NAJVEĆI GREH JE NAŠE ODBIJANJE DA SPOZNAMO ZLO U SEBI…

Dejvid Herbert Lorens, engleski pisac, umro je  2. marta 1930. godine

 “Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens) 

---

Lawrence u dobi od 21 god. (1906) Foto: wikipedia.org

1930 – Umro je engleski pisac Dejvid Herbert Lorens, koji je opisivanjem seksualnosti skandalizovao puritansko britansko društvo.

Bio je preokupiran problemom seksualnih odnosa, zainteresovan za primitivne religije i misticizam i neprijateljski raspoložen prema industrijskom 20. veku, puritanizmu i anglosaksonskim društvenim konvencijama.

Dela: romani „Beli paun„, „Sinovi i ljubavnici„, „Ljubavnik ledi Četerli„, „Zaljubljene žene„, „Duga„, priče „Pruski oficir„, „Engleska, moja Engleska„, „Žena koja je ođahala„, eseji „Psihoanaliza i nesvesno„, „Pokreti u evropskoj istoriji„, „Studije o klasičnoj američkoj književnosti„, „Pornografija i opscenost„, „Apokalipsa„, pesme „Ljubavne i druge pesme„, „Amores„, „Kornjače„, „Ptice, zveri i cveće„.

Izvor: tvmost

---

 

  Dejvid Lorens 

(11. septembar 1885 – 2. mart 1930)

„Ono što krv oseća, veruje i govori, uvek je istina.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dejvid Herbert Lorens pisac, pesnik, kritičar, esejista i slikar, rodio se 11. septembra 1885. godine u Istvudu, u Engleskoj. Sin siromašnog i nepismenog rudara i obrazovane majke, nekadašnje učiteljice, Dejvid je rastao u atmosferi stalnih roditeljskih svađa i borbe za golu egzistenciju. Ove svađe i otuđenost izvršile su presudan uticaj na njegov odabir budućih književnih tema. 

“ Njihov brak bio je putena, krvava borba. Rodio sam se mrzeći oca:
od kada znam za sebe, tresao sam se sa užasom kada bi me dotakao.“
(Dejvid Lorens) 

Autor današnjih remek-dela, a nekada osporavanih i zabranjivanih knjiga (za života i nakon smrti u javnosti su ga često nazivali pornografom koji je protraćio svoj veliki talenat): “Duga“, “Zaljubljene žene“, “Sinovi i ljubavnici“ i “Ljubavnik lejdi Četerli“, od 1891. do 1898. godine pohađao je lokalnu osnovnu školu u Istvudu (koja se danas zove po njemu). Prvi je učenik koji je osvojio stipendiju grofovije za srednju školu u Notingemu, koju je, ipak, morao da napusti 1901. godine, jer se porodica nalazila u veoma teškoj materijalnoj situaciji, pa su ga zaposlili u frabrici hirurške opreme. Već nakon tri meseca dobio je zapaljenje pluća, pa je zauvek napustio fabriku i nakon oporavka se, na svoju sreću, vratio školovanju. 

“ Bio je veoma inteligentan čovek; i usamljen, kako to obično biva sa takvim ljudima; strastan čovek, na svoj način…“
(Dejvid Lorens) 

Od 1902. do 1906. godine radio je kao učitelj-pitomac u Britanskoj školi u Istvudu. U ovom periodu počeo je sa pisanjem prvih pesama, kratkih priča, a započeo je i rad na romanu koji će u javnosti postati poznat pod naslovom “ Beli paun“. Krajem 1907. godine njegova kratka priča pobedila je na konkursu lista “Nottingham Guardin“. 

“ Nikako me mogu da razlučim da li su moji snovi proizvod mojih misli, ili su moje misli proizvod mojih snova.“ 
(Dejvid Lorens) 

Diplomirao je 1908. godine i započeo učiteljsku karijeru u Davidson Road School, u Krojdonu. Zahvaljujući Džesi, prijateljici iz detinjstva sa kojom je živeo u ovom periodu, koja je njegove radove poslala uredniku veoma uticajnog časopisa “The Ehglish Review“, Ford Medoks Fordu, štampane su mu prve pesme i kratke priče. 

1910. godine objavio je svoj prvi roman, “Beli paun“ i doživeo relativan uspeh, ali je sve palo u vodu kada je dobio vest da mu je umrla majka. Oduvek veoma emotivno vezan za nju, Lorens je njenu smrt teško podneo i ostatak godine proveo je u očajanju. 

1911. godine počeo je sa radom na, verovatno svom jedinom romanu koji će, za njegovog života, kritika dočekti sa pohvalama, “Sinovi i ljubavnici“ (1913). Roman je odmah prihvaćen kao fantastična ilustracija teorije Sigmunda Frojda o Edipovom kompleksu, jer je Lorens veoma snažno i slikovito sopstveni život pretočio u uverljivu psihoanalitičku studiju. Iste godine je započeo rad na svom romanu “Prestupnik“, koji će izaći pre malo čas pomenutog, a za koji mu je koleginica sa posla pozajmila intimne ljubavne dnevnike, koji su mu poslužili kao odlična osnova za delo. Ubrzo je ponovo oboleo od zapaljenja pluća, pa je definitivno morao da napusti posao predavača i u potpunosti se posveti samo pisanju. Verio se sa Louie Burrows, ali je ubrzo i raskinuo veridbu. 

“Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens) 

A onda se marta 1912. godine upoznao sa Fridom Vikli. Bila je to obostrana ljubav na prvi pogled ali, da li će Frida poći sa njim u neizvesnost? Hoće li se odreći relativno udobrnog života i krenuti u nepoznato? Hoće li njena ljubav biti snažnija od razuma, jača od okolnosti? Odluka je bila samo njena, jer je ona najviše stavljala na kocku. Frida je bila udata za Lorensovog bivšeg profesora na univerzitetu, Ernesta Viklija. 

“ Bili su tako prisni, a ipak bez ikakvog dodira.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dejvid se divio njenoj inteligenciji i lepoti, ali i strahovao od sutrašnjice, od jutra, od realnosti. Jer, ma koliko da je voleo, on se istovremeno plašio pozitivnog odgovora. Plašio se, jer kao i svaki zaljubljen čovek, želeo je za svoju ženu samo najbolje, a znao je da to nije u stanju da joj pruži. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, on više nije mogao da radi teške fizičke poslove i bio je upućen na pisanje kao na jedino sredstvo za izdržavanje. A svi dobro znamo da se od pisanja nikada nije lagodno živelo i da su prihodi, kada ih ima, uvek skromni. 

“Ispod njegovog bledog, nepomičnog, razočaranog lica, njegova detinja duša je upućivala jecaje zahvalnosti ženi i nadala se da će joj ponovo prići; dok je istovremeno njegova izgnanička duša znala da će je u stvarnosti izbegavati.“ 
(Dejvid Lorens) 

Da bi sebi olakšao ovaj period, zamišljao je kako bi izgledao njihov budući život, ali zamišljao je najgoru opciju, najcrnju, onu po kojoj ljubav gasne, po kojoj je sve postajalo rutina, navika, a čarolija se gubila u sivilu stvarnosti, stvarnosti prozaičnih života. On je imao tipičnu umetničku dušu, delikatnu, osetljivu, ćudljivu, koja zahteva mnogo pažnje i strpljenja. Ispod hladne fasade često je besnela oluja.

A da li bi ona mogla da se izbori sa tim? I tada bi mu bilo lakše, tada, kada bi budućnost sebi naslikao samo tamnim bojama, tada, kada bi mu se činilo da je više ne voli, da je sve prošlo… Ali, nije čak morao ni da je vidi, dovoljno je bilo samo da se seti njenih blistavih očiju, očiju koje je toliko voleo da ih se potajno i plašio, pa da sve padne u vodu, da strast ponovo bukne u njegovim grudima, tim grudima izmučenim čestim zapaljenima pluća, ali tako željnim ljubavi i razumevanja. 

“ S beskrajnom nežnošću mislio je o ovoj ženi. Jadno, izgubljeno biće; divnija je nego što je sama toga svesna i ah, i previše divna za onaj okoreli svet sa kojim dolazi u dodir.“ 
(Dejvid Lorens) 

Bila je to prava i sudbinska ljubav, koja će u mnogome odrediti dalji tok njegovog života i karijere. 

“Zaljubljen sam – i moj Bože, to je najvažnija stvar koja se čoveku može desiti. Kažem vam, pronađite devojku u koju možete da se zaljubite. Učinite to. Prepustite se ljubavi. Ako to ne učinite, propustićete život.“ 
(Dejvid Lorens) 

A šta je odgovorila Frida? Frida ne samo da je napustila svog muža, već i troje male dece i pobegla sa Lorensom u inostranstvo. On joj nikada nije tražio da ostavi decu, ali takve su bile društvene okolnosti, da bi samo u ovom slučaju mogla da se nada da će suprug pristati na razvod, što se i pored toga, desilo tek nakon dve godine. 

“ Čekao je dugo… ali je ona ipak došla.“ 
(Dejvid Lorens) 

Sada su bili zajedno, zaljubljeni i bez novca. Započeo je period lutanja, koji se nije završio sve do njegove smrti. Često su živeli u takvoj bedi da nisu imali ni za novine, pa je promena mesta boravka na svakih par meseci postala uobičajena praksa. Njihova veza bila je daleko od idilične, imali su burne svađe, ali se nikada nisu rastajali i uvek su ostajali jedno uz drugo. 

“ A ona je moja drugarica. I mi vodimo borbu protiv novca, mašina i bezosećajnog majmunskog ideala koji vlada u svetu. I tu će mi ona pružiti podršku. Hvala Bogu što sam našao pravu reč! Hvala Bogu što sam našao ženu koja je uz mene, koja je nežna i svesna mene. Hvala Bogu što nije ni rospija ni budala. Hvala Bogu što je nežna i svesna žena!“ (Dejvid Lorens) 

Kada su pobegli iz Engleske, prvo su otišli kod njenih roditelja u Nemačku, ali se tamo nisu dugo zadržali. Prvi svetski rat je već bio na vidiku, a lokalne vlasti su neprestano progonile Lorensa smatrajući ga britanskim špijunom, što je veoma zanimljivo, jer kada se nakon dve godine bude vratio u Englesku, tamošnje vlasti će ga proglasiti nemačkim špijunom i optužiti da šalje tajne signale neprijateljskim podmornicama! Oduzeti pasoš vraćen mu je tek 1919. godine. Mnogi danas ugledni i priznati ljudi u vreme dok su živeli bili su proganjani na različite načine, pa je to neke navelo da pomisle da se veliki ljudi rađaju samo iz velikih patnji. Ovo nije tačno, oni su patnjom bili samo sputani da pruže mnogo više. 

