pre nego što je asfaltni put kroz kalnac Penzi La izgrađen, ljudi iz ovog kraja našli su način da izađu iz zabačene doline. Okrutna priroda koja je ih sputava omogućila im je i izlaz i to preko zaleđene reke.

 

9eccd9600a0a781a583c18f7f45dd34e

Foto: Profimedia

Zanskar reka koja leti teče kroz kanjone Himalaja, zimi je zaleđeni autoput za ove ljude. Kako temperatura pada ispod ispod minus 40 stepeni, tako se i površinski sloj reke pretvara u čvrst i debeo led. Put preko reke ima i svoje ime. Lokalni meštani ga zovu Čadar (pokrivač) pešačenje.

Kada moraju da napuste svoju dolinu, one koji se zapute u grad očekuje dug put kroz zaleđene predele i nepredvidivo vreme. Ako baš moraju zimi da izađu iz svog kraja, to mogu da uzrade samo u januaru i februaru jer je jedino tada led dovoljno čvrst.

Ipak, to ne znači da je put sasvim bezbedan. Putovanje je teško i neizvesno jer svakih nekoliko dana dolazi do pucanja i pomeranja površinskog sloja leda. Kako već decenijama prelaze preko zaleđene reke, ljudi iz Zanskara naučili su kako kažu da čitaju led.

 

f7bb24efe4d552a9f811b2e26c4d40db

Foto: Profimedia

Do najbližeg grada strancu koji ne poznaje teren i nije navikao na tamošnje okrutne vremenske prilike bilo bi potrebno oko 10 dana, ali lokalni meštani pa čak i deca tu istu rutu pređu za četiri dana.

Sve što sa sobom nose, nose na drvenim sankama koje vuku za sobom. Visoke stene kanjona tek na nekim delovima puta pružaju zaštitu od ledenog vetra i najčešće baš u tim delovima postavljaju se šatori i pale logorske vatre. Nekada na samom putu teško je bilo sresti čoveka, pa čak i divlje ovce koje žive ovde. Ipak, kako se vremenom pročulo za ovaj put i to kao za najtežu pešačku stazu sve su češće turističke ture na koje najčešće kreću oni koji se bave ekstremnim sportom.

Klimatske promene utiču i na ovaj deo sveta. Najteža staza za pešačenje ove zime nije ni bila staza jer se led nije oformio, pa lokalnim stanovnicima ovog kraja ostaje ili da čekaju da dođe proleće i otvori se asfaltni put ili na put krenu kroz ledenu vodu.

M.b/bbc.com |

Izvor:blic.rs

_________________________________________________________________________________

 

Advertisements

KAKO SU RAZDVOJENI MUŠKARCI I DEČACI…

tamoiovde-logo

Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila. Ljudska rasa je stotinama hiljada godina živela u malim nomadskim grupama– bilo je oko 20 do 40 ljudi u grupi.

otac-i-sin-zajedno-680x450Ljudska rasa je stotinama hiljada godina živela u malim nomadskim grupama– bilo je oko 20 do 40 ljudi u grupi. Da ste živeli u to doba, verovatno biste sreli samo oko 200 ljudi tokom života.

Čak i kada se završilo novo kameno doba i kada je počela pisana istorija, još uvek smo 4.000 godina živeli u selima i malim mestima. Veliki antički gradovi – Atina, Krit i Rim – bili su, prema našim današnjim standardima, mali.

U vrlo stabilnom načinu života plemena i sela, očevi i sinovi su živeli i radili jedni blizu drugih. Očevi, ujaci i dede učili su mlade muškarce svom poslu ili zanatu i, istovremeno, kako da budu muškarci. To je bilo dugotrajno šegrtovanje. Četrdesetogodišnjaci su još učili. Stari muškarci i žene su predvodili zahvaljujući svom velikom znanju i iskustvu.

Dečaci su čitavog dana, svakodnevno, bili okruženi muškarcima, koji su ih aktivno (i obično sa uživanjem) podsticali i učili. Duboko su upijali ton, stil i manire muškosti od desetak dostupnih uzora, koji su, po potrebi, prema njima bili čvrsti i nežni. Na iznenađenje većine nas, sada se smatra da je život u lovačko-sakupljačkim vremenima bio udoban, čak i lagodan. Na primer, većina ljudi je mogla da zadovolji svoje potrebe za hranom i skloništem sa svega nekoliko sati rada na dan.

Prvi put u ljudskoj istoriji, sazrela je generacija dečaka koju nisu odgajili očevi u pravom smislu te reči. Takav aranžman danas prihvatamo zdravo za gotovo. Očevi rade, majke odgajaju decu (ili ih daju u obdanište da ih podižu druge žene). Učiteljice vaspitavaju naše dečake.

Očigledno smo se vratili unazad! Detaljno znanje i usavršene veštine ljudi, akumulirane tokom eona, i njihovo sistematično prenošenje svakom detetu ponaosob, omogućavalo je izobilan i prijatan život. Nije sve bilo savršeno. Prastare kulture su takođe imale svojih problema, ali su posedovale ravnotežu i veštinu očuvanja života koje su poštovane stotinama generacija.

A onda je bez presedana (u ekološkom treptaju oka) sve počelo da se menja. Prelazak na poljoprivredu, stvaranje gradova i dolazak Industrijske revolucije (pre samo šest generacija) koja je zauvek sve promenila. Seljaci su oterani kako bi se oslobodilo zemljište za gajenje vune, koja je bila unosnija od useva. Samo delić radne snage je bio potreban za uzgajanje vune.

Gradovima je bila potrebna radna snaga – fabrički radnici, činovnici, rudari i fizički radnici. Mogli ste ili da se prilagodite ili da umrete od gladi. (Isti proces se i dan-danas odvija u Aziji i u drugim delovima sveta.) Očevi su, prvi put u istoriji, radili daleko od sinova, ustajali su pre zore i vraćali se kad padne mrak.

Uvedeno je školovanje – ne toliko iz humanitarnih razloga već zbog toga što je ustanovljeno da ono bolje priprema decu da postanu mirni fabrički radnici u devetoj ili desetoj godini. Prvi put u ljudskoj istoriji, sazrela je generacija dečaka koju nisu odgajili očevi u pravom smislu te reči. Takav aranžman danas prihvatamo zdravo za gotovo.

Očevi rade, majke odgajaju decu (ili ih daju u obdanište da ih podižu druge žene). Učiteljice vaspitavaju naše dečake. Dečaci mogu da biraju: da pristanu i budu mali dobri dečaci ili da prave probleme i budu nevaljali.

“‚Nevaljali” stvaraju bande radi utehe i samozaštite, u potrazi za muškom energijom koje nisu ni svesni da im nedostaje.

Odsustvo očeva danas

otac-i-sinIz perspektive sinova, malo se toga promenilo u proteklih 150 godina. Očevi danas rade u čistijim, bezbednijim sredinama – ali efekat na porodicuje je isti. A može da bude i gori.

Muškarac koji radi u kancelariji ima malo toga zajedničkog sa svojim sinom i često ne može ni da mu objasni čime se bavi. Tata “ide na posao”, gde prosto nestane u nekoj neshvatljivoj aktivnosti devet ili deset sati dnevno. Sredinom 70-ih godina prošlog veka, kompanija za proizvodnju igračaka “Matel” htela je da pusti u prodaju porodicu lutaka nazvanu “Porodica Srce”.

Prvo su ispitali modele, koji su se (prirodno) sastojali od majke, oca i dvoje dece. Mnoga deca koja su učestvovala u testiranju su uzela lutku oca i ostavila su je u stranu. Upitana: “A šta je sa ocem?”, deca su odgovarala: “On je na poslu”, i ostavljala su lutku netaknutu.

Očev posao nije imao suštinu ili smisao, i retko je korišćen u igri. (Problem je, naravno, konačno rešen. Očevi-lutke su prodavane zasebno sa velikim mišićima, oklopima i puškom!) Robert Blaj kaže da “ukoliko otac boravi u kući samo sat-dva uveče, onda će ženske vrednosti, koliko god da su sjajne, često biti jedine aktivne vrednosti u kući”.

Otac od karijere ne pruža deci ushićenje, podučavanje, ni svoju suštinu, već samo svoje raspoloženje. A u sedam sati uveče, to raspoloženje je uglavnom nervoza i umor. Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila. Feminizam je uzeo maha i razvio se posredstvom mreže žena koje su već bile vrlo vešte u pružanju verbalne podrške, u odnošenju sa ženama na intimnom nivou. U izvesnom smislu, njima je bilo lako da to izvedu.

Muškarci nisu vešti u ophođenju jedni sa drugima, pogotovo ne sa onima iz drugih starosnih grupa. Gde bi uopšte mogli da steknu te veštine? U našem društvu postoje različiti stepeni odsutnosti očeva. Sa našom visokom stopom razvoda, možda trećina dece odraste bez oca ili s ocem koji je na mahove prisutan u porodičnom životu. Rezultati jedne studije su pokazali da, godinu dana nakon razvoda, oko 30 odsto očeva više nije imalo kontakt sa svojom decom!

Otac od karijere ne pruža deci ushićenje, podučavanje, ni svoju suštinu, već samo svoje raspoloženje. A u sedam sati uveče, to raspoloženje je uglavnom nervoza i umor.

Ranije smo rekli da se tinejdžerske bande sastoje od dečaka čiji su očevi odsutni ili su se emocionalno povukli. Ponašanje pripadnika bandi (čega oni sami nisu svesni) očigledno ima za cilj da isprovocira starije muškarce da ih primete. Tu dinamiku razumeju svi dobri seoski policajci. Pritisak vršnjaka, koji utiče na svu decu, ima problematične posledice po one koji imaju loš odnos sa roditeljem istog pola.

Tinejdžer koji uživa u društvu svog oca i njegovih prijatelja nema potrebe da traži vođstvo u osamnaestogodišnjem predvodniku bande. Loša vest je da možda nije dovoljno ni kada stvari u porodici dobro idu. Čak i kada je otac prisutan, požrtvovan i raspoloživ vikendima i tokom večeri i kada je brak zdrav i kada su uslovi idealni, dečaci i dalje bivaju uskraćeni.

Vrlo je verovatno da dečaci imaju biološku potrebu za pojedinačnim kontaktom sa muškarcem nekoliko sati na dan. Da formulišemo to drugačije, imati zahtevan posao, prevoziti se na posao po gradu i dobro odgajati sinove je izuzetno teško. Nešto mora da trpi.

Samopouzdana muškost

Biva još gore. Neki psihoanalitičari i porodični terapeuti širom sveta primetili su da odsustvo oca stvara posebne nuspojave. Odsutni otac nije samo neutralna persona. Ne možete biti neutralni u porodici. Članovi istog domaćinstva mogu ili da se vole ili da se mrze. Sin ili voli ili mrzi svog oca – nikada nije neutralno. Kada je neko ko vam je toliko potreban, tako blizu a ipak tako daleko, to pobuđuje ogroman intenzitet osećanja. Savremeni otac od karijere mora da se suoči sa tim problemima.

Muškarci pokazuju svoju ljubav time što mnogo i dugo rade. Ali ne bivaju uvaženi zbog toga jer su njihova deca željna njihovog prisustva a ne njihovih darova. Deca i dalje traže po neku kompjutersku igricu ili firmirane patike, ali, uz dovoljno vremena koje im otac poklanja, ubrzo zaboravljaju na te zamene.

Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa – jer su muškarci skloni tome da automatski pretpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos.

Jedan naš prijatelj se oženio ženom koja je jedanput tokom udvaranja pomenula da se nikada ne bi udala za siromašnog čoveka. On je postao kompulzivni kockar ne bi li održao utisak uspešnosti. To je dovelo do pronevere i zatvorske kazne. To je bio težak nauk.

Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa – jer su muškarci skloni tome da automatski pretpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos.

Otac pedesetih godina prošlog veka je takođe naporno radio za život. Posedovao je moć da bude na distanci, koja je bila prilična, i često moćna sila. Ali, to njegovom sinu nije pružalo nikakvu duhovnu hranu. Kao što smo rekli, sinovi pedesetih su mogli samo da nauče kako da se “ponašaju” kao tata, ali ništa nisu mogli da crpe iz njegovog unutrašnjeg sveta.

Problemi bi se, na primer, pojavljivali kada bi taj sin zasnovao sopstveni brak. On nije posedovao nikakvu mušku dubinu koju bi mogao da crpi –samo figuru nemog oca izrezanog od kartona. Zamišljamo ženu u braku, koja zauzima stav o tome šta joj je bitno, koja je nalik vrhu moćne, solidne piramide ženstvenosti, jer počiva na nepreglednim iskustvima žena koja je upila.

Muškarac, koji zauzima stav o tome šta mu je bitno, ima samo klimavu kulu od karata – skicirane, površne primere muževnosti koje je sklepao iz filmova i tome sličnog. Takoda je stalno nesiguran i ne može da se odnosi na ravnopravnoj nozi. Nikada nije upoznao unutrašnji život muškaraca koji su sebe delili. Ima samo klišee i neotesane izraze kojima pribegava u nuždi.

Najčešće popušta ili beži ili postaje zao. Stalno se susrećem sa tim tokom psihološkog savetovanja: sa muškarcima koji prosto ne mogu da budu iskreni sa svojim partnerkama. To vodi dubokoj žalosti. Bez samopouzdanja da se založite za ono do čega vam je stalo, ništa se ne može rešiti. A samopouzdanje – muškarac – dobija od oca ili drugih koji ga zamenjuju.

Kako uspeti!

Za početak, pojavljujte se u životima sopstvene dece! Ukoliko tokom trudnoće često čuju vaš glas, uskoro će početi da ga razlikuju od majčinog i bilo čijeg drugog. Nakon rođenja, okretaće se u vašem pravcu kada čuju tu poznatu tutnjavu. Kada su mali, često ih prislonite uza sebe i oni će takođe osetiti vaš glas. Muški glas odjekuje duboko u grudima i vibrira kroz bebu koja se drži u naručju, i one će to zavoleti. Otkopčajte košulju kada ih nakon rođenja uzmete u naručje.

Nemojte da koristite sapun, dezodorans ili bilo kakvu parfimisanu kozmetiku, kako bi se vaše dete vezalo za vaš prirodan, čist, znojav miris. Vaš jedinstven mirisni potpis će im predstavljati ohrabrenje. Ne dozvolite da vas u bolnici razdvoje od žene i deteta. Spavajte u istoj sobi, brinite se o detetu kako bi vaša žena mogla da se naspava. Naravno, poštujte i njenu želju da bude malo nasamo sa detetom.

Ne dozvolite da vas u bolnici razdvoje od žene i deteta. Spavajte u istoj sobi, brinite se o detetu kako bi vaša žena mogla da se naspava.

Nemojte da dozvolite sestrama da vam odnesu dete u bolničke jaslice kada njegovi sopstveni roditelji mogu da ga neguju. Organizujte se da ne radite neko vreme, barem mesec dana ili tri meseca ukoliko možete, kako bi prvi dani mogli da budu neužurbani. Naučite da kuvate! Obratite pažnju na osećanje suparništva. Na prednjoj korici knjige Preživeti porodicu (knjiga Džona Kliza i Robina Skinera o porodicama) ima karikatura muškarca koji gleda svoju ženu kako doji dete.

Muškarac sisa dudu i deluje vrlo nesrećno. Kada se pojavi nova beba, obratite pažnju na osećanje suparništva i prihvatite ga ukoliko se pojavi. (Možda i neće.) Vaša žena vas voli koliko i bebu. Ali je prirodno da se ona tokom prve godine hormonski preusmeri na onu vrstu obožavanja koje nju osposobljava da se brine o detetu i da uživa u tome. Podržavajte je, nađite nekoliko minuta na dan da se “povežete” sa njom i budite strpljivi. Ona ćevam se vratiti!

