PRINCEZIN „PUT RUŽAMA POSUT“…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Kako je princeza Olivera završila u Bajazitovom haremu

 Snimanje prvog dokumentarnog filma, sa igranim delovima, o srpskoj princezi Oliveri Lazarević počelo je  na lokalitetima na Smederevskoj tvrđavi, saopštio je fond „Princeza Olivera“.

princeza-olivera

Foto:vesna.atlantidaforum.com

Film pod nazivom „Put ružama posut“ prati sudbinu kćerke kneza Lazara i kneginje Milice koja je nakon Kosovske bitke predata Turcima kao zalog za mir i poslata u harem sultana Bajazita.

Autorski tim za ovaj srednjemetražni film okupio je fond „Princeza Olivera“. Reditelj je Marko Novaković. Scenario je, prema monografiji „Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja“, napisala Olivera Šaranović, a dramaturški ga je uobličila Nataša Drakulić.

Narator je Milan Caci Mihailović. U igranim rekonstrukcijama pojavljuju se u ulozi princeze Olivere – Vesna Stanojević i Aleksandra Manasijević, kao i Tanja Bošković (kneginja Milica), Dragan Mićanović i Ljubomir Bulajić (Despot Stefan), Ivan Jevtović (Bajazit Prvi), Aleksandra Nikolić (Jela Balšić).

U filmu će biti korišćena bogata arhivska građa, umetnički predmeti, inserti iz dokumentarnih i igranih filmova, mape.
Snimaće se na autentičnim lokacijama širom Srbije (Beogradska tvrđava, crkva Ružica, Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva, crkva Lazarica, ostaci Lazarevog grada u Kruševcu, tvrđava u Baču, manastiri Manasija, Studenica, Ravanica.)

Film govori o životnom putu princeze Olivere koju su iz rodnog Kruševca u harem Bajazita Prvog, koji je pogubio njenog oca, Srbi ispratili bacajući pred nju pupoljke ruža.

Priča o sudbini princeze Olivere neodvojiva je od priče o njenim roditeljima, bratu despotu Stefanu, sestri Jeli Balšić, sestriću Đurađu Brankoviću, pa će film biti prilika da se oživi ovaj nedovoljno istražen deo srednjovekovne srpske istorije, ističu producenti.

Princeza Olivera je uspela da se dostojanstveno izbori sa nedaćama koje joj je život na turskom dvoru doneo, da uz to pomogne Srbiji, da se u nju vrati i nastavi da pomaže vladavinu svog brata Despota Stefana. Autorski tim filma i fond „Princeza Olivera“ dobili su blagoslov patrijarha srpskog Irineja za snimanje ovog filma. Premijera se očekuje na leto.       (tanjug.rs /08.04.2013)

MUZIČKO-EMOCIONALNI DODATAK

POD SEDAM VELOVA

 Životna priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Pomagala Srbe utičući na sultana

f01-lazar_310x186

Car Lazar i njegova porodica, Pavle Čortanović, 1860.

    ŽIVOTNA priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Njoj su dodeljeni tek manji odeljci u literaturi koja se bavi srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarević. Žrtva koju je podnela odlaskom u harem Bajazita I ističe se kao njena najveća istorijska zasluga. Pre svega zato što je svoj uticaj na turskog sultana koristila za dobrobit Srbije i srpskog naroda.Po majci, kneginji Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjića. Kneginja Milica je čukununuka kralja Duklje, Vukana Nemanjića, najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje i starijeg brata kralja Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnog Pribca (ili Pripca) Hrebeljanovića iz Prilepca kod Novog Brda. Pominje se da je on bio u službi cara Stefana Dušana i imao titule peharnika, logoteta i velikog sluge. Pripadao je nižoj vlasteli.

