SAMO TE ZANOS MOŽE UČINITI SREĆNIM…

“Nemoj razmišljati da li je tvoj cilj imao smisao ili svrhu; ni život tvoj, ili bilo čiji, nema ga – jedino što je za tebe od važnosti, to je dejstvovanje koje će te sprečiti da tragaš za razlozima za život, ili da razmišljaš o neizbežnostima iščeznuća.

Foto ilustracija: Bora*S

Živi u zanosu, u huku; ostvaruj svoje namere. A kad ih realizuješ – zaboravi ih. Stremi nepoznatom, ne osvrći se za već viđenim; ne vagaj postupke, ni svoje ni tuđe. Ne laskaj sebi i ne zavidi drugima. Trudi se da ti svaki trenutak mine što dalje od otrovnog trnja dosade.

Samo te zanos može učiniti srećnim.”

(iz Dnevnika Živojina Pavlovića )

---

 

KO SI TI…

NEAUTENTIČAN ŽIVOT II

KO SI TI?

Da li ste nekada čuli za termin „socijalne uloge“? Postavite čoveku pitanje „ko si ti?“ i pratite šta se dešava. Dobićete svakako različite odgovore: ja sam radnik, student, domaćica, sportista, umetnik, roker, profesor, itd. Iako različiti, svi ovi odgovori imaju jednu sličnost u sebi: odnose se na nešto u spoljašnjosti, a to “nešto” su upravo socijalne uloge. Uloga se u ovom slučaju definiše kao skup povezanih ponašanja, stavova, uverenja i normi koje su utvrđene u jedinstven obrazac socijalnog funkcionisanja.

Socijalne uloge su prvenstveno proizvod podele rada u društvu, gde se od osoba koje čine jednu zajednicu očekuje da preuzmu deo kolektivnog „posla“ na sebe. Kada preuzmu određeni deo posla, ljudi preuzimaju skup obrazaca ponašanja i normi vezanih za taj posao. U suprotnom, došlo bi do haosa, jer ljudi ne bi znali šta tačno da rade i kako treba da funkcionišu u društvu, gde je njihovo mesto u istom i šta se od njih očekuje. Uloga se ne odnosi samo na zanimanje osobe – neko može da kaže kako je „sin toga i toga“ ili „intelektualac“ ili bilo šta drugo.

Dakle, uloge služe kako bi osoba definisala sebe u očima ostalih pripadnika zajednice, gde će oni, znajući koju socijalnu ulogu osoba ima, imati određena očekivanja od nje. Čitalac sada može pitati „ali, zašto termin „uloga“, zar to nije termin vezan za dramsku umetnost ili te stvari?“ Jednostavno rečeno: zato što je socijalna uloga vrlo slična sa pozorišnom ulogom – postoji scenario koji je vezan za tu ulogu, postoji kontekst gde se ta uloga odigrava (npr. fakultet je „pozorište“ gde ljudi igraju ulogu „student“) i postoji publika kojoj se ta celokupna predstava prikazuje. I naravno, ljudi moraju naučiti kako da se ponašaju u toj ulozi (niko ne zna kako je to biti „profesor“ od kad se rodi) kako bi je uspešno odigrali. Da, upravo smo rekli da ljudi u stvari glume i u stvarnim životima, iako toga možda nisu svesni.

Uloge su često nužne, jer je ljudima potrebno da imaju neku fiksnu predstavu o osobi sa kojom komuniciraju, moraju je nekako definisati i staviti u neku kategoriju. U isto vreme, često postoji potreba i da čovek sam sebi “objasni” ko je i da ubedi sebe u to šta je i zašto treba nešto da radi (“Ja sam moderna osoba, znači treba da izlazim na moderna mesta i pijem moderna pića”).

Najlakši načina da se to uradi je da se jednostavno preuzme neka uloga i kroz nju se definiše. Socijalne uloge tako pružaju osećaj sigurnosti i omogućavaju čoveku da kategoriše svet oko sebe kako bi bio što manje zbunjujući, što su jedne od najjačih potreba čoveka.

Vratimo se sada na pitanje sa početka. Kada dobijete odgovor “ja sam socijalna uloga koju igram (npr. student)”, postavite sledeće pitanje: da li si to stvarno ti? Da li je to ono što opisuje tvoje celokupno biće, sa svim željama, potrebama, mislima, uverenjima i ponašanjem? Naravno da nije.

Ko si onda ti izvan te uloge i da li ti postojiš izvan nje? Što se nas tiče, problem je očigledan: definicija sebe kroz socijalnu ulogu je nepotpuna i neadekvatna. Čovek je mnogo šire biće, sa mnogo više dimenzija, dok su uloge preuske kategorije da bi se čitava veličanstvenost bića njima opisala, i kao što smo rekli, služe da bi se neka „predstava“ uspešno odigrala.

