ALPSKO RASKOŠNO OGLEDALO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Jezero Komo

Italijansko jezero Komo je najdublje i po mišljenju mnogih najlepše u Evropi. Slovilo za „italijanski Versaj“. Tu se odmarao i Julije Cezar

UKOLIKO ste istinski ljubitelj putovanja, treba da bar jednom u životu posetite čarobno italijansko jezero Komo, najdublje i po mišljenju mnogih najlepše jezero u Evropi!

Prirodna lepota glečerskog jezera Komo, plavetnilo njegove vode u kojoj se ogledaju vrhovi Alpa, okovani večnim snegom, i luksuzne vile okružene prelepim vrtovima, koje su se kao niska perli prosule po njegovim obalama, zaista nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Zbog njegove nestvarne lepote, bilo da je ona delo prirode ili ljudskih ruku, ovde vlada posebna atmosfera koja od starog Rima do danas neodoljivo privlači vladare, aristokratiju, umetnike i sve ostale sanjare i romantičare ovog sveta. Tokom istorije, mnogi od njih su baš tu nalazili inspiraciju i nadahnuće za svoja najbolja dela.

Tu se odmarao Julije Cezar, živeo i stvarao rimski pisac i naučnik Plinije Stariji koji je, inspirisan lepotom ovog mesta, ovde napisao svoje čuveno delo „Upoznavanje prirode“. Francuski pisac Stendal je na obale ovog jezera smestio radnju jednog dela svog romana „Parmski kartuzijanski manastir“, kompozitor Đuzepe Verdi je tu komponovao operu „Travijata“, a Belini „Normu“. Ovo jezero obožavali su i Mocart i List koji je tu komponovao svoju sonatu posvećenu Danteu, „Posle jednog čitanja Dantea“. Lepotama jezera Komo su se istim žarom divili i slavni romanopisci Gistav Flober i Ernest Hemingvej, kao i pesnici Vordsvort, Bajron ili Šeli koji ga je nazvao „najlepšim mestom na svetu, nečim što nadmašuje svo njegovo dotadašnje poimanje lepote“. Nadahnuće za svoja veličanstvena dela na obalama jezera Komo potražio je i Leonardo da Vinči – ovdašnji planinski potoci i vodopadi poslužili su mu kao pozadina za čuvenu sliku „Bogorodica među stenama“.

Jezero Komo je treće po veličini jezero u Italiji i glečerskog je porekla. Obala mu je duga 170 kilometara, a duboko je 410 metara. Od glavnog grada Lombardije, Milana, udaljeno je svega 45 kilometara i zahvaljujući izuzetno blagoj, gotovo mediteranskoj klimi, preko čitave godine privlači putnike iz celog sveta.

Jer, malo je mesta na planeti koja se mogu pohvaliti tako bogatom istorijom i tako velikim brojem savršenih turističkih aduta – pejzažem kao iz bajke, smeštenim u podnožju veličanstvenih Alpa, blagom klimom, slikovitim naseljima, rasutim po njegovim uvalama i obalom načičkanom luksuznim vilama, istinskim graditeljskim remek-delima. Tokom letnje sezone na Romantičnu, ili kako je još zovu Zlatnu obalu jezera Komo – desetak kilometara dugačak delić njegove zapadne obale – sjate se milioni turista iz svih krajeva sveta.

To su pre svega ljubitelji istorije i umetnosti, zatim prirode, planinarenja vodenih sportova, ali i oni koje privlači luksuz i glamur. Od polovine devedesetih godina prošlog veka, kada je vilu na jezeru Komo kupio čuveni kreator Đani Versaće, ovde svoj odmor redovno provode pripadnici svetskog džet-seta – od modnih dizajnera Done Karan, Ralfa Lorena, Kelvina Klajna i Oskara de la Rente, preko holivudskih zvezda Dženifer Lopez, Toma Kruza i Džordža Klunija, koji se tu i trajno nastanio, do moćnih biznismena Ričarda Bronsona i kazahstanskog naftnog magnata Murlana Kaparova, pa, naravno, i političara. Ali, jezero Komo može da pruži mnogo više od slučajnog susreta sa slavnom filmskom zvezdom ili najbogatijim čovekom na svetu.