Po nekim naznakama, Lazar je navodno bio samo posvojče Pribčevo, a zapravo vanbračni sin Dušanove polusestre Teodore ili možda samog cara Dušana, pa time i sam Nemanjić. Na to ukazuju, mada ne precizno, “Pećki rodoslov” ili Dukina “Tursko-Vizantijska istorija 1341-1462. godine”. Čak i da su ovi podaci istiniti, Lazar i Milica su bili više nego dovoljno srodnički udaljeni, tako da se njihov brak nikako nije mogao smatrati rodoskrnavljenjem.
Knez Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu, Oliveru, Stefana i Vuka. Olivera je, nesumnjivo, bila najmlađa kći, ali nije konačno utvrđeno da li je bila i najmlađe dete kneževskog para.
O Oliverinom rođenju, detinjstvu i ranoj mladosti gotovo da nema neposrednih podataka. Godina njenog rođenja nigde u izvorima nije precizno zabeležena. Neki autori rodoslova Lazarevića smatraju da je rođena 1373. ili 1376. godine. Sa druge strane, na osnovu nekih savremenih genealogija, rukovodeći se podatkom da je despot Stefan, Oliverin brat, rođen oko 1377, može se izvući zaključak da se u tom slučaju mogla roditi između 1378. i 1380. U slučaju da je rođena između 1373. i 1376. godine mogla je imati između četrnaest i osamnaest godina kada je otišla u harem.
U razdoblju pre Kosovske bitke, život kneževske dece odvijao se u sjaju neke vrste političke i kulturne renesanse. Kneževa deca, pa i sama Olivera, imala su prilike da se sretnu sa mnogim umnim ljudima, umetnicima i zanatlijama i da se upoznaju sa lepotom njihovih dela.
Svet zabave bio je takođe lako dostupan. Na očevom dvoru ili na gradskim trgovima, mogli su da vide putujuće glumce, propovednike, muzičare i mađioničare. Bili su u prilici da posmatraju i mnogobrojne viteške igre, nalik viteškim turnirima na Zapadu.
Njihovo obrazovanje bilo je temeljno. Učili su strogu dvorsku etikeciju, čitanje, pisanje, matematiku i pevanje. Pored maternjeg jezika, morali su tečno govoriti latinski i grčki. Proučavali su i hrišćansku teologiju i filozofiju. Čak i ženska deca morala su, bar delimično, biti upućena u pravila i tajne diplomatije.
Lazareve i Miličine kćeri bile su lepo vaspitane, ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i energične žene, prave vladarke nalik svojoj majci. Potvrda za ovo je i obrazovanje Jelene Balšić, čija se pisma smatraju izvanrednim dometom srpske srednjovekovne epistologije. Dokaz su i vladarske karijere, kako Jelene Balšić, tako i njene sestre Mare Branković, pa i čitava sudbina princeze Olivere.
(Nastaviće se)

ZA SPAS NARODA

 POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, bili su politički. Milica dala Bajazitu najmlađu kćer

f02-Srpske-zemlje_310x186

Srpske zemlje krajem 14. veka

 POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Uroša I, bili su politički. Kralj Milutin je sklopio čak pet takvih brakova.

