SPLETKA I LJUBAV…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Johan Kristof Fridrih Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller; Marbah na Nekaru, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar.

TamoiOvde-240px-Friedrich_schiller  Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm.

Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni.

 Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života.

Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime.

Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno.

Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta.

Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao.

Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije.

Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti.

Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man.

Poezija: Veče (1776), Osvajač (1777), Elegija o smrti mladića, (1780) Oda radosti (1786), Grčki bogovi (1789), Umetnici (1789), Ibikovi ždrali (1797) – balada, Reči iluzije (1799), Kasandra (1802).

Pozorište: Razbojnici (Die Räuber) (1781), Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782), Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783),  Oda radosti (Ode an die Freude) (1785), Don Karlos (1787),  Devica Orleanska (1801), Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804), nemački prevod Makbeta od Vilijama Šekspira (1800), Almanah Muza (Musenalmanach) (1797), Valenštajn (1799), Marija Stjuart (1800), Verenici iz Mesine (1803).

Eseji:  O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795), Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797),  O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777), O ljupkosti i dostojanstvu (1793), O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796).

Istorijska dela:  Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788), Istoija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790).

Pisma: Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

ODA RADOSTI radosti (nem. Ode an die Freude) je oda koju je nemački pesnik Fridrih Šiler napisao 1785. godine, slaveći ideal bratstva i ujedinjenosti čovečanstva. Kompozitor Ludvig van Betoven ju je uvrstio u četvrti stav svoje Simfonije br. 9 iz 1823. godine, nakon čega je postala naročito poznata.

“ Radost divni dar Božanstva dete polja nebeskih,

Tvojim žarom opijeni, stupamo do praga tvog.

Kad nas tvoja moć izmiri nestati mora razrok sav.

Svaki čovek brat je drugom tvoj kad divni sledi glas.

Svaki čovek koji sreću vernog prijateljstva zna,

svaki koji zna za ljubav nek nam svoj priloži glas.

Svak’ ko može jedno biće na toj zemlji svojim zvati.

Kom to nije dano, bednik, taj za radost neće znat’.“

( Vikipedija )

____________________________________________________________________________________________

 Fridrih Šiler svojoj Ljubljenoj

TamoiOvde-tumblr_m4kdrj0iIR1qfrw84o1_500


Charlotte von Lengefeld, spouseof FriedrichSchiller by Ludovike Simanowiz

 7. decembar 1784.

 Bio sam siguran da me nećete naterati da Vam napišem ovakvo pismo. Tako sam želeo da nikada ne poželim da Vam napišem ovakvo pismo. I, šta sad radim, dok Vi zmajeve u sebi krotite? Ustajem sa poda, a govorili ste da me volite.

  I dalje ne želim da Vam napišem ovakvo pismo. I nisam ga napisao, ali Vi ste ga napisali meni.

 Moglo je sve da se završi onog prvog jutra, da ne dozvolite da Vas sve više uzaludno želim, da Vas ne volim toliko da noću molim zvezde da me ne razdvajaju od Vas.

Ostaju mi dani kad je sve bilo smeh, kada sam osećao da sa Vama, da sa Vama sve mogu, da i Vi sa mnom sve hocete, voljena moja. Sada se sklanjate kada ja dođem, okrećete glavu kada nešto kažem. U čemu sam pogrešio? U tome što vas volim?

Ostaje mi praznina gde mi je srce nekada bilo, više i ne pitam zašto, to nije pravo pitanje… obavijen slutnjom prihvatam naša ćutanja i jos uvek ne znam kako da izgubim nadu, pomozite mi makar u tome….

Vaš Fridrih

(anaiceagepoezija.blogspot.com)

____________________________________________________________________________________________

POKLONIK

U rano proleće mladosti,
još k’o mladić putnik posta;
život igre i radosti
u očevoj kući osta.

Sa nasleđem i imanjem
vesela se rastah lika
pa, s dečijim osećanjem,
uzeh štaku poklonika.