Samo sat vremena vožnje vozom od Milana stiže se u provincijski gradić Komo na obali istoimenog jezera kojeg su osnovali stari Rimljani. Staro jezgro grada sa ostacima drevnog rimskog naselja pretvoreno je u pešačku zonu u kojoj se ljupkošću izdvaja Crkva San Fedele sa malim trgom okruženim savršeno očuvanim srednjovekovnim građevinama, kao i katedrala Duomo podignuta u 15. veku, čije veličanstveno renesansno pročelje predstavlja pravo remek-delo lombardijske umetnosti toga vremena.

Na nekoliko koraka od ovog trga nalazi se i muzej svile, u kome može sve da se nauči o različitim tehnikama obrade svile i istoriji proizvodnje odeće od ovog skupocenog materijala, pošto je od 16. veka do danas gradić Komo centar za obradu svile u Italiji. I baš zahvaljujući bogatstvu stečenom trgovinom i obradom svile, ovaj italijanski gradić je u doba renesanse postao omiljeno mesto za odmor pripadnika milanske aristokratije. Tada je na obali jezera počela izgradnja velelepnih građevina, po uzoru na toskanske palate i vile rimskih patricija.

U njihovim raskošno uređenim salonima, oslikanim pozlaćenim freskama sastajali su se pripadnici aristokratije, intelektualne elite i umetnici iz cele tadašnje Evrope, pa je tokom 17. i 18. veka Komo uživao reputaciju „italijanskog Versaja“. Graditelji ovih vila i njihovi vlasnici nisu nimalo štedeli ni na uređenju vrtova koji ih i danas okružuju. Sva lepota boja i mirisa klasične italijanske, francuske i engleske pejzažne arhitekture najbolje se može doživeti u proleće i leto kada su u punom cvatu bezbrojni rododendroni, azaleje, magnolije i kamelije. Mnoge od najstarijih vila na jezeru Komo i danas su u vlasništvu potomaka prvobitnih vlasnika.

Neke od njih su pomalo oronule, dok su druge, kao raskošna Vila Deste u mestu Černobio, pretvorene u izuzetno luksuzne hotele namenjene gostima sa veoma dubokim džepovima. Međutim, za obične smrtnike svakodnevno se organizuju turistički obilasci najpoznatijih vila i njihovih vrtova. Najpopularnija je vila Balbiano iz 18. veka, sa čijih se terasastih vrtova pruža savršen pogled na jezero. Nešto dalje, u mestu Tremeco, nalazi se spektakularna palata Karlota, izgrađena 1690. za milanskog markiza Đorđa Klerićija. Okružena je veličanstvenim botaničkim vrtom u kojem raste čak 150 različitih vrsta rododendrona i azaleja. Vrt je ukrašen fontanama i skulpturama čuvenog italijanskog vajara Antonija Konove, a deo vile je pretvoren u muzej u kojem su izloženi raskošni gobleni iz 18. veka.

Čak iako nikada niste posetili jezero Komo, moguće je da ste neke od njegovih skrivenih lepota već videli a da toga niste ni svesni. Naime, pošto svedoče o bogatstvu i sjaju prošlih vremena, neke od najlepših vila na jezeru poslednjih godina poslužile su i kao raskošan filmski dekor za pojedine scene velikih holivudskih hitova kakvi su bili „Igraj svoju igru“, „Ratovi zvezda“ i „Kazino rojal“.