I brak kneza Lazara i Milice, visokog dvorskog službenika i kneginje – Nemanjine potomkinje bio je usmeren politikom. Njihove četiri starije kćeri bile su, takođe, u političkim brakovima. Mara je udata za Vuka Brankovića, Dragana za bugarskog cara Jovana Šišmana, Teodora za palatina na ugarskom dvoru Nikolu Gorjanskog (Garevića, Garu), a Jelena za gospodara Zete – Đurađa Balšića.
Ni osmanlijski vladari iz tog doba nisu ostali imuni na posezanje za brakom kao političkim sredstvom. Sultan Orhan, otac Muratov i deda Bajazitov dobio je od pretendenta na vizantijski presto i kasnijeg cara Jovana Kantakuzena, njegovu kći Teodoru za ženu (1346. ili 1347). Kantakuzen je, u sukobima oko vizantijskog prestola, privoleo Turke na svoju stranu i na kraju bio krunisan za cara. Nije prošlo mnogo vremena, a sultan Murat je za ženu uzeo jednu hrišćansku princezu. Kada je car Jovan, koji je kontrolisao južni deo Bugarske, izgubio Drenopolj (Jedrene), a potom i Filipopolj (Plovdiv) morao je pristati na vazalstvo Muratu. Izvori kažu da je sam Murat kao zalog tražio Jovanovu sestru Tamaru.
Dvadesetak godina kasnije slična sudbina zadesila je i princezu Oliveru Lazarević. Kako navodi teolog Nikola Giljen njeno venčanje sa Bajazitom pokazalo se u datom istorijskom trenutku kao najracionalnije rešenje za opstanak srpskog naroda i srpske države.
Nedugo posle kosovske tragedije, koja se dogodila na Vidovdan 1389, nastali su sukobi među Srbima koji su bili za primirje sa Turcima i onih koji su bili za dalji otpor. Srbijom je u to vreme, s mukom, ali uz svesrdnu pomoć malobrojne preživele vlastele, a u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković, koji je odbijao njenu prevlast u porodičnom savezu.
Milica je nameravala da se sa decom, Stefanom, Vukom i Oliverom skloni privremeno u Dubrovnik. Mađarski kralj Žigmund je saznao za to i želeći da iskoristi njeno odsustvo prodro je u severnu Srbiju. Dok su mađarske trupe pljačkale po Šumadiji, a turske po jugu Srbije, Bajazitove posade već su bile zaposele nekoliko srpskih gradova. Kneginja Milica promenila je odluku, ostala u Srbiji i sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost Bajazitu. Tu odluku Milica je donela uz saglasnost vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve.
Mir je pre svega podrazumevao veliki novčani danak Turcima i pomoć u ljudstvu za potrebe turske vojske. Kao zalog za ispunjenje ovih obaveza, Milica je dala svoju najmlađu i jedinu neudatu kćer Oliveru u harem sultana Bajazita, čoveka koji joj je pogubio oca.
Vreme Oliverinog odlaska u Bajazitov harem, Stojan Novaković povezuje sa kanonizacijom kneza Lazara i prenosom njegovih moštiju iz Prištine u Ravanicu. Taj događaj odigrao se 28. juna 1391. godine, zbog čega Novaković Oliverin odlazak u harem smešta u proleće te godine. Pre sklapanja mira Turci nisu dozvoljavali prenos moštiju, a to je bio jedan od uslova da ga Srbi prihvate. Ne može se pouzdano reći da je ovaj Novakovićev zaključak tačan. Prenos moštiju kneza Lazara mogao se dogoditi, posle duže pripreme, na Vidovdan, naredne godine.
(Nastaviće se)

SULTAN SE PROPIO

 Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Bila je dovoljno mudra da zna granicu

f03-Jestira_310x186

Biblijska Jestira (Tatjana Kilibarda)

 DATA je Bajazitu! Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Konstantin Filozof ovom događaju daje epsku crtu. Zapaža da je Olivera data Bajazitu “da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali”. Vekovima kasnije, Vladimir Ćorović zaključuje da je majka Milica “morala pristati na to”.

Olivera je otišla onome ko je pogubio njenog oca, kneza Lazara! Ako već nije mogla podeliti teret majčinske tuge, kneginja Milica je sa srpskom vlastelom i crkvom podelila teret ove teške odluke.
Bajazitu su Oliveru odvela braća, kneževići Stefan i Vuk. Bilo je to njihovo prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadašnjoj evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca.
Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni prva plemkinja u tom haremu. Prema navodima Željka Fajfrića, nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila “dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i šta može da dobije”. Njene želje nisu prerastale u hirove i neuočljivo se mešala u političke događaje. Za svoju porodicu “umela je da izbori šta se moglo”.
Odlazak u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za nju, zapaža teolog Nikola Giljen. Na njenoj strani su bili prirodna snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da se lakše uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života. Malobrojni pisani izvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla poseban položaj i snažan uticaj na Bajazita. O tome svedoči Konstantin Filozof u “Žitiju Despota Stefana”.
Drugi izvor, turska “Hronika” Ašik-paše Zade puna je velikih grešaka u godinama i imenima, a provejavaju i nesimpatije prema sultaniji hrišćanki. On čudno pripoveda o miru sklopljenom između Srba i Turaka iz 1390. godine. Po njemu, na poklonjenje Bajazitu nije došao sam Stefan, već njegov izaslanik sa “sestrom njegova oca”, što je mogla biti samo Dragana, žena čelnika Muse, koja je umrla pre 1389. godine. Sasvim je nejasno da li je taj izaslanik sa sobom doveo princezu Oliveru ili je po nju, naknadno, došao Bajazitov emisar. Olivera se nigde ne spominje imenom, već isključivo kao “Srpkinja devojka” i “Kaurka devojka”.
Iz rečenice: “Kada se devojka sastade sa Hanom, ostvari se što se želelo”, ne može se zaključiti da li hroničar govori o miru između Srba i Turaka ili sklapanju braka između Olivere i Bajazita. Isto tako se ne zna da li je Ašik-paša mislio na Oliverin uticaj na Bajazita u korist Srba ili na ispunjavanje bračnih dužnosti, kada je zapisao: “Kada je devojka poodrasla, poslužila je za ono što joj je dužnost bila.”
Što se tiče Oliverinog uticaja na Bajazita, tu se Ašik-paša, kao pravoverni musliman, usredsredio isključivo na činjenicu da se turski sultan propio zbog njenog negativnog uticaja. Masovne pijanke u haremu odvijale su se, tobože, uz odobravanje i podsticanje velikog vezira Ali-paše, po nekim izvorima Srbima nimalo naklonjenog. Ove tvrdnje se ponavljaju nekoliko puta, pa i u stihu, sa očekivanim zaključkom o štetnosti brakova osmanskih vladara sa hrišćankama.
I iz ovih zapisa zaključuje se da je Olivera bila uticajna, u većoj meri nego što je bilo dozvoljeno. Bila je jedna od njegove četiri šerijatske supruge-kadune. (Nastaviće se)