Budite tu za vašeg sina

Knjiga Kliz-Skinera takođe sadrži jednostavnu i dubokoumnu karikaturu dečaka koji prelazi most od majčine do očeve obale reke. To simbolizuje nužan stadijum u muškom razvoju. Već u šestoj ili sedmoj godini, dečak mora da preusmeri primarnu identifikaciju. On će voleti i imati intenzivan odnos sa majkom, ali on više nije “njen”. On aktivno želi da bude sa ocem i da bude nalik njemu.

On to može samo ukoliko je otac prisutan, dostupan i zainteresovan da provodi vreme sa njim. Otac treba da radi stvari sa sinom, da uživa u deljenju života sa njim, da pred njega postavlja izazove i da ga testira, ali da ga nikada ne povređuje ili omalovažava. To može da poprimi razne oblike.

Odlomak iz knjige “Biti muško” Stiva Bidalfa (Mali vrt)

Biti-musko-211x300Većina muškaraca zapravo ne živi. Umesto toga, oni glume da bi se zaštitili”. Tako počinje ova nadahnuta, praktična i iskrena knjiga o muškarcima.

Ne bi bilo preterano reći da je Biti muško – Manifest za oslobođenje savremenog muškarca od obogaljujućih i prevaziđenih uloga.

Otkako je prvi put objavljena 1994, knjiga Biti muško ima snažan i dubok uticaj na muškarce i žene širom sveta i postala je jedna od najpoznatijih knjiga o životu muškarca.

Knjiga kruži od oca do sina, od prijatelja do prijatelja, žene do muža, uz jednostavnu poruku: „Ovo moraš da pročitaš!”

Teme uključuju:
• Vi i vaš otac
• Muškarci i žene
• Seks i duh
• Posao sa dušom
• Pravi muški prijatelji
• Biti otac
• Muški divlji duh
Knjiga Biti muško promenila je način na koji doživljavam muža i oca. Mnogo puta me je dovela do suza. Zbližila nas je više nego ikad.
– pismo žene
Bacio sam knjigu o zid. Zatim sam je podigao i nastavio da čitam.
– pismo muškarca
Biti muško dopire do srca svakog čitaoca i predstavlja jednostavnu i praktičnu mapu puta za muškarce koji žele da obogate svoj život. Ženama predstavlja potresno otkrovenje, dok se muškarci u njoj prepoznaju i stiču nadu da život može biti drugačiji. Biti muško nije samo nešto što čitate, to je nešto što radite.

Stiv Bidalf je najpoznatiji porodični terapeut i pisac priručnika za roditelje u Australiji. Njegove knjige, uključujući: Kako odgajati sinove i Veština ljubavi, prodate su u više miliona primeraka širom sveta.
Izvor:detinjarije.com

_________________________________________________________________________________________

VI STE UNIKAT I NEMA VAM PREMCA…

tamoiovde-logo

Sam svoj psiholog

Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

gears-818461_1280Do sada smo govorili o faktorima koji uzrokuju manjak samopouzdanja, kao i o mehanizmiama kojima se naš mozak služi kako bi održao stabilnu sliku našeg unutrašnjeg sveta – kao ratnik koji se bori sa neprijateljima koji su sa obe strane fronta.

Ova situacija je svakako iscrpljujuća, kako psihički (mentalno i emocionalno), tako i fizički. Pitanje je kako se rešiti ove muke, tj. kako osloboditi svoj um iz ovih lanaca, kako osloboditi sebe i biti ono što stvarno jesmo.

Odgovor na ovo pitanje leži u iznalaženju načina i puteva da čovek zavoli i prihvati sebe onakvog kakav stvarno jeste i kakvog on sam sebe vidi, a ne kako ga vide drugi; da se nađe staza, kojom će se ići bez straha i gde će putovanje, kao i njegov ishod, zavisiti isključivo od naše volje, napora i sposobnosti.

Veštine, znanje i tehnika se mogu razviti – ali šta ćemo sa voljom i hrabrošću? Da li može neko da vam priđe na ulici i kaže „budi hrabar danas, ne prezaj od pretnji i tamnih ulica“?

Da li bi vas to trglo iz letargije koju pruža bleda svakodnevnica, koja dolazi jutrom i traje do kasno u noć? Da li je ono što čekamo tamo negde iza sledećeg ugla, baš tamo kod onoga drveta, tamo u senci, kada pređemo raskrsnicu, samo kada bismo sreli pravu osobu u životu koja bi nam rekla šta to treba da radimo; da nam kaže šta je ispravno a šta ne, da nas uputi i da nam priručnik kako da budemo srećni.

Ne, toga, nažalost, nema. Niko neće da nam priđe i kaže kako ste mi unikatni i kako nam nema premca. Neće nam reći kako smo jedinstveni i kako zaslužujemo sva blaga ovoga sveta.

Neće, neće nas svi, bezuslovno i uvek, voleti, ceniti i poštovati. Čak nam neće biti ni zahvalni za ono što činimo za njih. Istina je jedna, a to je da je naša jedina realnost ono što mi opažamo, tj. ono što ulazi, prolazi i izlazi iz nas. Nema ničega drugog.

Ostajemo sami sa sobom, ostajemo „prepušteni“ sami sebi. To je gorka istina. Međutim, verovali ili ne – upravo tu je ključ rešenja čitave ove psihološke smicalice. Ovakav zaključak ne samo što nije nimalo loš, već je i poželjan. A sada da vidimo zašto.

Osnovna stvar koju trebamo imati na umu kada je reč o nama samima, našim mislima, osećanjima i opažanjima – to smo upravo mi. Zvuči kao potpuno očigledna stvar, zar ne? I jeste očigledna i zdravorazumska, osim što najčešće imamo situaciju da ljudi jednostavno zaborave na to.

Naime, nisko samopouzdanje, kao što smo pominjali (prisetite se jednog od početnih tekstova na ovu temu, kada smo govorili o korenima samopouzdanja), dolazi iz onoga što mi mislimo da drugi misle o nama. To jest, naša slika o sebi je slika za koju mislimo da drugi imaju o nama. Nećemo sada ponavljati ono što je već rečeno, samo ćemo naglasiti kako je ta slika uglavnom nerealna i potiče iz projekcija naših sopstvenih nesigurnosti, strahova i kompleksa na sredinu.

Ovi strahovi i kompleksi, sa druge strane, dolaze iz naših bazičnih uverenja o sebi koje smo stekli još u detinjstvu (prilikom interakcije sa autoritetima kao što su roditelji, nastavnici, kao i sa vršnjacima). Dakle, ono što mislimo o sebi, pogotovo kada je reč o niskom samopouzdanju, nije proizvod racionalnosti i logike, već je produkt i zaostavština emocija.

Naše ophođenje prema sebi samima, a i prema spoljnjem svetu je u ovom slučaju određeno našom emocionalnom strukturom, iako mi možemo imati iluziju da je sve to logično, razumno i racionalno. Setimo se, naš um ima potrebu da stvari drži pod barem nekakvim redom, te će za razna ponašanja i stavove tražiti objašnjenja i opravdanja.

Međutim, naš je zadatak, da kao inteligentne i zrele osobe, osvetlimo te automatske procese i pokažemo sami sebi kako nikakve logike i racionalnosti nema u velikom broju naših stavova i misli. Shvatanje iracionalnosti ove vrste će uveliko pomoći shvatanju i da smo nešto drugo od onoga što mislimo da jesmo.

Ključna stvar u ovom domenu je rad na zadovoljstvu samim sobom u pogledu onoga ko smo, kako izgledamo, šta nosimo, gde radimo, koliko smo pametni, koliko novca imamo, gde izlazimo, itd. Mnogi ljudi su zapravo nezadovoljni u ovim domenima i to ih dovodi do toga da generalno budu nezadovoljni svojim životom.

Koliko puta ste čuli da je neko nesiguran u svoj izgled ili da misli da je glup i da “nema dovoljno novca da bi imao devojku“ i slično? Možda se i vama desilo da pomislite ovako što, ili da se osećate nezadovoljni sobom kada je reč o stvarima ove vrste. Međutim, pokušajte da razmislite logički o svemu ovome (pošto su ovakve izjave uglavnom nelogične i neosnovane, čiste predrasude i stereotipi, mogli bismo reći).

Na primer, ako mislite da ne izgledate dovoljno dobro za nekog – prvo odgovorite sebi na pitanje da li postoji neka „univerzalna skala lepote“ ili tako neka slična izmišljotina, pa ste vi bili ocenjeni (u nekom momentu kojeg niste bili svesni) od strane neke fantazmatske komisije u pogledu svoje lepote i ružnoće?

Drugo, da li je ta osoba neki sudija i kritičar, ovlašćeni autoritet i predstavnik te fiktivne komisije za ocenu lepote, pa vas sada po tim univerzalnim i opšteprihvaćenim zakonskim regulativama lepote – ne priznaje za dovoljno fizički lepu osobu?

Sada, razmislite o tome koliko ima osoba na ovom svetu, kao i o tome koliko smo svi mi različiti. Imamo različite kriterijume, različite poglede, različita osećanja, misli i stavove o istoj stvari. Da nemamo, ne bi se svađali ovoliko, ne bi bilo konflikata, nesporazuma, ratova i potrebe za diplomatijom.

Znači, pogodili ste, po sredi je to da ste nekom dobri a nekom niste. Ne možete svima biti lepi, ma koliko da ste lepi. Bred Pit, kao muškarac koji je u jednom momentu „ocenjen“ od strane svetskih časopisa kao najlepši i najseksipilniji muškarac na svetu, najverovatnije nije lepši nekoj zaljubljenoj devojci od njenog „suđenog“ momka iz srednje škole, koji joj se sviđa od petog osnovne. Da li je sad taj momak možda lepši od Breda Pita?

Shvatate da je svaki odgovor na ovakvo pitanje nemoguć, jer jednostavno ne postoji objektivno merilo lepote – sve zavisi od oka posmatrača (i od još mnogo drugih stvari, u koje nećemo sada zalaziti). Njoj možda nije, nekom drugom jeste, a nekom trećem su možda svi kolektivno ružni.

E sad, isto važi i za pamet, iliti to koliko ste „realno“ pametni ili glupi (za druge). Iako postoji test inteligencije, za kojeg možemo reći da je neko objektivnije merilo inteligencije (mada svetlosnim godinama daleko od savršenog), to opet nije adekvatna osnova za razmišljanje i predrasude o sebi. Čak i da je ovo sredstvo stvarno toliko objektivno, onda bi svi kolektivno, na svetskom nivou, trebalo da radimo test inteligencije u isto vreme, pa da imamo otprilike neki pokazatelj ko je pametniji a ko gluplji na planeti.

Naravno, opet naglašavamo da ovako nešto, pored toga što nije moguće i što niko to nikad nije uradio, opet ne bi bio dobar pokazatelj, niti bi išta značio kada je reč o kvalitetu naših života. Mnogo je, prvo, tehničkih razloga za to, a mi nemamo mesta da ulazimo u detaljisanje o njima ovde. Drugo, merenje „gluposti“ i „pameti“ je veoma komplikovana stvar i za visoko stručne psihologe, a kamoli za laike i obične građane. Naime, ljudska „pamet“ i sposobnosti se sastoje od tolikog mnoštva komponenti da je skoro nemoguće objedinjeno ih meriti i dobiti neku opštu meru.

Možda vi znate nešto bolje od nekog, možda on zna nešto što vi ne znate… beskonačno je mnogo mogućnosti. Ono što je za nas bitno sada, to je da ne možete realno biti sigurni u to da li ste gluplji od nekog ili niste, jer niko to stvarno ne zna. Možete samo umišljati da jeste – a ako tako mislite, to nije racionalno i objektivno, stručno i naučno zasnovano mišljenje. To su isključivo vaše sopstvene predrasude prema sebi samima i vaše negativne emocije koje ste nepravedno usmerili ka sebi.

Kao rezime ove priče o shvatanju nebuloznosti negativne slike o sebi i niskog samopouzdanja koje iz toga proističe, možemo reći ono što smo već naglašavali tokom svih ovih tekstova, a što se često može čuti i na raznim drugim mestima. Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

Zato, nemojte se truditi da budete iko drugi ili da budete išta drugo, od onoga što stvarno jeste. Nemojte se osećati nezadovoljno sobom jer je iskustvo koje imate posmatrajući svet svojim očima jedinstveno i neponovljivo.

Nemojte se menjati se da bi ispunili tuđe projekcije – jer niko nije vi i vi niste kao iko drugi.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja  (6)

Prethodni članak: BESKORISNE MISLI I PRAVILA

______________________________________________________________________________________________

LEPO I LAKO, ALI KAKO…

tamoiovde-logo

Kako usvojiti veštinu komuniciranja

U tekstovima do sada govorili smo o asertivnoj komunikaciji, njenom značaju i nužnosti poznavanja ovog načina komunikacije. Asertivnost je jedan od najefikasnijih načina ostvarivanja svojih ciljeva, ostvarivanja sebe i svojih potencijala, izražavanja sebe na pravi način – sve to uz, kao što smo više puta napomenuli, poštovanje ciljeva i ličnog izražavanja drugih. Isto tako, pominjali smo i neke konkretne tehnike i načine izlaženja na kraj sa specifičnim situacijama prilikom komunikacije.

sun-382744_640-225x300Sve to lepo (i lako) zvuči na papiru, ali kako sve to postići u praksi?

U ovom tekstu ćemo dati neke od smernica, ukazati na određene momente koji su bitni prilikom usvajanja asertivnog načina komuniciranja i pružiti neki zaključni okvir kada je reč o formiranju veštine asertivne komunikacije.

Prva i najvažnija stvar kada je reč o usvajanju i učenju veštine asertivne komunikacije je, kao i kod svega ostalog – konstantna vežba. Možemo mi ovde pisati i pisati, a vi možete osedeti čitajući, sve će to biti uzalud ukoliko sami ne primenjujete to što pročitate u praksi.

Ovo se pogotovo odnosi na nešto što je funkcija i odraz spoljneg ponašanja i na nešto što uključuje druge ljude, kao što je komunikacija.

Ne možete sedeti sami sa sobom, čitati knjigu i odjednom postati ekspert za komunikaciju. Komunikacija, kao fenomen, je isključivo vidljiva u spoljašnjem ponašanju i u prilikom interakcije: ključna komponenta su dakle verbalna i neverbalna dimenzija. Takođe, da biste znali da li nešto radite kako treba, potrebna vam je povratna informacija od drugih. Ne možete znati da li je tehnika uspešna ili ne, ukoliko se ispostavi da je tako u realnoj situaciji.

Dakle, nužno je sve ovo što ovde piše proveriti u praksi, tj. ne verovati na reč, već samome sebi i sopstvenom iskustvu.

Takođe, još jedna ključna stvar koju treba imati u vidu je podatak da je veliki deo komunikacije neverbalni deo, tj. da se komunikacija velikim delom odvija i izvan izgovorenih reči. Poznato je da je govor tela veoma moćan „alat“ i ponekad ključan deo komunikacije. Jednostavno je nemoguće adekvatno komunicirati ne koristeći govor tela – izraze lica, gestikulaciju, pokrete, itd.

Zamislite situaciju da vam neko ispriča vic, ili napravi neku šalu sa vama, a pritom ostane „mrtav“ ozbiljan u licu – ili, još gore, vi ispričate vic u društvu, a svi ostanu ukopani u mestu i neizmenjenog izraza lica. Bez obzira šta bi vam oni u tom trenutku rekli, ovakav prizor (hladnih lica) će vam govoriti mnogo više i imati veći uticaj na vas nego puke reči. Isto tako, znamo da se kroz govor tela šalju „iskrenije“ poruke nego jezikom. Telom je mnogo teže slagati nego ustima, mnogo je teže isfolirati emocije.

