POSETE NAJGORIH NEPRIJATELJA I NAJBOLJIH PRIJATELJA…

 tamoiovde-logo

NAJSUROVIJE MESTO NA SVETU: Nas samo najgori neprijatelji i najbolji prijatelji žele da posete

 “Ova zemlja je toliko jalova, putevi tako teški da jedino najgori ili najbolji prijatelji žele da nas posete”. Tom rečenicom stanovnici Himalajske Zanskar doline opisuju kraj u kome žive. I to sa punim pravom. Uslovi života su tako surovi, a dolina tako izolovana da je pravo čudo kako su uspeli da prežive vekovima unazad.

14-768x695

Foto: Profimedia Okrutna priroda omogućila je samo jedan izlaz odavde – preko zaleđene reke

Nekada ljudi iz ovog kraja bavili su se poljoprivredom u onoj meri u kojoj je te bilo moguće, ali vremenom počeli su da šalju decu u školu i na koledže koji su udaljeni od njihovog doma više od 100 kilometara u Kragil i Leh.

Jedini put do ovih gradova napravljen je tek 1979. godine. Ipak, zimi ni on nije prohodan jer zbog velikih nanosa snega nije moguće proći tim putem čak ni vozilom.

Ali i pre nego što je asfaltni put kroz kalnac Penzi La izgrađen, ljudi iz ovog kraja našli su način da izađu iz zabačene doline. Okrutna priroda koja je ih sputava omogućila im je i izlaz i to preko zaleđene reke.

 

9eccd9600a0a781a583c18f7f45dd34e

Foto: Profimedia

Zanskar reka koja leti teče kroz kanjone Himalaja, zimi je zaleđeni autoput za ove ljude. Kako temperatura pada ispod ispod minus 40 stepeni, tako se i površinski sloj reke pretvara u čvrst i debeo led. Put preko reke ima i svoje ime. Lokalni meštani ga zovu Čadar (pokrivač) pešačenje.

Kada moraju da napuste svoju dolinu, one koji se zapute u grad očekuje dug put kroz zaleđene predele i nepredvidivo vreme. Ako baš moraju zimi da izađu iz svog kraja, to mogu da uzrade samo u januaru i februaru jer je jedino tada led dovoljno čvrst.

Ipak, to ne znači da je put sasvim bezbedan. Putovanje je teško i neizvesno jer svakih nekoliko dana dolazi do pucanja i pomeranja površinskog sloja leda. Kako već decenijama prelaze preko zaleđene reke, ljudi iz Zanskara naučili su kako kažu da čitaju led.

 

f7bb24efe4d552a9f811b2e26c4d40db

Foto: Profimedia

Do najbližeg grada strancu koji ne poznaje teren i nije navikao na tamošnje okrutne vremenske prilike bilo bi potrebno oko 10 dana, ali lokalni meštani pa čak i deca tu istu rutu pređu za četiri dana.

Sve što sa sobom nose, nose na drvenim sankama koje vuku za sobom. Visoke stene kanjona tek na nekim delovima puta pružaju zaštitu od ledenog vetra i najčešće baš u tim delovima postavljaju se šatori i pale logorske vatre. Nekada na samom putu teško je bilo sresti čoveka, pa čak i divlje ovce koje žive ovde. Ipak, kako se vremenom pročulo za ovaj put i to kao za najtežu pešačku stazu sve su češće turističke ture na koje najčešće kreću oni koji se bave ekstremnim sportom.

Klimatske promene utiču i na ovaj deo sveta. Najteža staza za pešačenje ove zime nije ni bila staza jer se led nije oformio, pa lokalnim stanovnicima ovog kraja ostaje ili da čekaju da dođe proleće i otvori se asfaltni put ili na put krenu kroz ledenu vodu.

M.b/bbc.com |

Izvor:blic.rs

_________________________________________________________________________________

 

KAKO SU RAZDVOJENI MUŠKARCI I DEČACI…

tamoiovde-logo

Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila. Ljudska rasa je stotinama hiljada godina živela u malim nomadskim grupama– bilo je oko 20 do 40 ljudi u grupi.

otac-i-sin-zajedno-680x450Ljudska rasa je stotinama hiljada godina živela u malim nomadskim grupama– bilo je oko 20 do 40 ljudi u grupi. Da ste živeli u to doba, verovatno biste sreli samo oko 200 ljudi tokom života.

Čak i kada se završilo novo kameno doba i kada je počela pisana istorija, još uvek smo 4.000 godina živeli u selima i malim mestima. Veliki antički gradovi – Atina, Krit i Rim – bili su, prema našim današnjim standardima, mali.

U vrlo stabilnom načinu života plemena i sela, očevi i sinovi su živeli i radili jedni blizu drugih. Očevi, ujaci i dede učili su mlade muškarce svom poslu ili zanatu i, istovremeno, kako da budu muškarci. To je bilo dugotrajno šegrtovanje. Četrdesetogodišnjaci su još učili. Stari muškarci i žene su predvodili zahvaljujući svom velikom znanju i iskustvu.

Dečaci su čitavog dana, svakodnevno, bili okruženi muškarcima, koji su ih aktivno (i obično sa uživanjem) podsticali i učili. Duboko su upijali ton, stil i manire muškosti od desetak dostupnih uzora, koji su, po potrebi, prema njima bili čvrsti i nežni. Na iznenađenje većine nas, sada se smatra da je život u lovačko-sakupljačkim vremenima bio udoban, čak i lagodan. Na primer, većina ljudi je mogla da zadovolji svoje potrebe za hranom i skloništem sa svega nekoliko sati rada na dan.

Prvi put u ljudskoj istoriji, sazrela je generacija dečaka koju nisu odgajili očevi u pravom smislu te reči. Takav aranžman danas prihvatamo zdravo za gotovo. Očevi rade, majke odgajaju decu (ili ih daju u obdanište da ih podižu druge žene). Učiteljice vaspitavaju naše dečake.

Očigledno smo se vratili unazad! Detaljno znanje i usavršene veštine ljudi, akumulirane tokom eona, i njihovo sistematično prenošenje svakom detetu ponaosob, omogućavalo je izobilan i prijatan život. Nije sve bilo savršeno. Prastare kulture su takođe imale svojih problema, ali su posedovale ravnotežu i veštinu očuvanja života koje su poštovane stotinama generacija.

A onda je bez presedana (u ekološkom treptaju oka) sve počelo da se menja. Prelazak na poljoprivredu, stvaranje gradova i dolazak Industrijske revolucije (pre samo šest generacija) koja je zauvek sve promenila. Seljaci su oterani kako bi se oslobodilo zemljište za gajenje vune, koja je bila unosnija od useva. Samo delić radne snage je bio potreban za uzgajanje vune.

Gradovima je bila potrebna radna snaga – fabrički radnici, činovnici, rudari i fizički radnici. Mogli ste ili da se prilagodite ili da umrete od gladi. (Isti proces se i dan-danas odvija u Aziji i u drugim delovima sveta.) Očevi su, prvi put u istoriji, radili daleko od sinova, ustajali su pre zore i vraćali se kad padne mrak.

Uvedeno je školovanje – ne toliko iz humanitarnih razloga već zbog toga što je ustanovljeno da ono bolje priprema decu da postanu mirni fabrički radnici u devetoj ili desetoj godini. Prvi put u ljudskoj istoriji, sazrela je generacija dečaka koju nisu odgajili očevi u pravom smislu te reči. Takav aranžman danas prihvatamo zdravo za gotovo.

Očevi rade, majke odgajaju decu (ili ih daju u obdanište da ih podižu druge žene). Učiteljice vaspitavaju naše dečake. Dečaci mogu da biraju: da pristanu i budu mali dobri dečaci ili da prave probleme i budu nevaljali.

“‚Nevaljali” stvaraju bande radi utehe i samozaštite, u potrazi za muškom energijom koje nisu ni svesni da im nedostaje.