MILJENICA SULTANA

 PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana. Zadobila i održala ljubav besnog Bajazita

f04-Harem_310x186

Harem prema starim gravirama

  PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana Bajazita. Pripisuju joj da je sultanova strast prema alkoholu samo manji deo njenih grehova. Najveći greh joj je, ipak, po njihovom mišljenju, to što je neprestano šaputala sultanu u korist svog brata despota Stefana Lazarevića.

Nije bilo lako, u velikom haremu u kome se neprekidno odvijala intrigantna diplomatska borba među ženama, postati miljenica sultana. Olivera je to uspela. Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti i spoljašnjeg sveta. Većinom su ga činile robinje, zarobljenice ili kupljene žene. Bilo je tu i po nekoliko stotina žena. Prostorije je čuvala straža sačinjena od evnuha – crnaca uškopljenika, pod komandom harem age. Nadzirala ga je sultanova majka, koja je pazila da se neka od žena harema previše ne dodvori sultanu.
Tek pristigle žene imale su rang adžamije, odnosno početnice, a vremenom su prelazile, u zavisnosti od svojih sposobnosti, ali i sultanove volje, put od džarija (obične robinje), preko šagirdi (šegrtica) i gediklija (u rangu kalfi), do usti (majstora za različite dužnosti prema sultanu). Uste koje su obavljale ono što se danas naziva „bračnim dužnostima“ nazivale su se hasećijama. Samo četiri hasećije, koliko je propisivao šerijat, mogle su stupiti u šerijatski brak i nazivane su kadunama, a ako rode sinove baš-kadunama.
Prema nekim izvorima, žene za harem birane su prema turskom osećanju za žensku lepotu, pa su tako na ceni osim Turkinja bile i žene sa Kavkaza, Gruzijke i Jermenke, uglavnom punije građe i crnomanjaste. Turski sultani ženili su se, međutim, i hrišćanskim princezama – Grkinjama, Bugarkama, Srpkinjama i Ruskinjama. Tako je bilo i u Oliverinom vremenu.
Sa inovernim princezama sultani su sklapali šerijatske brakove. One nisu morale da prihvate islamsku veru, postajale su kadune ili sultanije. Neke od njih su ne samo ostajale u pravoslavnoj veri, već su pored muževljevih džamija gradile crkve. Hrišćanske kadune imale su znatan politički uticaj. Ruskinja Rokselana, poznatija kao Hurem-sultanija, imala je uticaj čak i u nasleđivanju vlasti. Zbog toga su takvi brakovi od druge polovine DžVI veka bili zabranjivani.
Olivera je vrlo brzo shvatila sistem funkcionisanja harema. Vešto izbegavajući intrige i strogu hijerarhiju našla je put do Bajazitovog srca. Kao njegova miljenica uspela je da pomogne svojoj zemlji. Ovakvim ponašanjem pokazala je izuzetnu diplomatsku mudrost.
PozivajuĆi se na ranija istorijska iskustva, Stojan Novaković povezuje Oliverin uticaj na Bajazita sa preimućstvom koje su Lazarevići imali nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. „Udajom Olivere, slučajem što je njoj pošlo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i viteškim i plemićkim osobinama Stefana Lazarevića, novoga kneza, Lazareva je porodica, kako se iz naših savremenih spisa vidi, zauzela vrlo povoljan položaj na dvoru Bajazitovom. To je mnogo doprinosilo i utvrđenju njenom u samim srpskim zemljama.“ Kao posledica toga, odmah po Vukovoj smrti (1398.) sve zemlje Brankovića ušle su u sastav države Lazarevića.
Politika mira sa Turcima dala je svoje najzrelije plodove po Srbiju. Zasluge za to Novaković pripisuje upravo princezi Oliveri, podsećajući da je ona „u sultanskome haremu uspela da održi prvo mesto, zadobije i održi ljubav besnog Bajazita (Nastaviće se)