Laž se najčešće otrkiva opažanjem poklapanja ili nepoklapanja verbalne i neverbalne komunikacije (čovek može da vam priča laži i bude odličan u tome, ali ako ne zna da iskontroliše svoje telo, to ga može dovesti u opasnost da bude „provaljen“.) Nužno je da se govor tela i verbalna komunikacija poklapaju, da bi poruka delovala iskreno i konzistentno. Dakle, ako smo asertivni i hrabro stupamo u komunikaciju, sa ciljem da izrazimo svoja osećanja iskreno, u to moramo biti potpuno sigurni. Ako želimo da delujemo samouvereno, moramo to stvarno i biti – ili biti ekspert u tome da se predstavimo drugima kao takvi. U suprotnom, poruka koju prenosimo, iako je možda blizu savršenstva po svim standardima asertivne komunikacije (pratili smo do tančina sve poznate tehnike), neće biti adekvatno prihvaćena.

Sledeća stvar, bez koje ćemo vrlo teško biti asertivni, je znati šta se želi i znati biti jasan u prenošenju onoga što se želi reći. Ukoliko neko ne zna tačno šta mu je cilj u komunikaciji, ili ne zna šta tačno oseća, te ne zna ni koja osećanja da ispolji, ili ne zna šta mu tačno smeta, taj neće uspeti adekvatno da iskomunicira bilo šta sa drugima. Takvi ljudi će delovati konfuzno, zbunjivaće sagovornika, a ukoliko to duže potraje, komunikacija će otići u nekom potpuno „desetom“ smeru, koji je najverovatnije neželjen. Kako znati šta želimo, ko smo i šta osećamo je tema za poseban feljton (ili knjigu), i problem je na kome čovek treba raditi čitavog života. Upoznati druge nije lak zadatak, a upoznati sebe je često čak i teži zadatak. Ali onaj koji poznaje sebe, lako će upoznati druge, a takođe će i njega drugi lakše upoznati, što je siguran put ka otvorenijoj komunikaciji.

Takođe je važno i izabrati i adekvatno vreme i mesto za asertivnu komunikaciju. Naime, od konteksta u kome se osobe nalaze mnogo štošta zavisi. Samo vreme dana, ili vreme koje imamo na raspolaganju za prenošenje poruke prilikom razgovora, često može odrediti čitav tok i ishod komunikacije. Na primer, ako smo u žurbi, ili je druga osoba u žurbi, te je vremena za komunikaciju malo, može se desiti da se tenzija podigne čak i pre nego što se počne sa komuniciranjem. Kada su ovakve situacije u pitanju, treba se potruditi što je više moguće da se prvo ublaži tenzija, ili možda treba izbeći komuniciranje i zakazati razgovor za neko drugo vreme. Mesto takođe može odrediti pravac i ishod komunikacije.

Na primer, nije isto ako sa nekim pričate u vozu, na autobuskoj stanici, na sred ulice, u gužvi u prodavnici, u glasnom društvu ili u praznoj sobi ili kancelariji. Isto tako, od toga kako se trenutno osećate (i vi i druga osoba), zavisitće dosta toga . Ako ulazite besni ili suviše napeti u komunikaciju, ako je stresna okolina ili period, ako druga osoba ima lične probleme ili joj se nešto desilo, ovo će sve imati velikog uticaja na celokupan način i boju razgovora. Na veliku većinu ovih stvari vi ne možete uticati, niti se trebate isuviše truditi da ih promenite – jednostavno trebate biti svesni svega toga i sa tim stavom ulaziti u komunikaciju. Naravno, i druga osoba treba biti svesna toga kako bi komunikacija bila na optimalnom nivou. Ukoliko nije, mudro je pokušati ukazati joj na pravo stanje stvari.

Veoma važna stvar je takođe, biti spreman na „poraz“ u komunikaciji, delimični ili potpuni. Koliko god da ste dobri u komunikaciji, uvek će se desiti da vam ne uspe da se adekvatno izrazite ili da ne uspete da smirite situaciju, da ne uspete da ubedite osobu i adekvatno prenesete poruku, da budete pogrešno shvaćeni. Ovakve situacije su sastavni deo života i na njih moramo biti uvek spremni. Ponekad ishod i ne zavisi od nas i šta god da uradimo i kažemo, desiće se nešto što nam se neće svideti. Može se desiti da druga osoba unapred odluči kako će da reaguje šta god mi da kažemo, te nam to što smo asertivni neće mnogo pomoći.

Često će se desiti da će osoba odreagovati potpuno suprotno onome što očekujemo, ili onome kako je napisano u literaturi. Međutim, stanje uma u kojem mi unapred prihvatamo sve moguće ishode i spremni smo na svakavu moguću reakciju, će nas osloboditi od straha, sprečiće kontra-reagovanje i razbuktavanje situacije i pružiće nam prostora da ipak pokušamo da usmerimo situaciju u pravom smeru.

Slušati druge prilikom komuniciranja je nešto što se ne može dovoljno naglasiti. Slušanje i opažanje reakcija drugih na ono što pričamo je veoma bitno i takođe može odrediti čitav tok komunikacije. Dobro je imati neki plan šta i kako ćemo reći, tj. poznavati tehnike komunikacije, ali ako samo naklapamo ono što imamo, bez obraćanja pažnje na reakciju drugoga, ili na ono što on želi da kaže, možemo sebe dovesti u nezgodnu situaciju. Kao što smo već pominjali, kod asertivnog komuniciranja ključna stvar je to da svi imaju pravo da iskažu svoje mišljenje, jer je to jedini način da svi budu zadovoljni. Komunikacija u kojoj vi ostvarite to što želite i kažete to što mislite, a da pri tom povređujete prava druge osobe ne može se nazvati asertivna komunikacija.

Na kraju, imajte na umu da postoje ljudi koji, isto kao i vi, znaju različite tehnike komunikacije, ili su čak eksperti u ubeđivanju i manipulisanju rečima, tako da će možda zloupotrebiti te tehnike da i vas izmanipulišu. Postoje osobe koje znaju pravila asertivne komunikacije ali se ne obaziru na aspekt koji govori o (ne)ugrožavanju prava drugih, te će pokušati iskoristiti iste te tehnike kako bi se dočepali nekog svog cilja ili vas povredili. Izvrtaće vaše reči, praviće se da vas razumeju, a nije ih u stvari briga šta želite reći, praviće se da vas slušaju, a ne slušaju vas već samo čekaju momenat da kažu ono što imaju, filozofski će iskorišćavati vaše reči protiv vas, delovaće iskreno dok su u isto vreme cinični, itd.

Ne dozvolite biti izmanipulisani i zbunjeni tako što ćete biti sigurni u ono što želite reći i tako što ćete se držati toga dokle god je potrebno. Ne potpadajte lako pod tuđ uticaj i ne dozvolite drugoj osobi da vas stavi u defanzivnu zonu, jer će to dovesti do iskrivljavanja komunikaciije i neadekvatnog ishoda.

Uvek tražite povratnu informaciju u smislu da li je drugoj osobi jasno šta želite reći i da li vas razume, kao i njen pogled na situaciju. Sve to ima za cilj da otvori komunikaciju i podstakne iskrenost i međusobno poštovanje, što su dve najvažnije stvari u komunikaciji.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Psihologija komunikacije (6)

Prethodni članak

_____________________________________________________________________________________

UMEĆE KOMUNICIRANJA…

tamoiovde-logo

(Ne) umeće komuniciranja

Kao ljudska bića, nas i naše živote definišu misao i svest. Koliko nam je za sada poznato, ljudska bića su, pored još nekih naprednih životinjskih vrsta, jedina svesna sebe i sposobna za kompleksno mišljenje i rešavanje problema. Isto tako, ono što nas još definiše i razlikuje je to, što mi obavljamo kompleksnu komunikaciju sa svetom oko sebe, posebno sa drugim ljudskim bićima.

ilustracija-300x225Naravno, sva bića na planeti Zemlji komuniciraju sa okolinom, ali ne na način kako to činimo mi.

Naša komunikacija se odlikuje složenim sistemom simbola i može se odvijati na više nivoa, kao što su verbalni (putem govora), telesni, prostorni, itd.

Sposobnost za komunikaciju je možda i direktan preduslov i “uzrok” nastanka civilizacije i svega što imamo danas kao čovečanstvo. Stoga, komunikacija je jedan od najvažnijih fenomena i zaslužuje da se njome pozabavimo. Međutim, ovde se nećemo baviti filozofskim i naučnim korenima i aspektima komunikacije – to ostavljamo za naučne časopise i udžbenike.

Ovde ćemo se pozabaviti svakodnevnim životom i načinima komunikacije ljudi u svakodnevnim i uobičajenim situacijama. Takođe, ograničićemo se na neke specifične momente i aspekte, kao što su ostvarivanje uspešne komunikacije sa drugima – kako iskazati svoje stavove, potrebe i želje i ostvariti svoja prava, a da pri tom ne narušimo prava drugih.

Kao što sam naslov kaže, govorićemo o umeću, tj. ne-umeću komuniciranja ljudi među sobom, a posebno sa aspekta neadekvatnog postavljanja jedne osobe i njenih potreba naspram druge i njenih potreba.

Svako od nas ima ista prava kao i svi drugi na ovoj planeti. Svi ljudi su od “krvi i mesa”, što bi se reklo narodski. Svi imamo prava da iskažemo svoje mišljenje i stavove. Imamo prava da branimo svoja prava ako su ugrožena. Imamo pravo i normalno je da izražavamo svoja osećanja prema drugim osobama. Trebamo biti ono što stvarno jesmo i da se ne stidimo toga.

Iskrenost je pravo i potreba, a ne nešto što se vidi samo u posebnim slučajevima. Komunikacija između dve osobe bi trebala da bude ravnopravna, gde svaka strana, bez ugrožavanja druge strane, iznosi ono što ima da iznese. Međutim, ili nažalost, stvari nisu uvek ovakve i mnogi ljudi se ne ponašaju i ne igraju po ovim “pravilima”. Mnogi ljudi nisu svesni kako treba da se komunicira sa drugima i kako da ostvare ono što žele bez potrebe za nasiljem, ulizivanjem, ponižavanjem i sličnim manevrima.

Svako od nas je imao više prilika da se tokom života nađe u situaciji kada ne ume adekvatno da se izrazi prilikom razgovora, ili da ne ume (ili ne sme) da ispolji svoje mišljenje, da ne ume da odbije tuđe sugestije i “nagovaranja” ili odreaguje na način koji će ga kasnije naterati da se kaje, oseća krivim, itd. Svi smo mi bili u situaciji da nešto kažemo ili uradimo, da bi kasnije pomislili “nisam trebao tako” ili “ipak sam trebao biti čvršći i odlučniji” ili pak “dozvolio sam da me ponize i gaze”.

Međutim, neki od nas su konstantno u situacijama u kojima ne izražavaju svoje pravo mišljenje (iz straha ili iz navike), ne umeju da vode razgovor u onom smeru koji ih neće dovesti do podređene pozicije, što često dovoti do toga da ih drugi ljudi “iskorišćavaju” i ne poštuju, gde se osećaju uskraćenim za svoja prava koja zaslužuju i gde se osećaju povređeno i slabo.

Za ovakvo ponašanje u komunikaciji postoji psihološki termin i za njega kažemo da je submisivno ili pasivno ponašanje. Takvo ponašanje može biti uobičajeno u repertoaru nekih osoba i za njih se obično koristi izraz “inferiorne” osobe.

Isto tako, svi smo imali prilike da se susretnemo sa ljudima sa kojima je teško razgovarati, koji vas ne slušaju ili ih nije briga šta kažete. Jednostavno, oni gledaju da ostvare to što žele bez obzira šta vi rekli ili mislili. Često se viđa situacija gde jedan nabeđuje drugog kako je on u pravu, a ovaj nije. Neki ljudi automatski napadaju sagovornika šta god on da kaže. Ponekad i mi možda odreagujemo grubo, možda iz straha, možda iz neznanja ili nekog drugog razloga, povredimo osobu pa se posle kajemo. Za ovakvo ponašanje se kaže da je agresivno, dominantno, a osobe koje se ovako stalno ponašaju za sebe misle da su “superiorne”.

Ne moramo posebno dokazivati da su ova dva stila komunikacije neadekvatna; u stvari, ne zna se koji je od njih gori. Analizirajmo sada svaki stil ponaosob kako bi uvideli njihove slabosti. Psihološki gledano, submisivne osobe ili one koje se ponašaju submisivno ne poštuju dovoljno svoje vlastite potrebe i svoje vlastito biće. Ovakve osobe stalno udovoljavaju potrebama drugih, bez obaziranja na to koliko i na koji način ugrožavaju sebe. Isto tako, one neće iskreno izraziti svoja osećanja i mišljenja, već ih prilagođavaju sagovorniku ili društvu u kojem se nalaze. Ako se loše osećaju zbog toga što druga osoba priča, one im neće to reći ili naglasiti da im smeta.

Očigledan je strah od posledica ispoljavanja mišljenja: “šta će sad on/ona da kaže ako kažem da mi smeta to što priča? Bolje da ćutim i pustim da ispriča svoje, pa neka ide i na moju štetu.” Ako i izraze svoje potrebe i mišljenje, to rade uz izvinjavanje i uz povlačenje i to rade blago, tako da se drugi na to najčešće ne obaziru i ne shvataju ih ozbiljno. Često će poreći svoja prava osećanja i mišljenja, ako vide da drugi reaguju negativno na njih. Plaše se negativnih reakcija i konflikata, te uvek ostaju “po strani”. Stoga će gledati da izbegnu raspravu i svađu po svaku cenu, pa makar to značilo da se osećaju loše zbog sebe.

Priznavaće svoje greške čak i kada nisu pogrešili i kada znaju da su u pravu, uz dosta će izvinjavanja.
Psihološki gledano, postoji više problema i posledica ovakvog ponašanja. Prvo, osobe koje se ovako ponašaju su neiskrene, a grublje rečeno i “foliranti”. Ne samo što su neiskrene drugima, jer ne izražavaju svoje pravo mišljenje, već su neiskrene i foliranti prema sebi i same sebe ugrožavaju. Takođe, ovakve osobe imaju sniženo samopouzdanje, koje će se još više sniziti nastavljanjem komunikacije na ovaj način. Naime, ovakvo ponašanje drugima šalje poruku “Ja nisam važan, moje potrebe nisu važne, ono što ja radim i kažem je nebitno i ne treba da te interesuje. Ti si bitan/bitna, tvoje mišljenje je bitno, ti si u pravu. Izvini što postojim”.

Naravno, kada ovo osete, drugi će ih tek tada manje poštovati i reagovati upravo na onaj način koje ovakve osobe gledaju da izbegnu. Dalje, ovakve osobe će se uvek osećati bespomoćno, anksiozno i biti pod stresom kada treba da se obrate nekom za bilo šta. U ekstremnim slučajevima, neki od njih razviju i socijalne fobije i “strah” od ljudi i komunikacije. Uglavnom su vrlo usamljenje, jer ih drugi ne cene i ne interesuje ih njihova ličnost, život i problemi (a zašto bi ih i interesovalo, kada im prethodno pošalju poruku da ne treba da ih interesuje). Ne uspevaju da ostvare svoje ciljeve u životu. Ukratko – vrlo su nesrećne, a život im je jedno veliko breme. Očigledno je, dakle, da ovakvo ponašanje ne vodi nikud i da nikako nije dobro po osobu.