Odsustvo očeva danas

otac-i-sinIz perspektive sinova, malo se toga promenilo u proteklih 150 godina. Očevi danas rade u čistijim, bezbednijim sredinama – ali efekat na porodicuje je isti. A može da bude i gori.

Muškarac koji radi u kancelariji ima malo toga zajedničkog sa svojim sinom i često ne može ni da mu objasni čime se bavi. Tata “ide na posao”, gde prosto nestane u nekoj neshvatljivoj aktivnosti devet ili deset sati dnevno. Sredinom 70-ih godina prošlog veka, kompanija za proizvodnju igračaka “Matel” htela je da pusti u prodaju porodicu lutaka nazvanu “Porodica Srce”.

Prvo su ispitali modele, koji su se (prirodno) sastojali od majke, oca i dvoje dece. Mnoga deca koja su učestvovala u testiranju su uzela lutku oca i ostavila su je u stranu. Upitana: “A šta je sa ocem?”, deca su odgovarala: “On je na poslu”, i ostavljala su lutku netaknutu.

Očev posao nije imao suštinu ili smisao, i retko je korišćen u igri. (Problem je, naravno, konačno rešen. Očevi-lutke su prodavane zasebno sa velikim mišićima, oklopima i puškom!) Robert Blaj kaže da “ukoliko otac boravi u kući samo sat-dva uveče, onda će ženske vrednosti, koliko god da su sjajne, često biti jedine aktivne vrednosti u kući”.

Otac od karijere ne pruža deci ushićenje, podučavanje, ni svoju suštinu, već samo svoje raspoloženje. A u sedam sati uveče, to raspoloženje je uglavnom nervoza i umor. Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila. Feminizam je uzeo maha i razvio se posredstvom mreže žena koje su već bile vrlo vešte u pružanju verbalne podrške, u odnošenju sa ženama na intimnom nivou. U izvesnom smislu, njima je bilo lako da to izvedu.

Muškarci nisu vešti u ophođenju jedni sa drugima, pogotovo ne sa onima iz drugih starosnih grupa. Gde bi uopšte mogli da steknu te veštine? U našem društvu postoje različiti stepeni odsutnosti očeva. Sa našom visokom stopom razvoda, možda trećina dece odraste bez oca ili s ocem koji je na mahove prisutan u porodičnom životu. Rezultati jedne studije su pokazali da, godinu dana nakon razvoda, oko 30 odsto očeva više nije imalo kontakt sa svojom decom!

Otac od karijere ne pruža deci ushićenje, podučavanje, ni svoju suštinu, već samo svoje raspoloženje. A u sedam sati uveče, to raspoloženje je uglavnom nervoza i umor.

Ranije smo rekli da se tinejdžerske bande sastoje od dečaka čiji su očevi odsutni ili su se emocionalno povukli. Ponašanje pripadnika bandi (čega oni sami nisu svesni) očigledno ima za cilj da isprovocira starije muškarce da ih primete. Tu dinamiku razumeju svi dobri seoski policajci. Pritisak vršnjaka, koji utiče na svu decu, ima problematične posledice po one koji imaju loš odnos sa roditeljem istog pola.

Tinejdžer koji uživa u društvu svog oca i njegovih prijatelja nema potrebe da traži vođstvo u osamnaestogodišnjem predvodniku bande. Loša vest je da možda nije dovoljno ni kada stvari u porodici dobro idu. Čak i kada je otac prisutan, požrtvovan i raspoloživ vikendima i tokom večeri i kada je brak zdrav i kada su uslovi idealni, dečaci i dalje bivaju uskraćeni.

Vrlo je verovatno da dečaci imaju biološku potrebu za pojedinačnim kontaktom sa muškarcem nekoliko sati na dan. Da formulišemo to drugačije, imati zahtevan posao, prevoziti se na posao po gradu i dobro odgajati sinove je izuzetno teško. Nešto mora da trpi.

Samopouzdana muškost

Biva još gore. Neki psihoanalitičari i porodični terapeuti širom sveta primetili su da odsustvo oca stvara posebne nuspojave. Odsutni otac nije samo neutralna persona. Ne možete biti neutralni u porodici. Članovi istog domaćinstva mogu ili da se vole ili da se mrze. Sin ili voli ili mrzi svog oca – nikada nije neutralno. Kada je neko ko vam je toliko potreban, tako blizu a ipak tako daleko, to pobuđuje ogroman intenzitet osećanja. Savremeni otac od karijere mora da se suoči sa tim problemima.

Muškarci pokazuju svoju ljubav time što mnogo i dugo rade. Ali ne bivaju uvaženi zbog toga jer su njihova deca željna njihovog prisustva a ne njihovih darova. Deca i dalje traže po neku kompjutersku igricu ili firmirane patike, ali, uz dovoljno vremena koje im otac poklanja, ubrzo zaboravljaju na te zamene.

Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa – jer su muškarci skloni tome da automatski pretpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos.

Jedan naš prijatelj se oženio ženom koja je jedanput tokom udvaranja pomenula da se nikada ne bi udala za siromašnog čoveka. On je postao kompulzivni kockar ne bi li održao utisak uspešnosti. To je dovelo do pronevere i zatvorske kazne. To je bio težak nauk.

Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa – jer su muškarci skloni tome da automatski pretpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos.

Otac pedesetih godina prošlog veka je takođe naporno radio za život. Posedovao je moć da bude na distanci, koja je bila prilična, i često moćna sila. Ali, to njegovom sinu nije pružalo nikakvu duhovnu hranu. Kao što smo rekli, sinovi pedesetih su mogli samo da nauče kako da se “ponašaju” kao tata, ali ništa nisu mogli da crpe iz njegovog unutrašnjeg sveta.

Problemi bi se, na primer, pojavljivali kada bi taj sin zasnovao sopstveni brak. On nije posedovao nikakvu mušku dubinu koju bi mogao da crpi –samo figuru nemog oca izrezanog od kartona. Zamišljamo ženu u braku, koja zauzima stav o tome šta joj je bitno, koja je nalik vrhu moćne, solidne piramide ženstvenosti, jer počiva na nepreglednim iskustvima žena koja je upila.

Muškarac, koji zauzima stav o tome šta mu je bitno, ima samo klimavu kulu od karata – skicirane, površne primere muževnosti koje je sklepao iz filmova i tome sličnog. Takoda je stalno nesiguran i ne može da se odnosi na ravnopravnoj nozi. Nikada nije upoznao unutrašnji život muškaraca koji su sebe delili. Ima samo klišee i neotesane izraze kojima pribegava u nuždi.

Najčešće popušta ili beži ili postaje zao. Stalno se susrećem sa tim tokom psihološkog savetovanja: sa muškarcima koji prosto ne mogu da budu iskreni sa svojim partnerkama. To vodi dubokoj žalosti. Bez samopouzdanja da se založite za ono do čega vam je stalo, ništa se ne može rešiti. A samopouzdanje – muškarac – dobija od oca ili drugih koji ga zamenjuju.

Kako uspeti!

Za početak, pojavljujte se u životima sopstvene dece! Ukoliko tokom trudnoće često čuju vaš glas, uskoro će početi da ga razlikuju od majčinog i bilo čijeg drugog. Nakon rođenja, okretaće se u vašem pravcu kada čuju tu poznatu tutnjavu. Kada su mali, često ih prislonite uza sebe i oni će takođe osetiti vaš glas. Muški glas odjekuje duboko u grudima i vibrira kroz bebu koja se drži u naručju, i one će to zavoleti. Otkopčajte košulju kada ih nakon rođenja uzmete u naručje.

Nemojte da koristite sapun, dezodorans ili bilo kakvu parfimisanu kozmetiku, kako bi se vaše dete vezalo za vaš prirodan, čist, znojav miris. Vaš jedinstven mirisni potpis će im predstavljati ohrabrenje. Ne dozvolite da vas u bolnici razdvoje od žene i deteta. Spavajte u istoj sobi, brinite se o detetu kako bi vaša žena mogla da se naspava. Naravno, poštujte i njenu želju da bude malo nasamo sa detetom.

