NAJMLAĐA SRPSKA KRALJICA…

tamoiovde-logoSimonida Nemanjić, najmlađa srpska kraljica

Sporazum, kojim je srpsko-vizantijska granica povučena linijom Ohrid-Štip-Veles, predviđao je da bude vaspitana na srpskom dvoru, dok ne sazri za bračne obaveze

20_620x0

Simonida Nemanjić

Simonida (1294-1345) je imala samo pet godina kada je njen otac, vizantijski car Andronik Paleolog, poslao na srpski dvor.

Mala priceza bila je zalog mira i nevesta Stefana Uroša Drugog Milutina, koji je tada imao nepunih pedeset, nekoliko brakova iza sebe i odraslu decu.

Venčanje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije u proleće 1299. Srbima je, u ime miraza, priznata osvojena teritorija iznad famozne linije Ohrid – Prilep – Štip.

Simonida je tako postala Srpkinja i četvrta žena 40 godina starijeg kralja Milutina, uprkos tome što je na dvoru Nemanjića bio jak otpor prema braku sa vizantijskom princezom.

Srpski kralj Milutin, deda Dušana Silnog i otac Stevana Dečanskog, imao je poseban odnos prema ženama. Obožavao ih je, a Simonida je bila malo dete. Ipak, tadašnjeg patrijarha Jovana je najviše brinulo pitanje njenog pravnog položaja, pošto je Milutin sa Andronikovom ćerkom sklopio četvrti brak, koji pravoslavna crkva nije smatrala kanonskim.

Dve decenije ona je „trpela“ kralja, za nju veoma starog čoveka. Ni svekrva, čuvena Jelena Anžujska, nije je volela, jer nije volela Vizantiju. Trpela je i rođenu majku, caricu Irinu, koja je pokušavala da iskoristi njen položaj na dvoru moćnog kralja Milutina.

Screenshot002O Simonidinom bračnom životu sa Milutinom nije sačuvano mnogo dokumenata, tek nekoliko zapisa. Prema sporazumu, kojim je srpsko-vizantijska granica povučena linijom Ohrid-Štip-Veles, Simonida je trebalo da bude vaspitana na srpskom dvoru sve dok ne bude bila dovoljno zrela da preuzme bračne obaveze.

U Srednjem veku, mlade plemkinje su postajale punoletne obično sa 12 godina i tada su najčešće udavane.

Po Pahimerovim rečima, prilikom prvog susreta Milutin je, suprotno običajima, sišao sa konja i Simonidu dočekao „pre kao gospodaricu, nego kao suprugu“. Taj detalj otkriva koliko je Milutin, iskusni političar i prekaljeni ratnik, pridavao ovom braku. To je bio prvi, a pokazaće se i jedini brak, koji je jedan srpski vladar sklopio sa ćerkom vizantijskog cara.

Spisak znamenitih antipalamita, otkriva da se Simonida tokom 14. veka živo interesovala za teološka pitanja i maštala o tome da se zamonaši. Kada joj je majka Irina naprasno umrla, mlada srpska kraljica je otišla na njenu sahranu u Carigrad i rešila da se ne vrati mužu. Pojavila se u monaškoj rizi pred Milutinovim ljudima. Njihovo zaprepašćenje i zbunjenost presekao je Simonidin polubrat, despot Konstantin Paleolog, koji joj je strgao odeću i naterao je da obuče svetovnu odeždu. Predao je srpskom poslanstvu i pored Simonidinog opiranja i suza.

Kralj Milutin joj je naredio da se smesta vrati ili će opet da pokrene rat! Odmah je poslao i svoje izaslanike sa pretnjama. Mlada i lepa Simonida tada je imala 22 godine. Vratila se suprugu, a kada se Milutin razboleo, nije se odvajala od njega.

Svi su bili zatečeni njenom velikom brigom i negom bolesnog muža. Milutin je umro 19. oktobra 1321. godine. Dve i po godine kasnije, proglašen je za sveca. Postoje zapisi da je Simonida, povodom toga, poslala prelepo kandilo da ukrasi njegov grob. Istoričari, poput Stanoja Stojanovića, smatraju da je to bio očigledan dokaz da u njoj nije bilo nimalo mržnje prema mnogo starijem mužu.

