OTKRIĆE KOJE (BUKVALNO) OSTAVLJA BEZ DAHA…

tamoiovde-logoNovi kristal krade kiseonik iz vazduha i otvara put za dugo, dugo ronjenje

Danski naučnici su izmislili revolucionarni kristalni materijal, koji može da apsorbuje i sačuva velike koncentracije kiseonika. Jedna posuda takvog materijala može da isisa vazduh iz prostorije, a potom oslobodi tamo gde je potrebno, što bi moglo potencijalno da potpuno izbaci iz upotrebe tešku ronilačku opremu i maske za kiseonik.

crystal-breathe-underwater-oxygen.si

Kristal menja boju kada apsorbuje kiseonik ili ga oslobađa. Kristal ima crnu boju kada je potpuno zasićen kiseonikom a ružičasto je obojen kada je kiseonik ispušten. (Slika: sdu.dk)

Zamislite da možete da se oslobodite od ogromne boce za kiseonik koju nosite kada ronite. Sada zamislite bilo kakav posao gde je neophodno skladištenje i pravovremeno oslobađanje kiseonika kada je apsolutno neophodno.

E za to imate novi kristal razvijen na Univrzitetu u Južnoj Danskoj uz pomoć Univerziteta u Sidneju u Australiji.
Nekoliko mikroskopskih kristala daje dovoljno vazduha da jednom udahnete, ali posuda zapremine 10 litara u stanju je da usisa sav kiseonik iz jedne prostorije.

U laboratoriji smo videli kako ovaj Kristal apsorbuje kiseonik oko nas” – rekla je profesorka Kristin Mekenzi, koja je vodila ovu studiju.
Različite materije različito reaguju kad se izlože kiseoniku, od vina i od hrane do mikroorganizama, na to utiču mnogi faktori koji suštinski menjaju njihove osobine: pritisak, temperatura kao i vreme u kome su bile izložene njegovom delovanju. Međutim, ono što se dobija sa novim otkrićem je način da se kontroliše količina kiseonika ali bez reakcije sa njim. Ovaj kristalni materijal je pregledan pomoću X-zraka da bi se ispitalo kako izgleda kada je pun kiseonikom i kada je prazan.
Važan aspekt ovog novog materijla je da ne reaguje ireverzibilno sa kiseonikom, iako apsorbuje kiseonik takozvanom hemapsorpcijom. Materijal je istovremeno senzor i receptor tako da možemo da ga koristimo kao materijal koji vezuje, skladišti i transprotuje kiseonik – kao čvrst veštački hemoglobin”- kaže Mekenzi.
Zanimljivo je da ovaj materijal može da apsorbuje i otpušta kiseonik više puta, a da ne izgubi sposobnost i karakteristike. To je kao kada sunđer potopimo u vodu, on upija vodu i stiskanjem ga cedimo i vodu izbacimo, a to možemo da ponovimo mnogo puta” – nastavlja ona.

011

Slika iz sdu.dk

Sve što treba uraditi da bi se kiseonik oslobodio je da se materijal zagreje ili da se izložiti pritisku. I to su prirodni načini da se materijal isprazni. Mekenzi sada traži nove metode da se to uradi.

Mi sada pokušavamo da otkrijemo da li je moguće da svetlost bude okidač za oslobađanje od kiseonika, ovo ima perspektivu na rastućem polju veštačke fotosineze” – kaže ona.

Za neke će biti veoma iznenađujuće da saznaju da je proces skladištenja kiseonika sasvim prirodan. Ključna komponenta u novom materijalu je metal kobalt (Co). Ovaj molekul poseduje prirodni kvalitet za apsorbciju i „daje novom materijalu upravo takvu molekularnu strukturu koja omogućava apsorbciju kiseonika iz okoline”.

Postavlja se takođe pitanje vremna i brzine: različiti uslovi mogu različito da utiču i tako se mogu dobiti različite verzije materijala. To je od ključnog značaja, za primenu ovog materijala, gde je potrebno da se kontroliše oslobađanje količine kiseonika, kao na primer u gas maskama ili ronilačkoj opremi. Slojevi materijala, i način pakovanja sprečiće njegovu nekontrolisanu sposobnost apsorbovanja kiseonika iz vazduha ili vode.
Kada je ovaj materijal potpuno ispunjen kiseonikom, možemo ga uporediti sa bocom koja sadrži čist kiseonik pod pritiskom, samo je razlika u tome što ovaj materijal može imati 3 puta više kiseonika” – rekla je Mekenzi.
Ovo bi bilo veoma korisno za plućne bolesnike, koji sada moraju da vuku velike boce sa kiseonikom. Ali i ronioci mogu jednog dana da zaborave na svoje boce za ronjenje i da pomoću ovog materijala “filtriraju” kiseonik iz okolne vode.
Za Srbski FBReporter prevela: Ljiljana Jovanović

Izvori:facebookreporter.org i rt.com/news/

_______________________________________________________________________________________________

 

PROSVETLJENJE MASA U SLUČAJU BANANE…

tamoiovde-logo
NAJOTKAČENIJA NAUČNA STUDIJA

Ig Nobelova nagrada za studiju o „klizavoj banani“

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade

banana_620x0

Kjoši Mabući

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade.