Možemo ovde napraviti analogiju sa stopalom i cipelom. Da li ste ikada pokušavali da obujete cipelu za par broja manju od vašeg stopala? Ako jeste, prvo što primećujete je to da nećete uspeti da ugurate nogu u cipelu koliko god da pokušavate. Drugo, noga će vas boleti, a što više pokušavate, sve će vas više boleti.

Jedini način da ugurate nogu u cipelu bio bi da hirurški odstranite neke delove noge. To je upravo ono što se svakodnevno dešava sa psihom čoveka – konstantno i nasilno uguravanje čitavog bića u jednodimenzionalne kategorije kao što su socijalne uloge.

Socijalne uloge su proizvod kolektivnog konsenzusa, proizvod društva, što znači da uvek važe za grupu ljudi i ti ljudi su po nečemu slični. Ne postoji jedan konobar, niti jedan pravnik. Kategorija (uloga) “konobar” ili “student” ne može postojati kao kategorija osim ako više ljudi ne ulazi u istu. Pozorišna uloga nije napravljena za jednog glumca, već nju može igrati više ljudi – Džejms Bond je uloga, a ljudi koji ga glume u filmovima je mnogo.

Znači, to što ste konobar vas ne čini posebnim – bitna je osoba iza te uloge. Ako sam ja konobar, a i ti si konobar, po čemu se razlikujemo? Razlikujemo se upravo po onome što je izvan kategorije “konobar” i to je poenta cele priče – tako jedino možemo da se istinski upoznajemo. Naše pravo biće je uvek izvan socijalne uloge, a ne unutar nje.

Međutim, imamo problem da se ljudi uglavnom definišu po onome po čemu su slični ostalima (a to su uloge), a ne ono po čemu su jedinstveni. To je, priznaćete, besmisleno, jer ta informacija ne govori ništa drugo o osobi osim da pripada određenoj grupi ljudi, koji prate sličan šablon funkcionisanja. Isto tako je besmisleno da tvrdimo kako smo mi uloga koju igramo i ne shvatamo da postoji i „glumac“ iza nje. Zamislite da Al Paćino ide okolo i priča kako je on stvarno Toni Montana, vođa kriminalne bande, uloga koju je igrao u filmu „Skarfejs“.

Uloge su kao kaputi – mi ih oblačimo i oni nam služe za nešto. To je ono što vidimo spolja, ali složićete se da čovek nije svoj kaput. Ispod kaputa svi smo mi posebni i jedinstveni ljudi. Ono što se često dešava je to, da se nažalost, ljudi identifikuju sa svojim kaputima-ulogama, pokrivajući i potiskujući svoju jedinstvenost i suštinu duboko ispod.

Sada počinjemo da uviđamo zašto se dosta ljudi oseća prazno i oseća da ne poznaje sebe. Ljudi ne samo što sebe prikazuju kroz uloge koje igraju, već često ubeđuju sebe da je to sve što oni jesu. Problem je što čovek, identifikujući se sa površinskom ulogom toliko dugo, na kraju zaboravi ko je on stvarno. Setite se, ne možete obuvati cipelu za par broja manju bez posledica.

Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

---

 

SVET JE OTIŠAO DOĐAVOLA…

DEJVID BELAMI, NAJPOZNATIJI PRIRODNJAK

Evo zašto je sa javne scene uklonjen najpoznatiji prirodnjak Dejvid Belami

Sinonim mnogim generacijama za prirodnjaka Dejvid Belami volšebno je nestao sa malih ekrana. Pročitajte zašto.

„Ja sam najsrećniji čovek na svetu. U braku sam 57 godina sa najdivnijom ženom, proputovao sam planetu, stajao sam na vrhu sveta, snimio preko 400 emisija i proživeo jedan od najčudesnijih života„, kaže Dejvid Belami u opširnom intervjuu za britanski „Daily Mail“.

Iako je prošle nedelje napunio 80 godina, Belami, čovek čije su TV emisije obeležile detinjstva brojnih generacija i sa ovih prostora, deluje živahno i sveže, pun optimizma.

Danas živi povučeno sa suprugom Rouzmeri u sred nedođije u Okrugu Daram, ima petoro dece (četvoro usvojene) i devetoro unučića – „svi su različitih boja“.

Radosno priča o brojnim temama, od Boga (Važno je da imate nešto za šta ćete da se zakačite), preko ljubavi prema baletu (Da li znate da sam napisao balet koji je izvođen šest puta?) do brade (Nikada, nikada u životu se nisam obrijao) i omiljenim spido kupaćim gaćama (Moja deca ih mrze, ali ja ne mogu da nosim ništa što mi landara oko nogu).

Međutim, osmeh sa lica nestane kada se pomenu klimatske promene i sukob koji je nastao 2004. kada je, kontrirajući naučnoj konvenciji i javnom mnenju, globalno zagrevanje koje je stvorio čovek odbacio kao „besmislicu“.