“ Bilo je deo samog njegovog bića, to što mora da prekine svaku vezu i postane slobodan, usamljen, pravi pas-samotnjak. Kod njega je to bila velika potreba, mada je uvek govorio: „Ona me je napustila!“
(Dejvid Lorens) 

Od Nemačke su krenuli u pravcu juga, preko Alpa do Italije, a ovo putovanje opisao je u jednom od svojih, inače veoma cenjenih, putopisa. Ovo je možda prilika da napomenemo da Lorens spada u retku grupu pisaca kojima danas priznaju podjednaku umešnost na različitim kreativnim poljima. Njemu ne priznaju samo da je izvrsno pisao romane, već i kratke priče, pesme, eseje, kritičke studije, putopise, ali i da je bio izvrstan ekspresionistički slikar. 

13. jula 1914. godine, Dejvid i Frida su se venčali, nakon što je njen bivši suprug konačno pristao na razvod. Nakon dve godine lutanja, ponovo je živeo u rodnoj zemlji, ali daleko od toga da je život krenuo nekim uobičajenim i mirnijim tokom. Fridino nemačko poreklo i Lorensov pacifizam učinili su ih sumnjivim kako vlastima, tako i meštanima sela u kojem su živeli. Vlasti su ih neprestano pratile i pritiskale. 

“Surovo je bio svestan svoje nedovršenosti, usamljenosti. Želeo ju je, da je dotakne, da je čvrsto drži u naručju, u jednom trenutku savršenstva i sna.“ 
(Dejvid Lorens) 

1915. godine izlazi prvi “problematičan“ roman, “Duga“, u kojem Lorens prati razvoj jedne porodice iz Istvuda kroz tri generacije, tako da sa društvenim promenama koje prikazuje on predstavlja i svojevrsnu hroniku. U njemu je pokušao da prikaže kako se ljudi postepeno razvijaju i uzdižu; od prve generacije, zasnivača porodice, koja je okrenuta zemlji i nezainteresoavana za duhovne teme, ka novim generacijama, koje teže proširivanju sopstvene svesti i duhovnosti.

Priča se vrti oko sestara, Gadrin i Ursule, od kojih ovoj poslednjoj ne uspeva brak sa vojnikom za kojeg se udala i čije dete pobacuje. Brak nije uspeo, jer je ona bila intelektualno superiornija od svog supruga. Gotovo čim je izašao, roman je uzburkao duhove zbog upotrebe prostih reči i navodne skarednosti, pa ga je sud zabranio, naređujući plenidbu tiraža i javno spaljujući hiljadu primeraka. 

Ali Lorens se ne osvrće mnogo na ovo, već piše nastavak ovog romana, pod nazivom “Zaljubljene žene“, ne odustajući od svog stila i tema koje su ga zanimale. U ovom nastavku, Lorens istražuje destruktivne osobine savremenog društva, pomoću likova koji vode debate o umetnosti, politici, ekonomiji, seksualnim iskustvima, prijateljstvu i braku. Knjiga je mračna, čovečanstvo je prikazano jetkim i ciničnim, pa je nije bilo moguće objaviti tokom rata.

Danas u ovom delu vide veliku dramsku silu i visoku intelektualnu veštinu. Glavnu reč ponovo imaju sestre Gadrin i Ursula, moderne žene, obrazovane, oslobođene stereotipa i seksualno autonomne. Iako nisu sigurne šta će sa svojim životima, nisu spremne da brak doživljavaju kao rešenje svih problema. Lorens ponovo sukobljava dva ugla posmatranja sveta, dve perspektive koje se ogledaju u gotovo svim njegovim romanima, a to ovde manifestuje izabranicima sestara. Gadrin će se zaljubiti u nemilosrdnog, prividno dominantnog industrijalaca, koji upravlja porodičnim rudnikom, a Ursula u školskog inspektora, umetniče duše.

Na ovaj način Dejvid Lorens ponovo sukobljava tešku industriju, koja melje sve pred sobom ne bi li povećala još koji procenat profita, pri tom se ne obazirući ni na šta što joj stoji na putu i utopističku viziju čovečanstva koje se vraća svojim korenima i prirodi. Ova tema će mnogo izraženije doći do izražaja u njegovim kasnijim delima. 

“Želela je neku pomoć sa strane. Ali, u celom svetu nije bilo pomoći. Društvo je bilo užasno, zato što je poludelo. Novac i takozvana ljubav su njegove dve velike magije; novac daleko na prvom mestu. Pojedinac se potvrđuje kao ličnost, u svojoj iščašenoj ludosti, na ta dva načina: kroz novac i ljubav.“ 
(Dejvid Lorens) 

Ursula i njen izabranik su puni nade i produktivni, mada je teško pronaći savršeni balans među partnerima gotovo podjednakih intelektualnih sposobnosti. Drugi par upada u odnos dominacije i zavisnosti, nasilja i na kraju, smrti. Pri tom, Lorens prikazuje i kako se borba prve generacije iz prethodnog romana sa fizičkog prenela na verbalni nivo. Birkinova (Ursulin izabranik) intelektualna sila kod Ursule proizvodi pomešana osećanja i topline i skepticizma, ali donosi i emotivnu stabilnost. Drugi par prikazuje mušku dominaciju kojom se samo prikriva unutrašnja praznina i nedostatak samosvesti, što će na kraju kod Gadrin proizvesti osećanje odvratnosti.