GLAS ZA BRATA

 Zahvaljujuči Oliverinom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom. Spasila Stefana od sultanovog gneva

f05-Despot_310x186

Stefan Lazarević

  ODLAZAK Olivere Lazarević u harem sultana Bajazita doneo je Srbima preko potreban mir. Zahvaljujući njenom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. Lazareva porodica, kako se vidi iz savremenih spisa, zauzela je vrlo povoljan položaj na turskom dvoru. To je doprinelo njenom utemeljenju u srpskim zemljama, a zemlje Brankovića su ušle u sastav države Lazarevića 1398, odmah po smrti Vuka Brankovića.

Negde u to doba, u sklopu osvajačkih pohoda na Balkanu, Turci su poslali jake vojne odrede u Bosnu. U tom pohodu sa svojim trupama učestvovao je knez Stefan Lazarević. Usled nezapamćeno jake zime doživeli su krah, a Stefan je, uz pomoć Ugara, pokušao da to iskoristi za oslobođenje od turskog vazalstva.
Srpski plemići, koji su želeli da se osamostale, pripremili su zaveru protiv Stefana. Poslali su Bajazitu signale o Stefanovoj tobožnjoj odgovornosti za neuspeh u Bosni i njegovim vezama sa Ugrima. To je poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno ugrozi srpsku državu. Mada se neuspeh bosanske misije nije neposredno mogao povezati sa Stefanom, to je zbog njegove prougarske politike podsećalo na izdaju, zaključuje teolog Nikola Giljen.
Jedan od trojice urotnika, Novak Belocrkvić, Nikola Zojić i izvesni Mihailo (ili Mihalo), otkrio je Stefanu zaveru. Ubrzo je Stefan pogubio Belocrkvića, a Zojića proterao sa čitavom porodicom u manastir Ostrovica. Da bi ispravile štetu, kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) i njena rođaka, monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu. Istoričar Vladimir Ćorović navodi da je to bila prva naša diplomatska misija koju su vodile žene.
Prema istorijskim izvorima, njih dve su otišle Bajazitu sa zvaničnom molbom da im dozvoli da prenesu mošti svete Petke iz Trnova u Vidin, kako bi njihove čudotvorne moći pomogle srpskoj zemlji i narodu, a Stefanovo pravdanje od optužbi za izdaju, spomenule su samo usput. Istoričari kažu da Bajazit nije poverovao monahinjama da je Stefan nevin, ali nije posumnjao da je njihov dolazak povezan sa moštima.
Usledila je Stefanova poseta Bajazitu. Hroničari smatraju da je Oliverino “šaputanje u bratovljevu korist” tada odigralo ključnu ulogu i spaslo ga sultanovog gneva. Bajazit ne samo da je oprostio Stefanu, već je prema njemu zauzeo još blagonakloniji, gotovo očinski stav.
Konstantin Filozof prenosi da je Stefan, iskreno se kajući, tada rekao Bajazitu: “Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saopštili, kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve, i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci, šta hoćeš, učini.” Prema istom izvoru, Bajazit je svog vazala nazvao “najstarijim i vazljubljenim sinom” i ukazao mu na jalovost i štetnost paktiranja sa Ugrima.
Proročanske Bajazitove reči da treba da pričeka njegovu smrt i borbu njegovih sinova za vlast, pa da to iskoristi za osamostaljivanje i proširenje države, piše Giljen, možemo uzeti sa rezervom, jer su one svesna ili podsvesna posledica Konstantinovog poznavanja kasnijih događaja. Ipak, takve tvrdnje ukazuju da je Bajazitov odnos prema Stefanu mogao biti krajnje dobronameran. Nema sumnje da je na takav odnos Bajazita prema Stefanu uticala Olivera.