Ne dozvolite da vas u bolnici razdvoje od žene i deteta. Spavajte u istoj sobi, brinite se o detetu kako bi vaša žena mogla da se naspava.

Nemojte da dozvolite sestrama da vam odnesu dete u bolničke jaslice kada njegovi sopstveni roditelji mogu da ga neguju. Organizujte se da ne radite neko vreme, barem mesec dana ili tri meseca ukoliko možete, kako bi prvi dani mogli da budu neužurbani. Naučite da kuvate! Obratite pažnju na osećanje suparništva. Na prednjoj korici knjige Preživeti porodicu (knjiga Džona Kliza i Robina Skinera o porodicama) ima karikatura muškarca koji gleda svoju ženu kako doji dete.

Muškarac sisa dudu i deluje vrlo nesrećno. Kada se pojavi nova beba, obratite pažnju na osećanje suparništva i prihvatite ga ukoliko se pojavi. (Možda i neće.) Vaša žena vas voli koliko i bebu. Ali je prirodno da se ona tokom prve godine hormonski preusmeri na onu vrstu obožavanja koje nju osposobljava da se brine o detetu i da uživa u tome. Podržavajte je, nađite nekoliko minuta na dan da se “povežete” sa njom i budite strpljivi. Ona ćevam se vratiti!

Budite tu za vašeg sina

Knjiga Kliz-Skinera takođe sadrži jednostavnu i dubokoumnu karikaturu dečaka koji prelazi most od majčine do očeve obale reke. To simbolizuje nužan stadijum u muškom razvoju. Već u šestoj ili sedmoj godini, dečak mora da preusmeri primarnu identifikaciju. On će voleti i imati intenzivan odnos sa majkom, ali on više nije “njen”. On aktivno želi da bude sa ocem i da bude nalik njemu.

On to može samo ukoliko je otac prisutan, dostupan i zainteresovan da provodi vreme sa njim. Otac treba da radi stvari sa sinom, da uživa u deljenju života sa njim, da pred njega postavlja izazove i da ga testira, ali da ga nikada ne povređuje ili omalovažava. To može da poprimi razne oblike.

Odlomak iz knjige “Biti muško” Stiva Bidalfa (Mali vrt)

Biti-musko-211x300Većina muškaraca zapravo ne živi. Umesto toga, oni glume da bi se zaštitili”. Tako počinje ova nadahnuta, praktična i iskrena knjiga o muškarcima.

Ne bi bilo preterano reći da je Biti muško – Manifest za oslobođenje savremenog muškarca od obogaljujućih i prevaziđenih uloga.

Otkako je prvi put objavljena 1994, knjiga Biti muško ima snažan i dubok uticaj na muškarce i žene širom sveta i postala je jedna od najpoznatijih knjiga o životu muškarca.

Knjiga kruži od oca do sina, od prijatelja do prijatelja, žene do muža, uz jednostavnu poruku: „Ovo moraš da pročitaš!”

Teme uključuju:
• Vi i vaš otac
• Muškarci i žene
• Seks i duh
• Posao sa dušom
• Pravi muški prijatelji
• Biti otac
• Muški divlji duh
Knjiga Biti muško promenila je način na koji doživljavam muža i oca. Mnogo puta me je dovela do suza. Zbližila nas je više nego ikad.
– pismo žene
Bacio sam knjigu o zid. Zatim sam je podigao i nastavio da čitam.
– pismo muškarca
Biti muško dopire do srca svakog čitaoca i predstavlja jednostavnu i praktičnu mapu puta za muškarce koji žele da obogate svoj život. Ženama predstavlja potresno otkrovenje, dok se muškarci u njoj prepoznaju i stiču nadu da život može biti drugačiji. Biti muško nije samo nešto što čitate, to je nešto što radite.

Stiv Bidalf je najpoznatiji porodični terapeut i pisac priručnika za roditelje u Australiji. Njegove knjige, uključujući: Kako odgajati sinove i Veština ljubavi, prodate su u više miliona primeraka širom sveta.
Izvor:detinjarije.com

_________________________________________________________________________________________

VI STE UNIKAT I NEMA VAM PREMCA…

tamoiovde-logo

Sam svoj psiholog

Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

gears-818461_1280Do sada smo govorili o faktorima koji uzrokuju manjak samopouzdanja, kao i o mehanizmiama kojima se naš mozak služi kako bi održao stabilnu sliku našeg unutrašnjeg sveta – kao ratnik koji se bori sa neprijateljima koji su sa obe strane fronta.

Ova situacija je svakako iscrpljujuća, kako psihički (mentalno i emocionalno), tako i fizički. Pitanje je kako se rešiti ove muke, tj. kako osloboditi svoj um iz ovih lanaca, kako osloboditi sebe i biti ono što stvarno jesmo.

Odgovor na ovo pitanje leži u iznalaženju načina i puteva da čovek zavoli i prihvati sebe onakvog kakav stvarno jeste i kakvog on sam sebe vidi, a ne kako ga vide drugi; da se nađe staza, kojom će se ići bez straha i gde će putovanje, kao i njegov ishod, zavisiti isključivo od naše volje, napora i sposobnosti.

Veštine, znanje i tehnika se mogu razviti – ali šta ćemo sa voljom i hrabrošću? Da li može neko da vam priđe na ulici i kaže „budi hrabar danas, ne prezaj od pretnji i tamnih ulica“?

Da li bi vas to trglo iz letargije koju pruža bleda svakodnevnica, koja dolazi jutrom i traje do kasno u noć? Da li je ono što čekamo tamo negde iza sledećeg ugla, baš tamo kod onoga drveta, tamo u senci, kada pređemo raskrsnicu, samo kada bismo sreli pravu osobu u životu koja bi nam rekla šta to treba da radimo; da nam kaže šta je ispravno a šta ne, da nas uputi i da nam priručnik kako da budemo srećni.

Ne, toga, nažalost, nema. Niko neće da nam priđe i kaže kako ste mi unikatni i kako nam nema premca. Neće nam reći kako smo jedinstveni i kako zaslužujemo sva blaga ovoga sveta.

Neće, neće nas svi, bezuslovno i uvek, voleti, ceniti i poštovati. Čak nam neće biti ni zahvalni za ono što činimo za njih. Istina je jedna, a to je da je naša jedina realnost ono što mi opažamo, tj. ono što ulazi, prolazi i izlazi iz nas. Nema ničega drugog.

Ostajemo sami sa sobom, ostajemo „prepušteni“ sami sebi. To je gorka istina. Međutim, verovali ili ne – upravo tu je ključ rešenja čitave ove psihološke smicalice. Ovakav zaključak ne samo što nije nimalo loš, već je i poželjan. A sada da vidimo zašto.

Osnovna stvar koju trebamo imati na umu kada je reč o nama samima, našim mislima, osećanjima i opažanjima – to smo upravo mi. Zvuči kao potpuno očigledna stvar, zar ne? I jeste očigledna i zdravorazumska, osim što najčešće imamo situaciju da ljudi jednostavno zaborave na to.

Naime, nisko samopouzdanje, kao što smo pominjali (prisetite se jednog od početnih tekstova na ovu temu, kada smo govorili o korenima samopouzdanja), dolazi iz onoga što mi mislimo da drugi misle o nama. To jest, naša slika o sebi je slika za koju mislimo da drugi imaju o nama. Nećemo sada ponavljati ono što je već rečeno, samo ćemo naglasiti kako je ta slika uglavnom nerealna i potiče iz projekcija naših sopstvenih nesigurnosti, strahova i kompleksa na sredinu.

Ovi strahovi i kompleksi, sa druge strane, dolaze iz naših bazičnih uverenja o sebi koje smo stekli još u detinjstvu (prilikom interakcije sa autoritetima kao što su roditelji, nastavnici, kao i sa vršnjacima). Dakle, ono što mislimo o sebi, pogotovo kada je reč o niskom samopouzdanju, nije proizvod racionalnosti i logike, već je produkt i zaostavština emocija.