Priznanje, koje se dodeljuje za najotkačenije (čitaj najapsurdnije) naučne studije, postalo je gotovo isto tako „prestižno“ koliko i prava Nobelova nagrada, a uručeno je na ceremoniji koja se od 1991. tradicionalno održava na američkom Harvard Univerzitetu.

Tim japanskog naučnika Kjošija Mabućija izračunao je trenje kore banane u laboratoriji i pokazao zašto ljuska jabuke ili pomorandže, na primer, ne može da se meri sa njom po pitanju opasnosti.

Stručna ekipa Kitasato Univerziteta je za „prosvetljenje masa u slučaju babane“ dobila Ig Nobelovu nagradu za fiziku.
Šašavo priznanje, koje uručuju pravi Nobelovci, dobilo je još devet radova.

Među njima je studija koja pokušava da dokuči šta se dešava u mozgu ljudi koji vide lik Isusa Hrista na prepečenom hlebu, delo Kanga Lija sa Univerziteta u Torontu, kao i istraživanje koje otkriva da su osobe koje kasno ležu samoljubivije, manipulativnije i sklonije psihopatskim stanjima od ljudi koji se rano dižu, a koje je sproveo tim Pitera Džonasona sa Vestern Univerziteta u Sidneju.

Nagrađen je i rad Jaroslava Flegra sa Karlovog Univerziteta u Pragu koji se pozabavio opasnostima koje posedovanje mačke može da ima na ljudsku psihu.

Njegov zemljak Vlastimil Hart sa Češkog Univerziteta nauke je pak osvojio Ig Nobelovu nagradu jer je dokazao da psi, dok vrše nuždu, svoja tela usmeravaju prema severno-južnim linijama zemljinog magnetnog polja.

Nagrade su dobili i Marina de Tomazo i njene kolege sa Univerziteta u Bariju koji su izračunali bol koju ljudi osete dok gledaju u ružnu sliku, kao i Ijan Hamfriz sa Državnog Univerziteta Mičigena za lečenje „nekontrolisanih“ krvarenja iz nosa pomoću tampona sačinjenih od komadića slanine.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

ŠUMA NA BRODU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________

BROD-DŽUNGLA: Ovako izgleda šuma koja pluta

brod-zalazak-sunca

Foto: flickr.com / Steve Dorman

 Predivan prizor broda obraslog u šumu, koji je ukotvljen u jednom zalivu u blizini Sidneja, privlači veliki broj turista, ali i fotografa koji žele da ovekoveče nesvakidašnji prizor.

 

Zaliv Houmbuš nedaleko od Sidneja predstavlja jedno od glavnih turističkih atrakcija u tom gradu jer se u njemu nalazi brod koji je potpuno zarastao u šumu.

Predivan prizor plutajuće džungle privlači i veliki broj kako profesionalnih tako i fotografa amatera iz Australije, ali i čitavog sveta.

 

brod-u-australiji

Foto: flickr.com / AndyBrii

Brod koji se nalazi u tom zalivu jeste 1.140 tona težak SS Erfield, a napravljen je daleke 1911. godine, a tokom Drugog svetskog rata korišćen kao transporter.

 

Tridesetak godina nakon rata, 1972. sa broda je započeto uklanjanje opasnih hemikalija, a u periodu od 2008-2010 sa broda su sklonjeni i poslednji opasni materijali.

Telegraf.rs

BILJKE DINOSAURUSI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________ Kada bi danas zasadili baštu dinosaurusa, u njoj bi se našle neke veoma retke i čudesne biljke  

Za razliku od svog rođaka Tiranosaurusa, koji je bio agresivni mesožder i lešinar sa ogromnim čeljustima za mrvljenje kostiju, većina dinosaurusa su zapravo bili biljojedi. I uopšte, sudbine dinosaurusa i tadašnjih biljnih vrsta bile su vrlo povezane: od rasprostranjenosti biljaka i njihovog broja zavisilo je hoće li dinosaurusi gladovati ili živeti u izobilju. Upravo iz tog razloga, kako su biljke evoluirale kroz mezozoik, mnoge vrste dinosaurusa u tom periodu su nestale, a druge su se pojavile.

U mezozoiku, koji je trajao u periodu od pre oko 250 miliona godina do pre oko 65 miliona godina, biljke su uglavnom izgledale mnogo drugačije nego danas: manje njih je cvetalo i nisu bile toliko raznovrsne kao danas.

Među dominantnijim biljkama bili su i četinari od kojih neke i danas poznajemo  – borovi, sekvoje, tise, araukarije, čempresi. Oni su činili osnovu ishrane dinosaurusa vegetarijanaca.