„Od tog trenutka nisam bio poželjan na BBC-u. Zaledili su me jer nisam verovao u globalno zagrevanje. Moja karijera je presušila. Izbacili su me iz grupa za očuvanje prirodne sredine i pljuvali po Londonu.
A najgore od svega je što sam dobio pismo u kome je stajalo ‘Dejvid Belami je pedofil jer ne veruje u globalno zagrevanje i ubija našu decu’.

„A sve to je glupost. Poslednjih 16 godina temperature su u padu, ugljen-dioksid u porastu, usevi su postali zeleniji i brže rastu. Mnogo toga smo uradili da uništimo planetu, ali čovek nije izazivač globalnog zagrevanja”.

Na vrhuncu svoje karijere, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Dejvid je stizao svuda – virio je između palminih grana, krčio put kroz džungle i izgovarao divne monologe praćene gestikuliranjem nemirnih ruku.
„Nikada nisam koristio scenario. Nisam imao ekipu koja je šest meseci sedela na drveću da bi napravila snimak. Samo sam pričao bez prestanka. Bilo je divno“.

Svoj 50. rođendan proveo je u zatvoru u Tasmaniji pošto je blokirao reku Frenklin u znak protesta protiv planirane izgradnje brane.
Godine 1996. je govorio javno protiv farmi vetrenjača (jer ne funkcionišu) i kaže da je to bio početak njegovog kraja.
„Od tada više nisam bio poželjan na BBC-u.“

A sve je kulminiralo njegovim komentarima o zagrevanju 2004. Konačan udarac dobio je kada je smenjen sa mesta predsednika Kraljevskog društva za divlje životinje.

„Radio sam sa njima 52 godine, a kada su me smenili nisu imali obraza da mi to kažu u lice, nego sam saznao preko novina.“
„I dalje tvrdim da je cela ta priča oko zagrevanja koještarija. I nisam usamljen u tome.
Ali, ne žalim ni za čim. Kad sam bio na BBC-u mogao sam da kažem sve što sam hteo. Danas to više ne možete. Svet je otišao dođavola.“

Uprkos dugogodišnjoj pauzi ljudi ga i dalje prepoznaju. „Ne mogu da uđem u voz ili avion a da mi neko ne priđe i ne kaže, ‘Dejvid Belami! Nismo Vas videli dugo na TV-u – mislili smo da ste mrtvi!“

Da li ikada žali što je bio bez dlake na jeziku i što je to uticalo na njegov imidž i popularnost?

„Apsolutno ne! Koga briga što su me stavili u zapećak? I dalje mogu da pričam sa svojim cvećem koje divno napreduje i kaže mi, ‘Hvala ti, Dejvide!’“, kaže Belami.

( B92)
 Izvor:balkanspress.com

_________________________________________________________________________________

ŽIVOT I DELA VOŽDA KARAĐORĐA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

NAJSTARIJI SRPSKI FILM, NEPROCENJIVE VREDNOSTI

„Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ ili samo „Karađorđe“ je najstariji srpski igrani film iz 1911. godine.

Reklama za film iz 1911. godine

 Režirao ga je Čiča Ilija Stanojević, a scenario je pisao Ćira Manok.

Film je rekonstruisan i prikazan u februaru 2004. godine na obeležavanju dva veka Prvog srpskog ustanka.

Karađorđe je filmska biografija istoimenog srpskog vođe ustanka. Obrađen je ceo njegov život od detinjstva pa do smrti i istorijski događaji u kojima je učestvovao. Od ustanka protiv Turaka, do boja na Mišaru kao i zbora u Orašcu.

---

---

 

Ubistvo Karađorđa Petrovića

KUMOVA SEKIRA –TAMOiOVDE/Povezani članci

 

---

---

 Prvi igrani film u Srbiji i na Balkanu uopšte – „Karađorđe (Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa)“, posvećen je „Ocu Srbije“ – voždu Karađorđu Petroviću i nastao je kao rezultat sažimanja različitih pozorišnih predstava, izvođenih s početka XX veka.

Ovo je nemi film, jer audio snimak nije ostao sačuvan do naših dana. Film sadrži titlove koje je u film ubacio Aleksandar Erdeljanović uz pomoć saradnika iz Jugoslovenske kinoteke, koji su svi zajedno i pronašli ovaj fim nakon dugog vremena.

Jugoslovenska kinoteka & Istorija Srbije (History of Serbia)
Fejsbuk: http://www.facebook.com/pages/Istorij…
Tviter: http://twitter.com/HistoryOfSerbia

---

---

Priredio: Bora*S

BOLJE IKAD NEGO NIKAD…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

„Njujork tajms“ dao ispravku na vest iz 1853.

