KO SI TI…

tamoiovde-logo

NEAUTENTIČAN ŽIVOT II

KO SI TI?

Da li ste nekada čuli za termin „socijalne uloge“? Postavite čoveku pitanje „ko si ti?“ i pratite šta se dešava. Dobićete svakako različite odgovore: ja sam radnik, student, domaćica, sportista, umetnik, roker, profesor, itd. Iako različiti, svi ovi odgovori imaju jednu sličnost u sebi: odnose se na nešto u spoljašnjosti, a to “nešto” su upravo socijalne uloge. Uloga se u ovom slučaju definiše kao skup povezanih ponašanja, stavova, uverenja i normi koje su utvrđene u jedinstven obrazac socijalnog funkcionisanja.

Socijalne uloge su prvenstveno proizvod podele rada u društvu, gde se od osoba koje čine jednu zajednicu očekuje da preuzmu deo kolektivnog „posla“ na sebe. Kada preuzmu određeni deo posla, ljudi preuzimaju skup obrazaca ponašanja i normi vezanih za taj posao. U suprotnom, došlo bi do haosa, jer ljudi ne bi znali šta tačno da rade i kako treba da funkcionišu u društvu, gde je njihovo mesto u istom i šta se od njih očekuje. Uloga se ne odnosi samo na zanimanje osobe – neko može da kaže kako je „sin toga i toga“ ili „intelektualac“ ili bilo šta drugo.

Dakle, uloge služe kako bi osoba definisala sebe u očima ostalih pripadnika zajednice, gde će oni, znajući koju socijalnu ulogu osoba ima, imati određena očekivanja od nje. Čitalac sada može pitati „ali, zašto termin „uloga“, zar to nije termin vezan za dramsku umetnost ili te stvari?“ Jednostavno rečeno: zato što je socijalna uloga vrlo slična sa pozorišnom ulogom – postoji scenario koji je vezan za tu ulogu, postoji kontekst gde se ta uloga odigrava (npr. fakultet je „pozorište“ gde ljudi igraju ulogu „student“) i postoji publika kojoj se ta celokupna predstava prikazuje. I naravno, ljudi moraju naučiti kako da se ponašaju u toj ulozi (niko ne zna kako je to biti „profesor“ od kad se rodi) kako bi je uspešno odigrali. Da, upravo smo rekli da ljudi u stvari glume i u stvarnim životima, iako toga možda nisu svesni.

Uloge su često nužne, jer je ljudima potrebno da imaju neku fiksnu predstavu o osobi sa kojom komuniciraju, moraju je nekako definisati i staviti u neku kategoriju. U isto vreme, često postoji potreba i da čovek sam sebi “objasni” ko je i da ubedi sebe u to šta je i zašto treba nešto da radi (“Ja sam moderna osoba, znači treba da izlazim na moderna mesta i pijem moderna pića”).

Najlakši načina da se to uradi je da se jednostavno preuzme neka uloga i kroz nju se definiše. Socijalne uloge tako pružaju osećaj sigurnosti i omogućavaju čoveku da kategoriše svet oko sebe kako bi bio što manje zbunjujući, što su jedne od najjačih potreba čoveka.

Vratimo se sada na pitanje sa početka. Kada dobijete odgovor “ja sam socijalna uloga koju igram (npr. student)”, postavite sledeće pitanje: da li si to stvarno ti? Da li je to ono što opisuje tvoje celokupno biće, sa svim željama, potrebama, mislima, uverenjima i ponašanjem? Naravno da nije.

Ko si onda ti izvan te uloge i da li ti postojiš izvan nje? Što se nas tiče, problem je očigledan: definicija sebe kroz socijalnu ulogu je nepotpuna i neadekvatna. Čovek je mnogo šire biće, sa mnogo više dimenzija, dok su uloge preuske kategorije da bi se čitava veličanstvenost bića njima opisala, i kao što smo rekli, služe da bi se neka „predstava“ uspešno odigrala.

Možemo ovde napraviti analogiju sa stopalom i cipelom. Da li ste ikada pokušavali da obujete cipelu za par broja manju od vašeg stopala? Ako jeste, prvo što primećujete je to da nećete uspeti da ugurate nogu u cipelu koliko god da pokušavate. Drugo, noga će vas boleti, a što više pokušavate, sve će vas više boleti.