Naše ophođenje prema sebi samima, a i prema spoljnjem svetu je u ovom slučaju određeno našom emocionalnom strukturom, iako mi možemo imati iluziju da je sve to logično, razumno i racionalno. Setimo se, naš um ima potrebu da stvari drži pod barem nekakvim redom, te će za razna ponašanja i stavove tražiti objašnjenja i opravdanja.

Međutim, naš je zadatak, da kao inteligentne i zrele osobe, osvetlimo te automatske procese i pokažemo sami sebi kako nikakve logike i racionalnosti nema u velikom broju naših stavova i misli. Shvatanje iracionalnosti ove vrste će uveliko pomoći shvatanju i da smo nešto drugo od onoga što mislimo da jesmo.

Ključna stvar u ovom domenu je rad na zadovoljstvu samim sobom u pogledu onoga ko smo, kako izgledamo, šta nosimo, gde radimo, koliko smo pametni, koliko novca imamo, gde izlazimo, itd. Mnogi ljudi su zapravo nezadovoljni u ovim domenima i to ih dovodi do toga da generalno budu nezadovoljni svojim životom.

Koliko puta ste čuli da je neko nesiguran u svoj izgled ili da misli da je glup i da “nema dovoljno novca da bi imao devojku“ i slično? Možda se i vama desilo da pomislite ovako što, ili da se osećate nezadovoljni sobom kada je reč o stvarima ove vrste. Međutim, pokušajte da razmislite logički o svemu ovome (pošto su ovakve izjave uglavnom nelogične i neosnovane, čiste predrasude i stereotipi, mogli bismo reći).

Na primer, ako mislite da ne izgledate dovoljno dobro za nekog – prvo odgovorite sebi na pitanje da li postoji neka „univerzalna skala lepote“ ili tako neka slična izmišljotina, pa ste vi bili ocenjeni (u nekom momentu kojeg niste bili svesni) od strane neke fantazmatske komisije u pogledu svoje lepote i ružnoće?

Drugo, da li je ta osoba neki sudija i kritičar, ovlašćeni autoritet i predstavnik te fiktivne komisije za ocenu lepote, pa vas sada po tim univerzalnim i opšteprihvaćenim zakonskim regulativama lepote – ne priznaje za dovoljno fizički lepu osobu?

Sada, razmislite o tome koliko ima osoba na ovom svetu, kao i o tome koliko smo svi mi različiti. Imamo različite kriterijume, različite poglede, različita osećanja, misli i stavove o istoj stvari. Da nemamo, ne bi se svađali ovoliko, ne bi bilo konflikata, nesporazuma, ratova i potrebe za diplomatijom.

Znači, pogodili ste, po sredi je to da ste nekom dobri a nekom niste. Ne možete svima biti lepi, ma koliko da ste lepi. Bred Pit, kao muškarac koji je u jednom momentu „ocenjen“ od strane svetskih časopisa kao najlepši i najseksipilniji muškarac na svetu, najverovatnije nije lepši nekoj zaljubljenoj devojci od njenog „suđenog“ momka iz srednje škole, koji joj se sviđa od petog osnovne. Da li je sad taj momak možda lepši od Breda Pita?

Shvatate da je svaki odgovor na ovakvo pitanje nemoguć, jer jednostavno ne postoji objektivno merilo lepote – sve zavisi od oka posmatrača (i od još mnogo drugih stvari, u koje nećemo sada zalaziti). Njoj možda nije, nekom drugom jeste, a nekom trećem su možda svi kolektivno ružni.

E sad, isto važi i za pamet, iliti to koliko ste „realno“ pametni ili glupi (za druge). Iako postoji test inteligencije, za kojeg možemo reći da je neko objektivnije merilo inteligencije (mada svetlosnim godinama daleko od savršenog), to opet nije adekvatna osnova za razmišljanje i predrasude o sebi. Čak i da je ovo sredstvo stvarno toliko objektivno, onda bi svi kolektivno, na svetskom nivou, trebalo da radimo test inteligencije u isto vreme, pa da imamo otprilike neki pokazatelj ko je pametniji a ko gluplji na planeti.

Naravno, opet naglašavamo da ovako nešto, pored toga što nije moguće i što niko to nikad nije uradio, opet ne bi bio dobar pokazatelj, niti bi išta značio kada je reč o kvalitetu naših života. Mnogo je, prvo, tehničkih razloga za to, a mi nemamo mesta da ulazimo u detaljisanje o njima ovde. Drugo, merenje „gluposti“ i „pameti“ je veoma komplikovana stvar i za visoko stručne psihologe, a kamoli za laike i obične građane. Naime, ljudska „pamet“ i sposobnosti se sastoje od tolikog mnoštva komponenti da je skoro nemoguće objedinjeno ih meriti i dobiti neku opštu meru.

Možda vi znate nešto bolje od nekog, možda on zna nešto što vi ne znate… beskonačno je mnogo mogućnosti. Ono što je za nas bitno sada, to je da ne možete realno biti sigurni u to da li ste gluplji od nekog ili niste, jer niko to stvarno ne zna. Možete samo umišljati da jeste – a ako tako mislite, to nije racionalno i objektivno, stručno i naučno zasnovano mišljenje. To su isključivo vaše sopstvene predrasude prema sebi samima i vaše negativne emocije koje ste nepravedno usmerili ka sebi.

Kao rezime ove priče o shvatanju nebuloznosti negativne slike o sebi i niskog samopouzdanja koje iz toga proističe, možemo reći ono što smo već naglašavali tokom svih ovih tekstova, a što se često može čuti i na raznim drugim mestima. Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

Zato, nemojte se truditi da budete iko drugi ili da budete išta drugo, od onoga što stvarno jeste. Nemojte se osećati nezadovoljno sobom jer je iskustvo koje imate posmatrajući svet svojim očima jedinstveno i neponovljivo.

Nemojte se menjati se da bi ispunili tuđe projekcije – jer niko nije vi i vi niste kao iko drugi.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja  (6)

Prethodni članak: BESKORISNE MISLI I PRAVILA

______________________________________________________________________________________________

LEPO I LAKO, ALI KAKO…

tamoiovde-logo

Kako usvojiti veštinu komuniciranja

U tekstovima do sada govorili smo o asertivnoj komunikaciji, njenom značaju i nužnosti poznavanja ovog načina komunikacije. Asertivnost je jedan od najefikasnijih načina ostvarivanja svojih ciljeva, ostvarivanja sebe i svojih potencijala, izražavanja sebe na pravi način – sve to uz, kao što smo više puta napomenuli, poštovanje ciljeva i ličnog izražavanja drugih. Isto tako, pominjali smo i neke konkretne tehnike i načine izlaženja na kraj sa specifičnim situacijama prilikom komunikacije.

sun-382744_640-225x300Sve to lepo (i lako) zvuči na papiru, ali kako sve to postići u praksi?

U ovom tekstu ćemo dati neke od smernica, ukazati na određene momente koji su bitni prilikom usvajanja asertivnog načina komuniciranja i pružiti neki zaključni okvir kada je reč o formiranju veštine asertivne komunikacije.

Prva i najvažnija stvar kada je reč o usvajanju i učenju veštine asertivne komunikacije je, kao i kod svega ostalog – konstantna vežba. Možemo mi ovde pisati i pisati, a vi možete osedeti čitajući, sve će to biti uzalud ukoliko sami ne primenjujete to što pročitate u praksi.

Ovo se pogotovo odnosi na nešto što je funkcija i odraz spoljneg ponašanja i na nešto što uključuje druge ljude, kao što je komunikacija.