Sa druge strane, agresivne osobe se ponašaju potpuno suprotno. Njihova prava i potrebe su na prvom mestu, pa tek onda prava i potrebe drugih. Ovakve osobe često izražavaju svoja osećanja tako što ugrožavaju osećanja drugih. Ne pokazuju dovoljno poštovanja za tuđe potrebe i stavove i konstantno teže da “pobede” u komunikaciji. To će često dovesti do toga da će gledati da izazovu bučnu raspravu i svađu, što će im omogućiti da “pogaze” tuđe stavove uz dizanje glasa i pretnje. Često će kontrolisati druge i namerno usmeravati komunikaciju u smeru gde će se druga strana osećati loše. Prebacuju krivicu i optužuju druge, jer su drugi uvek krivi i “loši”.

Postavljaju se naređujuće i komandujuće, jer je ostvarivanje njihovih interesa najvažnije. Arogancija i narcizam su česti pratioci ovakvog ponašanja. Takvo ponašanje šalje poruku “To što ja želim i mislim je najvažnije, a ono što ti misliš nije važno i glupost je”. Ovakve osobe su često vrlo zahtevne, gde će tražiti nešto od drugog bez obaziranja na to da li osoba to može, treba i želi da ispuni. Ne slušaju drugog već čekaju priliku da iskažu svoje, te će i prekinuti drugog da bi rekli ono što misle. Naravno, nikada neće priznati da su pogrešili, a reči “molim te”, “hvala” i “izvini” su u njihovim rečnicima onoliko koliko je morskih krava u Dunavu.

Za ovakvo ponašanje ne moramo posebno pokazivati koliko loših posledica ima i po tu osobu i po druge. I za ove osobe se može reći da su neiskrene, jer su često dvolične i sarkastične, insinuiraju i prebacuju krivicu na druge, čak i u situacijama kada su svesne da su krive. Ovo ih može dovesti do toga da ljudi izgube poverenje u njih i da ih izbegavaju (pa i plaše), što će opet dovesti do toga da su usamljene i da nemaju prave prijatelje.

Takođe, znajući kakve su, neke osobe koje ulaze sa njima u komunikaciju mogu automatski zauzeti defanzivan ili agresivan stav, kako bi sprečili njihovu agresivnost i odbranili sopstvenu ličnost. Često upadanje u svađe i konflikte ih može dovesti u neprijatne situacije, a stres i nervoza koja se tom prilikom stvara će uticati na to da se generalno osećaju još gore.

Dakle, ne valja ni jedno ni drugo – kako onda? Pa, kao što se u narodu kaže – zlatna sredina. Ne treba ići u ekstrem i ne izražavati svoje potrebe, potiskujući svoje biće i izvinjavajući se što postojite. Isto tako, nije dobro agresivno i uz konflikt nametati svoje potrebe, već dostojanstveno uspostaviti granice na početku i mirno saopštiti ono što imate, uz slušanje drugog i otvorenosti za kompromisom. Ovo se u psihologiji naziva asertivna komunikacija (za razliku od submisivne i agresivne).

U narednih nekoliko tekstova mi ćemo videti šta je asertivna komunikacija i detaljnije se pozabaviti konkretnim tehnikama, detaljima i savetima kako što uspešnije komunicirati s ljudima i kako ostvariti sebe bez ugrožavanja drugih. To je naše pravo i trebamo ga iskoristiti.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (1)

_________________________________________________________________________________________

POTRAGA ZA ISTINOM…

tamoiovde-logo

_______________________________________________________________________________

Dekart (1596-1651) je ključna figura na početku moderne filozofije.

slike_descartesU moderno vreme, od 17. veka, kaže se da na filozofsku scenu stupa subjekt, što je filozofsko ime za pojedinca koji želi da sam bude nezaobilazan faktor u pitanjima istine.

On misli da, ako nešto treba da bude istinito ili dobro, on sam mora moći da se uveri da je to tako.

U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, to svedočanstvo treba naći u vlastitom razumu (lat. racio).

On veruje da svako poseduje „prirodno svetlo razuma“, odnosno „urođene ideje“ pomoću kojih može doći do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek i dolazi. Naprotiv, Dekart je bio duboko nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastičku filozofiju. Zbog toga je došao na ideju da sva njemu poznata znanja podvrgne sistematskoj (metodičkoj) sumnji, ne bi li možda tako našao nešto u šta se ne može sumnjati.

U potrazi za primerom sigurne istine, Dekart se, dakle, pita: Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam naučio od drugih, i u ono što mi kazuju čula, pa čak i u matematičke istine – šta ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati? Odgovor je bio da čak iako sumnjam u sve, ne mogu sumnjati da postojim ja koji sumnjam.

Ovu istinu on je izrazio u čuvenom stavu: Mislim, dakle jesam ( lat. Cogito ergo sum ).

Ovu istinu saznajem potpuno jasno i razgovetno i bez pomoći čula. Dekart se bavio potragom za takvom istinom da bi dobio primer koga treba slediti i u saznanju ostalih stvari. Tako on ustanovljava četiri pravila metode kojih se treba pridržavati u nauci:

1. Treba prihvatati samo one istine koje saznajemo potpuno jasno i razgovetno.
2. Složenije probleme treba razložiti na jednostavne i lakše shvatljive delove.
3. Ono što ostane neobjašnjeno treba objasniti pomoću ovih prostijih stvari.
4. Na kraju treba još jednom preći ceo proces, da bi se izbegle moguće greške.

Pomoću ovih pravila možemo da napredujemo u nauci sigurni da dolazimo do pouzdanih znanja. Dekart je smatrao da se ova pravila uspešno primenjuju u matematici, i da njene metode treba proširiti ka ostalim naukama.

Dekart je zasnovao i posebnu modernu metafiziku. Smatrao je da je metafizika osnova sveg saznanja i da iz nje slede ispravna fizika, a zatim i sve ostale nauke.
Po Dekartu svet je podeljen na dve supstancije – misaonu i prostiruću (materijalnu) supstanciju.
One mogu da postoje nezavisno jedna od druge. Misaona supstancija sadrži sve ono čime se bavimo kad mislimo, ali takođe i osećanja, htenja i maštu. Prostiruća supstancija odlikuje se time da zauzima prostor, ima težinu i kreće se; u njoj takođe deluju fizičke sile.

Ovakva slika sveta odgovarala je mehanici, nauci koja je tada bila u punom razvoju. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju čvrstih tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim formama koje je pretpostavljao Aristotel.
Taj svet se u svom funkcionisanju ne obazire na naše želje. Zato ispitivanje aristotelovskih svrha treba isključiti iz nauke.

Tela se naprosto ponašaju prema zakonima prirode, ne želeći time da postignu nikakvu svrhu. O ljudskim svrhama treba da brine sam čovek, menjajući svet oko sebe.
Izvor: znanje.org

________________________________________________________________________________________

Razum

„Raspravu o metodi“ Dekart počinje ovim rečima: „Nijedna stvar na svetu nije bolje raspodeljena nego zdrav razum, jer svako smatra da ga ima u tolikoj meri, te čak i oni koje je teže zadovoljiti u svemu drugom nemaju običaj da ga žele više negoli ga imaju.
U tome se verovatno svi ne varaju; štaviše, to pre svedoči da je sposobnost pravilnog suđenja i razlikovanja istine od zablude – a to se zapravo i zove zdrav ljudski razum ili um – od prirode kod svih jednaka i da stoga raznovrsnost naših shvatanja ne dolazi od toga, što su jedni pametniji od drugih, već jedino od toga što mislimo na različite načine i nemamo u vidu iste predmete.
Nije naime dosta imati zdrav duh, nego je glavno pravilno ga primenjivati.“ Nešto dalje kaže: „U ogledu uma ili zdravog razuma mogu pretpostaviti da ga ima u potpunosti i celovito svaki čovek, jer je to jedino što nas čini ljudima i što nas razlikuje od životinja, te se slažem u tome s opštim mišljenjem filozofa koji kažu da oznake više ili manje postoje samo među akcidencijama, ali nikako među formama i prirodama pojedinaca iste vrste.“

O strastima duše
U svom poslednjem delu „O strastima duše“ Dekart pokuljava da objasni odnos psihičkog i fizičkog, duše i tela u samom čoveku.
Iz prirode samih supstancija, duhovne i materijalne, proizlazi po Dekartu da se one međusobno apsolutno isključuju, to jest mišljenje, misao, svest, duh se ne da objasniti iz materije, čija su jedina obeležja i osobine protezanje u dužinu, širinu i dubinu, prostornost, deljivost u beskonačnost i njeno mehaničko kretanje. Znači, čovek se sastoji iz dva bića koja se uzajamno isključuju, jer telo ne može delovati na dušu, niti duža na telo, i ta razdvojenost se naziva dualizam.

Tako ne samo da je totalitet ljudskog bića u sebi protivrečan, nego se on uopšte ne da shvatiti. Dekart je to tačno uvideo i on ide čak tako daleko, da dopušta uzajamno delovanje duše i tela, ali samo kao svakodnevnu empirijsku činjenicu, dok mu njegova opšta filozofska pozicija nikako ne dopušta da to i teorijski konsekventno zaključi.
Zato se Dekart stalno koleba između povezanosti, jer mu se to neophodno i stalno nameće kao činjenica proste svesti, i nepovezanosti, što najviše dolazi do izražaja upravo u njegovoj fiziologiji i na njoj zasnovanoj psihologiji, dakle u onim područjima gde se psihičko i fizičko najočevidnije i najtesnije dodiruju, to jest upravo na planu afektivnog, osećajnog i čulnog, jednom rečju emocionalnog u najširem smislu, što sve Dekart tretira pod zajedničkim određenjem – strasti.

U srednjevekovnom načinu života strasti su smatrane kao nešto nedostojno čoveka, kao tabu, greh i đavolska stvar, koja se razmatra samo kao negativnost, kao ono što treba izbeći. Dekart se toga pokušao osloboditi. Pored toga što je želeo da pronađe fiziološku osnovu strasti, uslovnost i povezanost, on je želeo da utvrdi i način da se one nadvladaju, a to se moće postići njihovom spoznajom i aktivnim, voljnim upravljenjem njima i njihovim svesnim usmeravanjima.

Ipak, po Dekartu strasti nisu ni dobre ni zle. On u njima pronalazi mogućnost korisne primene koju vidi na primer u tome „da one podstiču dušu na htenje stvari koje nam priroda nameće kao korisne i da ona istraje u toj volji“, a osim toga strasti podstiču životne duhove na kretanja tela u pravcu izvršenja tih stvari, pa one preuzimaju na sebe odlučni životni zadatak snalaženja i prilagođavaja čoveka u određenim prilikama i situacijama. Tu dolazi do izražaja veza i delovanje psihičkog na fizičko, duše na telo i obrnuto.

Centar u kome dolazi do uzajamnog delovanja duše i tela Dekart stavlja u malu žlezdu u sredini mozga epifizu (glandula pinealis) koju je pronašao u svojim anatomskim istraživanjima i seciranjem, čime se on mnogo i često bavio. Pošto je nešto ranije otkriven krvotok, Dekart je smatrao vene i živce malim kapilarnim cevčicama kroz koje se terani krvlju iz srca u mozak, a iz mozga u sve organe tela kreću takozvani „životni duhovi“ (spiritus animales) koji dodirujući i pokrećući tu žlezdu, preko nje pokreću telo izazivajući istovremeno u duši odgovarajuća kretanja u oblicima različitih strasti i uzbuđenja.

Dekart razlikuje šest osnovnih ili jednostavnih strasti, a to su čuđenje, želja, ljubav, mržnja, radost i žalost, iz kojih se u različitim nijansama i prelazima oblikuju sve ostale složene, i o svakoj od njih on daje njihovu fiziololjku osnovu i uslovljenost, kao i detaljan opis njihovog ispoljavanja.

Pravila
Dekart je tvrdio da um nije neki nadprirodni dar, niti je istina privilegija i posao odabranih, već je svaki pojedinac i mimo crkvenog autoriteta sposoban razlikovati istinu od zablude.

Time se utvrđuje široko područje istraživanja, sposobnosti ljudskog uma u pronalaženju istina i njegova praktična primena, a u vezi sa tim i opšta povezanost i jedinstvo svih nauka. „Jer kako sve nauke nisu ništa drugo do mudrost ljudska, koja ostaje uvek jedna i ista, ma koliko različiti bili predmeti na koje se ona primenjuje i koja se zbog njihove različitosti ne menja, baš kao ni svetlost Sunca zbog raznolikosti stvari koje osvetljava, ne može se raditi o tome da se duhovima propisuju ma kakve granice; i daleko od toga da nas spoznaja jedne istine, kao u praktikovanju jedne veštine, od pronalaženja druge istine odvraća, naprotiv, ona nas u pronalaženju ove druge pomaže.“

Koliko je Dekartu prvobitno bila na umu praktična primena nauke vidi se najbolje po njegovom prvom filozofskom delu „Praktična i jasna pravila upravljanja duhom u istraživanju istine“.

Tako u prvom pravilu piše: „Svakako treba misliti da su nauke tako međusobno povezane da ih je mnogo lakše sve zajedno proučavati nego i jednu jedinu od ostalih izdvojiti. Ako, dakle, neko ozbiljno hoće da istinu stvari istražuje, ne treba da bira nikakvu posebnu nauku: sve su one međusobno povezane i uzajamno zavisne; nego neka misli na to da jača prirodnu svetlost uma, ne radi toga da bi rešio ovu ili onu školsku teškoću, već da bi u pojedinačnim slučajevima života razum volji ukazao na ono što treba odabrati…“.

Ta „Pravila“, kao prvo Dekartovo filozofsko delo, su karakteristična za odvajanje i oslobađanje njegove misli od teoloških i skolastičkih, po njegovim vlastitim rečima, okova, i obračunavanje sa aristotelovskom logikom kao teorijskom osnovom skolastičke filozofije. Dekart, dosledan svojoj osnovnoj filozofskoj poziciji, daje oštru kritiku te formalističke logike, koja nam u spoznajnom pogledu ne donosi ništa novo, već besplodno i prazno kretanje u krugu starog i poznatog.

Izvor:alas.matf.bg.ac.rs

___________________________________________________________________________

SAV TAJ FLERT…

tamoiovde-logo Retko koji domen ljudskog ponašanja ima tako važnu funkciju kao flert.

10421278_10204048156779014_1319412463847563034_nJedan je od oblika ponašanja krucijalnih za preživljavanje, bez kog su nam povezivanje sa drugima i produžetak vrste značajno otežani. Premda se svi sisari, pa i većina drugih životinja, upuštaju u kompleksne strategije s ciljem da privuku potencijalnog partnera za seksualni čin, čini se da ljudska psihologija flerta nadilazi evolutivna objašnjenja.

Mi zasigurno manifestujemo repertoar urođenih ponašanja koja nalazimo kod drugih životinjskih vrsta. No, krajnje je izvesno da ljudi danas ne biraju objekte svoje želje prema kriterijumima koje propisuju evolucionisti. Takođe, za razliku od drugih vrsta, mi flertujemo sa svesnom namerom, pod uticajem kulturnih i istorijskih okvira kojima pripadamo.

Flert je, za nas koliko instinkt, toliko i umetnost i veština. Flertujemo s namerom da privučemo potencijalne životne partnere, flertujemo da ostvarimo neobavezujući seksualni odnos, flertujemo i kad ne tražimo ništa od ta dva.

Flertujemo jer flert predstavlja oblik igre koja nam pruža osećaje slobode i neizvesnosti. Kao što socijalni psiholog Tim Perper kaže: „Čini se da neki ljudi teže da prolongiraju flert zbog zadovoljstva i erotičnosti koji su mu svojstveni, bez obzira na to gde ih on vodi.“

Drugim rečima, flert nam omogućava ostvarivanje romantičnih i seksualnih potreba u odnosima, a svakodnevnicu čini bogatijom za čitav spektar osećanja.