Bolje ikad nego nikad, smatrali su urednici u „Njujork tajmsu“ i 161 godinu kasnije objavili u svom listu da se čuveni rob sa plantaža pamuka u Luizijani ne preziva „Northrop“, a ni „Northrup“ kako piše, već „Northup“.

Solomon Nortup

Njujork tajms je 1853. godine objavio članak o Solomonu Nortupu, crncu čija je epopeja inspirisala britanskog reditelja Stiva Mekvina da snimi Dvanaest godina ropstva, koji je pre par dana ovenčan Oskarom za najbolji film.

U tekstu se, međutim, potkrala greška, zapravo dve, i to obe u prezimenu, a renomirani list je objavio ispravku sa 161 godinom zakašnjenja.

Njujork tajms je, inače, poznat po tome što redovno donosi korekcije na članke koje objavljuje na svojim stranicama. Ovog puta je to učinio za tekst koji je napisan samo dve godine nakon njegovog osnivanja.

Ispravka u kojoj se navodi kakve su greške napravljene pre 161 godinu…

U članku objavljenom 20. januara 1853, ime Solomona Nortupa, slobodnog crnca koji je nakon otmice bio primoran da 12 godina radi kao rob na plantažama pamuka u Luizijani, pogrešno je napisano prezime – „Northrop“ i „Northrup“.

Originalni tekst iz 1853. godine

Znači, dve različite greške su načinjene, jedna u podnaslovu, a druga u tekstu, jer se zapravo piše „Northup“.

Grešku je primetio i redakciji prijavio jedan čitalac koji je konsultovao onlajn arhive Njujork tajmsa. List je odmah reagovao i objavio ispravku pod parolom „bolje ikad nego nikad“.

Znak u gradu Saratoga

Mekvinov film je u nedelju, na svečanoj dodeli Oskara u Los Anđelesu osvojio tri nagrade – za najbolji film, najbolju žensku epizodnu ulogu i najbolji adaptirani scenario.

rts.rs

___________________________________________________________________________________________

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________

Na današnji dan, 24. septembra 1949. godine, rodio se Pedro Almodovar, španski filmski glumac, reditelj i scenarista.

Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet.

---

Pedro Almodovar: Šta vas briga s kim spavam

Pedro Almodovar, dobitnik nagrade Evropske akademije za doprinos svetskom filmu. Film nije paralelni svet, već – realni, a nekad mi se čini da je stvarnost tu samo da bi dala materijal za naredno delo

 EVROPSKA filmska akademija (EFA) uručiće krajem godine Pedru Almodovaru (64) „nagradu za trajni doprinos svetskoj kinematografiji“. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. dodeli Evropskih filmskih nagrada, 12. decembra, u Berlinu.

 – Od osnivanja, EFA je bila veoma velikodušna prema meni i mojim saradnicima, sa kojima delim radost zbog ove vesti – izjavio je španski oskarovac na vest o nagradi.

Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. Ipak, za reditelja, dolazi u pravo vreme, posle loših kritika kojima je zasuto njegovo poslednje ostvarenje „Slučajni ljubavnici“. Mada je u prvoj nedelji prikazivanja film u Španiji zaradio rekordnih 1,9 miliona evra, usledila je negativna reklama „od usta do usta“, pa je broj gledalaca drastično opadao. Na uticajnijim filmskim sajtovima, „Slučajni ljubavnici“ su najlošije ocenjen Almodovarov film. Reditelj i scenarista, na čiju se komediju čekalo 14 godina, još od „Žena na ivici nervnog sloma“ (1988), ne reaguje na „prozivke“.

LIČNI PEČAT REDITELj kaže da je umoran od novinarskih pitanja „o ličnom pečatu“ u njegovim delima. – Svi moji filmovi imaju autobiografsku dimenziju, ali na indirektan način, preko više likova. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Nešto u meni, verovatno prezir prema jeftinom egzibicionizmu, sprečava me da filmu priđem „previše autobiografski“.

– Odlučio sam da ne čitam kritike i moram priznati da sam se oslobodio ogromnog tereta. Trebalo je to da uradim mnogo ranije – kaže ovaj sineasta koji je evropsku i svetsku publiku „kupio“ mnogo pre „Slučajnih ljubavnika“.

Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njegov sledeći posao bio je u telefonskoj kompaniji, a ušteđeni novac potrošio je na kameru „super 8“. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Postao je član prestižne pozorišne trupe „Los Golijardos“, dobio manje uloge na sceni, ali istovremeno i nastupao u bendu, pisao za razne časopise. Simbol te faze je njegov prvi igrani film „Pepi, Lusi, Bom i druge devojke“, u kom je najavio osobenu poetiku. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. I, mada je njegova publika bila sve brojnija, kritičari su i dalje bili „bez sluha za inovacije“.