Moćnom nadom put mi stvoren –
pouzdanje vera šalje:
„Put je tebi već otvoren, putuj –
veli – „samo dalje.“

Sve ka jutru… a gde stoje
zlatna vrata, tu se svraća
uđi – tu sve zemno što je
u večno se preobraća.

Tu od tame svetlost biva,
sve se menja danju, noću –
ali večno tu se skriva
to što tražim i što hoću.

Na mom putu stoje gore,
i bujica sve prepreke;
grede mećem na ponore,
a most preko divlje reke.

Stigoh tako jednom zalu:
reka teče ka istoku,
ja se dadoh njenom valu,
predadoh se njenom toku.

Moru grdnom na pučinu
talasa me igra vodi,
odnosi me u prazninu
al’ me cilju ne privodi.

Ah, tu nema više staze!
Tajne koje nebo krije
na svet zemni ne silaze –
onog tamo ovde nije!

RUKAVICA

Pred svojom cirkom, vrtom lavova,
Čekajući borbu ljutih zverova,
Šetaše kralj Franc. Sa njim sama
Vlastela, ukras njegova trona,
I, kao venac, širom balkona,
Tu i krug otmenih dama.
Kralj diže prst. Po tom znaku
Odskoče vrata zverinjaku
I tihim hodom, ponosan sav,
Iziđe lav.

Okolo obazrese.
Pogleda svu arenu,
Dva puta strašno zenu
I grivom zatrese,
Zatim se proteže
I leže.

Kralj opet prstom dade znak
I s drugih vrata pade prevor jak;
A divljim skokom, krvožedan,
Ulete tigar jedan.
Spazivši lava sade
Besno urlati stade;
Snažno svoj rep pruži,
Njime poče da kruži;
Zareža strašno, zinu
I oko lava minu
Oprezno; pa mumlajući,
U drugi kraj se prući.

I kralj ponovo rukom dade znak.
Tad izleteše hitro na arenu
Dva leoparda u istom trenu;
Željni da strašna počne igra
Jurnu na tigra.

Njih strašne šape dočepaše;
No tu lav ko – sila viša –
Usta i riknu – sve se utiša.
I strašne mačke ove,
Sve željne krvi nove,
U krug se poređaše.

Tad rukavica s balkona se vinu,
I na krvavu upućena binu,
Gle te:
Pred samog lava slete!

A Kunigunda, gore na balkonu,
U podsmešljivom obraća se tonu
Delorgu, vitezu, pa mu zbori:
– Ako vam srce baš ljubavlju gori
I osećaji vaši su plameni,
Kao što stalno govorite meni,
Donesite mi rukavicu onu!

I vitez žurno dole siđe,
U strašni cvinger stiže;
I smelo, lako
Iz kruga strašnog tako
On rukavicu diže.

Zaprepašćene jeza prože
Ritere, dame i velmože
Od straha sve pretrnu;
Ali on se s rukavicom vrnu.
I pohvala se glas zahori tu;
A Kanigunda ljupka, ispred sviju –
Zahvalnost sija iz njenih očiju
Obećavajući mu sreću svu.
No on – rukavicu baci joj u lice:
– Ne treba meni hvala, gospođice!
Pa se okrete i napusti nju.

S nemačkog prepevao Trifun Đukić

ANTIKA PUTNIKU SA SEVERA

Reke si preplivao,
I mora što prete brodu,
Vrtoglav mostić te nosio
Nad alpskim bezdnom i stenjem,
Mene da izbliza vidiš
I moju da slaviš lepotu
O kojoj zapanjen svet
Zbori sa ushićenjem;
Sad tu si,
I svetu me možeš dotaći –
Ovoga časa,
No sada – da l si mi bliži,
I tebi da li bliža sam ja?

                  (poezijasustine.rs)

____________________________________________________________________________________________

                PEVAČEV OPROŠTAJ

Ćuti sad muza; sa stidom na svom
devičanskom licu, ona stoji
pred tobom, da sud sasluša nad njom,
sud koji ceni, al’ ga se ne boji.
Dobrom bi da se svidi, samo tom
ko istinu od lažnog sjaja dvoji,
Kom za lepotu bije srce vrelo,
taj samo sme da njoj ovenča čelo.