Dejvid Lorens neprekidno, u svim svojim delima, traga za prikladnim oblikom braka, koji će doneti i sačuvati ljubavnu i seksualnu ispunjenost, a ipak biti u skladu sa društvenim okolnostima i potrebama. Ni jedan njegov roman nema srećan kraj, a u najboljem slučaju, kraj ostaje otvoren. 

“Bolje umreti nego mehanički živeti, ponavljajući ono što je već hiljadu puta ponovljeno.“ (Dejvid Lorens) 

Nakon traumatskih ratnih godina, Lorens je započeo sa onim što je nazvao “hodočašćem u divljinu“, dobrovoljni egzil. Čim se ukalazala prilika pobegao je iz Engleske i ostatak života proveo putujući sa svojom ženom. Ovo lutanje obuhvatalo je Australiju, Italiju, Cejlon (današnja Šri Lanka), Severnu Ameriku, Meksiko i Francusku. 

“Izbegavao je da donosi odluke u životu. Mislio je da će u šumi biti bezbedan, bar izvesno vreme… Biće sam i izdvojen od života, to je bilo sve što je želeo. Morao je da ima neku vrstu zaleđa. A ovo je bilo njegovo rodno mesto… Tu je mogao da prolazi kroz život, bitišući od danas do sutra, bez ikakvog odnosa i bez ikakve nade. 
Jer, on nije znao šta će sa sobom.“ 
(Dejvid Lorens) 

Novembra 1919. godine, Lorens je napustio Englesku i krenuo ka jugu; prvo ka centralnoj Italiji a onda ka Siciliji. 

Februara 1922. godine, napustio je Evropu nameravajući da ode u SAD, ali se prvo obreo na Cejlonu, a potom i u Australiji. Tokom boravka u Australiji napisao je roman “Kengur“, u kojem opisuje ličnu golgotu preživljenu tokom rata. 

“Najveći greh je naše odbijanje da spoznamo zlo u sebi.“ 
(Dejvid Lorens) 

Lorens je konačno došao u SAD septembra 1922. godine, gde se upoznao sa istaknutom Njujorčankom, Mabel Dodge Luha, spisateljicom i umetnicom, poznatom po svojim socijalističkim uverenjima, čiji dom su često posećivali mnogi ugledni i poznati autori.

Zajedno sa njom došao je na ideju da zasnuje utopijsku zajednicu u okrugu Taos (Novi Meksiko), koji su naseljavali Pueblo indijanci, a koji su im postali uzor zbog svog jednostavnog životnog stila. 1924. godine trampio je rukopis romana „Sinovi i ljubavnici“ za imanje. Iako je bio ubeđen da će ostatak života provesti na tlu Amerike, ubrzo je dobio malariju, a potom i tuberkulozu, te bio prinuđen da se vrati u Evropu, kako bi se lečio. 

U periodu od 1923. do 1924. godine često je obilazio mesta u Meksiku, a iz ovih iskustava nastaje roman “ Pernata zmija“ (1926). U ovom delu on iznosi stav da se ratom uništena Evropa može uzdići samo na religioznim osnovama, a ako je hrišćanstvo mrtvo, svaki region treba da se vrati svojoj prvobitnoj religioznoj tradiciji. Protagonista je prorok-heroj, meksički general, koji oživljava rituale Asteka na bazi nove teokratske države. Lorens mašta o smeni hrišćanstva i zapadne demokratije sa misticizmom i nekim oblikom političke diktature. 

“Lepo je pronaći sopstvenu religiju u srcu, a ne zavisiti od tradicije i istrošenih ideala.“ 
(Dejvid Lorens) 

Lorens i Frida preselili su se u selo u blizini Firence, gde je napisao prvu verziju romana “Ljubavnik lejdi Četerli (1928 )“. Ovim romanom, koji je objavljen u privatnoj režiji i prodavao se ispod tezge, obnoviće svoju ozloglašenost, koja je privremeno utihnula.

Zbog neprestane potrebe da izjednači seksualnost sa osećanjima, rigorozno je cenzurisan. Napisao je različite članke, između ostalog i traktat “Pornografija i nepristojnost“, pokušavajući da objasni da njegovo delo nije nemoralno već iskreno, te da može da povredi osećanja samo lažnih puritanaca. Kritikovali su ga i napadali, jer nisu razumevali simboliku kojom se koristi, nisu razumevali neprestanu transformaciju njegovih likova, koja se uvek odvija na potsvesnom ili čak nesvesnom nivou, a ne na svesnom i očiglednom. Lorens je zalagao za otvorenost prema onome što je nazivao “mračnim bogovima“ prirode, osećanjima, instiktu i seksualnosti. Smatrao je da samo ponovnim uspostavljenjem veze sa ovim silama, čovek može da se uputi na put mudrosti. 

“ Ponekad je inteligentno biti budala ako hoćeš da postigneš svoj cilj.“ 
(Dejvid Lorens) 

Ni njegove izložbe nisu bolje prolazile. One su često zabranjivane, a slike konfiskovane. 

“Suštinska funkcija umetnosti je moral. Ali strastveni, bezuslovni moral, a ne poučni.“ 
(Dejvid Lorens) 

Nastavio je da piše uprkos lošem zdravlju. Zadnjih meseci napisao je brojne pesme, recenzije i eseje. Preselili su se u Francusku, gde je i umro 2. marta 1930. godine. 