Ne možete sedeti sami sa sobom, čitati knjigu i odjednom postati ekspert za komunikaciju. Komunikacija, kao fenomen, je isključivo vidljiva u spoljašnjem ponašanju i u prilikom interakcije: ključna komponenta su dakle verbalna i neverbalna dimenzija. Takođe, da biste znali da li nešto radite kako treba, potrebna vam je povratna informacija od drugih. Ne možete znati da li je tehnika uspešna ili ne, ukoliko se ispostavi da je tako u realnoj situaciji.

Dakle, nužno je sve ovo što ovde piše proveriti u praksi, tj. ne verovati na reč, već samome sebi i sopstvenom iskustvu.

Takođe, još jedna ključna stvar koju treba imati u vidu je podatak da je veliki deo komunikacije neverbalni deo, tj. da se komunikacija velikim delom odvija i izvan izgovorenih reči. Poznato je da je govor tela veoma moćan „alat“ i ponekad ključan deo komunikacije. Jednostavno je nemoguće adekvatno komunicirati ne koristeći govor tela – izraze lica, gestikulaciju, pokrete, itd.

Zamislite situaciju da vam neko ispriča vic, ili napravi neku šalu sa vama, a pritom ostane „mrtav“ ozbiljan u licu – ili, još gore, vi ispričate vic u društvu, a svi ostanu ukopani u mestu i neizmenjenog izraza lica. Bez obzira šta bi vam oni u tom trenutku rekli, ovakav prizor (hladnih lica) će vam govoriti mnogo više i imati veći uticaj na vas nego puke reči. Isto tako, znamo da se kroz govor tela šalju „iskrenije“ poruke nego jezikom. Telom je mnogo teže slagati nego ustima, mnogo je teže isfolirati emocije.

Laž se najčešće otrkiva opažanjem poklapanja ili nepoklapanja verbalne i neverbalne komunikacije (čovek može da vam priča laži i bude odličan u tome, ali ako ne zna da iskontroliše svoje telo, to ga može dovesti u opasnost da bude „provaljen“.) Nužno je da se govor tela i verbalna komunikacija poklapaju, da bi poruka delovala iskreno i konzistentno. Dakle, ako smo asertivni i hrabro stupamo u komunikaciju, sa ciljem da izrazimo svoja osećanja iskreno, u to moramo biti potpuno sigurni. Ako želimo da delujemo samouvereno, moramo to stvarno i biti – ili biti ekspert u tome da se predstavimo drugima kao takvi. U suprotnom, poruka koju prenosimo, iako je možda blizu savršenstva po svim standardima asertivne komunikacije (pratili smo do tančina sve poznate tehnike), neće biti adekvatno prihvaćena.

Sledeća stvar, bez koje ćemo vrlo teško biti asertivni, je znati šta se želi i znati biti jasan u prenošenju onoga što se želi reći. Ukoliko neko ne zna tačno šta mu je cilj u komunikaciji, ili ne zna šta tačno oseća, te ne zna ni koja osećanja da ispolji, ili ne zna šta mu tačno smeta, taj neće uspeti adekvatno da iskomunicira bilo šta sa drugima. Takvi ljudi će delovati konfuzno, zbunjivaće sagovornika, a ukoliko to duže potraje, komunikacija će otići u nekom potpuno „desetom“ smeru, koji je najverovatnije neželjen. Kako znati šta želimo, ko smo i šta osećamo je tema za poseban feljton (ili knjigu), i problem je na kome čovek treba raditi čitavog života. Upoznati druge nije lak zadatak, a upoznati sebe je često čak i teži zadatak. Ali onaj koji poznaje sebe, lako će upoznati druge, a takođe će i njega drugi lakše upoznati, što je siguran put ka otvorenijoj komunikaciji.

Takođe je važno i izabrati i adekvatno vreme i mesto za asertivnu komunikaciju. Naime, od konteksta u kome se osobe nalaze mnogo štošta zavisi. Samo vreme dana, ili vreme koje imamo na raspolaganju za prenošenje poruke prilikom razgovora, često može odrediti čitav tok i ishod komunikacije. Na primer, ako smo u žurbi, ili je druga osoba u žurbi, te je vremena za komunikaciju malo, može se desiti da se tenzija podigne čak i pre nego što se počne sa komuniciranjem. Kada su ovakve situacije u pitanju, treba se potruditi što je više moguće da se prvo ublaži tenzija, ili možda treba izbeći komuniciranje i zakazati razgovor za neko drugo vreme. Mesto takođe može odrediti pravac i ishod komunikacije.

Na primer, nije isto ako sa nekim pričate u vozu, na autobuskoj stanici, na sred ulice, u gužvi u prodavnici, u glasnom društvu ili u praznoj sobi ili kancelariji. Isto tako, od toga kako se trenutno osećate (i vi i druga osoba), zavisitće dosta toga . Ako ulazite besni ili suviše napeti u komunikaciju, ako je stresna okolina ili period, ako druga osoba ima lične probleme ili joj se nešto desilo, ovo će sve imati velikog uticaja na celokupan način i boju razgovora. Na veliku većinu ovih stvari vi ne možete uticati, niti se trebate isuviše truditi da ih promenite – jednostavno trebate biti svesni svega toga i sa tim stavom ulaziti u komunikaciju. Naravno, i druga osoba treba biti svesna toga kako bi komunikacija bila na optimalnom nivou. Ukoliko nije, mudro je pokušati ukazati joj na pravo stanje stvari.

Veoma važna stvar je takođe, biti spreman na „poraz“ u komunikaciji, delimični ili potpuni. Koliko god da ste dobri u komunikaciji, uvek će se desiti da vam ne uspe da se adekvatno izrazite ili da ne uspete da smirite situaciju, da ne uspete da ubedite osobu i adekvatno prenesete poruku, da budete pogrešno shvaćeni. Ovakve situacije su sastavni deo života i na njih moramo biti uvek spremni. Ponekad ishod i ne zavisi od nas i šta god da uradimo i kažemo, desiće se nešto što nam se neće svideti. Može se desiti da druga osoba unapred odluči kako će da reaguje šta god mi da kažemo, te nam to što smo asertivni neće mnogo pomoći.

Često će se desiti da će osoba odreagovati potpuno suprotno onome što očekujemo, ili onome kako je napisano u literaturi. Međutim, stanje uma u kojem mi unapred prihvatamo sve moguće ishode i spremni smo na svakavu moguću reakciju, će nas osloboditi od straha, sprečiće kontra-reagovanje i razbuktavanje situacije i pružiće nam prostora da ipak pokušamo da usmerimo situaciju u pravom smeru.

Slušati druge prilikom komuniciranja je nešto što se ne može dovoljno naglasiti. Slušanje i opažanje reakcija drugih na ono što pričamo je veoma bitno i takođe može odrediti čitav tok komunikacije. Dobro je imati neki plan šta i kako ćemo reći, tj. poznavati tehnike komunikacije, ali ako samo naklapamo ono što imamo, bez obraćanja pažnje na reakciju drugoga, ili na ono što on želi da kaže, možemo sebe dovesti u nezgodnu situaciju. Kao što smo već pominjali, kod asertivnog komuniciranja ključna stvar je to da svi imaju pravo da iskažu svoje mišljenje, jer je to jedini način da svi budu zadovoljni. Komunikacija u kojoj vi ostvarite to što želite i kažete to što mislite, a da pri tom povređujete prava druge osobe ne može se nazvati asertivna komunikacija.

Na kraju, imajte na umu da postoje ljudi koji, isto kao i vi, znaju različite tehnike komunikacije, ili su čak eksperti u ubeđivanju i manipulisanju rečima, tako da će možda zloupotrebiti te tehnike da i vas izmanipulišu. Postoje osobe koje znaju pravila asertivne komunikacije ali se ne obaziru na aspekt koji govori o (ne)ugrožavanju prava drugih, te će pokušati iskoristiti iste te tehnike kako bi se dočepali nekog svog cilja ili vas povredili. Izvrtaće vaše reči, praviće se da vas razumeju, a nije ih u stvari briga šta želite reći, praviće se da vas slušaju, a ne slušaju vas već samo čekaju momenat da kažu ono što imaju, filozofski će iskorišćavati vaše reči protiv vas, delovaće iskreno dok su u isto vreme cinični, itd.