Heningsen je identifikovao šest mogućih ciljeva koje možemo ostvarivati u flertu: 1) postizanje veće bliskosti u odnosu, 2) upozavanje osobe i postizanje njene zainteresovanosti, 3) uživanje u zaigranosti i zabavi flerta, 4) manipulisanje ljudima u svoju korist, 5) osnaživanje sopstvenog samopoštovanja, 6) želja za stupanjem u seksualne aktivnosti.

Najveći broj ljudi, ističe ovaj autor, motivisan je prvim navedenim ciljem, iako se većina odlučuje na flert iz kombinacije ciljeva. Flertu, tako, možemo pristupati i bez osećanja fizičke ili seksualne privlačnosti prema osobi.

No, retko koji domen ljudske socijalizacije je tokom istorije bivao tabuiziran, stigmatizovan i banalizovan, a od strane nauke zanemarivan, u onoj meri u kojoj je to bio flert. Prošao je gotovo čitav vek od kako su glasnogovornice vašingtonskog Anti Flert kluba upozoravale ženski rod na hazardnost koketiranja sa muškarcima, a promovisanje dobrobiti flerta ostavljen je medijima. O flertu nas niko eksplicitno ne podučava, a pitanja koja, tokom socijalizacije, možemo imati na ovu temu, retko kada postavljamo. Jedno od njih jeste – šta flert podrazumeva, a šta ne.

Flert ili koketiranje na najopštijem nivou podrazumeva skup društvenih, a ponekad i seksualnih ponašanja usmerenih od strane jedne osobe prema drugoj koji uključuje verbalnu komunikaciju, kao i govor tela. Uz to, vrlo je važno da flertujuće ponašanje sugeriše zainteresovanost osobe za ostvarivanje nešto većeg stepena intimnosti sa osobom kojoj je flert upućen.

U većini kultura, nije socijalno prihvatljivo izraziti eksplicitnu seksualnu zainteresovanost za drugog, već se to čini na indirektne i sugestivne načine.
No, činjenica da se velikim delom radi o zapletu koji nije eksplicitan, ne znači da se tim tihim signalima ne saopštavaju važne informacije.

Evolucioni psiholog Stiven Gangestad flert definiše kao proces pregovaranja koji se događa nakon što su dve osobe razmenile informacije o međusobnoj inicijalnoj privlačnosti. U okviru tog procesa retko kome polazi za rukom nastup poput: „Ti mene privlačiš, a ja tebe?“ Ove poruke težimo da otkrivamo u manjim dozama, te flert postaje podloga za osnaživanje privlačnosti. Kako to flertujemo?

vlcsnap-2014-01-09-12h25m26s215Katalog ponašanja koje žene i muškarci praktikuju tokom flerta je prilično veliki. Metodom posmatranja bez učešća, jednom od najučestalijih u ovoj oblasti, psiholozi su proučavali parove koji flertuju u njihovom prirodnom okruženju (barovima hotela, kafićima).

Istraživači su u tim prilikama zabeležili određeni broj signala između strana koje flertuju. Čuveni kliše iz romantičnih filmova – kratki pogled nakon kog je sledilo preusmeravanje pogleda praćeno još jednim, dužim pogledom, opravdao je status inicijalnog „zelenog svetla“ u saobraćaju flerta.

Moć pogleda registrovana je u eksperimentu u kom su ispitanici, nakon obavljenog dvominutnog, neprekidnog i uzajamnog gledanja sa drugim ispitanikom, izveštavali o pojačanim osećanjima privrženosti. Antropološkinja Helen Fišer ističe da produženi kontakt očima utiče na otpuštanje molekula feniletilamina (PEA) koji je odgovoran za pospešivanje privlačnosti.

U ritualu flerta, kod žena je registrovano da su kikotanje i umereni smeh često bili praćeni uvrtanjem i zabacivanjem kose, oblizivanjem usana, osmehivanjem u položaju spuštene brade (engl. coy smile). Muškarci su praktikovali da se isprse ili zavale u svoje stolice i postave ruke iza glave, a naročitu pažnju su posvećivali brzini vađenja upaljača, ritualu paljenja cigarete sa podiguntom bradom i uklanjanja upaljača tako da se ne poremeti telesni stav.

Ponašanje obe strane odlikovalo je dodirivanje sebe koje je postepeno bilo smenjivano dodirima upućenim drugoj strani. Ispitanici u istraživanju psihološkinje Monike Mur za nedvosmislene znake flerta odabrali su nežan dodir po licu, praćen dodirom po ramenu, struku ili nadlaktici. Najmanje glasova dobili su guranje ili lupkanje po ramenu i rukovanje. S druge strane, zagrljaj je procenjen kao da poručuje bliskost, ali ne i flert.

Socijalni psiholog Timoti Perper, sa univerziteta u Filadelfiji, ističe da mužjaci ljudske vrste, kao i mnogih drugih, signalima u flertu poručuju: „Pogledaj me, veruj mi, moćan sam, ali te neću povrediti.“ i „Ne želim puno od tebe…još uvek.“ Perper dalje ukazuje da se obrazac flerta nije mnogo promenio od čuvenih stihova „Pesme nad pesmama“. Sekvenca je prilično slična: razmeni poglede, razgovaraj, dodiruj, poljubi, pristupi činu ljubavi, odnosno: obrati pažnju, prepoznaj signale, pristupi plesu (flerta), teži sinhronizaciji.
Osim neverbalnih, verbalni manevri kojima pristupamo u flertu su od velikog značaja.

Studije pokazuju da flertujuća konverzacija može da podrazumeva podržavanje sagovornika i izražajnije rekacije prema onome što govori. Ovaj tip flerta je ponekad teško razlikovati od neflertujućeg ponašanja, a ta procena zavisi od pola osobe koja ga ispoljava i konteksta u kome to čini.

10394093_1585308455035804_4442778889607652622_nNažalost, studija o verbalnim strategijama flerta još uvek nema. Možemo reći da bi flertu trebalo da pristupamo kao da pristupamo običnom razgovoru. Drugim rečima, studije poručuju: bolje je da se pravite da ne flertujete i ostavite naučene upade (engl. pick-up lines) po strani, nego da najavljujete flert.

Dok žene preferiraju bezazlene uvertire u razgovor („Šta misliš o ovom bendu?“), muški favoriti su direktniji pristupi („Videla sam te s drugog kraja bara i pomislila kako si sladak.“) U potvrđene markere verbalnog flerta spadaju: iskazivanje komplimenata, spominjanje činjenice da osoba nije u vezi ili da je dostupna u romantičnom/seksualnom smislu, upotreba nagoveštaja seksualnih aktivnosti.

Međutim, svesti flert na praćenje određene sekvence postupaka i izgovaranje pravih reči ne bi bilo ispravno. U ovu priču upliće se još par psiholoških faktora. Jedan od njih je aspekat samopromocije. Da bismo kroz flert iskazali poželjnost nekog našeg atributa, moramo da budemo sami uvereni u to što poručujemo, ističe Gangestad. Murova, na osnovu svojih opservacija, dodaje da ljudi kojima najčešće prilaze zainteresovani drugi nisu ljudi koji najbolje izgledaju, već oni koji šalju signale o svojoj pristupačnosti i samouverenosti, kroz bazične tehnike flerta (pogledi, osmesi). Ista autorka nalazi da se ponašanje drugih tumači u skladu sa kontekstom, te ukoliko je seting formalan, flert mora biti očigledniji da bi bio primećen.

Istraživač Džefri Hal ističe da se ljudi često osećaju frustrirano ili nezadovoljno svojom nesposobnošću da utiču na to da ih drugi primete, da ih dožive kao zanimljive i da drugi uoče da su zainteresovani za njih u romantičnom smislu. Saznanjem o pet različitih stilova flerta, ovaj autor smatra da možemo steći bolji uvid u to zašto naši pokušaji imaju određene ishode. Tih pet stilova flerta su: zaigrani, tradicionalni, fizički, iskreni i učtivi.

No, pored odabiranja svog stila, na pitanje „Zašto on/ona ne kače moje signale?“ odgovor možemo potražiti i u proceni mere u kojoj našim ponašanjem upravlja strah od odbacivanja. Vornauer i saradnici su demonstrirali da postoji povezanost između intenziteta ove vrste anskioznosti i precenjivanja jasnoće sopstvenih signala u flertu.

Iskazivanje zainteresovanosti za nekog i pokušaji da tu osobu zainteresujemo za sebe, izlažu nas riziku od neuspeha ili neuzvraćenih osećanja. Što snažnije osećamo anksioznost usled potencijalnog neuspeha, to ćemo se više truditi da nam pokušaji ne budu direktni i da mogu da budu shvaćeni i kao prijateljski.

vlcsnap-2014-07-20-20h32m38s172Najzad, deo odgovornosti za nesporazume ovakve vrste možemo pripistati generalnoj tendenciji ljudi da loše detektuju flert. Nedavno sprovedena studija nalazi da samo 18% ispitanica tačno prepoznaje ponašanje muškaraca kao flert. Muški ispitanici su bili nešto bolji sa uspehom u 36% slučajeva. Zanimljiv podatak je da, kada neko nema nameru da flertuje s nama, daleko smo uspešniji da to tačno prepoznamo – žene to čine u 83%, a muškarci u 84% slučajeva.

Mada nas ove greške mogu koštati romanse, pa i životnog partnera, one imaju svoju funkciju. Preterivanje u proceni tuđeg ponašanja kao flerta, moglo bi da ima negativne efekte po nas i po drugu stranu.
Psiholozi još uvek raskrinkavaju zagonetnost umeća prepoznavanja flerta. Nauka nam za sad može dati sledeće korisne savete:

-obratite pažnju na prisustvo flerta u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji (na osnovu pokazatelja o kojima je bilo reči u tekstu),
-razmotrite kontekst (flert se češće pojavljuje u socijalnim kontekstima, uz prisutvo alkohola, ili na okupljanjima ljudi sličnih interesovanja),
-upoznajte se sa različitim stilovima flerta kod ljudi,
-primetite postoji li konzistentnost u vašoj interakciji (da li flertujete pri svakom susretu), da li druga strana prema vama iskazuje ponašanje koje se razlikuje od ponašanja prema drugim ljudima, postoji li (prećutni) konsenzus grupe ljudi da se interakcija s tom osobom odlikuje flertom.
Srećno!
Autor: Ana Perović

Izvor: psihobrlog.wordpress.com

_______________________________________________________________________________________

SRPSKA SLAVA NA LISTI UNESKA…

tamoiovde-logo POSTAJE DEO KULTURNOG NASLEĐA ČOVEČANSTVA!

Praznik porodice posvećen svetitelju zaštitniku domaćinstva, oblikovan u srednjem veku, postaje do kraja nedelje deo nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva

dru-djurdjevda_620x0DO kraja predstojeće sedmice, saznaju „Novosti“, srpska krsna slava, zvanično će biti na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Tako će slava, najprepoznatljiviji običaj većine naših pravoslavnih porodica, ostati upamćena i kao „prvi upis“ Srbije na listu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Ali, iako nema sumnje koliki je značaj slave za Srbe u Srbiji i kod većine Srba u regionu i svetu, našu javnost ovih dana najviše interesuje kako su je predlagači opisali i predstavili Uneskovoj komisiji.

Magistar Marko Stojanović, član nominacionog tima Slave za Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kaže da je slava predstavljena, pre svega kao obred osveštanja hrane i pića, koji pravoslavni hrišćani u Srbiji praktikuju u okviru godišnjeg ciklusa običaja. Kao praznik porodice, posvećen svetitelju, zaštitniku domaćinstva.

Naglašeno je, kaže, i da je reč o narodnom običaju proslavljanja sveca zaštitnika pod nazivom slava, krsno ime, krsna slava i, ranije, pamjat svetom, koji je oblikovan u srpskoj srednjovekovnoj državi, kao i da njegovu današnju običajno-religijsku formu, osim većinskog srpskog stanovništva, praktikuju i pripadnici nekih manjinskih zajednica.

– Objasnili smo i da obred slave i rituali sadrže beskrvne i krvne žrtve, uz molitve i zdravice. A, centralni, hristijanizovani ritual podrazumeva paljenje sveće, molitvu i unakrsno presecanje, prelivanje vinom i lomljenje hleba odnosno slavskog kolača na četiri dela, što simbolizuje telo, krv i bestelesnu prirodu Hrista.

Gozba, koja sledi nastavak je i sjedinjenje sa centralnim ritualom. Ona i za domaćina i za goste započinje uzimanjem zalogaja slavskog kolača i slavskog žita, potom otpijanjem gutljaja vina uz zdravicu, koja se izgovara za plodnost i blagostanje svih prisutnih, slavljenika i gostiju – kaže mr Stojanović.

NACIONALNA LISTA SA 27 “STAVKI“

Pre Uneskove, nematerijalno kulturno nasleđe mora da se nađe na nacionalnoj listi.

Srbija je, 2012. godine, usvojila registar koji trenutno sadrži 27 „stavki“ srpskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Osim slave, tu su molitva – đurđevdanski obred, belmuž, izlivanje i paljenje ratarskih sveća, izrada pirotskog kačkavalja, pirotsko ćilimarstvo, filigranski zanat, klesarski zanat, pazarske mantije, kosovski vez, pevanje uz gusle, groktalica, pevanje iz vika, erski humor, kolo (kolo u tri, kolo u šest), rumenka, sviranje na gajdama, frulaška praksa, sviranje na kavalu, naivno slikarstvo Slovaka, Lazarice u Sirinićkoj župi, izrada drvenih čutura u selu Pilica, Vukov sabor, ojkača, vranjska gradska pesma i čuvanje Hristovog groba.

On pojašnjava da je u „objašnjenju“ slave, predočeno i da je na gozbi neizostavna pečenica od mesa, kao krvna žrtva koja potiče iz antičkih vremena, i koja za slave koje se obeležavaju za vreme hrišćanskog posta ili na posne dane podrazumeva isključivo uzimanje ribe.

– Naglasili smo, takođe, da se i takozvano prenošenje slave obavlja uz kolač, kada sinovi, koji prema običaju isključivo nasleđuju slavu, na njen dan od oca ritualno preuzimaju komad kolača za vlastito domaćinstvo.

Rekli smo i da gozbu, slavski kolač i žito, pripremaju isključivo žene, i tako postaju ravnopravni nosioci slavskog obreda. Deca, pak, pomažu, rade manje poslove, posmatraju i uče da u budućnosti preuzmu značajnije uloge – priča naš sagovornik.

Posebno je ukazano da ritualna priprema i ukrašavanje slavskog kolača, utiskivanje Hristovih simbola IS-HS-NI-KA, uz kvalitet i obilje jela na gozbi, naglašavaju kulturnu, obrednu i društveno ritualizovanu ulogu žene i njen prestiž. Jer, pripremanjem žrtve u hrani, ona obezbeđuje plodnost i blagostanje domaćinstvu, ali ujedno prenosi ritualna znanja i veštine sa kolena na koleno.

– Objašnjavajući značaj slavske gozbe, pojasnili smo i da se tako širi društveni krug u kome se slava prepoznaje kao simbol zajedništva i identiteta. Pozivanjem i učešćem rodbine, prijatelja i suseda u gozbenom ritualu, usklađuju se društveni status, različita etnička i religijska pripadnost učesnika i naglašava važnost svakog gosta – naglašava Stojanović i kaže da je komisiji koja je odlučivala o tome da li će se slava naći na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva naš centar priložio obimnu dokumentaciju i priloge koji najbolje svedoče o istinskoj važnosti slave za identitet srpskog naroda tokom minulih vekova, danas i u budućnosti.