Dragana Matović (01.- 05. novembar 2009)/www.novosti.rs

 Priredio: Bora*S

MUZIČKO-EMOCIONALNO DODATAK

______________________________________________________________________________________

PREUČIO, SAŽALJENJE I PRAŠTANJE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PREUČIO

Dogodilo se da su me, potpuno slučajno, prijatelji iz varošice N. odveli u jednu trošnu prizemljušu, oko koje kljucaju pilići, kod starije sestre poznatog evropskog intelektualca, kojeg godinama srećem u Njujorku, Parizu i Ženevi.

imagesZapanjih se kad videh rodnu kuću ovog znamenitog čoveka i postariju ženu koja ga je odgojila i podigla posle smrti roditelja. Pomislih kako bi bilo dobro i pošteno napisati veliku dobru knjigu o starijim sestrama, tim mučenicama bez mladosti, koje su se odrekle svega samo da izvedu mlađu braću na put.

Večito u crnom, pre vremena ostarele, nikada ništa ni od koga nisu tražile; samo su davale i davale…

U životu svake neudate starije sestre postoji uvek neki divni, već zaboravljeni čovek (čiju fotografiju čuva u staroj praznoj bombonjeri), neka raskinuta veridba ili, jednostavno, osećanje da se nema prava na sreću i sopstvenu familiju dok brat ne odraste, a tada već biva kasno za bilo šta. Te blagoslovene neudate baba-devojke, kako ih zovu u Srbiji, mnogo starije od svojih godina, borile su se za braću do poslednjeg daha, sve dok ne ostadoše bez ičega, u memljivim prizemnim sobičcima, gordo krijući nepravdu od sveta i komšiluka, koju su im nanele gospodske snaje što su im pootimale rođenu braću.

Ispucali linoleum na patosu, nacepkana drva ispod šporeta, škiljava sijalica od dvadeset pet sveća i treperavi crno-beli televizor bez tona, umesto kojeg se čuje samo tiktakanje limenog budilnika…  Posluženi slatkom od dunja (koje ne mogu da prestanem jesti), sedimo u toj skromnoj kuhinji, dobro poznatoj iz detinjstva svih provincijalaca, dok se skupljaju komšije, željne razgovora. 

Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet… Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoj vreme), dok se naherena palačinka krčma „Evropa“ na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala.

Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta! 

Godinama ne mogu da definšem tu vrstu izdaje, jer je gađenje nad svojim narodom, takođe, izdaja; godinama pokušavam da pronađem razloge ili neku davnu povredu koja ga je na kraju dovela do izjave da su „Srbi započeli ovaj prljavi rat“ i nikako ne uspevam da pronađem tu tananu nijansu i da je pretočim u reči i slog… Ali, evo, dok sedimo u polumračnoj kuhinji njegove starije sestre, pijemo preslatku kafu (koju nije on poslao iz belog sveta) i pričamo, zbog nje, sve najlepše o njemu, moj mudri narod, koji tako nepogrešivo ume lako i prosto da objasni i najsloženije stvari, progovara kroz usta komšije, penzionisanog poštara, jednu jedinu reč koja zamenjuje tone ispisane hartije. On, koji ga poznaje od malih nogu, zavijajući otvrdlim prstima cigaru, kaže mi u poverenju, mrmljajući sebi u bradu da ostali ne čuju:

Preučio!“
U toj mudroj reči ima i sažaljenja i praštanja…

Preučio! Vredelo je putovati pet-šest sati autobusom po to, kako jednostavno, pomalo razočaravajuće „preučio“, izrečeno kroz dubok uzdah, blago i bez ikakvog gneva, zavisti i zlopamćenja.

Momo Kapor

____________________________________________________________________________________________

SANDRA, PILOT BORBENOG AVIONA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

PRVA ŽENA PILOT BORBENOG AVIONA

Još kao devojčica radije se igrala s aviončićima nego sa lutkama. Kao srednjoškolka je već znala da je avijacija njena najveća želja.