Jedini način da ugurate nogu u cipelu bio bi da hirurški odstranite neke delove noge. To je upravo ono što se svakodnevno dešava sa psihom čoveka – konstantno i nasilno uguravanje čitavog bića u jednodimenzionalne kategorije kao što su socijalne uloge.

Socijalne uloge su proizvod kolektivnog konsenzusa, proizvod društva, što znači da uvek važe za grupu ljudi i ti ljudi su po nečemu slični. Ne postoji jedan konobar, niti jedan pravnik. Kategorija (uloga) “konobar” ili “student” ne može postojati kao kategorija osim ako više ljudi ne ulazi u istu. Pozorišna uloga nije napravljena za jednog glumca, već nju može igrati više ljudi – Džejms Bond je uloga, a ljudi koji ga glume u filmovima je mnogo.

Znači, to što ste konobar vas ne čini posebnim – bitna je osoba iza te uloge. Ako sam ja konobar, a i ti si konobar, po čemu se razlikujemo? Razlikujemo se upravo po onome što je izvan kategorije “konobar” i to je poenta cele priče – tako jedino možemo da se istinski upoznajemo. Naše pravo biće je uvek izvan socijalne uloge, a ne unutar nje.

Međutim, imamo problem da se ljudi uglavnom definišu po onome po čemu su slični ostalima (a to su uloge), a ne ono po čemu su jedinstveni. To je, priznaćete, besmisleno, jer ta informacija ne govori ništa drugo o osobi osim da pripada određenoj grupi ljudi, koji prate sličan šablon funkcionisanja. Isto tako je besmisleno da tvrdimo kako smo mi uloga koju igramo i ne shvatamo da postoji i „glumac“ iza nje. Zamislite da Al Paćino ide okolo i priča kako je on stvarno Toni Montana, vođa kriminalne bande, uloga koju je igrao u filmu „Skarfejs“.

Uloge su kao kaputi – mi ih oblačimo i oni nam služe za nešto. To je ono što vidimo spolja, ali složićete se da čovek nije svoj kaput. Ispod kaputa svi smo mi posebni i jedinstveni ljudi. Ono što se često dešava je to, da se nažalost, ljudi identifikuju sa svojim kaputima-ulogama, pokrivajući i potiskujući svoju jedinstvenost i suštinu duboko ispod.

Sada počinjemo da uviđamo zašto se dosta ljudi oseća prazno i oseća da ne poznaje sebe. Ljudi ne samo što sebe prikazuju kroz uloge koje igraju, već često ubeđuju sebe da je to sve što oni jesu. Problem je što čovek, identifikujući se sa površinskom ulogom toliko dugo, na kraju zaboravi ko je on stvarno. Setite se, ne možete obuvati cipelu za par broja manju bez posledica.

Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master


 

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________

Na današnji dan, 24. septembra 1949. godine, rodio se Pedro Almodovar, španski filmski glumac, reditelj i scenarista.

Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet.


Pedro Almodovar: Šta vas briga s kim spavam

Pedro Almodovar, dobitnik nagrade Evropske akademije za doprinos svetskom filmu. Film nije paralelni svet, već – realni, a nekad mi se čini da je stvarnost tu samo da bi dala materijal za naredno delo

 TamoiOvde-kul-ALMODOVAR_620x0EVROPSKA filmska akademija (EFA) uručiće krajem godine Pedru Almodovaru (64) „nagradu za trajni doprinos svetskoj kinematografiji“. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. dodeli Evropskih filmskih nagrada, 12. decembra, u Berlinu.

 – Od osnivanja, EFA je bila veoma velikodušna prema meni i mojim saradnicima, sa kojima delim radost zbog ove vesti – izjavio je španski oskarovac na vest o nagradi.

Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. Ipak, za reditelja, dolazi u pravo vreme, posle loših kritika kojima je zasuto njegovo poslednje ostvarenje „Slučajni ljubavnici“. Mada je u prvoj nedelji prikazivanja film u Španiji zaradio rekordnih 1,9 miliona evra, usledila je negativna reklama „od usta do usta“, pa je broj gledalaca drastično opadao. Na uticajnijim filmskim sajtovima, „Slučajni ljubavnici“ su najlošije ocenjen Almodovarov film. Reditelj i scenarista, na čiju se komediju čekalo 14 godina, još od „Žena na ivici nervnog sloma“ (1988), ne reaguje na „prozivke“.