ZASLUŽNI I MEDIJI

– ZAKONSKI okvir, koji domaćinima za dan slave omogućava da ne rade, uz podršku medija koji povodom slava emituju ili pišu prigodne priloge, odražava opštedruštveni, pozitivan stav javnog mnjenja, što pospešuje očuvanje i održivi razvoj slave kao nematerijalnog nasleđa u Srbiji.

Osim toga, u Etnografskom muzeju u Beogradu i Muzeju hleba u Pećincima sprovode se dečji obrazovni programi koji promovišu i podižu svest o značaju proslavljanja porodičnog svetitelja – naglašava mr Marko Stojanović.
J. Matijević 

Izvor:novosti.rs| 23. novembar 2014.

___________________________________________________________________________

UMEĆE I RADOST ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logoIzložba posvećena Kama-Sutri

Kulturna jesen u Parizu je ove godine definitvno u znaku seksa.

Nakon postavke posvećene zloglasnom majstoru razvrata, Markizu de Sada, koja je svojom provokativnom reklamom šokirala javnost, i postavljanja ogromne skulpture Amerikanca Pola Mekartija, koja je mnoge Parižane podsetila na džinovsku seksualnu igračku, u francuskoj prestonici je priređena još jedna „škakljiva“ izložba.

kama-sutra-jpg_660x330

wikipedia.org

Nova izložba bavi se Kama-Sutrom, indijskim priručnikom za uživanje, koji se na Zapadu doživljava kao egzotični „bedeker“ koji čitaoce vodi kroz seksualno uživanje.

Postavka, koja je početkom ovog meseca otvorena u Parizu, ima za cilj da ispravi tu pogrešnu predstavu.

Čuveni indijski tekst, koji je na sanskritu u 4. veku napisao mudrac Vatsjajana, prvi put je prikazan kroz izložbu 350 skulptura, slika i svakodnevnih predmeta.

„Naša namera je da pokažemo da to nije mala prljava knjiga, da to nije (samo) knjiga o seksualnim pozama“, objasnila je za AFP organizatorka izložbe Alka Pande.

„Volela bih da posetioci u njoj vide knjigu života, knjigu zadovoljstva, knjigu koja slavi sve tanane nijanse života u velikom stilu i estetici“, navela je ona.
Izložba „nije samo o erotici, senzualnosti, već i o zadovoljstvu, muzici, plesu, umeću življenja“, istakla je Pande.

Naime, poznatija, erotska strana Kama Sutre predstavlja samo jednu od sedam knjiga zbirke, među kojima su „Meditacije“, „Ponašanje supruge“, „Afrodizijak“ i „Zavođenje tuđih žena“.

Kama-Sutra istražuje treći od četiri stuba hinduizma koji se odnose na različite etape života. Nakon spoznaje morala i etike i ostvarenja na profesionalnom planu, pojedinac može da se fokusira na Kamu, tj. žudnju, kako za seksom tako i za zadovoljstvom koje crpimo iz umetnosti, muzike i uživanja u životu.

„To je inače jedna dosadna mala knjiga, ali mislim da su u pokušaju da je reklamiraju, ljudi isticali pre svega njenu seksualnu stranu, jer ništa se bolje ne prodaje od seksa“, kazala je Pande.

Uokvirena toplim tonovima šafrana, zelene i purpurne boje, izložba vodi posetioce na putovanje kroz 36 poglavlja priručnika koji se bavi raznim segmentima društva, podstičući čitaoca da ovlada raznim umećima, od nameštanja kreveta, preko zavođenja tuđe supruge do umetnosti ratovanja.

Slike i skulpture idealnog para, boga Šive i boginje Parvati, scene porođaja, kao i erotski reljefi, koji se često mogu videti na drevnim hramovima, izloženi su zajedno sa pobožnim predmetima, kao što je falusni lingam.
Pande je objasnila da je u tradicionalnoj Indiji, seksualnost bila način da se spozna svet, a da je zbog zapadnjačkog koncepta krivice u odnosu na erotiku bilo teško shvatiti delo poput Kama-Sutre.

„Kama-Sutra ne poznaje koncept greha, seksa isključivo radi produženja vrste, već slavi radost življenja“, dodale je ona.
„Ako je hrišćanski bog, bog ljubavi, u Indiji bog upražnjava seks. Što je bolji ljubavnik, to je bolji bog“, objasnio je Mark Restelini, direktor Pinakoteke u kojoj izložba traje do 11. januara 2015.
Izvor:rtv.rs

______________________________________________________________________________________________

SAMO ZADOVOLJNI SU SREĆNI…

tamoiovde-logoKako do sreće u ljubavi

Najveća životna razočarenja ljudi dožive kada ih izneveri neka njima bliska osoba, emotivni partner ili prijatelj. Ali, malo ko je svestan činjenice da smo samo mi odgovorni za dobre ili loše izbore, i da li ćemo imati sreće i zadovoljstvo u privatnom životu ili nećemo.

Ljubav-ah-ljubav-ahVeze mogu da budu osetljive, pogotovu na početku. Neki ljudi lako privuku svoju srodnu dušu i uživaju u dugom i ispunjenom partnerstvu, dok su drugi osuđeni da idu iz jedne loše veze u drugu. Oni nikako ne mogu da odgonetnu zašto još uvek nisu u srećnoj vezi.

Ukoliko mislite da radite sve što je u vašoj moći, ali vam ljubavna sreća uvek izmiče, možda je vreme da se zapitate gde grešite.
Nedostatak sreće često nema veze sa drugom stranom, nego s našim pristupom.

Ponekad su naše loše odluke ili pogrešni motivi, glavni krivci zašto ne možemo da pronađemo srodnu dušu. Postoje one skrivene emotivne rane koje mogu da se otvore kad to najmanje očekujemo. Poznato je da ljubomora, nepoverenje, prevara i slični problemi uništavaju vezu, ali iza nekoliko neuspelih pokušaja ili slučaja slomljenog srca, mogu se sakriti tipične zamke koje nisu toliko očigledne, a pričinjavaju veliku štetu. Jednako su opasne i stvari o kojima ne razmišljamo previše a koje neminovno dovode do ljubavnog kraha.

Koliko god to poricali, često sami sebi nesvesno postavljamo prepreke i sabotiramo šanse u kreiranju srećne veze. Upravo te skrivene prepreke imaju najveću moć nad nama. Spremne da “potope” našu iduću vezu. Zbog čega je to tako? Koje su to mentalne blokade koje nas skreću sa puta emocionalne dobiti u vezi? Čiji smo “program” neuspelih veza ili ljubavne obrazce nesvesno preuzeli?

Zamke u vezi

Mnogi za sebe tvrde da nisu uspešni u ljubavi, ili govore da više nema srodnih duša, a u pozadini toga stoji strah od novog razočaranja, ranjivosti ili gubitka identiteta. Ponavljaju obrazac koji ih uvodi u loše, nezdrave veze, vrte se u začaranom krugu, neprestano tražeći krivca za situaciju u kojoj su se našli. Retko ko je svestan koliko ga ljubavna prošlost određuje i u novim odnosima.

Da li i u vama još čuči ljutnja zbog prošle veze? Da li vas lična predubeđenja ili strahovi sprečavaju da ostvarite ličnu sreću? U odnose s drugima nesvesno unosimo svoje stavove, verovanja, navike, bolna iskustva, frustracije- svu svoju nagomilanu prošlost. Najčešće blokade koje nas udaljavaju od stabilne i dugoročne veze su: predrasude, iskrivljene percepcije, negativna uverenja o nama samima, o životu i ljudima o njemu, strahovi, stari kompleksi.

Uvek sve kreće od nas samih. Umesto da krivimo druge, potrebno je da zavirimo u sebe, priznamo svoje greške i preuzmemo odgovornost. Ako stalno biramo neodgovarajuće partnere, slične po strukturi ličnosti, a koji ne mogu da nas usreće, vreme je da se suočimo sa tim „saboterom“ ljubavne sreće koji se skriva u nama. Greške u našem ljubavnom životu često su rezultat pogrešnih zaključaka koje smo izveli iz prethodnih veza. U emocionalnu vezu ulazimo sa stavom da smo u prošlosti bili povređeni i da ćemo verovatno opet biti razočarani, a takav stav će osigurati da se takva naša predviđanja i ostvare. Za početak, moramo se odreći određenih mitova, uvraženih verovanja, zastarelih pretpostavki i odlučiti da preuzmemo odgovornost za svoju ličnu sreću. Uz sve ove strahove i podvesne zamke, teško je pronaći ljubav.
Obuzdajte svoj negativizam. Opasno je bii stalno nezadovoljan ili pesimističan, jer ako ste tako raspoloženi, takva vam je i percepcija, i to odlučuje šta će vam se desiti i da li ljudi žele da budu vnašem okruženju. Ako se nekim ljudima posrećilo- u ljubavi, životu, znači da su u svom ponašanju reflektovali upravo one vrline koje smatraju bitnim.

Podsvesna sabotaža

Većina problema u vezi, povezana je sa ljubavlju prema samom sebi. Da bismo izgradili zdravu vezu sa drugima, najpre moramo da imati zdravu vezu sa sobom. Samo oni koji vrede u sopstvenim očima mogu da ostave dobar utisak na druge i da izgrade kvalitetne relacije. Nisko samopoštovanje, negativan stav, težnja ka savršenstvu i prevelika očekivanja, nisu put ka uspehu i sreći u ljubavi. One vode samo ka jednom- ka sabotaži prilika za sreću. Naš podsvesni doživljaj sebe je negativan. Takvim ponašanjem šaljemo poruku da nismo dovoljno dobri, i ne zaslužujemo poštovanje i ljubav. Ovo je vrlo opasno, ali i vrlo rašireno verovanje. Sposobnost izražavanja i primanja ljubavi umanjena je i osujećena usled nedostatka ljubavi prema sebi. A manjak samopouzdanja u emotivnim odnosima „tera“nas na pogrešne izbore i veze, u kojima nismo srećni. Formula kojom se ove osobe vode kroz život, podrazumeva da sopstvenu vrednost izjednačavaju sa količinom tuđe pažnje i naklonosti, jer smatraju da je to jedini dokaz da vrede.

Ako se ne osećamo vrednim, vrlo je verovatno da u odnosima ne postavljamo granice, da prihvatamo pravila igre koja nam se možda ne sviđaju, a sve kako bi makar na kratko vreme dobili nečiju ljubav. Zbog toga se može dogoditi da se ne predstavimo u najboljem svetlu i pokažemo samo svoju nesigurnost. To može da se izrodi u krah odnosa i pre nego što je on i započeo.

Mnogi ljudi ostaju u vrlo lošim, nezdravim vezama, jer se boje da kažu ono što misle i osećaju. Osoba koja na dubokoj osnovi ne ceni sebe, pre će ceniti tuđe mišljenje nego svoje, i po pravilu sabotiraće promene koje bi vodile povećanju svoje intimne sreće. Ako nismo sigurni u sebe možemo se neopravdano osećati odbačeno, iščekujemo negativan završetak i ponašamo se tako da odnos navodimo u tom smeru.

Postavite granice: svaki odnos u koji uđemo zahteva neki vid ograničenja. Ako nemate standarde u vezi, dozvoljavate drugima da krše pravila u kojima treba da se osećate bezbedno i voljeno- bićete emotivno puni nezadovoljstva, prepušteni na milost i nemilost nečijeg lošeg ponašanja. Zdravo samopouzdanje nas čini imunim na negativne emocije. Jačajte svest o sopstvenim vrednostima. Ljudi koji sebe cene, ističu svoje najbolje kvalitete i izvlače ono najbolje iz drugih. Samouverenost, strpljivost, unutrašnji mir, sve su ovo kvaliteti osobe koja privlači osobe sa istim kvalitetima. Dokle god ne poradite na sebi, teško da ćete spoznati ljubavnu sreću. Izvucite najbolje iz sebe, jer tek kada smo ispunjeni ljubavlju prema samima sebi, imamo šta da ponudimo drugima. Ako želite da ubuduće pravite bolje poteze, glasno recite šta mislite i osećate- sve što možda godinama nosite u sebi.

Očekujemo savršenstvo

Mnoge osobe imaju preterana očekivanja u ljubavi, što im svakako ne ide naruku prilikom potrage za srodnom dušom. Osnovni problem je iskrivljena slika o ljubavi i vezama, i postavljanje očekivanja- klasična sabotaža u kojoj su žene vodeće, ističu stručnjaci. Započinjemo vezu unoseći u njih svoje nade, idele, očekivanja. Nažalost, većina njih su nerealna. Mnogi se nadaju nečemu što se kosi sa realnošću, a preterana iščekivanja gotovo nikada nemaju pozitivno dejstvo na ljubavni život, i smatraju se jednim od glavnih zamki u vezi. Činjenica je da svi mi imamo romantiču sliku idealne ljubavi, savršenog partnera. Što je veza svežija, to ćemo očekivati više dokaza ljubavi.

Ako očekujemo da će nas veza usrećiti i nadopuniti praznine koje imamo u sebi, ili mislimo da nekoga možemo istinski da promenimo, postavljamo sami sebi zamku. Kada su nam očekivanja neispunjena postajemo nesrećni. To je recept za nezadovoljstvo sa obe strane.

Među najčešće zablude ubrajaju se: očekivanje da će se partner promeniti; očekivanje da on ima iste ciljeve, prioritete i interese kao mi; očekivanje da nam partner „čita“ misli- da razmišlja i reaguje kao mi; očekivanje da će nas odnos učiniti potpunim. Ako stalno zamerate partneru, jer se ne uklapa u vašu ideju o savršenom tipu, propuštate sve one dobre strane veze u kojima bi mogli da uživate. Partner ne treba da bude jedino što vas čini srećnim u životu. Očekivanja bi trebalo da zamenite životnim vrednostima koje oboje delite.

Samo zadovoljni su srećni

Budite zadovoljni onim što imate, a ne nezadovoljni zbog nečega što nemate ili nikada nećete imati. Takvi nećete biti dobri ni sebi ni drugima. U vezi u kojoj je izraženo nezadovoljstvo, male stvari postaju velike prepreke. Partneri moraju da imaju ispunjen život i da budu zadovoljni sobom, jer samo dvoje samostalnih ljudi, mogu izgraditi kvalitetan, zdrav odnos. Osobe sa više samopouzdanja moći će lakše da donesu odluku o tome da li im neko zaista odgovara ili ne, jer nemaju potrebu da po svaku cenu budu u vezi kako bi sebi dokazali da vrede. Robovanje strahovima, sumnjama, izgovorima.. prepreka su poverenju, a time ljubavi i sreći. Mnogo je korisnije da birate drugačije ponašanje. Svako bolna iskustvo je poučno i ima svoju svrhu- za vas informacija šta je to što vam je važno za buduće izbore.

Ključ za srećnu i trajnu vezu je u vama.

To znači: znati na pravom mestu gde povući granice, gde odustati od nerealnih ideala, gde i kako raditi na razvijanju sebe i odnosa sa drugima. Naučiti neke nove emocionalne veštine i ne dopustiti da vam stari kompleksi uništavaju odnose. Prekinuti vezanost iz bivših odnosa, zaključaka i verovanja iz prošlosti. Pronaći ključnu prepreku partnerstvu u dosadašnjim vezama. Nalaženje ravnoteže je tajna dobrih veza, preduslov uspešnog života i veće sreće.
Piše Vesna Bantić Stefanović
Izvor:treceoko.novosti.rs/Broj 631

______________________________________________________________________________________________

69562-167603_10150176893928332_654498331_8685949_4984203_n

foto:parnas.blog.rs

DSCN1193

foto:parnas.blog.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LAVIRINT DUŠE…

TAMOiOVDE-logoDa li ste emocionalno inteligentni?