Almodovarovo veliko „pomirenje“ sa kritičarima usledilo je 1987. jednim od njegovih najboljih filmova „Žene na ivici nervnog sloma“. Bio je to prvi projekat producentske kuće „El Deseo“, koju je osnovao sa bratom Agustinom, i koja će potpisati sve buduće radove slavnog autora („Veži me“, „Visoke potpetice, „Živo meso“..).

Najveći uspeh donela mu je drama „Sve o mojoj majci“ (1999). Osim odličnih kritika i brojne publike, na Almodovarovo ime stigao je prvi Oskar (za najbolji strani film), ali i Zlatni globus, Cezar i nagrade u Kanu, San Sebastijanu, priznanja Evropske filmske akademije… Usledili su „Pričaj s njom“, nagrađen Oskarom za scenario, „Loše vaspitanje“, „Vrati se“, „Koža u kojoj živim“.

– Film je postao moj život. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film – rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu.

Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Rodno mesto Kalsada de Kalatrava, Pedrov brat Agustin opisao je kao „mesto u kome stanovnici štede ceo život za pristojnu nadgrobnu ploču“.

– To je grub kraj u kom niko ne razume senzualnost, radost života ili čak raskoš boja – smatra reditelj.

Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. Bliskost sa majkom, sestrama i ženama iz okruženja trajno je odredila „na čijoj strani je Almodovar“. Žene su u fokusu svakog njegovog filma, a lista najpoznatijih svetskih glumica koje su javno izražavale želju da „makar statiraju“ u njegovim filmovima, svedoči o obostranom uvažavanju.

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM? U JAVNOSTI španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Javna tajna da je homoseksualac nikada nije potkrepljena „dokazom“, fotografijom ili navodnom izjavom nekog njegovog ljubavnika. – Šta vas briga s kim spavam – bio je oštar Almodovar u jednom od osvojih čuvenih „autointervjua“.

 – Žene iz mog detinjstva imale su neverovatno oružje protiv mačizma koji je vladao – glumile su, lagale, krile i pretvarale se pred muškarcima i to tako da oni nemaju pojma šta se dešava, a da život ide napred bez trzavica – kaže Almodovar i dodaje da je „ponosan na svoju titulu ženskog reditelja, iako je rezultat malicioznosti pojedinih kritičara“.

Sećanje na detinjstvo donelo mu je još jedno vrhunsko ostvarenje „Vrati se“ (2006), koje je i svojevrsna oda majci, epizodisti u njegovim brojnim filmovima, koja je umrla nekoliko godina ranije.

– Iako obožavam majku, nisam želeo da napravim njen idealizovan portret. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine – objašnjava španski autor.

Na listi onih koji bi voleli da rade sa Almodovarom nisu samo žene, jer „u redu čeka“ i desetak vrhunskih holivudskih glumaca, poput Dastina Hofmana. Reditelj je priznao da mu u fioci stoji nekoliko scenarija koji bi „mogli biti njujorški filmovi“, ali da su male šanse za njihovu realizaciju.

– Prestar sam da bih sada menjao kulturu i jezik na kojem stvaram. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica – poručuje Almodovar.

Ana Popadić novosti.rs

---

Pedro Almodovar, 24.09.1949 Calzada de Calatrava, España Pedro Almodóvar Caballero

Reditelj, scenarista, kompozitor, glumac. Jednostavno, osoba o kojoj se uvek priča i koja je dovela do preporoda španske kinematografije.

 Kao osmogodišnjeg dečaka, roditelji su ga iz rodne La Manče poslali u Estremaduru, u katoličku školu, u nadi da će jednog dana postati sveštenik. Međutim, on u tinejdžerskim godinama, nakon što je pogledao „Mačku na usijanom limenom krovu“, otkriva svoju ogromnu strast prema filmu i počinje opsesivno da prati sva moguća događanja na velikom platnu.

Već u šesnaestoj godini, bez love, ali s konkretnom željom da snima, seli se u Madrid. Taj grad je šezdesetih, uprkos diktaturi, bio prava Meka slobode i kulture za provincijskog tinejdžera. Da upiše akademiju u tom trenutku nije mogao, jer ju je Franco iz političkih razloga zatvorio. U to vreme posvećuje se pukom preživljavanju. Radio je razne poslove, a Super 8 kameru priuštio je sebi tek nakon dvanaest godina rada za nacionalnu telefonsku kompaniju.

Niz godina skuplja materijale za filmove, brusi svoje umeće pričanja priča i upoznaje mizeriju srednje klase s praga dolazećeg konzumerizma. Za budućeg majstora sve životne situacije su predstavljale štof za kreativnost. Dok je danju bio administrator, noću bi tulumario, glumio u nezavisnoj pozorišnoj trupi Los Gollardos i snimao Super 8 filmiće. Pisao je za nekoliko alternativnih časopisa, kao što su Star, Vibora i Vibraciones, a bio je i član pank-rok grupe Almodovar and MacNamara. Od 1972. počinje kontinuirano da snima.