Tek na suđenjima tokom 1960-tih godina u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim američkim državama, roman “Ljubavnik lejdi Četerli“ dobio je dozvolu da se objavi u potpunosti, bez cenzure. Tih godina Dejvid konačno dobija priznanja koja je zasluživao još za života, ali za koja nije bilo spremno društvo u kojem je živeo. Pojedinac koji se nalazi ispred svog vremena, nikada ne dobija za života priznanje koje zaslužuje, ali će na njegovim delima buduće generacije graditi tradiciju, kojom će gušiti nove stvaraoce, koji žele da prošire vidike i pređu nove granice. Zato je čovečanstvo, kao masa, gotovo neprekidno na istom nivou; samo se pojedinci s vremena na vreme uzdižu, skupo plaćajući svoja uverenja. 

“Vidiš, ja nisam mogao da se zavaravam. To većini ljudi polazi za rukom. Oni zauzmu neki stav i prihvate laž. Ja nikada nisam mogao da se zavaravam.“
(Dejvid Lorens) 

Dejvid Lorens će ostati upamćen kao pisac koji se prvi, potpuno otvoreno pozabavio temom muško-ženskih odnosa, istraživao seksualnost, ali i odnos ljudi prema novom, industrijskom dobu, koje melje sve pred sobom u potrazi za profitom. 

“ Nikada ne verujte umetniku. Verujte priči.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dragan Matić

Izvor: vojvodina.cafe

---

---

Priredio: Bora*S

CVEĆE ZLA…

Cveće zla

Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal). Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu.

Pesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“.

Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike … Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“.

Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu.

Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“.

Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”.

Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (Cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi.

Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”.

Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj.

---

Filozofija

Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema.

Ljubav

„Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.”

Brak

„Nesposobna da uguši ljubav, cpkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.”

Umetnik

„Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub… Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.”

„Stil je karakter.”

Užitak

„Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu – i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.”

Politika

„Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija … Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.”

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

---

---

Obožavam te

Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću

Ljubim te sve više što mi bežiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.

---

Francuski književnik Šarl Bodler rođen je na današnji dan 1821. godine.

Šarl Bodler bio je francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.

„Cveće zla“, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno je 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske vec i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika.

O snazi i dometu tog uticaja govore reci pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom. „Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog„, rekao je Artur Rembo.

Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski nacin predstavlja modernog coveka“, govorio je Pol Verlen.

Zbirka „Cveće zla“ nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca, a to je, u svetskim okvirima, najčešće prevodeno i najviše objavljivano poetsko delo.

Izvor:rts.rs/

---

 

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
– drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj šire prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.

---

Biografija Šarla Bodlera

rodjen

9. april 1821

Pariz

Šarl Bodler je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma, pesnik koji je otvorio put ka modernoj književnosti.

Bodler je rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostaje sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.

Već sa 18 godina, Šarl Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti.

Po povratku u Pariz, Šarl Bodler se zaljubljuje u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica. Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo. Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla (Les Fleurs du mal), Bodler je objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim. Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku. Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju.

Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava. Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt.

Najpoznatije pesme iz ove zbirke su Veze i Albatros. Zbirku pesama Cveće zla, Bodler je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Gustav Flober roman ”Gospođa Bovari”.

Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene.

Šarl Bodler je optužen za uvredu verskog i javnog morala, kažnjen je sa 300 funti, a šest pesama iz zbirke proglašeno je zabranjenim (Leta, Nakit…).

Osim poezije i pesama u prozi Splin Pariza (Le Spleen de Paris), Bodler je bio kritičar i esejista. Prevodio je prozu Edgara Alana Poa i objavio dve knjige njegovih priča.

Godine 1859 zdravstveno stanje Bodlera biva ozbiljnije narušeno, uglavnom kao posledica lošeg stila života i kontinuiranog korišćenja opijuma. U isto vreme upada i u finansijske probleme zbog mnogobrojnih dugova, zbog čega 1864 godine odlazi u Belgiju, u nadi da će uspeti da zaradi dovoljno novca, što mu nije pošlo za rukom.

Već 1866 godine doživljava jak moždani udar, nakon čega ostaje paralizovan, te prebačen u jednu parisku bolnicu, u veoma lošem fizičkom i psihičkom stanju. Nakon jenogodišnje agonije, Šarl Bodler je preminuo 31. avgusta 1867 godine u svojoj 46-oj godini.

Mnoga njegova dela objavljena su tek nakon njegove smrti. Šarl Bodler zauzima u francuskoj poeziji mesto prvog pesnika čija je poezija izvršila snažan prodor u druge evropske književnosti i uticala na dalje tokove evropske poezije. U svoje vreme nepravedno zapostavljena, Bodlerova poezija je nekoliko decenija kasnije doživela opšte priznanje, postala je uzor i inspiracija, na njenim temeljima je postavljena poetika simbolizma, najsnažnijeg i najprodornijeg književnog pravca evropske moderne.

Lepota

Cveće zla XVII

Ko san kamena, smrtni! Ja sam puna čari,

a grudi, što svakog zanose na svetu,

stvorene su da bi nadahle poetu

ljubavlju večnijom i nemljom od tvari.

U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;

S labudom belinom snežno srce mi je;

Mrzim pokret koji pomera linije,

nikad se ne smejem i nikad ne plačem.

Pesnici, uz moje oblike goleme,

što ih podsećaju na kipove gorde,

u učenju strogom izgubiće vreme;

Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,

ogledala čista gde sve lepše dajem:

Oči, krupne sa večitim sjajem!

Nakit

Cveće zla XXIa

Znajući moj ukus, draga beše gola:

Imala je samo nakit, čije svojstvo

činjaše da blista, presrećna i hola

ko robinja pala u Mavarsko ropstvo.