Kako ćemo proći u životu, koliko ćemo biti uspešni u odnosu sa drugim ljudima, u poslu ili sa partnerima, zavisi i od toga koliko smo emocionalno inteligentni.

EQPoslednjih nekoliko godina, brojna istraživanja nam otkrivaju neverovatnu ulogu emocionalne inteligencije u uspehu pojedinca – posebnog aspekta inteligencije, od koje mnogo toga zavisi. Pokazalo se da emocionalna inteligencija (EQ) može biti važnija od kognitivne moći mozga koju obično merimo u IQ, odnosno, opštoj inteligenciji. U zajedničkom istraživanju univerziteta Harvard i Stanford (SAD), otkriveno je da je za uspeh u životu IQ zaslužan oko 15 posto, za razliku od EQ, čiji je udeo 85 odsto!

Biti pametan, prema novijim istraživanjima znači biti emocionalno inteligentan – objašnjava psiholog Danijel Goleman u svojoj knjizi „Emocinalna inteligencija”.

To je zapravo sposobnost da se prepoznaju sopstvena i osećanja drugih ljudi, kao i veština da se sa tim osećanjima nosimo – a to mogu biti kritične tačke koje određuju koliko smo uspešni u životu. Samo 36 posto testiranih osoba bilo je u stanju da prepozna svoje emocije u trenutku dok su ih doživljavali. Ova vrsta inteligencije podrazumeva uspešnu kontrolu posebno štetnih emocija. Uči nas kako da emocije rade za nas na pozitivan način. Ona znači i to da smo motivisani i optimistični i onda kad doživljavamo neuspehe na putu ostvarenja nekog cilja. Neizmerno je važno postići saglasnost sa sobom, drugim ljudima i društvom u kojem živimo. Kako nam to uspeva, upravo zavisi od emocionalne veštine.

Život može biti mnogo lakši ako smo svesni sebe, ako znamo da se kontrolišemo, motivišemo i imamo socijalne veštine i empatiju (znanje o tome šta drugi osećaju), ističe Goleman. S druge strane, osobe bez kontrole nad emotivnim životom imaju stalne unutrašnje borbe koje ih sprečavaju da se koncentrišu i razumno rasuđuju. Dešava se da ljudi sa visokim IQ ne umeju da se snađu u životu i ne postižu očekivane rezultate, niti su najzadovoljniji, jer im nedostaju veštine poput borbenosti, samokontrole, istrajnosti, samomotivacije, snalaženje u grupi – mogu biti izuzetno neprilagođeni, neobuzdani i socijalno neuspešni.

Studije pokazuju da nove generacije dece imaju sve viši koeficijent inteligencije, a da su manje emocionalno inteligentne. Najčešće posledice koje prate nizak nivo EQ su nepromišljene, impulsivne reakcije koje se javljaju kao nerazumevanje onoga što se oseća u datom trenutku. Ako je ne razvijemo, negativne emocije će zavladati našim životom i prerasti u mane ili slabosti koje sabotiraju naše blagostanje. Emocionalno nevešta osoba obično ne preuzima odgovornost za sopstvena osećanja, već krivicu prebacuje na druge („Ti si uzrok mojih nevolja”) , retko je u stanju da objasni zašto se oseća onako kako se oseća, sklona je držanju pridika, naređivanju i zapovedanju, što nakon nekog vremena može da rezultira sabotažom sopstvenih uspeha, provalama besa, niskim pragom tolerancije – reagovanju na loše vreme, na nervoznog šefa, na poglede prolaznika…

Zapleteni u mreži osećanja

Samo visoki IQ nije preduslov za osećanje sreće i ljubavi kojima svaki čovek teži u životu. Kako mudro upravljati svojim emocijama? Kako da naučimo da emocije rade za nas, tako da nam pomognu u ostvarenju duševnog blagostanja i uspeha? Partnerski, poslovni, prijateljski i rodbinski odnosi, protkani su emocijama i različitim osećanjima. Često umemo da se „zaglavimo” u mreži strahova, tuge, ljutnje, stida, mrzovolje, zavisti… Rezultat je slabljenje emocionalnog stanja, gubitka energije, radosti, kreativnosti, volje. Vrlo često bes i ljutnja pobeđuju razum i smirenost, iz čega proizilaze konflikti zbog kojih se kasnije kajemo. Zato nam je potrebna emocionalna inteligencija koja se definiše i rečenicom „Ja osećam” – i koja uključuje svest o svojim i tuđim osećanjima. Na taj način upoznajemo sebe i druge, i gradimo srećnije međuljudske odnose.
Emocionalna inteligencija uključuje sposobnosti, znanja i veštine kao što su: samosvest emocija – sposobnost da prepoznamo svoja osećanja, emocije i kontrolišemo um; razumevanje veze između emocija, misli ponašanja; društvena svest – o tome kako utičemo na druge, lično donošenje odluka; samokontrola u raznim situacijama (umesto da reagujemo šakom, koristimo reči); očuvanje pribranosti i u stresnim okolnostima; fokusiranje na dobro i pozitivno u sebi, u drugim ljudima i situacijama; saosećanje – empatija, socijalne veštine; obuuzdavanje impulsivnosti; samomotivacija; samoprihvatanje; postizanje i održavanje generalno dobrog raspoloženja.
Emocionalna inteligencija ima ogroman uticaj na sreću i zadovoljstvo ljudi. Pomaže u lakšem prevladavanju stresnih situacija, boljoj komunikaciji, smanjuje rizik od pojave anksioznosti, depresije, pa čak i od suicidnih misli. Ukoliko želimo da rastemo i razvijamo se, možemo raditi na njenom povećanju, bez obzira na godine. Ljudi pedesetih godina, u proseku, ostvaruju 25 posto bolje rezultate u testu emocionalne inteligencije od onih u dvadesetim. Oni koji učeći rade na povećanju svog EQ, mogu da budu 60-70 odsto uspešniji u svim sferama života. Mnoga istraživanja na ovu temu otkrila su i da su muškarci manje emocionalno inteligentni od žena: oni postižu niže rezultate na testovima: lošiji su u prepoznavanju osećanja drugih ljudi, sa manje uspešnosti imenuju svoja osećanja, u manjem su kontaktu sa emocijama i imaju razrađenije tehnike postiskivanja i izbegavanja.

Između razuma i emocija

 Često nam se dešava da jedno mislimo a drugo osećamo, da nam razum govori jedno a srce drugo, da donosimo odluke koje su suprotne glasu razuma, jer ne možemo protiv sopstvenih osećanja.
Pojam emocionalne inteligencije označava sposobnost ravnoteže između razuma i emocija. Potrebno je zajedno ih koristiti u svim sferama života, bez obzira da li se radi o poslu, porodici, prijateljstvu ili bilo kojem drugom delu svakodnevnice. Ona podrazumeva inteligentno regulisanje emotivnih stanja – biti gospodar, a ne sluga emocijama, kao i racionalno donošenje odluka pomoću emocija, sa ciljem da se život živi na najbolji mogući način. Da bi osoba u potpunosti mogla da funkcioniše, da bi bila zadovoljna i uspešna, mora da uči, a to uslovljava obe inteligencije, i IQ i EQ- uz pomoć razuma i osećanja postižemo najveće rezultate. To dvoje u „paru”, donosi čoveku uspešniji poslovni život, porast mentalnog i fizičkog zdravlja, kao i postizanje većeg kvaliteta u međuljudskim odnosima.

 Ko su ti ljudi?

 Zbog čega jedna osoba u životu napreduje, dok druga, sa istim intelektom, završava u „slepim ulicama”? Šta je to što uspešne ljude izdvaja? Izdvaja ih sposobnost prepoznavanja i upravljanja emocijama – i svojim i tuđim. Emocionalno inteligentne osobe prepoznajemo po tome što dobro komuniciraju sa okolinom, prijatni su u društvu, imaju puno prijatelja, uspešne veze, prihvaćeni su u svojoj radnoj okolini i uspešni u onome što rade. Ko poseduje visok emocionalni talenat spretan je u stvaranju međuljudskih odnosa i u mogućnosti je da u slučaju konflikta bolje reaguje i reši problem.
Smatra se da su ljudi sa visokim EQ, ne samo uspešniji u društvu, u poslu i braku, nego su mentalno i fizički zdraviji i otporniji na stres.

Oni znaju dobro da procene tuđe karaktere, drugima postavljaju puno pitanja, ne očajavaju ako pogreše, saosećaju i vole da pomažu. Lako se smeštaju u „tuđe cipele“, pokušavajući da razumeju drugu osobu, u cilju ostvarenja bolje komunikacije. Zbog toga su prihvaćeniji i voljeniji od drugih. Znaju kako da iskoriste svoje emocije da dobiju ono što žele od života i rade naporno da njihove emocije ne naprave štetu. Emocionalno inteligentna osoba ne da se lako zbuniti, retko se kaje ili žali za svojim postupcima i vrlo dobro se nosi sa stresom. Deca s visokom EQ postižu bolji uspeh u školi, kasnije lakše pronalaze posao, zadržavaju ga i postižu bolje uspehe u njemu. U poslovnom okruženju, visoka emocionalna inteligencija garantuje odlične poslovne rezultate. Uspešnost menadžera uslovljena je 25 odsto njegovom akademskom inteligencijom, a 75 odsto sopstvenom emocionalnom inteligencijom.

Izmerite svoju pamet srca

U mnogim životnim situacijama, možemo prepoznati emocionalnu (ne)pismenost, kako kod sebe, tako i kod drugih – u svim područjima, u porodici, u školi, na poslu, odnosu s prijateljima, u kontaktu sa nepoznatim osobama. Izmerite (proverite) svoju emocionalnu inteligenciju: ukoliko marite za druge, znate svoje prednosti i mane, emotivno ste nezavisni od drugih, pratite intuiciju i umete da kažete ne, samo su neke od stvari koje ukazuju na to da ste emotivno inteligentna osoba. Ako možete jasno da izrazite svoja osećanja u najjednostavnijoj rečenici „Osećam”, ali i znate da osetite dobre, loše, srećne ili neke druge emocije ljudi preko njihovih izraza lica, takođe je znak da ste emocionalno inteligentni.
Ako niste rođeni sa darom da uspešno komunicirate sa sobom i drugima, to svakako možete da naučite. Pοčnite da radite nа svojoj samosvesti, tο је najvažnija osobina emocionalne inteligencije. Prvo, postanite svesni svog unutrašnjeg dijaloga. Trudite se da stalno sebi pojašnjavate šta je to što osećate, analizirajte svoje postupke i radite na samokontroli – dа biste lakše donosili odluke, nosili se ѕ preprekama, pobedama і porazima.

Što češće se zapitajte „Kako se osećam?“ Nemojte preuveličavati, ali ni umanjivati svoje emocije. Naučite da predvidite svoje reakcije, da sledite intuiciju, pitajte druge ljude kako se osećaju, budite manje osetljivi. Vrlo je važno da uspete da kanališete negativne emocije – promenom stava ili razmišljanjem, tako da one ne pomute vaš um i rasuđivanje i utiču na neku vašu odluku, što je presudno za dobro emotivno zdravlje. Visoki EQ reguliše optimalan rad srca i ritam disanja, lučenje povoljnih hormona i sveukupno uravnoteženo funkcionisanje organizma.

Vesna Bantić

 Izvor:treceoko.novosti.rs/Broj 632

 

ČUDESNI ŽIVOT VOLFA MESINGA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Životna priča Volfa Grigorijeviča Mesinga, čoveka koji je najviše želeo da pomaže ljudima, a do kraja života nije uspeo da odgonetne tajnu svoje neobične sposobnosti da „čuje“ misli ljudi oko sebe i „vidi“ budućnost, zahtevala bi mnogo stranica, a da opet ne bude ispričana do kraja.

Volf-MesingOko njegovog imena još davno stvorena je legenda, a o onome što se krije iza nje svedoče oni koji su ga poznavali i tako otkrivaju jedinstvenu sudbinu čoveka koji je imao neverovatan dar i nosio ga kao najveći teret.

„Odlučio sam da napišem knjigu i stavim tačku na sve besmislene priče koje o meni kruže. Zovu me velikim vračom i slugom đavola, šarlatanom i prevarantom, običnim mađioničarem i hipnotizerom. Ja ne spadam ni u jedan od ovih pojmova. Ko sam ja? Ni sam ne znam. Ta sila koju je posedujem, i koja živi u meni, nije pod vlašću ni samog mene“, pisao je o sebi pri kraju burnog života.

Knjiga nikada nije objavljena, a rukopis je, osim delova, izgubljen.

Do četvrte godine bio je običan dečak, rođen 1.septembra 1899. godine u Gori Kalvariji, selu 25 kilometara jugoistočno od Varšave. Onda se teško razboleo, i kada se oporavio, počeo je da čita tuđe misli, vidi događaje koji su se odigravali daleko od njega i predviđa budućnost. Odjednom bi rekao da gori kuća u tom i tom selu, ili da će sutra uginuti krava, i to bi se pokazalo tačnim. Ljudi u selu su ga se bojali i nisu ga voleli. Neki meštani predlagali su čak da „malog čarobnjaka“ treba ubiti. Volfov otac hteo je da dečak uči za rabina, i kada ga nije mogao nagovoriti na to, unajmio je putujućeg glumca, starca bele brade i u beloj odeći, da kao utvara preplaši mališana i kaže mu da mora u školu. Predstava je uspela, dok Mesing u jednoj gostionici nije prepoznao čoveka, a onda napustio školu i pobegao od kuće u 12.godini. U Berlinu, na ulici je pao od gladi i bez znakova života odneli su ga u mrtvačnicu. Sutradan, pre sahrane, naišli su studenti anatomije koje je predvodio poznati profesor Abel, i utvrdili da je Volf u stanju katalepsije. Nakon što su ga povratili, profesor ga je odveo svojoj kući i počeo da proučava i razvija njegove sposobnosti.

Prevario Gestapo

Pošto je ovladao veštinom da svojom voljom danima bude u stanju obamrlosti i oživi, profesor Abel „ustupio“ je Volfa Mesinga jednom cirkuskom menadžeru za 3000 maraka, i za nekoliko meseci za mladića koji umire i vaskrsava znala je čitava Nemačka. Uskoro postaje poznat širom Evrope po tome da čita misli i proriče budućnost. Za njega se zainteresovao i Sigmund Frojd i pozvao ga da ga poseti. Tatjana Lungina, jedna od osoba koje su više od tri decenije bile bliske Volfu Mesingu, seća se:
„Susret se dogodio u Frojdovom stanu. Ko se za koga više zainteresovao, ne znam. Frojd je bio toliko zapanjen da je pozvao Alberta Ajnštajna, koji je bio u tom kraju, da se sam uveri. Ajnštajn je bio jednako zadivljen: on je fizičar, ali šta je ovo!? Na kraju je samo rekao da je to „prirodni fenomen!“, kaže Lungina.