Pesme mi biće samo dotle tu
dok bude jedne duše da ih sreće;
da maštanjima slatkim spliću nju,
uzvišenog joj čuvstva beru cveće,
S vremenom one rode se i mru
i do potomstva dolebdeti neće.
U magnovenju nastanu, zabruje,
Pa s brzim kolom časova othuje.

Proleće dođe! Tle zagreja mlak
vetar, pa život svud mladićki bije.
Sve prože miris omaman i jak;
a s neba pesma veselo se lije.
Staro i mlado blagosilja zrak
i svakim svojim čulom radost pije.
S prolećem sve to minu! Sazre cveće,
što na svet dođe, mirno grobu kreće.

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Advertisements

SEĆANJE NA HERMANA HESEA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

„‘Šta je upravo istinski živi čovek, to se danas svakako zna manje nego ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo još nešto više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne bi imalo smisla pripovedati priče.
Ali, svaki čovek nije on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikad više.

Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje.

 U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas zna šta je čovek.

 Mnogi to osećaju i stoga umiru lakše. Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze.
Nijedan čovek nije bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane; poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta.

Poneko ne postane nikad čovek, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav.

 Poneko je gore čovek, a dole riba.

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog...“

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan 1962. godine umro je Herman Hese, nemački književnik.

Izraziti romantičar u svojim prvim književnim radovima, Hese je u proznim delima bio pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. Pisao je lirske pesme, novele i romane od kojih su najpoznatiji: „Stepski vuk“, „Demijan“, „Gertruda“, „Igra staklenih perli“ i „Zaratustrin povratak“. Autor je niza putopisa i eseja, kao i slikar i ilustrator svojih književnih radova. Antinacista i antimilitarista, doživljavao je zabrane svojih knjiga u nacističkoj Nemačkoj. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1946. godine.

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Herman Hese

 Hesse-150x150Nemački književnik, nobelovac Herman Hese rođen je 2.jula 1877.godine u Kalvu, Virtemberg, u porodici hrišćanskih misionara.

Po želji roditelja, od 1891. pohađao je Evangelističku Bogosloviju, koju je već sledeće godine napustio. Iste godine dvaput je pokušao samoubistvo i neko vreme proveo u duševnoj bolnici. Krenuo je potom u gimnaziju, ali je i to napustio i sa šesnaest godina definitivno završio sa službenim obrazovanjem.

Zaposlio se kao šegrt u knjižari, i počeo puno da čita, uglavnom teologiju, grčku mitologiju, kao i Getea i Šilera. Počeo je pomalo da piše, i 1903.godine objavljuje prvi roman “Peter Kamencid”, koji ga je proslavio i omogućio mu da se posveti samo pisanju. Oženio se Marijom Bernouli i preselio na farmu, kraj jezera Konstanca. Objavio je još dve knjige, a onda se zainteresovao za teozofiju i budizam. 1911. otišao je na put u Indiju , a po povratku se sa porodicom preselio u Švajcarsku, u Bern.

Odlomci iz knjiga – Herman Hesse

 Početkom Prvog svetskog rata deklarisao se kao pacifista i pozvao svoje sunarodnike da se uzdrže od nacionalizma, što je naišlo na negativne kritike u nemačkoj štampi. U to vreme krenuo je na psihoterapiju i upoznao Junga, koji je na njega imao veliki uticaj. Za samo tri nedelje, 1917. Hese piše svoj čuveni roman “Demijan”, povest o sazrevanju, o relativnosti svih stvari u životu, koji će objaviti po završetku rata. Razvodi se od supruge, sa kojom je imao tri sina, i odlazi u Montanjolu. 1923.godine dobio je švajcarsko državljanstvo i objavio “Sidartu”, priču o Budi. 1924. godine oženio se pevačicom Rut Venger. Ovaj brak od početka nije funkcionisao i brzo se raspao, a Hese tada piše „Stepskog vuka”, i objavljuje 1927. godine. U ovom delu se bavi duhovnom samo-realizacijom pojedinca.