Kad se sjaj metala i kamenja spari

pospe se posprdan, živi zveket, u kom

ja uživam ludo, jer volim sve stvari

u kojima svetlost meša se sa zvukom.

Predana voljenju, sa divana, gore

smeškala se meni, prateći provalu

ljubavi, što nalik na duboko more,

dizala se, blago, uz strmu obalu.

Ko ukroćen tigar gledala me, lene

pokrete praveći, menjajući poze

a čednost i pohota, ujedinjene

činile su ljupkim sve metamorfoze.

Butine i ruke, bedra, kao beli

labudovi kada klizeći isplove,

pred mojim su mirnim očima lebdeli,

a trbuh i dojke, grozd loze vinove,

Anđeoski mazne, išle su na mene

da mi smute dušu, ponište joj spokoj,

i da je otrgnu od kristalne stene

gde je samovala u tišini krotkoj.

Spojiše se videh, prvi put tog časa

bedra Antiope* i dečačka bista,

da istaknu kosti karličnog pojasa,

da na tamnoj koži premaz joj zablista!

A kako se lampa gasila, to grumen

vatre kroz sobu je širio snop šara,

sa svakim izdahom bacajući rumen

mlaz krvi na kožu boje ćilibara.

Antiopa – amazonska kraljica

Izvor: poezijanoci.com

---

Priredio: Bora*S

RAZUZDANO PRIKAZIVANJE GOLE KOŽE…

Skandalozni kupaći kostimi…
…za 1898. godinu. Što bi danas bile konzervativnije pidžame, nekada se smatralo „razuzdanim pokazivanjem gole kože“.

Otkrivanje previše kože na plaži oduvek je izazivalo reakcije konzervativnijeg dela stanovništva. Snimak koji je britanski arhivski servis „Pathe“ nedavno objavio prikazuje „skandalozne“ kupaće kostime za 1898. godinu.

Prikazana je grupa devojaka koja stiže na plažu na jugu Velike Britanije, uživa u lepom vremenu i moru u kupaćim kostimima koji bi danas smatrani za konzervativnije pidžame, a tada su opisani kao skandalozni.

Njihovo ponašanje i oblačenje je bilo toliko nemoralno prema tadašnjima standardima da su i lokalne vlasti morale da reaguju.

„Priča se da gradski savet Brajtona razmatra korake da prekine ovo razuzdano prikazivanje gole kože“, navodi se na kraju snimka.
Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________

TRAGOVI PROŠLOSTI…

TAMOiOVDE_____________________________________________

POTRESLE KRALJEVINU SRBIJU I JUGOSLAVIJU: Sedam  najvećih korupcionaških afera u istoriji!

Članovi komisije, „manje važni“, primetili su da je u topovskoj municiji mnogo škarta, što je imalo posebnu težinu s obzirom na činjenicu da su topovi „šnajder-krezo“ 75 mm predstavljali glavno artiljerijsko oruđe naše vojske

 Nikola Pašić Hvaljeni državnik bio je više nego blagonaklon prema sinovljevim gresima, pa ga je u Skupštini branio govoreći: „Šta ćete? Dete, pa vole šećer“

AFERA S MUNICIJOM

1. Od firme „Šnajder-Krezo“, poznate po davanju bonusa svakome kome je to bilo potrebno, Mihailo Rašić i Damjan Vlajić 1908. nabavili su škart topovske granate

Srbija se na početku 20. veka spremala za ratove koji će uslediti deceniju kasnije. Određena su velika sredstva iz državnog zajma za nabavku oružja i municije kod francuskog „Šnajder-Krezoa“, korporacije u rangu „Krupa“, „Škode“ i „Vikersa“. Svi oni imali su razrađene mehanizme prodaje i davanja bonusa kome je bilo potrebno.

Mnogo škarta

Godine 1908, pošto je posao utanačen, Srbija je u Francusku uputila vojnu komisiju da nadgleda isporuku municije i opreme. Njome je rukovodio pukovnik Mihailo Rašić, a za tehničku ispravnost robe bio je odgovoran njegov kolega po činu Damjan Vlajić, načelnik artiljerijskog odeljenja Ministarstva vojnog.

Ubrzo su ostali članovi komisije, „manje važni“, primetili da je u topovskoj municiji mnogo škarta, što je imalo posebnu težinu s obzirom na činjenicu da su topovi „šnajder-krezo“ 75 mm predstavljali glavno artiljerijsko oruđe naše vojske.
O tome je s lica mesta obavešteno Ministarstvo vojno, ali ništa nije preduzimalo.

Verovatno bi tako i ostalo da se Srbija povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine nije opasno približila ratu. Na tajnoj sednici Skupštine jedan poslanik pokrenuo je ovo pitanje, a ministar Stepa Stepanović tri dana kasnije podneo je ostavku. Njegov naslednik odmah je smenio pukovnike Rašića i Vlajića, a skupštinska komisija utvrdila je da je više od polovine čitave porudžbine šrapnela primljeno „protivno tehničkim pogodbama i na sumnjiv način“. Osim toga, Rašić je pristao da nam Francuzi isporuče municiju slabije ubojne moći, što je imalo direktnu posledicu po borbenu gotovost naše artiljerije.

