ŽIVOTINJE U VEROVANJIMA SRBA (4)
U vreme paganstva brojni narodi verovali su da vode poreklo od neke životinje i da one imaju natprirodne moći. Bez obzira na to što je to vreme davno prošlo i danas su se zadržala neka od tih verovanja. Izuzetak nisu ni Srbi.
“S kolena na koleno sačuvala su se naivna verovanja da između životinja i ljudi može biti srodničke veze. Takva verovanja našla su izraz najčešće u legendama i mitovima – Međedovićev otac bio je medved, Miloša (K)Obilića rodila je kobila po jednoj legendi a po drugoj – zmaj..,” pisao je etnolog Veselin Čajkanović u knjizi “Mit i religija u Srba”.
U delu “Država i društvo u srednjevekovnoj Srbiji” češki istoričar Konstantin Jireček navodi da postoji verovanje “da je svaki narod vezan za neku životinju i da se poistovećuje sa njom”. Primera radi mitski srodnik i predak Nemaca je orao, Grka lisica, Bugara bik, Turaka zmija, a Srba – vuk! Osim vuka značajno mesto u mitologiji i verovanjima Srba imaju i zmija, konj, petao, medved, koza…
U verovanjima Srba petao je najčešće personifikacija htoničnih, to jest natpriodnih sila i božanstva koja su u vezi sa zemljom i njenim plodovima. U prilog tome i podatak da su se petlovi sa kokoškama okupljeni u jato i okruženi konopcem na Božić hranili mrvama sa trpeze pripremljene za Badnje veče i pomešanim sa kukuruzom i zrnevljem pšenice otpalim od slame ispod badnjančke sofre.
To se radilo da se umilostive natprirodne sile i pomognu da plodovi zemlje budu berićetni i obezbede sigurnost članovima porodice.
Za uspešnu žetvu
Petao je, osim toga, bio simbol plodnosti pa je često žrtvovan da bi se oživela snaga žita u semenu. Primera radi u nekim krajevima su ratari po završetku vršidbe zaklali petla tako da mu krv istekne na zrna pšenice, a od mesa bi pripremili ručak za one koji su u njoj učestvovali. Tokom naredne setve ili su prvo u brazdu bacali zrna pšenice sa petlovom krvlju ili su na dan setve iznosili iz ambara malo žita, zapalili sveću a zatim zaklali petla čiju bi krv cedili na žito. Onaj ko seje žito natopljeno petlovom krvlju pomešao bi sa ostalim semenom a glavu petla bi zakopao u prvu brazdu. Tog dana za ručak na njivu nosili su jelo spremljeno od tog petla.
Osim toga petao je žrtvovan i da se oteraju zle sile u slučaju bolesti a tokom gradnje i pre useljenja unosio se živ petao u sve prostorije nove kuće, posebno u mračnije delove, gde su, verovalo se, boravile duše predaka. Petao je bio žrtvovan i u slučaju da je neko počinio veliki greh kao i da se “otera smrt” ako je u kraćem vremenskom periodu bilo nekoliko tragičnih događaja u porodici. Otuda i termin “potrećiti” što znači sprečiti treću smrt u porodici sahranjivanjem živog petla ili ritualnim klanjem.
To je trebalo da budezamena, takozvana “treća glava”, ako je dvoje iz kuće već umrlo za nepunu godinu dana. U tom slučaju se u istočnoj Srbiji žrtvavao petao i priređivao se kompletan ritual sahranjivanja – pravio se mali sanduk, kopao se grob uz onaj drugog umrlog, postavljala se “krstača” i odavala su se sva “podušja petlovoj glavi“ koja je zamenila nekog iz porodice.
Ritualno klanje petla najčešće se odvijalo dva puta godišnje – uoči Svetog Ilije (2. avgusta) i na Mratindan (24. novembra). Za Ilindan se klao najstariji petao da se ovaj svetac umilostivi da ne odapinje munje i gromove na kuću, stoku i letinu.Veruje se da, ako se to ne uradi, preti smrt ili domaćinu ili nekom detetu.
A, kada je reč o ritualnom klanju petla na Svetog Mratu, što se radilo pre sunca ili po njegovom zalasku, birao se petao bez belega, crna kokoška ili crno pile (“mratinče”).
To je radila najstarija žena u domaćinstvu na kućnom pragu kao kultnom mestu porodice i mestu gde borave duhovi predaka a potom je od mesa spremila ručak. Perje, noge i vrat se kačilo o verige a posle 40 dana se koristilo za isterivanje zlih sila iz sobe u kojoj su novorođenče i porodilja ili zapaljeno perje za kađenje plašljive dece.