Praktično se školuje snimanjem kratkih nemih filmova, a veliki uticaj na njega imali su i reditelji poput Billyja Wildera, Douglasa Sirka, Alfreda Hitchcocka, Luisa Buñuela, Ingmara Bergmana, Georgea Cukora… Između ostalog, tih godina objavljuje kratki roman, porno-fotonovele i brojne tekstove kroz koje se ogleda njegov pristup filmu. Premijere njegovih ranih kratkih radova postajale su popularne velikom brzinom, a sam Almodovar postaje zvezda La Movide – madridskog pop-kulturnog pokreta kasnih sedamdesetih.

Prvi dugometražni film „Pepi, Luci, Bom i ostale devojke iz društva„, šarmantnu seksualnu satiru, predstavio je tek 1980. Nakon toga nam redovno servira provokativne, snažno obojene vizije s postmodernističkim naglaskom na seksu, nasilju i religiji. Često šokantan, ponekad kontroverzan i bizaran, njegov filmski svet je prozor u neku novu, drugačiju Španiju. Dve godine kasnije prezentuje vulgaran pop-art „Lavirinta strasti“ (1982). Već povodom tih prvih radova javljaju se mnoge kritike koje ga stigmatizuju kao premodernog i prepovršnog. U toj fazi snima i „Mračne navike“ (1983), „Šta sam učinila…“ (1984), „Matador“ (1986), „Zakon požude“ (1987), sve sa Carmen Maurom.

Prve internacionalne odjeke izazvao je film „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988), kojim se dodatno etablirao kao „ženski autor“, s posebnim senzibilitetom za temu ženske nezavisnosti. Uspesi su počeli da se nižu nakon filma „Veži me“ (1990), u kome se njegova tadašnja muza Victoria Abril zaljubljuje u svog otmičara. Nakon toga usledili su verbalni plotuni od strane feministkinja i raznih ženskih grupa. Slede „Visoke potpetice“ (1991) i „Kika“ (1993), oba sa Victorijom Abril. Zreliji pristup i drugačije poimanje likova vidljivo je tek u „Cvetu moje tajne“ (1995), gde se posvetio detaljnijem i pozitivnijem oslikavanju muških likova. Filmovi mu postaju vizualno upečatljiviji, snažniji, a temom „Živog mesa“ (1997) približava se problematici ljubavi, gubitka i patnje, s raznim kombinacijama seksualnih orijentacija.

Puno ozbiljnija, ali slična dramatika vidljiva je u filmu „Sve o mojoj majci“ (1999). Za ovaj film je 1999. u Kanu osvojio Zlatnu palmu. Dve godine kasnije predstavlja kompleksnu melodramu „Pričaj s njom“ (2002), koja nas uvodi u živote dveju junakinja u komi. Naljutio je mnoge, ali je i pokupio Oskara za originalni scenario i francuskog Cezara za najbolji nefrancuski film. Godine 2004. opet je izazvao medijsku buru i linč konzervativaca filmom „Loše vaspitanje„. Za ovo delce svi kažu da je najbliže njegovoj vlastitoj priči i da vrlo verno prikazuje Almodovarove probleme, jer je, naime, i on sam homoseksualac.

Nakon tog dramskog izleta, Almodovar se vratio na svoje omiljeno područje: podžanr šarene melodrame s velikim ženskim ansamblom, u kojem je obavezno i Penelope Cruz. Godine 2006. predstavio je „Vraćam se„. I sam naslov bio je višeznačan, pa je Almodovar objasnio: „To znači mnogo stvari. Vratio sam se komediji. Zatim sam ponovo u ženskom univerzumu, ponovno u La Manči„. Nakon toga slede „Prekinuti zagrljaji„, ne toliko hvaljeni kao prethodni, ali svejedno tipičan Almodovarov film koji će njegovi obožavaoci sigurno voleti.

filmski.rs/

---

Sve o mojoj majci

Sve o mojoj majci (šp. Todo sobre mi madre) je španska drama iz 1999, reditelja i scenariste Pedra Almodovara.

Na neki način predstavlja rimejk filma Cvet moje tajne, jer je Almodovar prilično koristio scenario tog filma. Film je dobio brojne nagrade širom sveta, između ostalih i Oskar za najbolji strani film, Zlatni globus u istoj kategoriji, dve nagrade BAFTA, i šest Goja nagrada. Almodovar je Sve o mojoj majci posvetio „svim glumicama koje su glumile glumice, svim ženama koje glume, svim muškarcima koji su igrali žene i postali žene, svim ljudima koji žude za majčinstvom.“ I na kraju, njegovoj majci.

