U SENCI KAMENA…

Kamen od 250 tona već 1.300 godina prkosi gravitaciji

Ovaj ogroman kamen se nalazi na nizbrdici i vekovima prkosi gravitaciji. Ukoliko se ne bojite izazova, sedenje u njegovoj senci će vas svakako zabaviti.

Foto:Profimedia

„Krišnina puter lopta“ ili „Kamen nebeskog boga“ kako ga lokalno stanovništvo zove već preko 1,300 godina stoji pod uglom od 45 stepeni na nizbrdici pored grada Mahabalipuram, u indijskoj državi Tamil Nadu.

Zbog ugla pod kojim stoji, kamen izgleda kao da će se svakog momenta skotrljati nizbrdo. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da su svi pokušaji da se kamen pomeri sa tog mesta bili uzaludni.

Zbog položaja koji zauzima, kamen predstavlja veliku turističku atrakciju, ali i izazov lokalnom stanovništvu i najhrabrijim meštanima koji vole da sede i fotografišu pod njim.

Prema hinduističkom predanju, bog Krišna je kao mali toliko voleo da jede puter da ga je često krao iz tegle izvlačeći kuglice putera rukama, te je ovaj neobičan kamen okruglog oblika upravo zbog toga i nazvan Krišnina puter lopta.

Foto: Profimedia

Dok stanovništvo Mahabalipurama veruje da su bogovi spustili kamen na to mesto kako bi dokazali svoju snagu i moć, ima i onih koji veruju da su vanzemaljci umešali prste i postavili kamen.

Ipak, naučnici se slažu da je ovde reč o prirodnoj formaciji.

Međutim, geolozi nisu saglasni sa naučnicima tvrdeći da je oblik kamena toliko specifičan, te da verovatno nije dobijen prirodnom korozijom tla.

Kralj Narasimhavaran koji je vladao u oblasti Palava, u južnoj Indiji, od 630. do 668. godine nove ere bio je prvi koji je želeo da pomeri kamen, ali ni njemu a ni mnogima posle njega to nije pošlo za rukom.

Guverner Madrasa Artur Lavli je 1908. godine takođe pokušao da pomeri kamen uz pomoć sedam slonova, ali ni on nije uspeo u tome.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

POD SENKOM VELIKOG GVOZDENOG DRVETA…

Ljubitelji klasične arhitekture često su razočarani modernim tendencijama u građevini, ali bogati, stari stil sigurno nije zauvek izgubljen.

Foto: Profimedia

Zgrada ruskog Ministarstva poljoprivrede u Kazanju, glavnom gradu Republike Tatarstan u Ruskoj Federaciji, predstavlja veličanstveno delo arhitekture.

Krasi je prelepo, masivno i razgranato gvozdeno drvo, a njegova konstrukcija je završena pre samo nekoliko godina.

Kremlj je ruski naziv za centralni deo ruskih srednjovekovnih utvrđenih gradova.

Drvo je pozicionirano tako da baca senku na hol. Zgrada, koju je izgradila ruska građevinska firma „Antika“, predstavlja naklon ranijoj ruskoj arhitekturi – ali ne sovjetskim zgradama koje su najmlađa prethodnica.

Carska ruska arhitektura ima bogatu i raznoliku tradiciju pre svega zbog mnoštva naroda koji čine Rusku federaciju.

Zgrada Ministarstva poljoprivrede nalazi se prekoputa Kremlja u Kazanju, a predstavlja predivnu mešavinu istočne i zapadne arhitekture.
Izvor: nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________

NE PO ZEMLJI VEĆ PO OBLACIMA…

Neverovatna planina Rainier: Ne baca senku po zemlji već po oblacima!

 Svi objekti, bili mali ili veliki, bacaju senku, a isto je i sa planinama. Ipak, jedan poseban planinski vrh ispoljava vrlo neobično ponašanje – ne baca senku po zemlji već po – oblacima.

Planina Rainier je masivna vulkanska planina čiji se vrh nalazi 87 kilometara jugoistočno od Sijetla, u američkoj državi Vašington, u Sjedinjenim Američkim Državama.

Vrh ove planine dostiže čak 4.392 metra.

U blizini nema nijedne druge planine ni približno te visine, tako da se planina Rainier ističe kao usamljeni džin.

Tokom vedrih dana vrh planine dominira horizontom jugoistoka zemlje i može se videti čak i iz Portlanda, Oregona, Viktorije i Britanske Kolumbije.

Ali, prava „magija“ se dešava tokom oblačnih dana.

Tokom jutra, kada su oblaci odgovarajući za ovaj fenomen, izlazeće sunce hvata vrh planine „sa donje strane“ i baca zadivljujuću senku sa donje strane oblaka.

Ovaj fenomen se dešava jedino tokom jeseni i zime kada sunce izlazi tako da planina Rainier blokira njegove prve zrake.

Izvor:srbijapress.org/amusingplanet.com

__________________________________________________________________________________

KLOT CRNO…PA SE NE VIDI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

   Radio ja i kao moler.

   I taj, razumeš kaže:

   – Hoću jedan zid klot crno. Gledam ga belo,

   – Kako jedan zid kažete. Opet čovek kaže:

lepo ga čujem: – Klot crno. U redu, kažem mu ja.