 LIČNI PEČAT

REDITELj kaže da je umoran od novinarskih pitanja „o ličnom pečatu“ u njegovim delima. – Svi moji filmovi imaju autobiografsku dimenziju, ali na indirektan način, preko više likova. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Nešto u meni, verovatno prezir prema jeftinom egzibicionizmu, sprečava me da filmu priđem „previše autobiografski“.

 

– Odlučio sam da ne čitam kritike i moram priznati da sam se oslobodio ogromnog tereta. Trebalo je to da uradim mnogo ranije – kaže ovaj sineasta koji je evropsku i svetsku publiku „kupio“ mnogo pre „Slučajnih ljubavnika“.

Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njegov sledeći posao bio je u telefonskoj kompaniji, a ušteđeni novac potrošio je na kameru „super 8“. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Postao je član prestižne pozorišne trupe „Los Golijardos“, dobio manje uloge na sceni, ali istovremeno i nastupao u bendu, pisao za razne časopise. Simbol te faze je njegov prvi igrani film „Pepi, Lusi, Bom i druge devojke“, u kom je najavio osobenu poetiku. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. I, mada je njegova publika bila sve brojnija, kritičari su i dalje bili „bez sluha za inovacije“.

Almodovarovo veliko „pomirenje“ sa kritičarima usledilo je 1987. jednim od njegovih najboljih filmova „Žene na ivici nervnog sloma“. Bio je to prvi projekat producentske kuće „El Deseo“, koju je osnovao sa bratom Agustinom, i koja će potpisati sve buduće radove slavnog autora („Veži me“, „Visoke potpetice, „Živo meso“..).

TamoiOvde-kult-almodovar-malaNajveći uspeh donela mu je drama „Sve o mojoj majci“ (1999). Osim odličnih kritika i brojne publike, na Almodovarovo ime stigao je prvi Oskar (za najbolji strani film), ali i Zlatni globus, Cezar i nagrade u Kanu, San Sebastijanu, priznanja Evropske filmske akademije… Usledili su „Pričaj s njom“, nagrađen Oskarom za scenario, „Loše vaspitanje“, „Vrati se“, „Koža u kojoj živim“.

– Film je postao moj život. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film – rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu.

Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Rodno mesto Kalsada de Kalatrava, Pedrov brat Agustin opisao je kao „mesto u kome stanovnici štede ceo život za pristojnu nadgrobnu ploču“.

– To je grub kraj u kom niko ne razume senzualnost, radost života ili čak raskoš boja – smatra reditelj.

Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. Bliskost sa majkom, sestrama i ženama iz okruženja trajno je odredila „na čijoj strani je Almodovar“. Žene su u fokusu svakog njegovog filma, a lista najpoznatijih svetskih glumica koje su javno izražavale želju da „makar statiraju“ u njegovim filmovima, svedoči o obostranom uvažavanju.

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM?

U JAVNOSTI španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Javna tajna da je homoseksualac nikada nije potkrepljena „dokazom“, fotografijom ili navodnom izjavom nekog njegovog ljubavnika. – Šta vas briga s kim spavam – bio je oštar Almodovar u jednom od osvojih čuvenih „autointervjua“.

 

 – Žene iz mog detinjstva imale su neverovatno oružje protiv mačizma koji je vladao – glumile su, lagale, krile i pretvarale se pred muškarcima i to tako da oni nemaju pojma šta se dešava, a da život ide napred bez trzavica – kaže Almodovar i dodaje da je „ponosan na svoju titulu ženskog reditelja, iako je rezultat malicioznosti pojedinih kritičara“.

Sećanje na detinjstvo donelo mu je još jedno vrhunsko ostvarenje „Vrati se“ (2006), koje je i svojevrsna oda majci, epizodisti u njegovim brojnim filmovima, koja je umrla nekoliko godina ranije.

– Iako obožavam majku, nisam želeo da napravim njen idealizovan portret. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine – objašnjava španski autor.