Ne dozvolite biti izmanipulisani i zbunjeni tako što ćete biti sigurni u ono što želite reći i tako što ćete se držati toga dokle god je potrebno. Ne potpadajte lako pod tuđ uticaj i ne dozvolite drugoj osobi da vas stavi u defanzivnu zonu, jer će to dovesti do iskrivljavanja komunikaciije i neadekvatnog ishoda.

Uvek tražite povratnu informaciju u smislu da li je drugoj osobi jasno šta želite reći i da li vas razume, kao i njen pogled na situaciju. Sve to ima za cilj da otvori komunikaciju i podstakne iskrenost i međusobno poštovanje, što su dve najvažnije stvari u komunikaciji.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Psihologija komunikacije (6)

Prethodni članak

_____________________________________________________________________________________

UMEĆE KOMUNICIRANJA…

tamoiovde-logo

(Ne) umeće komuniciranja

Kao ljudska bića, nas i naše živote definišu misao i svest. Koliko nam je za sada poznato, ljudska bića su, pored još nekih naprednih životinjskih vrsta, jedina svesna sebe i sposobna za kompleksno mišljenje i rešavanje problema. Isto tako, ono što nas još definiše i razlikuje je to, što mi obavljamo kompleksnu komunikaciju sa svetom oko sebe, posebno sa drugim ljudskim bićima.

ilustracija-300x225Naravno, sva bića na planeti Zemlji komuniciraju sa okolinom, ali ne na način kako to činimo mi.

Naša komunikacija se odlikuje složenim sistemom simbola i može se odvijati na više nivoa, kao što su verbalni (putem govora), telesni, prostorni, itd.

Sposobnost za komunikaciju je možda i direktan preduslov i “uzrok” nastanka civilizacije i svega što imamo danas kao čovečanstvo. Stoga, komunikacija je jedan od najvažnijih fenomena i zaslužuje da se njome pozabavimo. Međutim, ovde se nećemo baviti filozofskim i naučnim korenima i aspektima komunikacije – to ostavljamo za naučne časopise i udžbenike.

Ovde ćemo se pozabaviti svakodnevnim životom i načinima komunikacije ljudi u svakodnevnim i uobičajenim situacijama. Takođe, ograničićemo se na neke specifične momente i aspekte, kao što su ostvarivanje uspešne komunikacije sa drugima – kako iskazati svoje stavove, potrebe i želje i ostvariti svoja prava, a da pri tom ne narušimo prava drugih.

Kao što sam naslov kaže, govorićemo o umeću, tj. ne-umeću komuniciranja ljudi među sobom, a posebno sa aspekta neadekvatnog postavljanja jedne osobe i njenih potreba naspram druge i njenih potreba.

Svako od nas ima ista prava kao i svi drugi na ovoj planeti. Svi ljudi su od “krvi i mesa”, što bi se reklo narodski. Svi imamo prava da iskažemo svoje mišljenje i stavove. Imamo prava da branimo svoja prava ako su ugrožena. Imamo pravo i normalno je da izražavamo svoja osećanja prema drugim osobama. Trebamo biti ono što stvarno jesmo i da se ne stidimo toga.

Iskrenost je pravo i potreba, a ne nešto što se vidi samo u posebnim slučajevima. Komunikacija između dve osobe bi trebala da bude ravnopravna, gde svaka strana, bez ugrožavanja druge strane, iznosi ono što ima da iznese. Međutim, ili nažalost, stvari nisu uvek ovakve i mnogi ljudi se ne ponašaju i ne igraju po ovim “pravilima”. Mnogi ljudi nisu svesni kako treba da se komunicira sa drugima i kako da ostvare ono što žele bez potrebe za nasiljem, ulizivanjem, ponižavanjem i sličnim manevrima.

Svako od nas je imao više prilika da se tokom života nađe u situaciji kada ne ume adekvatno da se izrazi prilikom razgovora, ili da ne ume (ili ne sme) da ispolji svoje mišljenje, da ne ume da odbije tuđe sugestije i “nagovaranja” ili odreaguje na način koji će ga kasnije naterati da se kaje, oseća krivim, itd. Svi smo mi bili u situaciji da nešto kažemo ili uradimo, da bi kasnije pomislili “nisam trebao tako” ili “ipak sam trebao biti čvršći i odlučniji” ili pak “dozvolio sam da me ponize i gaze”.

Međutim, neki od nas su konstantno u situacijama u kojima ne izražavaju svoje pravo mišljenje (iz straha ili iz navike), ne umeju da vode razgovor u onom smeru koji ih neće dovesti do podređene pozicije, što često dovoti do toga da ih drugi ljudi “iskorišćavaju” i ne poštuju, gde se osećaju uskraćenim za svoja prava koja zaslužuju i gde se osećaju povređeno i slabo.

Za ovakvo ponašanje u komunikaciji postoji psihološki termin i za njega kažemo da je submisivno ili pasivno ponašanje. Takvo ponašanje može biti uobičajeno u repertoaru nekih osoba i za njih se obično koristi izraz “inferiorne” osobe.

Isto tako, svi smo imali prilike da se susretnemo sa ljudima sa kojima je teško razgovarati, koji vas ne slušaju ili ih nije briga šta kažete. Jednostavno, oni gledaju da ostvare to što žele bez obzira šta vi rekli ili mislili. Često se viđa situacija gde jedan nabeđuje drugog kako je on u pravu, a ovaj nije. Neki ljudi automatski napadaju sagovornika šta god on da kaže. Ponekad i mi možda odreagujemo grubo, možda iz straha, možda iz neznanja ili nekog drugog razloga, povredimo osobu pa se posle kajemo. Za ovakvo ponašanje se kaže da je agresivno, dominantno, a osobe koje se ovako stalno ponašaju za sebe misle da su “superiorne”.

Ne moramo posebno dokazivati da su ova dva stila komunikacije neadekvatna; u stvari, ne zna se koji je od njih gori. Analizirajmo sada svaki stil ponaosob kako bi uvideli njihove slabosti. Psihološki gledano, submisivne osobe ili one koje se ponašaju submisivno ne poštuju dovoljno svoje vlastite potrebe i svoje vlastito biće. Ovakve osobe stalno udovoljavaju potrebama drugih, bez obaziranja na to koliko i na koji način ugrožavaju sebe. Isto tako, one neće iskreno izraziti svoja osećanja i mišljenja, već ih prilagođavaju sagovorniku ili društvu u kojem se nalaze. Ako se loše osećaju zbog toga što druga osoba priča, one im neće to reći ili naglasiti da im smeta.

Očigledan je strah od posledica ispoljavanja mišljenja: “šta će sad on/ona da kaže ako kažem da mi smeta to što priča? Bolje da ćutim i pustim da ispriča svoje, pa neka ide i na moju štetu.” Ako i izraze svoje potrebe i mišljenje, to rade uz izvinjavanje i uz povlačenje i to rade blago, tako da se drugi na to najčešće ne obaziru i ne shvataju ih ozbiljno. Često će poreći svoja prava osećanja i mišljenja, ako vide da drugi reaguju negativno na njih. Plaše se negativnih reakcija i konflikata, te uvek ostaju “po strani”. Stoga će gledati da izbegnu raspravu i svađu po svaku cenu, pa makar to značilo da se osećaju loše zbog sebe.