20a

Kralj Milutin i Simonida

– Priča se da je zbog prekinutog detinjstva i nesrećne rane udaje ostala nerotkinja i da je zauvek omrzla muški rod.

Paradoksalano, jedini muškarac koga je do smrti iskreno volela, bio je njen otac koji ju je prodao za mir – piše Isidora Bjelica u knjizi o srpskim kraljicama. – O Simonidinim poznijim danima zna se malo.

Poznato je da je naručila posmrtnu pesmu za oca i da je na nagovor maćehe Marije Paleolog, protiv zaljubljenog cara Dušana, rovarila kod njegove ljubavi, udovice Evdokije.

Poslednji put, kako zapisuje istoričar Lasker, Simonida se pominje 1336. godine kao jedna od prisutnih na velikom zboru državnih i crkvenih dostojanstvenika, koji su sudili zaverenicima protiv vlade.
Veruje se da je umrla posle 1345. godine.

Njena neobična sudbina bila je inspiracija mnogim umetnicima, a lepota opevana u pesmama i prikazana na mnogim freskama i slikama. Freska u manastiru Gračanica, na kojoj je lik srpske kraljice, nadaleko je poznata i spada u najvrednije.

Bila je inspiracija Milanu Rakiću za pesmu „Simonida“ i Milutinu Bojiću za dramu „Kraljeva jesen“.

Asteroid „1675 Simonida“, koji je otkrio astronom Milorad B. Protić, nosi ime po najmlađoj srpskoj kraljici sa dvora Nemanjića.
Marko LOPUŠINA
Izvor: novosti.rs/ZNAMENITE SRPKINjE

SUMRAK STVOREN DA SE DUGO SANJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 JEFIMIJA

  Jefimija, ćerka gospodara Drame
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

TAMOiOVDE-Zlatni vez na svili-Lazarica-DSC08244

Pohvala knezu Lazaru.
Delo monahinje Jefimije, zlatnim vezom izvezeno na svili
u čast kneza Lazara pre bitke kod Angore.
Foto:Bora*S/Crkva Lazarica u Kruševcu

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strašne bole otmene joj duše.

  Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekad grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

  I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim   velom!
  I osećam tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,

Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače…


MILAN RAKIĆ,  srpski pesnik i akademik, umro je na današnji dan, 30. juna 1938. godine

images

Rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu.

 Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a prava u Parizu. Po povratku sa studija stupio je u diplomatsku službu, u kojoj je bio skoro do smrti kao poslanik naše države u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934.

Njegov otac je Mita Rakić, ministar finansija 188. godine, a deda po majci akademik Milan Đ. Milićević. Imao je veliku biblioteku i prevodio je Igoove Jadnike.

 LEPOTA

Jest, nema na tebi nijednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijedog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
Ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
Znam kada će suze oko da ti kvase,
Znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u noj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
Uvek nova, uvek tako čudno druga,
I nikada slična jucerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljiva mene
Raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
– Oh, jedanput ko i druge žene,
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!…

 

 Spisak književnog rada

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku“ 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama, koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.

 Kritički osvrt

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu (Simonida), napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu) itd.

 On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator.

Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapida-ran.

U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“.

 Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma.

 Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

ČEZNJA

Danas ću ti dati, kada veče padne,
U svetlosti skromnoj kandila i sveća,
U čistoti duše moje, nekad jadne,
Čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje srce,

sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja…

Sve će biti lepše, sve draže i više,
Noć koja se spušta, svet što mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome miriše
Kržljava i retka u busenu trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami…
– Proliće se tada, kao bujne kiše,
Stidljivi šapati u blaženoj tami,
I reči iz kojih proleće miriše…

 Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji“.

Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oseća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla.

 Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom.

To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.

ISKRENA PESMA

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti žeš, bedna ženo, kao vazda

Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećes znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima.

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek nešto reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

SIMONIDA

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, —
Tvoje već davno iskopane oči!

 Izvor podataka:Wikipedia

Priredio/Izbor poezije: Bora*S