Zaplet

Manuelin sin gine želeći da dobije autogram poznate glumice. Premda ga je odgajila bez muža, i on je pritom bio njeno jedino dete, njena tuga je neizreciva. Ubrzo posle sahrane odlazi u Barselonu da potraži njegovog oca, transvestita Lolu, međutim nalazi njegovog prijatelja koji je upoznaje sa Rozom, mladom opaticom i socijalnom radnicom. Roza ima veoma loš odnos sa svojim roditeljima, a kada zatrudni sve postaje još gore, te traži pomoć od Manuele. Ova u međuvremenu ulazi u trag glumici zbog koje je njen sin poginuo i njih dve postaju prijateljice…

---

Priredio: Bora*S

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

BRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

LJUTITO MEČE     Mesec obuko čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde.   Dole, u šumi, jedno meče zamišljeno, već treće veče, gleda u zvezde.     Meče se ljuti već treći dan što ga teraju u zimski san i zamišljeno stalno ćuti.   Tata se ljuti, mama se ljuti i svi mu vele:   Otkad postoje med i pčele, otkad postoje sunce i veče nismo videli takvo meče.     „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,   „kad lišće sasvim, sasvim požuti   i sneg napada iznad rita?“   A meče, ćuti.   „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,   „kad svet od snega sasvim pobeli?“     Tata se ljuti, mama se ljuti,   a meče ćuti.   Odjednom, meče ljutito reklo,   šta ga je peklo:   „Neću da spavam, neću, i tačka.   Zašto ne spavaju zec i mačka?   I ptica iznad naših glava   zašto ne spava?“   A onda tiho, tiho reče:   „Baš mi je krivo što sam meče.“   Sad mama ćuti i tata ćuti i svi su strašno zabrinuti. Meče se ljuti: „Uzeću“, kaže, „trotinet, idem međ decu, među svet. Neću da spavam. Neću, i tačka. Što ne spavaju zec i mačka?“   Mesec obuko čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde. A jedno meče već treće veče neće da spava. Gleda u zvezde.

MOĆ MIŠLJENJA I MOĆ TIŠINE…

TAMOiOVDE________________________________________________

Manfred Maks Nif – Razvoj po meri čoveka

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu

Ovaj svet je umoran od velikih rešenja. Umoran je od ljudi koji tačno znaju šta je potrebno učiniti. Sit je ljudi koji šetaju s tašnama punim gotovih  rešenja  u potrazi za odgovarajućim problemima.    Snažno verujem da je potrebno da  pokažemo veći respekt za  moć mišljenja i moć tišine.

Ovaj svet ne zahteva ništa posebno da bi se u njemu bilo  i uživalo u veličanstvenoj raznolikosti .  Ali kada kažem biti, mislim postojati , a ne biti ovo ili ono.  To je po meni, najveći lični izazov sa kojim je suočen svako od nas; imati dovoljno hrabrosti i postojati.

S obzirom da smo skupa zabrinuti za ljudsko blagostanje   i zdravlje planete, dozvolite mi da vas podsetim na nekoliko činjenica.

Prvo, živimo na planeti na kojoj su društva sve više povezana ali i međuzavisna u svemu što je dobro i svemu što je loše.  Zapravo, tako je sa svim živim sistemima.  Ipak, zbog   gluposti  kao tipično  ljudske osobine,  mi ne uspevamo da iskoristimo okolnost  povezanosti i međuzavisnosti  da pružimo šansu  solidarnosti da pokaže svoje sinergetske moći u prevazilaženju smrtnih neprilika.  Mi još uvek  favorizujemo ekonomsku efikasnost i pohlepu i  dinamiku političke paranoje.  Ovo održava globalni sistem u kom siromaštvo nastavlja da raste širom sveta a ogroman deo naučnog i tehnološkog  prodora je direktno ili indirektno usmeren ka uništenju  čitave ljudske vrste.

Drugo, više nema smisla govoriti o razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, ukoliko ne dodamo još jednu kategoriju; zemlje u podrazvoju ili zemlje u procesu nerazvoja.  Ovo bi bila kategorija za većinu trenutno bogatih zemalja, u kojima se kvalitet života pogoršava alarmirajućom brzinom.  Uzmimo  jedan skorašnji ekstreman primer. Nedavna studija iz oktobra 1989. Godine Majami Heralda pokazuje da  u SAD jedno od petoro dece živi ispod granice siromaštva.  Projekcija upozorava na mogućnost da će taj odnos do 2010. godine porasti na jedan od tri.  A sve to u zemlji u kojoj živi 6% svetske populacije i na koju otpada gotovo 55% ukupne svetske potrošnje energije.

Treće,  tragična okolnost zbog  koje čovečanstvo treba da se stidi i da oseća bol je što smo uspeli da stvorimo svet  u kom većinu siromašnih čine deca i još gore, u kome je većina dece siromašno.  Jedna stvar je izvesna: Ne možemo nastaviti da se pretvaramo da možemo da rešimo neodrživo siromaštvo  primenjujući neodrživ razvoj.