U nekim krajevima su se petlu, kokoški ili piletu crvenim koncem vezivali kljun da tokom rituala ne daje glasa od sebe. Etnolozi ističu da žrtvovanje petla u vreme Svetog Mrate ima htonski karakter (u vezi sa zemljom i njenim plodovima) jer petla kolje žena pri čemu se prepoznaju i ostaci matrijarharnog principa. A, u žrtvovanju petla uoči Svetog Ilije prepoznaje se patrijarhat jer petla kolje domaćin.
Anđeli pod krilima
S obzirom na to da se verovalo da je petao i otelovljenje plodnosti imao je značajnu ulogu i u svadbenim običajima. Osim toga mislilo se da petao donosi sreću pa gotovo da nije bilo domaćinstva bez petla.
Smatralo se da tamo gde petao ne peva, nema ni života ni ljudi ali i da đavo može da navede ukućane na zlo. Ova pernata živina imala je, takođe, ulogu stražara i moćnog zaštitnika doma. Jer, verovalo se da tokom noći svetom “hode i brode” nečastive sile – veštice, đavoli, vampiri.., a petao zaštitinik jutarnjim oglašavanjem signalizira da su one otišle. Posle njegovog kukurikanja ukućani su mogli da odahnu, da izađu iz domova i bez bojazni počnu da obavljaju svakodnevne poslove.
Verovalo se da je petlovo kukurikanje božanskog porekla i da se oni oglašavaju po božjoj zapovesti. Bog je, smatralo se, naredio da anđeli pevaju na nebu, a petlovi – na zemlji! U nekim delovima Srbije mislilo se da petlovi pevaju po zapovesti belog petla sa neba koji je, inače, kralj svih petlova ali i da anđeli noću dolaze pod krilo zaspalom petlu i da ga bude da se oglasi tokom noći.
Prvo petlovo oglašavanje je u gluvo doba (oko ponoći), drugo oko 2 sata noću a treći put se oglasi da nagovesti dolazak zore i peva dok ne svane. A, ako to uradi pre ponoći, smatra se, nagoveštava dolazak zla u kuću ili selo pa čak i nečiju smrti. Kad se to dogodi žene bacaju žar iza vrata, udaraju rukom o prozor ili gvožđem o gvožđe da ne bi nevolja ušla u kuću i šapuću “u goru, u vodu, ovde ti mesta nema”.
Verovalo se i da petlovi imaju moć da predskažu dolazak gosta, odlazak na put, neku radosnu vest ali i bolest, smrt… Ako petao zakukuriče na kućnom pragu može da dođe putnik namernik na počinak a u slučaju da to uradi u sedećem položaju ili dok odlazi na spavanje nagoveštava promenu vremena.
On može čak i da “meri vreme” i da ukaže koliko je, posle kratkodnevice, dan duži. Ne kaže se bez razloga “od Božića do Svetog Save dan oduža koliko pevac može da skoči sa kućnog praga”.
Crven, beo i crn
U ritualima petao je uvek crven jer ta boja, veruje se, odbija uroke, zle poglede i štiti od demona. Osim toga, crveno simboliše zdravlje i pospešuje borbenost karakterističnu za petla.
Beli petao je, veruje se atribut bogova slovenskog panteona a crni ima demonsku prirodu i verovalo se da je postao od đavola. Crn petao, pošto je pod uticajem demona, najčešće zakukuriče van uobičajenog vremena. Njega nazivaju “krivac” i ako on tri puta “zapeva van satnice” završi u loncu. Kao i onaj, bez obzira na boju perja, koji se oglasi kao kokoška ili kokoška koja zakukuriče. U nekim krajevima, međutim, gaje crne petlove, jer su oni “od đavola” i štite od njega.
Petao zmaj
Verovalo se da petao može da bude i silan zmaj a posebno u slučaju da mu niknu i zmajeva krila. U prilog tome podatak da se u jednom delu Srbije veruje da petao – zmaj čim se nebo naoblači, odlazi pod prag gde mu ostaje telo a duh mu odlazi da se bori sa alama koje predvode oblake.
Pratilac Svetog Save
Narodne legende kazuju da je Sveti Sava blagoslovio petla i uvek ga nosio sa sobom. U jednoj od tih legendi se navodi da je svetitelj pohodio u Srbiju i došao u Vlasotince.
Nosio je, kao i obično, petla koji mu je kukurikanjem “kazivao” koliko je sati. U trenutku nepažnju neko mu je petla ukrao, Sveti Sava se zbog toga naljutio i izrekao kletvu da u tom mestu petlovi pevaju i danju i noću.
Ima onih koji tvrde da petlovi u Vlasotincima zaista češće pevaju nego u ostalim drugim mestima.
Karlo Kubiček
Izvor: zov.rs
____________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 