Priznavaće svoje greške čak i kada nisu pogrešili i kada znaju da su u pravu, uz dosta će izvinjavanja.
Psihološki gledano, postoji više problema i posledica ovakvog ponašanja. Prvo, osobe koje se ovako ponašaju su neiskrene, a grublje rečeno i “foliranti”. Ne samo što su neiskrene drugima, jer ne izražavaju svoje pravo mišljenje, već su neiskrene i foliranti prema sebi i same sebe ugrožavaju. Takođe, ovakve osobe imaju sniženo samopouzdanje, koje će se još više sniziti nastavljanjem komunikacije na ovaj način. Naime, ovakvo ponašanje drugima šalje poruku “Ja nisam važan, moje potrebe nisu važne, ono što ja radim i kažem je nebitno i ne treba da te interesuje. Ti si bitan/bitna, tvoje mišljenje je bitno, ti si u pravu. Izvini što postojim”.

Naravno, kada ovo osete, drugi će ih tek tada manje poštovati i reagovati upravo na onaj način koje ovakve osobe gledaju da izbegnu. Dalje, ovakve osobe će se uvek osećati bespomoćno, anksiozno i biti pod stresom kada treba da se obrate nekom za bilo šta. U ekstremnim slučajevima, neki od njih razviju i socijalne fobije i “strah” od ljudi i komunikacije. Uglavnom su vrlo usamljenje, jer ih drugi ne cene i ne interesuje ih njihova ličnost, život i problemi (a zašto bi ih i interesovalo, kada im prethodno pošalju poruku da ne treba da ih interesuje). Ne uspevaju da ostvare svoje ciljeve u životu. Ukratko – vrlo su nesrećne, a život im je jedno veliko breme. Očigledno je, dakle, da ovakvo ponašanje ne vodi nikud i da nikako nije dobro po osobu.

Sa druge strane, agresivne osobe se ponašaju potpuno suprotno. Njihova prava i potrebe su na prvom mestu, pa tek onda prava i potrebe drugih. Ovakve osobe često izražavaju svoja osećanja tako što ugrožavaju osećanja drugih. Ne pokazuju dovoljno poštovanja za tuđe potrebe i stavove i konstantno teže da “pobede” u komunikaciji. To će često dovesti do toga da će gledati da izazovu bučnu raspravu i svađu, što će im omogućiti da “pogaze” tuđe stavove uz dizanje glasa i pretnje. Često će kontrolisati druge i namerno usmeravati komunikaciju u smeru gde će se druga strana osećati loše. Prebacuju krivicu i optužuju druge, jer su drugi uvek krivi i “loši”.

Postavljaju se naređujuće i komandujuće, jer je ostvarivanje njihovih interesa najvažnije. Arogancija i narcizam su česti pratioci ovakvog ponašanja. Takvo ponašanje šalje poruku “To što ja želim i mislim je najvažnije, a ono što ti misliš nije važno i glupost je”. Ovakve osobe su često vrlo zahtevne, gde će tražiti nešto od drugog bez obaziranja na to da li osoba to može, treba i želi da ispuni. Ne slušaju drugog već čekaju priliku da iskažu svoje, te će i prekinuti drugog da bi rekli ono što misle. Naravno, nikada neće priznati da su pogrešili, a reči “molim te”, “hvala” i “izvini” su u njihovim rečnicima onoliko koliko je morskih krava u Dunavu.

Za ovakvo ponašanje ne moramo posebno pokazivati koliko loših posledica ima i po tu osobu i po druge. I za ove osobe se može reći da su neiskrene, jer su često dvolične i sarkastične, insinuiraju i prebacuju krivicu na druge, čak i u situacijama kada su svesne da su krive. Ovo ih može dovesti do toga da ljudi izgube poverenje u njih i da ih izbegavaju (pa i plaše), što će opet dovesti do toga da su usamljene i da nemaju prave prijatelje.

Takođe, znajući kakve su, neke osobe koje ulaze sa njima u komunikaciju mogu automatski zauzeti defanzivan ili agresivan stav, kako bi sprečili njihovu agresivnost i odbranili sopstvenu ličnost. Često upadanje u svađe i konflikte ih može dovesti u neprijatne situacije, a stres i nervoza koja se tom prilikom stvara će uticati na to da se generalno osećaju još gore.

Dakle, ne valja ni jedno ni drugo – kako onda? Pa, kao što se u narodu kaže – zlatna sredina. Ne treba ići u ekstrem i ne izražavati svoje potrebe, potiskujući svoje biće i izvinjavajući se što postojite. Isto tako, nije dobro agresivno i uz konflikt nametati svoje potrebe, već dostojanstveno uspostaviti granice na početku i mirno saopštiti ono što imate, uz slušanje drugog i otvorenosti za kompromisom. Ovo se u psihologiji naziva asertivna komunikacija (za razliku od submisivne i agresivne).

U narednih nekoliko tekstova mi ćemo videti šta je asertivna komunikacija i detaljnije se pozabaviti konkretnim tehnikama, detaljima i savetima kako što uspešnije komunicirati s ljudima i kako ostvariti sebe bez ugrožavanja drugih. To je naše pravo i trebamo ga iskoristiti.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (1)

_________________________________________________________________________________________

POTRAGA ZA ISTINOM…

tamoiovde-logo

_______________________________________________________________________________

Dekart (1596-1651) je ključna figura na početku moderne filozofije.

slike_descartesU moderno vreme, od 17. veka, kaže se da na filozofsku scenu stupa subjekt, što je filozofsko ime za pojedinca koji želi da sam bude nezaobilazan faktor u pitanjima istine.

On misli da, ako nešto treba da bude istinito ili dobro, on sam mora moći da se uveri da je to tako.

U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, to svedočanstvo treba naći u vlastitom razumu (lat. racio).

On veruje da svako poseduje „prirodno svetlo razuma“, odnosno „urođene ideje“ pomoću kojih može doći do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek i dolazi. Naprotiv, Dekart je bio duboko nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastičku filozofiju. Zbog toga je došao na ideju da sva njemu poznata znanja podvrgne sistematskoj (metodičkoj) sumnji, ne bi li možda tako našao nešto u šta se ne može sumnjati.

U potrazi za primerom sigurne istine, Dekart se, dakle, pita: Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam naučio od drugih, i u ono što mi kazuju čula, pa čak i u matematičke istine – šta ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati? Odgovor je bio da čak iako sumnjam u sve, ne mogu sumnjati da postojim ja koji sumnjam.

Ovu istinu on je izrazio u čuvenom stavu: Mislim, dakle jesam ( lat. Cogito ergo sum ).

Ovu istinu saznajem potpuno jasno i razgovetno i bez pomoći čula. Dekart se bavio potragom za takvom istinom da bi dobio primer koga treba slediti i u saznanju ostalih stvari. Tako on ustanovljava četiri pravila metode kojih se treba pridržavati u nauci:

1. Treba prihvatati samo one istine koje saznajemo potpuno jasno i razgovetno.
2. Složenije probleme treba razložiti na jednostavne i lakše shvatljive delove.
3. Ono što ostane neobjašnjeno treba objasniti pomoću ovih prostijih stvari.
4. Na kraju treba još jednom preći ceo proces, da bi se izbegle moguće greške.

Pomoću ovih pravila možemo da napredujemo u nauci sigurni da dolazimo do pouzdanih znanja. Dekart je smatrao da se ova pravila uspešno primenjuju u matematici, i da njene metode treba proširiti ka ostalim naukama.

Dekart je zasnovao i posebnu modernu metafiziku. Smatrao je da je metafizika osnova sveg saznanja i da iz nje slede ispravna fizika, a zatim i sve ostale nauke.
Po Dekartu svet je podeljen na dve supstancije – misaonu i prostiruću (materijalnu) supstanciju.
One mogu da postoje nezavisno jedna od druge. Misaona supstancija sadrži sve ono čime se bavimo kad mislimo, ali takođe i osećanja, htenja i maštu. Prostiruća supstancija odlikuje se time da zauzima prostor, ima težinu i kreće se; u njoj takođe deluju fizičke sile.

Ovakva slika sveta odgovarala je mehanici, nauci koja je tada bila u punom razvoju. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju čvrstih tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim formama koje je pretpostavljao Aristotel.
Taj svet se u svom funkcionisanju ne obazire na naše želje. Zato ispitivanje aristotelovskih svrha treba isključiti iz nauke.