Sledećih godina, Mesing je završio univerzitet i postao psiholog, ali je i dalje nastupao sa trupom. Postao je svetski poznat i bogat, pomoć od njega često traže političari. U Nemačkoj, uoči rata, Hitler, koji se i sam bavio okultizmom, morao je pre ili kasnije da se zainteresuje za njega. Kada je napadom na Poljsku počeo Drugi svetski rat, Volf Mesing na jednom nastupu, na pitanje kako će se sukob završiti, nije odoleo da ne kaže: „Pobediće Poljska, pobediće Sovjetski Savez“, i za njim je krenula potraga. Hitler mu ovo predviđanje nije mogao oprostiti i raspisao je za njegovo hapšenje nagradu od basnoslovnih 200.000 maraka! „Strah od smrti koji sam tada osetio, progoni me do danas“, sećao se kasnije Mesing. Krio se, menjao stanove i hotele, ali ga je Gestapo uhvatio. Izbili su mu zube, i kada je video da ga neće ostaviti živog, odlučio je da po prvi put izvede svoj „psihički eksperiment“ van scene: pozvao je stražare u svoju ćeliju da im pokaže kako on izvodi seansu, uradio je grupnu hipnozu i pred njih prosuo gomilu „dijamanata“. Dok su ih stražari kupili, on ih je zaključao u ćeliji i išetao iz zatvora. Sa svojom poternicom u džepu, uskoro se, krajem 1939. godine, našao blizu sovjetske granice. U zemlji u kojoj je moćni vođa kažnjavao svako drugačije mišljenje, po svakoj logici čoveka koji je znao da čita tuđe misli nije čekalo ništa dobro, ali on se ipak odlučio za SSSR. Staljin je znao za njega, i da bi proverio Volfove sposobnosti, naredio mu je da dođe u njegov kabinet, a obezbeđenju da ga ne pusti ni po koju cenu.

Mesing je ipak, za kratko vreme, ušao na njegova vrata i odmah mu rekao da zna šta misli i da on nije njegov neprijatelj niti će ikada uraditi bilo šta protiv njega! Staljin ga je pustio, uz napomenu da će se možda još neki put sresti, ali je Volf Mesing znao da ga vlast neće ostaviti na miru.
Sledeća provera je bila da pod budnim okom grupe agenata ode u banku i bez isprava i naloga podigne 100.000 rubalja. Blagajniku je dao prazno parče hartije i ovaj mu je isplatio novac. Onda ga je Mesing vratio, a čovek ga je pitao: „Vi želite da uložite novac?“. Hipnotizer je odgovorio: „Ne, ja ga vraćam, vi ste mi ga dali!“. Kada je shvatio da je prevaren, blagajnik je dobio srčani udar.
Staljin lično odobrava Mesingu javne „psihičke eksperimente“, i prvi je bio 20. marta 1940. godine u moskovskom Domu naučnika. Kao „prevodilac“, uvek je uz njega bio jedan major NKVD-a. Kada ga je Aleksej Poljakov, Volfov prijatelj iz detinjstva, kojem je spasao život kada je bio teško bolestan stavivši mu ruku na glavu i od tada su bili nerazdvojni, pitao šta misli o Staljinu, Mesing je lukavo odgovorio: „Staljin? To je pametnica!“.

Tajanstvena misija

Kada je Nemačka napala Sovjetski savez, 22. juna 1941. godine, oko šest sati uveče pred Mesingovu kuću stiglo je vozilo vlade. Odveli su ga u Kremlj, na sastanak čitavog rukovodstva zemlje. Staljin ga je pred svima pitao: „Kaži, kada i kako će se rat završiti?“. Volf je odgovorio: „U maju 1945. godine, Sovjetski savez će pobediti“. Na to je Berija povikao: „To nije moguće! Mi ćemo pobediti mnogo ranije! Ti si nemački špijun“. Ovakva kvalifikacija tada je značila smrtnu presudu, ali Staljin je imao druge planove sa vidovnjakom.
„U avgustu 1941. godine otišao sam da izvršim tajnu misiju sovjetske vlade u Novosibirsk, gde je bila škola za obaveštajce. Ali o tome verovatno nikada neću moći da pričam“, zapisao je mnogo kasnije Mesing. Poljakov tvrdi da mu je prijatelj rekao: „Umem da držim jezik za zubima, nezavisno da li je u pitanju čovek ili država“. U svakom slučaju, naredne dve godine, Volfa Mesinga niko nije video, niti je čuo za njega. Tek 1943. se ponovo pojavio na sceni sa svojim „eksperimentima“. Trijumfalno se vraća u Moskvu i dobija titulu profesora psihologije.
Te godine Mesing je, od novca zarađenog na nastupima, Crvenoj armiji kupio avion, i o tome je snimljen filmski žurnal. To je prvi i jedini snimak na kojem se on pojavljuje. Avion je preuzeo heroj SSSR-a, proslavljeni pilot Kovaljov, i u stotinu bitaka, čak i u bezizlaznim situacijama, ostao neokrznut, a oborio je 31 nemački avion! Bio je kao začaran. Na avionu je pisalo: „Mesing za pobedu“. Kovaljov je na ovom avionu leteo i posle rata, čak do svoje 60.godine.
Prilikom predaje aviona, pročitan je Staljinov pozdravni telegram, koji se završavao neobičnom porukom Mesingu: „Vaša želja će biti ispunjena“. To se odnosilo na Mesingov zahtev vođi da ga vlast ostavi na miru i omogući mu da se bavi psihičkim eksperimentima!
Staljin je ispunio obećanje. Pogotovo što je jednom prilikom, Staljinov sin Vasilij trebalo da putuje negde avionom, sa sovjetskim fudbalerima, a Staljin je u poslednji čas naredio sinu da krene vozom. Avion je pao i svi putnici su izginuli. Aleksej Poljakov, koji čuva Mesingovu arhivu, tvrdi da je to učinio na Mesingovo, telefonsko ili pismeno upozorenje.

Mesing i neprikosnoveni vođa sovjetske države susreli su se još jednom, u rezidenciji u Kuncevu, kada je počela hajka na lekare-Jevreje, Mesingove prijatelje, uz optužbu da su ubili neke visoke državne funkcionere i da su hteli da ubiju i Staljina. Mesing je zatražio prijem, a Staljin mu je rekao: „Znam zašto si došao, da moliš za svoje prijatelje, ali ti to neće pomoći. Vas sve čeka ista sudbina. Uostalom, ti predviđaš budućnost. Znaš li kada ćeš umreti?“ „Znam“, odgovorio je Mesing. „Posle vas, druže Staljin“. „Znači ti znaš kada ću ja da umrem?“ Pitao je Staljin. „Da, znam“, rekao je Mesing. Na tome se razgovor završio.

Rešio kubansku krizu?

Staljin je ubrzo umro, a Berija je krenuo u potragu za Mesingom, koji se krio. Kada je nesuđeni naslednik Josifa Visarionoviča uhapšen, a na čelo države došao Hruščov, posle nekog vremena novi lider obratio se Mesingu sa neobičnom molbom: da javno kaže kako mu se javio Staljinov duh i rekao da želi da bude iznet iz Kremlja i sahranjen kao običan čovek! Ovaj je to odbio, rekavši: „Sa svetom mrtvih ja ne razgovaram“. Posle toga, vlast je pet godina zaboravila na Mesinga, ali mu je Hruščov zabranio nastupe u velikim gradovima. Za vreme kubanske krize, u kuću Volfa Mesinga došlo je nekoliko visoko postavljenih generala iz Ministarstva odbrane. Pitanje je bilo: „Da li će biti rata?“ U stanju transa, Mesingu su stavili prazan papir na grudi, a on je napisao: „Biće mir“. Na pitanje Hruščova da li da pošalje nuklearne rakete Kubi, uputio mu je pismenu poruku sa samo tri reči: „Vi niste ratnik“. Hruščov je, doduše, poslao rakete, ali se posle povukao.
Na svojim putovanjima, Mesing je sreo Aidu Rapaport, i oženio se njome. Proveli su srećnih petnaest godina u braku, kažu da je bila jedina osoba u životu koju je prorok zaista slušao. Njena smrt, za koju je znao kada će se dogoditi, na duže vreme ga je slomila. Više nije nastupao, gotovo ni sa kim nije razgovarao. Svake nedelje išao je na njen grob, i izgledalo je da ga je veliki dar napustio. Još jednom, 1970. godine, do Mesingove kuće došao je vladin crni automobil – predsednik Brežnjev nije verovao u čuda, a Volf kao i obično nije hteo da kaže o čemu je bila reč. Samo je rekao da je „zahtev Brežnjeva bio lične prirode“. Posle nekoliko meseci, Brežnjevljeva kćerka Galina udala se za Jurija Čurbanova, mirnog i stabilnog čoveka, a Mesing je dobio novi stan u ulici Hercina.

Pred kraj života, Volf Mesing patio je od mnogih fobija – plašio se od mraka, da uđe u automobil ili lift. Godinu dana posle smrti Aide, sazvao je najbliže prijatelje i rekao da želi da njima posveti ostatak svog života, da im pomaže. Spreman je bio da ispuni bilo koje njihove zahteve. Bio je veoma tužan što nema svoju decu, zbog odluke koju je jednom doneo, da deca ne bi nasledila njegov dar. Ponovo nastupa, iako je prešao 70-tu. Želeo je da što više bude među ljudima, ali su ga oni istovremeno opterećivali, jer nije mogao da ne „čuje“ njihove misli. Kada je pukovnik Žukovski, njegov bliski prijatelj, doživeo težak srčani udar, a profesor Burakovski oklevao da ga operiše, uveren da će pacijent umreti na operacionom stolu, Mesing ga je pozvao hirurga i proderao se kroz slušalicu: „Radite operaciju, ne oklevajte! Sve će biti u redu!“. Žukovski je posle mesec dana izašao iz bolnice, Burakovski je dobio orden i zvanje dopisnog člana Akademije nauka, a Institut za kardiohirurgiju danas nosi njegovo ime!
Godine 1973. obraća se Ministarstvu zdravlja sa predlogom da oformi laboratoriju za proučavanje njegovog fenomena – od novca koji je on lično uložio. Ministarstvo prećutno odbija predlog. Mesing je govorio: „Doći će vreme kada će se setiti mene. Žao mi je što odlazim sa ovog sveta a nisu me odgonetnuli. Molio sam da svojim novcem napravim laboratoriju, želeo sam da znam šta se dešava sa mnom. Zašto osećam to?“

Nije uspeo da sazna. Umro je 8. novembra 1974. godine, a onda se ispostavilo da je bio jedan od retkih sovjetskih milionera – na knjižicama u raznim bankama ostavio je milion rubalja, što je bilo oko 20 miliona dolara! Kako nije imao naslednika, država je konfiskovala novac, a skromni nadgrobni spomenik napravili su mu prijatelji o svom trošku.

Miodrag Radojčin/ treceoko.novosti.rs

SLAST, DA, A PROTIVOTROVA NEMA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Fugu – najotrovnija riba na svetu

Fugu, riba koja luči otrov tetrodotoksin, 1.250 puta jači od cijanida, je najotrovnija riba na svetu.

527730_497289753664565_887499787_nNišta tu ne bi bilo čudno da ova riba ne predstavlja delikates, i pravi je specijalitet japanskih kuvara.

Fugu već vekovima predstavlja izuzetan delikates na japanskoj trpezi, iako se zna da njen organizam sadrži tetrodotoksin. Ta smrtonosna bistra supstanca nema ukus i miris po kojima bi mogla da se prepozna i odstrani, a najviše je ima u jetri, bubrezima, predelu oko reproduktivnih organa i u samoj koži ribe.

Umeće i iskustvo kuvara jedini je garant da večera nekome neće biti poslednja u životu, jer protivotrova nema.

Nesrećna žrtva posle obroka ostaje paralisana, ali potpuno svesna čeka sporu i bolnu smrt, koja će nastupiti zbog gušenja.

Zbog svega navedenog, možda je sada jasnije zašto je japanskom caru zabranjeno da konzumira ovu ribu.

Porcija ove ribe košta i do 200 dolara. Cena zavisi od restorana i vrste fugu ribe – najskuplja i najotrovnija je tora fugu. Oni koji su je jeli i preživeli to iskustvo, tvrde da je i najukusnija. Međutim, cena je tako visoka više zbog avanture i neizvesnosti koju svako prolazi dok jede fugu, nego zbog njenog ukusa.

A mušterija nikad dosta, posebno turista van Japana.

Tora fugu

Najskuplja i najotrovnija – tora fugu
Foto:rts.rs

Fugu danas smeju da pripremaju samo kuvari koji prođu posebnu višegodišnju obuku i steknu licencu, kao dokaz da su savladali sve potrebne veštine u pripremi. Oni ekstremniji (i najveštiji) ostave sasvim malu količinu otrova, tek toliko da gostu utrnu usne.

Fugu može ponekad da se kupi i na pijaci, ali upravo odatle vreba najveća opasnost.

Kada osoba koja ima nedovoljno iskustva, i koja nije prošla odgovarajuću obuku, odluči da je kupi i sama pripremi, tragedija je skoro neminovna.

To se ipak i dalje dešava, što zbog neznanja i neobučenosti osobe koja je priprema, što zbog želje za eksperimentisanjem i adrenalionom.

Da li biste se vi upustili u ovu avanturu?

zanimljiveinformacije.com

___________________________________________________________________________________________

SANDRA, PILOT BORBENOG AVIONA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

PRVA ŽENA PILOT BORBENOG AVIONA

Još kao devojčica radije se igrala s aviončićima nego sa lutkama. Kao srednjoškolka je već znala da je avijacija njena najveća želja.

Sa 23 godine ušla je u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno. A danas, godinu dana kasnije, Rekovčanka Sandra Radovanović je portparolka 204. vazduhoplovne brigade Vojske Srbije.

306269_sandra-radovanovic--foto-vladislav-mitic_ff

Najviše voli kad je u oblacima, za komandama „supergaleba“: Sandra Radovanović

  Kad obuče vojnički kombinezon i cokule, Sandra se, kaže, pretvara u Spajdermena.
– Vreme koje provedem u oblacima za mene predstavlja najlepši deo dana. Iako svakom letu prethode ogromne pripreme, a potrebna je i velika koncentracija, pre svega ih doživljavam kao zadovoljstvo. Neki me pitaju kako se ne plašim? Pa kako da se plašim kad je to ono što najviše volim da radim u životu – priča ova neustrašiva devojka.
Sandra vozi “supergaleba G4“, a na letovima je do sada provela oko 130 sati.

Zanimljivo je da pre svog prvog leta nikada nije letela avionom, pa čak ni kao putnik u civilu. To je, ipak, nije omelo da postane oštra konkurencija i mnogo iskusnijim muškim kolegama.
Kad je 13. juna prošle godine doživela ozbiljniji incident prilikom poletanja, jer je roda uletela u motor u najkritičnijoj fazi leta, Sandra je zahvaljujući svojoj veštini spasla svoj život, kolege i tri aviona.

– Prisebnost i hrabrost su samo neke od osobina neophodnih za profesiju pilota. Ko ne može da pobedi strah, taj mora da odustane od ovog poziva – ističe Sandra.
Zato se pre prijema u Vojnu akademiju i prolaze rigorozni testovi i provere. Sandra ih je uspešno prošla leta 2007, kada je, između ostalog, provela sedam dana preživljavanja na Staroj planini i šest sati rešavala izuzetno teške psihotestove.
– Te godine smo avijaciju upisale još dve devojke i ja. Dešavalo se u početku da profesori, kada prolaze pored studenata u krugu Akademije, po navici kažu „zdravo, momci“, a kada primete i neku od nas tri, isprave se i dodaju „ups, i devojke“ – uz osmeh se priseća Sandra.

Danas za nju znaju sve kolege i s velikim divljenjem i poštovanjem govore o svojoj hrabroj koleginici koja se sa 23 godine upisala u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno.

  Sestra u pešadiji

  Na Sandru je ponosna cela srpska avijacija, a najviše roditelji i mlađa sestra Marija koja je rešila da krene Sandrinim stopama.
– Uvek sam s velikom ljubavlju pričala o Akademiji pa sam tu ljubav prenela i na dve godine mlađu sestru. Marija je u  pešadiji, a naši roditelji su neizmerno ponosni na svoje ćerke vojnike – dodaje Sandra.

 Miljana Leskovac / Foto: V. Mitić   http://www.blic.rs