Plati unapred pa hoću. I plati čovek.

 

I napravim ja. Grozno mi bilo da gledam, al

platio čovek, šta mogu.

Posle došla žena.

Muž tražio razvod pa namerno hteo da je zezne, razumeš.

Nadala ona dreku, skupio se komšiluk i

kažu mi u oči: – Vidi ga samo kakav je, to nije moler,

to je kriminalac- upropastio ženi sobu.

 

Uglavnom, potučem se ja sa komšilukom i tako

Ponovo zaglavim kod sudije za prekršaje.

             ( Dečak 17 godina.

            Odgovarao više puta kod sudije za prekršaje.)

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

***

  Čuo sam das se čovek može   kretati po mahovini,

možda je to bolje, ali ja ne znam kako.

Kada bih se izgubio u šumi, prvo bih se okrenuo oko sebe

i potražio senku. Kad bih je našao, pošao bih za njom.

Kuda ide senka išao bih

i ja.

Tako bih valjda negde stigao.

(Dečak, 15 godina, zvani „Banana“. Smešten u Prihvatilištu zbog skitnje i

prošnje.)

„Juče smo vodili decu u pozorište. Svi su bili veoma disciplinovani. Uz put je

„Banana“ rekao: – Nastavnice, neko će možda pomisliti

da smo mi đaci.

(Beleška vaspitača)

„POZDRAVI NEKOG“- V.Ognjenović/B. Nešić

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POVEZANI TEKSTOVI: https://tamoiovde.wordpress.com/2012/01/14/dobar-dan-dobar-dan-ali-ne-silazim-s-magarca/

Priredio: Bora*S

PA ONDA ĆUTI, DOK IZNOSIM TVOJ OBLIK NA POVRŠINU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

DOĆI ĆE VREME KADA TE NEĆU VIDETI JASNO

Doći će vreme

Kad te neću videti jasno…

Ponekad zažalim zbog toga

a ponekad mi je svejedno…

I kao da nikad nismo bili delfini.

Kao da se nikad nismo razumeli na jeziku delfina

Na tom jeziku u kome nema zlih reči

U kome je jedan izvir za naše:

Opasnost…starost…smrt…ružno…pusto…glupo…

Obrasli mahovinom sad se ljuljuškamo u mehur sobama

Na tankoj peteljci svetlosti.

I brojimo ovu noć svako za sebe

I živimo dalje svako za sebe,

Bez milosti putujemo svako svome kraju.

Rastavljeni tako najbolje

Nikad se više nećemo sresti…

A nekad smo se peli na čarobni breg

I ti si bila vodopad širok u korenu

I ja sam plivao uz tebe

I ti si u talasima rasla podamnom

I ja sam rukama iznosio tvoj oblik na povšinu…

O, kako te svlačilo na grlo planine

Iz koga kulja mleko kiše,

O radosti slepa iz dubine

Zar tvoja senka diše…

O more, ukrašću iz tvoje arhive

Sve trake mojih ponora,

bez milosti za mrtve i žive

pevaću glasom lovora…

Pa onda ćuti.

Pa onda ćuti.

Pa onda ćuti

I ne gledaj.

Pa onda prođi

kao što prolazi hiljadu mene

pored hiljadu tebe, glatkim ulicama vode.

I ne okreni se…

I ne upamti me…

Već svojoj tugi nadeni drugačije ime…

Z. Kostić

AKO STE…VI STE OUT…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

Obaveze. Obaveze. Obaveze. Postizanje nametnutih nam i samozadatih ciljeva u poslovnom i privatnom životu. Trka sa minutima, satima, danima (uh, samo da se završi ili prođe ovaj ili onaj dan…). Praćenje trendova. Svet oko nas. Pogled preko ramena, iliti osvrtanje. Takmičenje. Borba za sve i svašta.

Sve to činimo. Da što pre (do)stignemo.

To i takvo činjenje uvede nas u stres.  On, taj, postao je naš stalni pratioc-poput senke. A onda plaćamo cenu. Kolika je i kakva, najčešće nismo svesni. A ako to i shvatimo, najćešče kasno bude.

Doduše ima onih koji tvrde, da, ako nisi u stresu – nešto bogme tu nije u redu.

 Stres je jednostavno IN. On je obavezna komponenta savremenog života i savršenog imidža! Nego, šta vi mislite!

Ukoliko ste zadovoljni, staloženi, opušteni, iskreni, ispoljavate lepe emocije, sa vama nešto nije u redu. Definitivno.

Vi ste neuspešni. Vi ste relikt vremena prošlog.  Demode. Vi ste  OUT!

Zaostali ste. Predali se i izgubili bitku.  Koju?

Osluškivanjem sebe sama, opažanjem, slušanjem osoba iz bliže i dalje okoline, čitanjem  “ispovesti” na blogovima koje posećujem, dođoh do zaključka (ooo, mudrog li mene!).

Totalno je narušen princip jednostavnosti života!

 Setih jedne interesantne priče koju sam negde pročitao i zabeležio. Nisam siguran hoće li biti od neke koristi Tamo, ali u svakom slučaju, kako bi rekao Lane Gutović- “ne može da škodi”.

A da.

Evo, ostavljam priču. Ovde.