Ipak, vile nisu jedina niti najveća turistička atrakcija jezera Komo. Putevi oko jezera su odlični i sva mesta na njegovoj obali lako se mogu obići autobusom, iznajmljenim automobilom, motorom, pa čak i biciklom. Međutim, najlepši utisak o samom jezeru i mestima koja ga okružuju steći ćete ukoliko ga oplovite brodom ili se od mesta do mesta provozate trajektom. Na njegovim obalama smeštena su brojna ljupka ribarska sela koja takođe vredi posetiti. Belađo je, po mišljenju mnogih, najlepše među njima, ali, zbog najezde turista u letnjim mesecima, bezbroj prodavnica suvenira, butika i ekskluzivnih restorana, ovo mestašce izgubilo je svoju autentičnost i danas neodoljivo podseća na Sen Trope na francuskoj Azurnoj obali. Oni koji više vole nešto mirnija turistička odredišta, treba da posete slikovite gradiće Leko, Černobio, Laljo ili Varenu, srednjovekovno seoce sa kamenim kućama i uskim uličicama koje od obale jezera vijugaju ka vrhu planine, gde se nalazi dvorac Vecio i odakle se pruža panoramski pogled na najlepši deo jezera.

Postoji međutim i druga, manje elitistička strana jezera Komo. To je njegov severni deo, Alto Lago, u koji turisti ređe zalaze. Ovo je manje naseljen deo jezera u kojem ne možete osetiti duh glamurozne Romantične obale, ali tu, u podnožju planina Brenjano i Lenjone, između gradića Menađo i Gravedona, naići ćete na svu lepotu netaknute prirode. Ovde u miru, okruženi savršenom prirodnom lepotom, možete jedriti, pecati, veslati, planinariti, oprobati se u alpinizmu, ili se, jednostavno opustiti i uživati. U ovom delu jezera Komo svakako vredi ostati nekoliko dana i obavezno posetiti gradić Gravedonu. Prošetajte uskim, kamenom popločanim uličicama ovoga mirnog ribarskog gradića, siđite do obale jezera, prošetajte šarmantnim šetalištem duž njegove obale, skrenite do vrtova renensansne palate Galio i lagano, bez žurbe, nastavite šetnju do crkvice Santa Marija del Tiljo, pravog malog dragulja rimsko-lombardijske arhitekture iz 12. veka. U jednom od malobrojnih restorana u Gravedoni, svakako probajte lokalne kulinarske đakonije. Uživajte u pršutu, njokama od bundeve, palačinkama sa šumskim voćem, ali neizostavno probajte i specijalitet od sušene, usoljene jezerske ribe, začinjene lorberovim listom, koju služe sa kačamakom zapečenim u rerni.

Jezero Komo nalazi se na svim listama mesta koje obavezno treba posetiti bar jednom u životu. Pitanje je samo kada tamo treba otići? Da li u aprilu kada se u parku hotela Deste održava izbor najlepšeg oldtajmera među automobilima, ili u letnjim mesecima kada se na šetalištima oko jezera može naleteti na porodicu Bekam, na Breda Pita i Andželinu Džoli sa decom, a o Džordžu Kluniju koji se ovde već sasvim odomaćio da i ne govorimo? Možda je jezero Komo ipak najbolje posetiti zimi, kada slavni i bogati gotovo da i ne dolaze. Možda je zbog umerene klime, zahvaljujući svom specifičnom geografskom položaju, jezero Komo baš tada idealno mesto za odmor. Ali, odgovor na sva ta pitanja je vrlo jednostavan – jezero Komo treba posetiti čim vam se i kad vam se za to pruži prilika.

HRAM POSVEĆEN VOLTU

U gradiću Komo, na obali jezera podignut je i Voltin hram, muzej posvećen jednom od najslavnijih stanovnika ovog mesta Alesandru Volti, slavnom fizičaru po kojem je i oznaka za merenje napona električne struje dobila ime.

Ž. Dulić | novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

PESNIČKI ROMANTIZAM LORDA BAJRONA…

---

Na današnji dan,  22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles, rođen je lord Bajron

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 – 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain.

Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika.

Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula“.

 Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja“. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva.

Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

 Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809 – 1811, i upravo na tom „velikom putovanju“, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

 Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom „istočnjačkih priča“ u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda, Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

 Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem.

Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

 Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja“ iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

 Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

 Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

 Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

 Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov „svetski bol“, i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

 Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.        

Izvor:www.lektire.me

---

KAD RASTASMO SE TADA

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.