TEČE VREME, SVE SE MENJA, ALI NEMA RAZLIKE, NE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Tekst, odnosno priču koja sledi, napisao je čika Jova Zmaj, davne 1905. godine.

Vreme teče, sve se menja. Ili, ipak- ne?

MILOSTIVA VRANA

images

Foto: freakingnews.com

Pre nekoliko godina obznanio je neki pouzdan gospodin kakvu je vranu posmatrao na svome seoskom imanju.

Svaki dan po više puta dolazila mu je jedna vrana pred kuhinjska vrata da tu nađe bačen zalogaj. Kad što za jelo nađe, ona to ne pojede, već odnese u kljunu nekuda, i to u vrt iza nekog žbuna. Moglo se pomisliti da to nosi svojim mladim vranicama, ali pošto je bilo rano proleće, kad ptice svoje mlade još ne izlegu, to je ona nađeno jelo morala nekom drugom odnositi.

Tek kada se po peti-šesti put vrati, ona onda pojede ako još nešto nađe.

Taj gospodin nije mirovao dok nije ušao u trag tom njenom postupku. Iza onog žbuna našao je on jednu bolnu vranu, koja nije mogla leteti da sama sebi traži hranu. Toj bolesnici nosila je milostiva vrana te ponude. I kao što rekoh, sama nije htela ni zalogaja okusiti dok nije prvo svoju bolesnu drugaricu nasitila.

Ja ne znam šta ćete vi reći na to, al’ ja ovu vranu više poštujem nego ponekog bogataša koji sedi na nagomilanom blagu, i nevoljnom bratu neće ni od suviška svoga da pomogne.

A gle ovu vranu, ona je prvo nevoljnicu namirivala, pa je tek onda na sebe pomišljala.

 J. Jovanović  Zmaj 

____________________________________________________________________________________________

GADNO MI JE I DA GOVORIM…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

TVRĐAVA
“Za čime je čeznuo svih dvadeset godina, pobogu si brate?

Za ovom siromašnom zemljom, za pakošću što u nama živi duže i jače od materinske ljubavi, za neodoljivom potrebom da činimo zlo kad god možemo, za našom divljom turobnošću?… Eto! Sve čemer, sirotinja, glad, nesreća. A ljudi? Gadno mi je i da govorim. A zašto je tako?

Ne znam. Možda zato jer smo po prirodi zli, što nas je Bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasno smijati, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile, koje stalno obilaze oko nas.

Zar je onda čudo što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas a mi smo na tom zahvalni…

Utjeha je samo što će oni koji budu poslije nas živjeli, preturiti preko glave još teža vremena i pominjati naše dane kao sretne.“
Meša Selimović