Ubrzo nakon uspeha sa ovim romanom, Hese se odriče usamljenosti i ženi se po treći put, Ninom Dolbin Auslender, sa kojom ostaje do kraja života. Uvidevši kakve užase može doneti nacizam, on ponovo podiže svoj glas, a 1933. godine pomaže Tomasu Manu i Bertoltu Brehtu da odu iz Nemačke. Heseova dela ubrzo su bila zabranjena u nacističkoj Nemačkoj.

1943. godine objavljuje svoj poslednji i najduži roman „Igra staklenh perli”, utopijski roman o budućnosti u kojoj nema ratova ni bede, za koji će 1946. dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Po završetku Drugog svetskog rata, Hese piše uglavnom kratke priče, eseje i poeziju.

Umro je 9. avgusta 1962. godine.

Za sobom je ostavio oko 40 knjiga: romana, priča, poezije, eseja…Svoje knjige često je sam ilustrovao. Izraziti romantičar u svojim prvim književnim radovima, Hese je u proznim delima bio pod uticajem psihoanalize i budističke i hindu filozofije, kao rezultat njegovog interesovanja za egzistencijalne, duhovne i mistične teme. Njegova popularnost je obnovljena krajem 1960-tih, kada njegove romane otkriva nova, hipi generacija, koja u njima pronalazi uporište za svoje ideje i potragu za ličnim prosvetljenjem, što je bila i Heseova preokupacija,

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Herman Hese

 Izvor:secanja.com

Prisetio se i priredio: Bora*S

VILA SASEČENIH KRILA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

KAKO JE PEVALA MILICA  STOJADINOVIĆ  SRPKINJA

„Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”, govorio je Njegoš o Milici, a ona za privatni svoj život nije znala.

Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji

04f01-Srpkinja-copy1Šta li joj je sve prolazilo kroz glavu dok je, sama i zaboravljena, lutala beogradskim ulicama? Dok je košava i poslednje nevoljnike terala da pobegnu s kaldrme, da prstohvatom zagrebu malo topline i u nozdrvama zadrže miris svežeg hleba kakve obližnje pekare.

Da li je tada uspevala da iz bunara sećanja prizove lipe u cvatu iz svog Vrdnika, nasluti „prvi izdisaj zelenog leta”? Je li još mogla da, ustreptala od rodoljublja, istisne iz duše ono svoje: „O, Srbijo, al’ si lepa/Lepa kao venac cveća”? Ili je „vrdnička vila”, ona koja se uvek i samo potpisivala početnim slovima svog imena i prezimena uz svugde obavezan dodatak Srpkinja, umela i mogla da peva samo tamo u plavičastoj izmaglici Fruške gore? Tamo gde su je, da bi joj iskazali naklonost, posećivali mnogi umni i važni ljudi ovog dela sveta.

Da li je još umela, želela, da se seća pošto je njen svet sada bio omeđen grobljanskim krstačama, ponajviše kad su zadušnice i daće? Imenjakinja joj Milica Mićić-Dimovska u svom romanu „Poslednji zanosi MSS” ovako je videla njene poslednje dane 1878, godine kad se, kao i svaka vila, uznela na nebo:
    „Nikad je niko ne bi upitao da li je pozvana na parastos i ko ju je pozvao. Propuštali su je sa strahopoštovanjem, izbegavajući fizički dodir s njom, kao da je gubava. Mogla je da napuni torbu hranom, čak je to bila i obaveza njena. U ruke bi joj tutnuli parče hleba i pohovano meso.   Ona je, ne srameći se, uzimala flašu s rakijom i svečano obavljala ceo obred, ne vraćajući više flašu na sto. Dok im je besedila, glas joj je treperio kao da će zaplakati, ali umesto nje zajecale su žene koje su služile okupljene…”