Bez dokaza

Nije bilo konkretnih dokaza da je primio mito, ali drugog objašnjenja za ovo nije bilo.
Pukovnici Rašić i Vlajić uhapšeni su 1910. godine, ali već posle dve nedelje pušteni su da se brane sa slobode. U kasnijem procesu optužbe protiv Vlajića potpuno su odbačene, dok je Rašić oslobođen, uz brojne propuste u sudskom pretresu. Pukovnici su potom penzionisani. Rašić je vraćen u službu i unapređen u čin generala u vreme balkanskih ratova, a pred kraj Prvog svetskog rata postao je šef srpske vojne misije u Francuskoj i kasnije upućen u SAD, da naše iseljenike regrutuje za borbu. Nikola Pašić uzeo ga je u svoju vladu za ministra vojnog.
Danas jedna ulica u Beogradu i jedna u Šapcu nose njegovo ime.

Sumnjiva municija otkrivena tek pred rat

NAPREDAK U SLUŽBI

Mihailo Rašić je vraćen u službu i unapređen u čin generala u vreme balkanskih ratova, a pred kraj rata postao je šef srpske vojne misije u Francuskoj. Nikola Pašić uzeo ga je u svoju vladu za ministra vojnog

AFERA S OPANCIMA

2. Srpski vojnici marširali su i po žegi, blatu i lapavici – gotovo bosi. Polovina ili čak dve trećine obuće isporučene vojsci bilo je neupotrebljivo

Zbog loše obuće stradali mnogi vojnici

Operacije austrougarske vojske protiv Srbije u Prvom svetskom ratu počele su 12. avgusta forsiranjem Drine. Od tada pa do 15. decembra 1914, kad je oslobođen Beograd, srpski vojnici marširali su i po letnjoj žegi, jesenjem blatu i zimskoj lapavici – gotovo bosi! Čak dve trećine opanaka koje su liferanti isporučili vojsci bilo je neupotrebljivo!

Ispitivanje

Dva meseca posle Cerske bitke, u novembru 1914. godine, predsednik Srpske socijaldemokratske partije Triša Keclerović tražio je od Narodne skupštine da obrazuje komisiju i istraži ovaj slučaj, u koji su, osim liferanata, bili uključeni industrijalci iz Niša, braća Milan i Vlada Ilić, i pukovnik Dušan Popović.

Komisija koja je povodom njegovih tvrdnji formirana ustanovila je poražavajuće činjenice: za vojsku su opanci rađeni od „rđave trule kože, često i presovane hartije“; mnogi su bili „kratki, kao za decu“, a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša. Vojsci su ih isporučili Milan i Vlada Ilić.

Za vreme evakuacije Niša oktobra 1915, po odluci Predsedništva Skupštine, uništena je celokupna skupštinska arhiva kako ne bi pala u ruke neprijatelju.

U ličnim beleškama kralja Petra I iz tog vremena, između ostalog, piše:
„U avliji velika hrpa artije, vele, tu su stari računi koji se ne mogu vući. U stvari su to računi da se ne mogu utvrditi zloupotrebe i krađe koje su dotični učinili. Kao i u opančarskoj aferi. Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zatvora jer su ministri i rođaci njihovi umešani.“

Nova nabavka

Narodna skupština nije preduzela ništa ni protiv braće ni protiv odgovornog u vojsci, pukovnika Popovića.

Naprotiv, Vlada Ilić februara 1915. dobio je novu porudžbinu za velike količine vojničkog veša, a Popović je kasnije unapređen u načelnika Ministarstva vojnog.
Vlada Ilić tridesetih godina biće gradonačelnik Beograda, cenjen i hvaljen. Stečeni kapital je umnogostručio, pa je uoči Drugog svetskog rata važio za najbogatijeg Srbina.

„Od svojih para, na svom zemljištu“, zabeleženo je, „otvorio je beogradski zoo- vrt“. Posle oslobođenja vlasti nove Jugoslavije konfiskovale su mu imovinu. Kažu da je umro u stanu jednog rođaka u potpunoj bedi, bez čarapa na nogama. Rehabilitovan je 2009.

ZA LOPOVE NEMA APSA

Kralj Petar: U avliji velika hrpa artije, vele, tu su stari računi koji se ne mogu vući. U stvari su to računi da se ne mogu utvrditi zloupotrebe i krađe koje su dotični učinili. Kao i u opančarskoj aferi. Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zatvora jer su ministri i rođaci njihovi umešani

AFERE S DRAGULJIMA I PLATINOM

3. Rade Pašić, sin predsednika srpske vlade, hapšen je u vreme rata jer je u Parizu kupovao platinu, pa ju je prodavao nemačkim agentima koji su pravili municiju

Rade Pašić

Nikola Pašić glorifikovan je u srpskoj istoriji kao najbolji i najmudriji državnik svih vremena. Činjenica je, međutim, da je i sam bio alav na pare: „Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju (…). Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje (…). Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji“, piše Arčibald Rajs u svom testamentu. Taj i takav, predsednik vlade koja je pozvala Srbiju na sve žrtve u Prvom svetskom ratu, svog sina je, kao „bolesnog od srca“, od ratnih strahota sklonio u Pariz.

Grad svetlosti

U Gradu svetlosti Rade Pašić živeo je na visokoj nozi. Zahvaljujući autoritetu oca, predsednika vlade, saveznice Francuske u ratu, kod jednog juvelira kupio je dragi kamen vredan 350.000 franaka, ostavivši kaparu od samo desetine te sume. Kao garant da će ostatak biti plaćen naveo je adresu srpskog poslanstva u francuskoj prestonici.