Paradoks je, kako mi se čini, u tome da mi znamo mnogo, verovatno sve što je potrebno da znamo, ali razumemo jako malo.

Dozvolite mi da obrazložim ovaj stav.

Mi smo skloni da poverujemo da jednom kada  smo nešto opisali i zatim objasnili da smo to i razumeli. Ovo je pogrešna pretpostavka jer opisati i objasniti ne znači i razumeti.  Dozvolite mi da vas podsetim  prethodnog primera nikada nećete razumeti ljubav, ukoliko se niste zaljubili.  Ovo važi za svaki živi sistem.  Ne možete pokušavati da razumete nešto čega niste deo.  Stoga, kako možemo razumeti društvo, svet, planetu, biosferu izdvajajući sebe iz njih?

Koliko nas zapravo razume probleme koje mi pokušavamo da rešimo?  Rešavanje problema pripada carstvu znanja i zahteva postupno razmišljanje. U carstvu razumevanja problema postavka i rešenje problema nemaju smisla jer se moramo suočiti sa svim promenama koje  nastaju u nama i oko nas.

 Scenarija  budućnosti

I kakva nam je budućnost?  U ovoj materiji želeo bih da sa vama podelim uvide  mog dragog prijatelja, uvaženog argentinskog ekologa dr Žilberta Galopina, koji je predočio tri moguća scenarija.

Prvi scenario je mogućnost totalnog  ili delimičnog nestanka  ljudske vrste. Najočigledniji način za ovo je nuklearni holokaust koji je, kao što znamo, zasnovan na principu uzajamno garantovanog uništenja  (MAD). Ali pored nuklearnog holokausta postoje i drugi procesi koji mogu da dovedu do ovakvog ishoda;  uništavanje životne sredine,  seča šuma, uništenje genetskog diverziteta, zagađenje mora, jezera i reka, kisele kiše, efekat staklene bašte, uništenje ozonskog omotača i tako dalje.

Drugi scenario je varvarizacija sveta,  novi vidovi  pretvaranja ljudskog roda u varvare.  Karakteristika će biti pojava oaza  enormnog bogastva, odvojenih  utvrđenjima i barikadama od nepreglednih teritorija siromaštva i  patnje.  Interesantno je zapaziti da se ovaj scenario sve češće pojavljuje u delima naučne fantastike tokom poslednje dekade. Vladala bi atmosfera Pobesnelog Maksa  koju su australijanci sjajno prikazali  u filmovima.  Brojni simptomi se već prepoznaju u stavu i ponašanju i stvaranju izolovanih područja za veoma bogate koji ne žele da  čuju, vide ili imaju bilo kakav kontakt sa siromaštvom.  Deo ovog scenarija će biti povratak represivnih režima koji će u saradnji sa bogatim oazama ispostavljati nove namete siromašnima.

Treći scenario je mogućnost velike tranzicije – prelazak sa dominantnog racija slepe ekonomske konkurencije i pohlepe ka raciju zasnovanom na principima deljenja i solidarnosti.  Možemo to  nazvati prelaskom sa uzaajmno garantovanog uništenja na uzajamno garantovanu solidarnost.  Možemo li mi to?  Imamo li sredstva, volju, talenat za izgradnju  uzajamno garantovane solidarnosti?  Možemo li prevazići glupost koja takvu mogućnost drži van domašaja?  Verujem da možemo  i da imamo kapacitet za to.  Ali za sve to nema baš previše vremena.

Mi želimo da promenimo svet, ali smo suočeni sa velikim paradoksom.  U ovom životnom dobu,  došao sam do zaključka da nemam moć da promenim svet ili bilo koji njegov deo.  Imam samo moć da promenim sebe, a fascinantna stvar u vezi sa tim je da ako odlučim da promenim sebe, nikakve policijske snage me ne mogu sprečiti. To je samo moja odluka i ako to hoću, to i mogu.  Poenta je u tome da ako se ja promenim,  može se posledično i u svetu nešto promeniti.  Ali mi se bojimo da promenimo sebe. Uvek je lakše pokušati menjati druge.  Sokratova izreka kaže spoznaj sebe!-  on je znao da ljudi strahuju od spoznavanja sebe. Znamo puno o svojim susedima, a malo o sebi.  Ako jednostavno uspemo da promenimo sebe, nešto fascinantno može da se odigra u svetu.

Nadam se da dolazi dan u kom će svako od nas biti dovoljno hrabar da potpuno iskreno kaže:  Ja jesam, i zato što jesam,  postao sam deo…  Čini mi se da je to dobar pravac kog se valja držati   ukoliko želimo da glupost prestane da nam bude vodilja.

/Manfred Max Neef, Human Scale Development (1991) /

izvor: promenaideja.wordpress.com

---

---