Tela se naprosto ponašaju prema zakonima prirode, ne želeći time da postignu nikakvu svrhu. O ljudskim svrhama treba da brine sam čovek, menjajući svet oko sebe.
Izvor: znanje.org

________________________________________________________________________________________

Razum

„Raspravu o metodi“ Dekart počinje ovim rečima: „Nijedna stvar na svetu nije bolje raspodeljena nego zdrav razum, jer svako smatra da ga ima u tolikoj meri, te čak i oni koje je teže zadovoljiti u svemu drugom nemaju običaj da ga žele više negoli ga imaju.
U tome se verovatno svi ne varaju; štaviše, to pre svedoči da je sposobnost pravilnog suđenja i razlikovanja istine od zablude – a to se zapravo i zove zdrav ljudski razum ili um – od prirode kod svih jednaka i da stoga raznovrsnost naših shvatanja ne dolazi od toga, što su jedni pametniji od drugih, već jedino od toga što mislimo na različite načine i nemamo u vidu iste predmete.
Nije naime dosta imati zdrav duh, nego je glavno pravilno ga primenjivati.“ Nešto dalje kaže: „U ogledu uma ili zdravog razuma mogu pretpostaviti da ga ima u potpunosti i celovito svaki čovek, jer je to jedino što nas čini ljudima i što nas razlikuje od životinja, te se slažem u tome s opštim mišljenjem filozofa koji kažu da oznake više ili manje postoje samo među akcidencijama, ali nikako među formama i prirodama pojedinaca iste vrste.“

O strastima duše
U svom poslednjem delu „O strastima duše“ Dekart pokuljava da objasni odnos psihičkog i fizičkog, duše i tela u samom čoveku.
Iz prirode samih supstancija, duhovne i materijalne, proizlazi po Dekartu da se one međusobno apsolutno isključuju, to jest mišljenje, misao, svest, duh se ne da objasniti iz materije, čija su jedina obeležja i osobine protezanje u dužinu, širinu i dubinu, prostornost, deljivost u beskonačnost i njeno mehaničko kretanje. Znači, čovek se sastoji iz dva bića koja se uzajamno isključuju, jer telo ne može delovati na dušu, niti duža na telo, i ta razdvojenost se naziva dualizam.

Tako ne samo da je totalitet ljudskog bića u sebi protivrečan, nego se on uopšte ne da shvatiti. Dekart je to tačno uvideo i on ide čak tako daleko, da dopušta uzajamno delovanje duše i tela, ali samo kao svakodnevnu empirijsku činjenicu, dok mu njegova opšta filozofska pozicija nikako ne dopušta da to i teorijski konsekventno zaključi.
Zato se Dekart stalno koleba između povezanosti, jer mu se to neophodno i stalno nameće kao činjenica proste svesti, i nepovezanosti, što najviše dolazi do izražaja upravo u njegovoj fiziologiji i na njoj zasnovanoj psihologiji, dakle u onim područjima gde se psihičko i fizičko najočevidnije i najtesnije dodiruju, to jest upravo na planu afektivnog, osećajnog i čulnog, jednom rečju emocionalnog u najširem smislu, što sve Dekart tretira pod zajedničkim određenjem – strasti.

U srednjevekovnom načinu života strasti su smatrane kao nešto nedostojno čoveka, kao tabu, greh i đavolska stvar, koja se razmatra samo kao negativnost, kao ono što treba izbeći. Dekart se toga pokušao osloboditi. Pored toga što je želeo da pronađe fiziološku osnovu strasti, uslovnost i povezanost, on je želeo da utvrdi i način da se one nadvladaju, a to se moće postići njihovom spoznajom i aktivnim, voljnim upravljenjem njima i njihovim svesnim usmeravanjima.

Ipak, po Dekartu strasti nisu ni dobre ni zle. On u njima pronalazi mogućnost korisne primene koju vidi na primer u tome „da one podstiču dušu na htenje stvari koje nam priroda nameće kao korisne i da ona istraje u toj volji“, a osim toga strasti podstiču životne duhove na kretanja tela u pravcu izvršenja tih stvari, pa one preuzimaju na sebe odlučni životni zadatak snalaženja i prilagođavaja čoveka u određenim prilikama i situacijama. Tu dolazi do izražaja veza i delovanje psihičkog na fizičko, duše na telo i obrnuto.

Centar u kome dolazi do uzajamnog delovanja duše i tela Dekart stavlja u malu žlezdu u sredini mozga epifizu (glandula pinealis) koju je pronašao u svojim anatomskim istraživanjima i seciranjem, čime se on mnogo i često bavio. Pošto je nešto ranije otkriven krvotok, Dekart je smatrao vene i živce malim kapilarnim cevčicama kroz koje se terani krvlju iz srca u mozak, a iz mozga u sve organe tela kreću takozvani „životni duhovi“ (spiritus animales) koji dodirujući i pokrećući tu žlezdu, preko nje pokreću telo izazivajući istovremeno u duši odgovarajuća kretanja u oblicima različitih strasti i uzbuđenja.

Dekart razlikuje šest osnovnih ili jednostavnih strasti, a to su čuđenje, želja, ljubav, mržnja, radost i žalost, iz kojih se u različitim nijansama i prelazima oblikuju sve ostale složene, i o svakoj od njih on daje njihovu fiziololjku osnovu i uslovljenost, kao i detaljan opis njihovog ispoljavanja.

Pravila
Dekart je tvrdio da um nije neki nadprirodni dar, niti je istina privilegija i posao odabranih, već je svaki pojedinac i mimo crkvenog autoriteta sposoban razlikovati istinu od zablude.

Time se utvrđuje široko područje istraživanja, sposobnosti ljudskog uma u pronalaženju istina i njegova praktična primena, a u vezi sa tim i opšta povezanost i jedinstvo svih nauka. „Jer kako sve nauke nisu ništa drugo do mudrost ljudska, koja ostaje uvek jedna i ista, ma koliko različiti bili predmeti na koje se ona primenjuje i koja se zbog njihove različitosti ne menja, baš kao ni svetlost Sunca zbog raznolikosti stvari koje osvetljava, ne može se raditi o tome da se duhovima propisuju ma kakve granice; i daleko od toga da nas spoznaja jedne istine, kao u praktikovanju jedne veštine, od pronalaženja druge istine odvraća, naprotiv, ona nas u pronalaženju ove druge pomaže.“

Koliko je Dekartu prvobitno bila na umu praktična primena nauke vidi se najbolje po njegovom prvom filozofskom delu „Praktična i jasna pravila upravljanja duhom u istraživanju istine“.

Tako u prvom pravilu piše: „Svakako treba misliti da su nauke tako međusobno povezane da ih je mnogo lakše sve zajedno proučavati nego i jednu jedinu od ostalih izdvojiti. Ako, dakle, neko ozbiljno hoće da istinu stvari istražuje, ne treba da bira nikakvu posebnu nauku: sve su one međusobno povezane i uzajamno zavisne; nego neka misli na to da jača prirodnu svetlost uma, ne radi toga da bi rešio ovu ili onu školsku teškoću, već da bi u pojedinačnim slučajevima života razum volji ukazao na ono što treba odabrati…“.

Ta „Pravila“, kao prvo Dekartovo filozofsko delo, su karakteristična za odvajanje i oslobađanje njegove misli od teoloških i skolastičkih, po njegovim vlastitim rečima, okova, i obračunavanje sa aristotelovskom logikom kao teorijskom osnovom skolastičke filozofije. Dekart, dosledan svojoj osnovnoj filozofskoj poziciji, daje oštru kritiku te formalističke logike, koja nam u spoznajnom pogledu ne donosi ništa novo, već besplodno i prazno kretanje u krugu starog i poznatog.

Izvor:alas.matf.bg.ac.rs

___________________________________________________________________________