Sa 23 godine ušla je u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno. A danas, godinu dana kasnije, Rekovčanka Sandra Radovanović je portparolka 204. vazduhoplovne brigade Vojske Srbije.

306269_sandra-radovanovic--foto-vladislav-mitic_ff

Najviše voli kad je u oblacima, za komandama „supergaleba“: Sandra Radovanović

  Kad obuče vojnički kombinezon i cokule, Sandra se, kaže, pretvara u Spajdermena.
– Vreme koje provedem u oblacima za mene predstavlja najlepši deo dana. Iako svakom letu prethode ogromne pripreme, a potrebna je i velika koncentracija, pre svega ih doživljavam kao zadovoljstvo. Neki me pitaju kako se ne plašim? Pa kako da se plašim kad je to ono što najviše volim da radim u životu – priča ova neustrašiva devojka.
Sandra vozi “supergaleba G4“, a na letovima je do sada provela oko 130 sati.

Zanimljivo je da pre svog prvog leta nikada nije letela avionom, pa čak ni kao putnik u civilu. To je, ipak, nije omelo da postane oštra konkurencija i mnogo iskusnijim muškim kolegama.
Kad je 13. juna prošle godine doživela ozbiljniji incident prilikom poletanja, jer je roda uletela u motor u najkritičnijoj fazi leta, Sandra je zahvaljujući svojoj veštini spasla svoj život, kolege i tri aviona.

– Prisebnost i hrabrost su samo neke od osobina neophodnih za profesiju pilota. Ko ne može da pobedi strah, taj mora da odustane od ovog poziva – ističe Sandra.
Zato se pre prijema u Vojnu akademiju i prolaze rigorozni testovi i provere. Sandra ih je uspešno prošla leta 2007, kada je, između ostalog, provela sedam dana preživljavanja na Staroj planini i šest sati rešavala izuzetno teške psihotestove.
– Te godine smo avijaciju upisale još dve devojke i ja. Dešavalo se u početku da profesori, kada prolaze pored studenata u krugu Akademije, po navici kažu „zdravo, momci“, a kada primete i neku od nas tri, isprave se i dodaju „ups, i devojke“ – uz osmeh se priseća Sandra.

Danas za nju znaju sve kolege i s velikim divljenjem i poštovanjem govore o svojoj hrabroj koleginici koja se sa 23 godine upisala u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno.

  Sestra u pešadiji

  Na Sandru je ponosna cela srpska avijacija, a najviše roditelji i mlađa sestra Marija koja je rešila da krene Sandrinim stopama.
– Uvek sam s velikom ljubavlju pričala o Akademiji pa sam tu ljubav prenela i na dve godine mlađu sestru. Marija je u  pešadiji, a naši roditelji su neizmerno ponosni na svoje ćerke vojnike – dodaje Sandra.

 Miljana Leskovac / Foto: V. Mitić   http://www.blic.rs

KOJA JE CENA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine posmatrao prolaznike. Neka se devojčica približila trgovini i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasjaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta. Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.

„To je za moju sestru. Možete li mi je zapakovati kao poklon?“

Trgovac s nevericom pogleda devojčicu i upita: „Koliko novca imaš?“

Ona se podiže na prste, stavi na sto limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica.

„Hoće li biti dovoljno?“, upita ponosno. „Želela bih starijoj sestri da kupim poklon. Otkada nemamo mamu, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rođendan. Uverena sam da će je poklon veoma obradovati. Njene su oči iste boje kao taj dragi kamen.“

Trgovac je otišao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakovao kutijicu.

„Uzmi i pažljivo ponesi“, reče devojčici.

Ona uze paketić kao pobednički pehar i ponosno izađe iz trgovine.

Sat vremena kasnije u trgovinu uđe prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim očima. Stavi na sto kutijicu koju je trgovac pažljivo zapakovao i upita: „Ova ogrlica je kupljena u Vašoj trgovini?“

„Da, gospođice.“

„Koliko je koštala?“

„U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, tiču se samo mene i mojih kupaca.“

„Moja sestra je imala nešto sitniša, sigurno nije mogla da plati ovako vrednu ogrlicu!“

Trgovac zatvori kutiju, složi omot i vrati je devojci.

„Vaša sestra je platila najvišu cenu: dala je sve što je imala.“

znakoviporedputa.com