A ne tako davno, na poziv beogradskog mitropolita Mihaila, iz svog Vrdnika konačno se preselila u grad koji je s čežnjom sanjala. Njena već pominjana imenjakinja, koja joj je svojim romanom podigla spomenik i na njega položila travku nezaboravak, ovako je opisala ushićenje pesnikinje kad je s parobroda „Diana” ugledala zidine Beograda:
    „Osećala se kao ponovo rođena, kao vraćena samoj sebi nakon dugog izgnanstva. Pred njom je bila nova domaja. Domaja drevne postojbine, mislila je suznih očiju.”
    Suze su na kraju presušile. Iz njenih „nadzemaljskih očiju” nestalo je zanosa.

Na barikadama

    Milica Stojadinović Srpkinja, „pesmotvorka” i „večna ljubavnica srpstva”, svoju zvezdu ugledala je 1830. godine u sremskom selu Bukovcu, u porodici sveštenika Vasilija. Priča se da je prve pesme napisala kao trinaestogodišnjakinja, na kojekakvim papirićima dok je išla u devojačku školu u Varadinu, a počela je da ih objavljuje četiri godine docnije, prvo u „Serbskom narodnom listu”, pa onda u svim važnijim časopisima. Ona koju „čuvstvo pevati uči” i kojoj „pjesne slaze sa neba visoka” u vreme kad su pismene žene bile retkost vrlo brzo postaje „vrdnička vila”. Centar njenog pevanja postaju rodoljublje i priroda.   Glas o njoj putuje na krilima poezije krcate zanosom. „Stihotvorka” je čvrsto zgrabila uzde svog Pegaza.

Retki su bili oni koji su uživali takvo poštovanje okoline, bar ne oni kojima je reč u stihu bila glavna alatka u borbi za nacionalni preporod. Jer „Srećno da si mi Srpstvo za navek/Ovo je sveg mog života odjek… Sreća ti bila lepa, ko ruža,/Pa neka sudba men’ pelen pruža/Kad će i duša srećna mi biti/Ako mi sreća tvoja grob kiti”. A kad je burna i revolucionarna 1848. godina probudila nadu da će i njen narod posaditi „drveće slobode”, ona je iz svog seoskog dvorišta, obučena u tri narodne boje, hitala na čelu povorke tamo gde su se ulogorili rodoljubi s puškama i čitala Šilerovu „Jovanku Orleanku”.

O njenom beskrajnom rodoljubivom zanosu, kome je teško – čak i tada – naći premca možda ponajbolje svedoči zamerka koju je uputila Njegošu.  Onom istom koji je, po predanju, o mladoj devojci s visova Fruške gore govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!” Naime, bez trunke sumnje, ona piše: „Ja se srdim na našeg velikog pesnika Njegoša što je kazao da se ne pita kako se ko krsti, već čija mu krvca greje prsi. Nema od toga ništa: ko se kako krsti, onako mu dišu i prsi, tako nas bar iskustvo uči.”
    Ni trunke sumnje niti kolebanja nije bilo ni kad je 1862. godine, u jeku turskog bombardovanja Beograda, pohitala u pomoć. Taj zanos, tu neodoljivu potrebu da jurne tamo gde je vazduh mirisao na barut, ovako je iskazala u pismu svom prijatelju Đorđu Rajkoviću:
    „Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim junake srbske, i ne mogu vam rečima predstaviti kako mi je bilo kad sam ih videla. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đurđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika oni’. Kad sam u veče polazila, čisto bi’ plakala što odlaziti moram!”
    Njena reportaža iz Beograda, objavljena 1862. godine pod naslovom „Srce i barikade” u „Madžarskom dnevniku”, donela joj je pridevak prve žene ratnog izveštača u nas.