Na listi onih koji bi voleli da rade sa Almodovarom nisu samo žene, jer „u redu čeka“ i desetak vrhunskih holivudskih glumaca, poput Dastina Hofmana. Reditelj je priznao da mu u fioci stoji nekoliko scenarija koji bi „mogli biti njujorški filmovi“, ali da su male šanse za njihovu realizaciju.

– Prestar sam da bih sada menjao kulturu i jezik na kojem stvaram. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica – poručuje Almodovar.

Ana Popadić novosti.rs


Pedro Almodovar, 24.09.1949 Calzada de Calatrava, España Pedro Almodóvar Caballero

TamoiOvde-thumbReditelj, scenarista, kompozitor, glumac. Jednostavno, osoba o kojoj se uvek priča i koja je dovela do preporoda španske kinematografije.

 Kao osmogodišnjeg dečaka, roditelji su ga iz rodne La Manče poslali u Estremaduru, u katoličku školu, u nadi da će jednog dana postati sveštenik. Međutim, on u tinejdžerskim godinama, nakon što je pogledao „Mačku na usijanom limenom krovu“, otkriva svoju ogromnu strast prema filmu i počinje opsesivno da prati sva moguća događanja na velikom platnu.

Već u šesnaestoj godini, bez love, ali s konkretnom željom da snima, seli se u Madrid. Taj grad je šezdesetih, uprkos diktaturi, bio prava Meka slobode i kulture za provincijskog tinejdžera. Da upiše akademiju u tom trenutku nije mogao, jer ju je Franco iz političkih razloga zatvorio. U to vreme posvećuje se pukom preživljavanju. Radio je razne poslove, a Super 8 kameru priuštio je sebi tek nakon dvanaest godina rada za nacionalnu telefonsku kompaniju.

Niz godina skuplja materijale za filmove, brusi svoje umeće pričanja priča i upoznaje mizeriju srednje klase s praga dolazećeg konzumerizma. Za budućeg majstora sve životne situacije su predstavljale štof za kreativnost. Dok je danju bio administrator, noću bi tulumario, glumio u nezavisnoj pozorišnoj trupi Los Gollardos i snimao Super 8 filmiće. Pisao je za nekoliko alternativnih časopisa, kao što su Star, Vibora i Vibraciones, a bio je i član pank-rok grupe Almodovar and MacNamara. Od 1972. počinje kontinuirano da snima.

Praktično se školuje snimanjem kratkih nemih filmova, a veliki uticaj na njega imali su i reditelji poput Billyja Wildera, Douglasa Sirka, Alfreda Hitchcocka, Luisa Buñuela, Ingmara Bergmana, Georgea Cukora… Između ostalog, tih godina objavljuje kratki roman, porno-fotonovele i brojne tekstove kroz koje se ogleda njegov pristup filmu. Premijere njegovih ranih kratkih radova postajale su popularne velikom brzinom, a sam Almodovar postaje zvezda La Movide – madridskog pop-kulturnog pokreta kasnih sedamdesetih.

Prvi dugometražni film „Pepi, Luci, Bom i ostale devojke iz društva„, šarmantnu seksualnu satiru, predstavio je tek 1980. Nakon toga nam redovno servira provokativne, snažno obojene vizije s postmodernističkim naglaskom na seksu, nasilju i religiji. Često šokantan, ponekad kontroverzan i bizaran, njegov filmski svet je prozor u neku novu, drugačiju Španiju. Dve godine kasnije prezentuje vulgaran pop-art „Lavirinta strasti“ (1982). Već povodom tih prvih radova javljaju se mnoge kritike koje ga stigmatizuju kao premodernog i prepovršnog. U toj fazi snima i „Mračne navike“ (1983), „Šta sam učinila…“ (1984), „Matador“ (1986), „Zakon požude“ (1987), sve sa Carmen Maurom.

Prve internacionalne odjeke izazvao je film „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988), kojim se dodatno etablirao kao „ženski autor“, s posebnim senzibilitetom za temu ženske nezavisnosti. Uspesi su počeli da se nižu nakon filma „Veži me“ (1990), u kome se njegova tadašnja muza Victoria Abril zaljubljuje u svog otmičara. Nakon toga usledili su verbalni plotuni od strane feministkinja i raznih ženskih grupa. Slede „Visoke potpetice“ (1991) i „Kika“ (1993), oba sa Victorijom Abril. Zreliji pristup i drugačije poimanje likova vidljivo je tek u „Cvetu moje tajne“ (1995), gde se posvetio detaljnijem i pozitivnijem oslikavanju muških likova. Filmovi mu postaju vizualno upečatljiviji, snažniji, a temom „Živog mesa“ (1997) približava se problematici ljubavi, gubitka i patnje, s raznim kombinacijama seksualnih orijentacija.