Živi fosili

Jedna od čuvenih biljaka dinosaurusa je ginko (Ginkgo biloba), prilično retko drvo, mada se u Srbiji može videti na nekoliko mesta, uključujući i Botaničku baštu „Jevremovac“ u Beogradu. Za gingko se kaže da je „živi fosil“ – to je biljka koja nema žive rođake. Raznovrsni ostaci ginka koji su pronađeni sugerišu da je ova listopadna golosemenica nastala u mezozoiku i bila veoma rasprostranjena.

Danas se u Aziji smatra za sveto drvo i gaji se u dvorištima palata, a kao divlje raste jedino na jugoistoku Kine, u planinskim područjima. U Evropi i Americi uzgaja se po parkovima gde privlači mnogo pažnje svojim neobičnim izgledom: to je listopadno drvo visoko oko četrdesetak metara, sa piramidalnom krošnjom i listovima vrlo specifičnog oblika. Oni su trouglasti sa urezima na vrhu, a na ženskim biljkama u pazuhu listova obrazuju se mali semeni zametci. No, pošto seme vrlo neprijatno miriše, obično se u parkovima sade muške biljke.

O živim fosilima pisao je i Čarls Darvin u knjizi O poreklu vrsta, gde je naveo da postoje vrste koje su povezane sa nekim davno izumrlim biljkama. Te biljke su opstale do današnjeg dana i on ih je nazvao živim fosilima. Uopšte, taj naziv se koristi za označavanje biljaka i životinja koje su postojale u više geoloških perioda, koje su zadržale neke od primitivnih karakteristika i koje morfološki i fiziološki nalikuju fosilima – kao što su, na primer, krokodili, koji su nadživeli dinosauruse.

No, vratimo se biljkama. U periodu jure one su se značajno promenile, a sa njima i izgled planete: nastale su mnoge biljke koje cvetaju. Rasle su brzo, lako se prilagođavale klimatskim i drugim uslovima i imale žive boje, a činile su odličan izvor hranljivih materija za dinosauruse i druge biljojede.

Bašta dinosaurusa

Kada bi danas pravili baštu dinosaurusa koji cvetaju, u njoj bi posadili razne lovore, berberise, palme… koji uspevaju čak i u našoj blizini. Jedna od najupečatljivijih biljaka u ovoj bašti bila bi magnolija (Magnolia grandiflora). Ovo drvo, visoko oko 25 metara, opisao je 1759. 

Šveđanin Karl Line u Systema Naturae, knjizi u kojoj je napravio prvu klasifikaciju živih stvorenja. Magnolija je i kod nas vrlo rasprostranjena – ima je u parkovima i privatnim dvorištima, a prepoznatljiva je po dugom, tamnozelenom glatkom i sjajnom listu i velikim belim cvetovima (otuda ime grandiflora) koji pomalo mirišu na limun.

Novi dinosaurus U našoj  bašti dinosaurusa bi se našao i australijski bor (Wollemia nobilis), četinar iz porodice Araucariaceae, koji je jedna od najstarijih i najređih vrsta na planeti – najstariji pronađeni ostaci pripadali su biljkama koje su živele pre oko 200 miliona godina. Naučnici su je upoznali preko otkrivenih fosila i sve do 1994. verovalo se da ne postoje živi primerci. Te godine je u Australiji, u Nacionalnom parku „Volemija“ u Novom Južnom Velsu, oko 150 kilometara od Sidneja, otkriven jedan primerak: čuvar Dejvid Nobl, dobar poznavalac botanike, sasvim slučajno, u vrlo nepristupačnom delu Parka, nabasao je na ovo oko 30 metara visoko drvo koje mu se učinilo zanimljivo. Poneo je sa sobom grančicu očekujući da će neki od botaničara umeti da identifikuje vrstu, ali je ubrzo otkrio da je ovaj bor (koji se tako naziva mada nije pravi bor), sasvim nepoznat, kao i da nema živih rođaka na Zemlji.

Pošto je otkrivena i dobila ime po nacionalnom parku u kom je rasla i po Dejvidu Noblu, botaničari su počeli da razmnožavaju ovu biljku i da primerke raznose svuda po svetu. Do sada je utvrđeno da su neki primerci uspeli da prezime na temperaturi i do 12 stepeni Celzijusa ispod nule, ali i da su vrlo osetljivi i skloni obolevanju. Upravo da bi se zaštitila ova biljka, lokacija bora koji je pronašao Nobl čuva se u velikoj tajnosti.

S druge strane, kako bi se što više razmnožio i raširio, australijski bor promovisan je kao pogodno novogodišnje drvo na tom kontinentu. Takođe, primerci koji rastu u parkovima i baštama toliko su vredni i važni da su obično zasađeni unutar velikih kaveza kako bi se izbegla mogućnost oštećenja i zaraze.

Marija Vidić/elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________________________________