Kneginjin broš
milica2I svet je primećivao tu njenu strast, s početka s izrazitim poštovanjem. Vuk Karadžić je nazivao „moja kći iz Fruške”, Ljubomir P. Nenadović je hvalio njene „lepe pesme” i „čuvstva prava”, Đorđe Rajković joj posvećivao stihove, moćni i nadmeni Jovan Subotić govorio s njom na ravnoj nozi, a Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik „Smrti Smail-age Čengića”, dolazio joj u pohode. Njenoj poetskoj iskrenosti nisu odoleli ni nemački pesnici Johan Gabrijel Sajdl i Ludvig August Frankl posvećujući joj stihove i dopisujući se, dok je sa češkom spisateljicom Boženom Njemcovom dugo razmenjivala pisma. I narod, počesto neuk svet, stizao je na poklonjenje u dvorište njene roditeljske kuće u Vrdniku, listovi su se nadmetali ko će više i lepše da piše o njoj čije se lice blago smešilo s mnogih stranica.
    Njen poštovalac i zaštitnik bio je i knez Mihailo Obrenović koji je i pomogao štampanje prve od tri njene zbirke jednostavno naslovljene kao „Pesme MS Srbkinje”. Bila je, u razgovorima ugodnim i strastveno rodoljubivim, i čest gost na njegovom dvoru. Kneginja Julija joj, u kasno leto 1861. godine, u spomen na te susrete šalje i zlatni broš a uz njega i pismo:
    „Ljubezna Milice! Vaš književni rad stekao Vam je u srpskoj literaturi lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje. Priznajući i ceneći Vaš trud po polju srpske literature i želeći da i u buduće svagda ostanete oduševljeni za napredak i duševni razvitak našega naroda, šaljem Vam jedan spomen kao znak moje blagonaklonosti. Julija”
    Sudbina ovog lepog poklona kao da je bila ukleta, prateći ružnu sudbinu poslednjih dana „vrdničke vile”. Naime, da bi se, bar zakratko, izvukla iz nemaštine koja je pratila poslednjeg njenog zemaljskog leta, 1878, Milica Stojadinović Srpkinja se obratila profesoru Jovanu Boškoviću u želji da proda Julijin broš. Nakit je ponuđen Narodnom muzeju, kao vredan materijalni trag i na pesnikinju i na kneginju, ali se s njegovom procenom odužilo. Smrt je bila brža. Novac je potom iskorišćen za njenu sahranu i isplatu zaostalih dugova.

Narod, jedini ljubavnik

    Za privatni, svoj, život nije znala. Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji, junacima negdašnjim i bojevima sutrašnjim. Kad joj se pružila prilika da se uda za jednog uglednog i bogatog Nemca, nije htela ni da čuje. Na njegovo prosidbeno pismo na, razumljivo, nemačkom, odgovorila je na svom, srpskom, bez obzira na to što je veoma dobro govorila i pisala na nemačkom jeziku: „Ne mogu, ne smem Vas ljubiti…” Posle će zapisati i ovo: „…Danas, kad smo sa litijom oko crkve išli, osećala sam da ni za sav brilijant Brazilije ne bih prestala Srpkinja biti.” U nameri je nije pokolebalo ni ubeđivanje Vuka Karadžića: „Ne puštajte Vi toga Vašega Nijemca ako mu ne nalazite druge mane osim što nije Srbin. I ja sam se oženio Nemicom, no za to ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin, nego što sam prije bio ili što bih bio da sam uzeo makar kakvu Srpkinju, a Vi još možete pridobiti novu zaslugu u Srpstvu ako muža svojega kojom srećom nagovorite, te primi naš zakon.”
    A Ljubomiru Nenadoviću, s kojim se redovno dopisivala, gotovo proročki piše: „…Posle su mi (Nemci, prijatelji u Beču) govorili da im sna’ budem, ali moje srpsko srce nije moglo na taj predlog pristati, jer nema ovaj svet ni titula ni blaga, za koje bi ja otpadnica od mog roda bila, pa ma moja budućnost kako sumorna u mome narodu bila, kao što će i biti.”
    O svom narodu, svom jedinom ljubavniku, piše i Ludvigu Augustu Franklu, pesniku i svom bečkom prijatelju: „On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda…”
    U svom lirskom dnevniku „U Fruškoj gori”, izdatom u tri sveske (1861, 1862. i 1866), u kome je sabrala sećanja na ljude i događaje ilustrujući ih pismima i pesničkim beleškama, ona se hvali svojom „selskom prostotom”. Piše o tome kako kao kći seoskog popa radi sve ono što rade devojke na selu: šije, plete, tka, pere… dok noći, uz sveću, provodi u strasnim čitanjima i pisanju. „Malo prije da je došao tko, začuđeno bi pogledao kad mi mama reče: Idi umesi jednu pitu za ručak!    Jer to svetu nije poznato, da ja i sem pisanja što radim i raditi umem, već me prave da sam slepa kod obadva moja lepa bistra srbska oka…”