Puno ozbiljnija, ali slična dramatika vidljiva je u filmu „Sve o mojoj majci“ (1999). Za ovaj film je 1999. u Kanu osvojio Zlatnu palmu. Dve godine kasnije predstavlja kompleksnu melodramu „Pričaj s njom“ (2002), koja nas uvodi u živote dveju junakinja u komi. Naljutio je mnoge, ali je i pokupio Oskara za originalni scenario i francuskog Cezara za najbolji nefrancuski film. Godine 2004. opet je izazvao medijsku buru i linč konzervativaca filmom „Loše vaspitanje„. Za ovo delce svi kažu da je najbliže njegovoj vlastitoj priči i da vrlo verno prikazuje Almodovarove probleme, jer je, naime, i on sam homoseksualac.

Nakon tog dramskog izleta, Almodovar se vratio na svoje omiljeno područje: podžanr šarene melodrame s velikim ženskim ansamblom, u kojem je obavezno i Penelope Cruz. Godine 2006. predstavio je „Vraćam se„. I sam naslov bio je višeznačan, pa je Almodovar objasnio: „To znači mnogo stvari. Vratio sam se komediji. Zatim sam ponovo u ženskom univerzumu, ponovno u La Manči„. Nakon toga slede „Prekinuti zagrljaji„, ne toliko hvaljeni kao prethodni, ali svejedno tipičan Almodovarov film koji će njegovi obožavaoci sigurno voleti.

filmski.rs/


Sve o mojoj majci

TamoiOvde-Todo_sobre_mi_madre_film_posterSve o mojoj majci (šp. Todo sobre mi madre) je španska drama iz 1999, reditelja i scenariste Pedra Almodovara.

Na neki način predstavlja rimejk filma Cvet moje tajne, jer je Almodovar prilično koristio scenario tog filma. Film je dobio brojne nagrade širom sveta, između ostalih i Oskar za najbolji strani film, Zlatni globus u istoj kategoriji, dve nagrade BAFTA, i šest Goja nagrada. Almodovar je Sve o mojoj majci posvetio „svim glumicama koje su glumile glumice, svim ženama koje glume, svim muškarcima koji su igrali žene i postali žene, svim ljudima koji žude za majčinstvom.“ I na kraju, njegovoj majci.

Zaplet

Manuelin sin gine želeći da dobije autogram poznate glumice. Premda ga je odgajila bez muža, i on je pritom bio njeno jedino dete, njena tuga je neizreciva. Ubrzo posle sahrane odlazi u Barselonu da potraži njegovog oca, transvestita Lolu, međutim nalazi njegovog prijatelja koji je upoznaje sa Rozom, mladom opaticom i socijalnom radnicom. Roza ima veoma loš odnos sa svojim roditeljima, a kada zatrudni sve postaje još gore, te traži pomoć od Manuele. Ova u međuvremenu ulazi u trag glumici zbog koje je njen sin poginuo i njih dve postaju prijateljice…


Priredio: Bora*S

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

133946_brana-crncevic-foto-03-fonet_igqBRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

 LJUTITO MEČE
 
  Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.

  Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.
 
  Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.
  Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
  Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče
nismo videli takvo meče.
 
  „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,
  „kad lišće sasvim, sasvim požuti
  i sneg napada iznad rita?“
  A meče, ćuti.

  „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,
  „kad svet od snega sasvim pobeli?“
 
  Tata se ljuti, mama se ljuti,
  a meče ćuti.
  Odjednom, meče ljutito reklo,
  šta ga je peklo:

  „Neću da spavam, neću, i tačka.
  Zašto ne spavaju zec i mačka?
  I ptica iznad naših glava
  zašto ne spava?“

  A onda tiho, tiho reče:
  „Baš mi je krivo što sam meče.“

  Sad mama ćuti i tata ćuti
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:

„Uzeću“, kaže, „trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću, i tačka.
Što ne spavaju zec i mačka?“
 
Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.