Mir u vrdničkoj Ravanici

    Šta se dogodilo da „vrdnička vila”, „stihotvorka” koju je Beograd dočekivao kao nijednog pisca pre toga, ostane samo i dugo, dugo zaboravljena?

Istoričari književnosti veruju da su tome doprinela dva važna, po nju sudbonosna, razloga. Prvi je iznenadna smrt, podmuklo ubistvo u Košutnjaku, kneza Mihaila, njenog prijatelja i zaštitnika, a drugi se pripisuje njenom konačnom odlasku iz Vrdnika u Beograd.
    „Smrt kneza Mihaila bila je veliki udarac ne samo za Milicu već i za mnoge druge velikane tog vremena i za samu Srbiju. Kao da mlada, tek zapupela sloboda i kultura, bivaju, smrću kneza Mihaila, presečene. Milica više nikada nije skinula crninu. Anastas Jovanović se povukao iz javnog života i do svoje smrti nije se više javno angažovao, iako ga je knez (potonji kralj) Milan svesrdno nagovarao da ostane pri dvoru. Tih godina umire i niz velikih Srba… Vuk, Branko Radičević (nešto ranije), Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Iza njih ostaje prazan prostor koji nije bilo lako popuniti.”

04f03--1vrdnik

Bronzani stražar u porti vrdničke Ravanice
Snimio N. Glišić

    Drugi razlog je, po svemu sudeći, njen odlazak s obronaka Fruške gore, „svoje Arkadije”, na koji je bila primorana, jer sve ono što je volela i što je bilo njeno sada su gazile „tuđe noge”. Naime, 1875. godine njen brat prodao je poslednji vinograd i deo roditeljske kuće i ona je videla, znala, da više tu ne pripada. Bol je ponajbolje iskazala rečima: „Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva.”

U Beogradu je tada bilo sve manje onih koji su je poštovali i voleli. Kao da je njena reč, pesma, mnogima bila draža, potrebnija, dok je pevala izdaleka, sa svog Olimpa, s Fruške gore, „svetionika s pogledom na Srbiju”. Ostala je sama i zaboravljena, grčevito u ruci u najvećoj nemaštini stiskajući onaj zlatni broš koji joj je kneginja Julija darovala za „književni rad koji je u srpskoj literaturi stekao lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje”.
    Umrla je u četrdeset osmoj godini, 1878. Ni njeni zemni ostaci nisu imali mira. MS Srpkinja sahranjena je u Beogradu, onda (1905) prenesena u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca Milana LJ. Stojadinovića, tamošnjeg advokata, a danas počivaju u porti vrdničke Ravanice.

Da ne bude posve zaboravljena, skoro sto godina posle njene smrti (od 1975) priređuju se u Vrdniku i Novom Sadu književni susreti pod nazivom „Milici u pohode”. Na njima se okupljaju književnici, slikari, vajari, svi oni umetnici koji pokušavaju da sačuvaju sećanje na ovu izuzetnu ličnost, pesnikinju srpskog romantizma, ali i jednu iz grupe „ukletih pesnika”.
                                                                                             
Autor: Petar Milatović/Ilustrovao: Goran Gorski

www.politikin-zabavnik.rs broj: 3077  2011