Kad ni posle dogovorenog roka dug nije izmirio, uhapšen je, a iz zatvora pušten kad je naše poslanstvo platilo. Poslanik Srbije u Parizu Milenko Vesnić kasnije je tvrdio da je od Pašića tražio da nadoknadi tu sumu, ali da je on odbio. Samo godinu dana kasnije, 1916, Rade Pašić uhapšen je opet – ovoga puta zbog trgovine s neprijateljem. Ustanovljeno je, naime, da je zajedno s Mihajlom Gluščevićem, sekretarom ambasade u Parizu, u zapečaćenim diplomatskim kovčezima švercovao platinu u neutralnu Švajcarsku. Pašić i Gluščević tamo su je prodavali nemačkim agentima! Platina je neprijateljima srpske vojske bila neophodna za avionsku industriju i proizvodnju topovske municije.

Proteran na Krf

Francuzi su mladog Pašića proterali na Krf, a Gluščevića izručili srpskim vlastima. Njemu je suđeno još pre proboja Solunskog fronta, ali je oslobođen, s obrazloženjem „da prema srpskim zakonima nema nikakve krivice sem možda carinske“.

Gluščević se posle rata vratio u Pariz, ali Francuzi mu nisu zaboravili saradnju s Nemcima. Uhapšen je 1919, a od Beograda je zatražena dokumentacija da bi mu oni sudili.

Štaviše, 1923. godine sud u Kraljevini SHS Gluščevića je oslobodio svih optužbi, a zaplenjena platina mu je vraćena!
KO NIJE ZA SEBE, NIJE…

Arčibald Rajs: Pašić je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju (…). Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje (…). Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji

AFERA SA STOKOM

4. Srpska vlada je stoku koju je dobila od Nemačke 1921. na ime odštete prodala Radivoju Hafneru, ortaku Radeta Pašića, i to po nezamislivo niskoj ceni

Novostvorena Kraljevina SHS dobila je 1921. na ime ratne štete od Nemačke stoku za onu koju su srpskim seljacima zaplenili nemački i austrougarski vojnici – 60.000 ovaca i 17.500 goveda. Rade Pašić izdejstvovao je kod ministra poljoprivrede u vladi svog oca da se ne razdeli osiromašenim seljacima i tako obnovi stočni fond, već da se proda konzorcijumu njegovog ortaka Radivoja Hafnera. Hafner je, inače, u Prvom svetskom ratu bio liferant austrougarske vojske.

Dali u bescenje

Tako je Ministarstvo finansija vlade Nikole Pašića ovu stoku, bez naplate carine i bez konkursa, prodalo firmi „Omnium Serb“ po ceni od 45,5 dinara za jednu ovcu i 1.510 dinara za goveče – u vreme kad je cena ovce u Vojvodini bila 200 dinara, a govečeta 3.000!

Štampa, koja je otkrila ovu aferu, pisala je da je Hafner samo od ovog posla kupio 35 palata u Zagrebu. Novinari su izračunali da su Hafner i Pašić zaradili 136 miliona tadašnjih dinara na račun državne kase. Poređenja radi, plata lekara bila je 1.500 dinara, tako da su zaradili oko 60 miliona evra u današnjem novcu! Politika je u tekstu pod naslovom „Afera za aferom“ pisala: „Priređen je jedan nov skandal i došlo je do jedne nove sramote. Oni koji su to priredili naravno da neće ni pocrveneti. Ali zemlja, revoltirana već zemlja, moraće se zapitati: Pa dokle će se ići u bestidnostima i cinizmu? Radilo se u većoj potaji nego ikada do sada. I radilo se brže nego ikada do sada. Radilo se o pljački koja iznosi na milione i koja ima za posledicu da ošteti državni ugled, pa čak i državnu kasu možda za stotine miliona.“

Rade prevarant

Beogradski dnevnik Radeta Pašića objavio je: „Drugi misle on samo daje svoje ime i stavlja u pokret svoje veze, i sve što radi, radi kao od šale. Svaka kompanija koja hoće da ima kakav krupniji posao s državom mora imati za svog člana i g. Radu Pašića – i ovaj ima više prihoda nego stari g. Pašić od svoga imanja. Samo ime g. Pašića, to je jedan ogroman kapital od koga mlađi g. Pašić vuče rentu, koju on upravo pretvara u dinare i franke.“

Kad je 1926. „stari g. Pašić“ umro, sahranjen je na Novom groblju. Velelepni spomenik krasila je bista pokojnika koju je u belom mermeru isklesao Ivan Meštrović. A onda je u Beograd iz Italije svratio kolekcionar koji je želeo da kupi neko delo slavnog vajara. Rade mu je prodao očev spomenik, zbog čega su ga tužile rođene sestre. Sud je nezahvalnom sinu naredio da na spomenik postavi odlivak prodate biste u bronzi. I danas je tamo…

NEVIĐENO BOGATSTVO

Štampa je pisala da je Hafner samo od ovog posla kupio 35 palata u Zagrebu. Novinari su izračunali da su Hafner i Pašić zaradili 136 miliona tadašnjih dinara na račun državne kase. Poređenja radi, plata lekara bila je 1.500 dinara, tako da su zaradili oko 60 miliona evra u današnjem novcu

AFERA SA ČESIMA

5. Po beskrupuloznosti mladom Pašiću bio je ravan jedino Milan Stojadinović, ali ovaj je po državu bio mnogo opasniji jer je zloupotrebljavao javne funkcije

Saradnici Milan Stojadinović i Ante Pavelić

Između dva svetska rata u Srbiji Rade Pašić, sin jedinac Nikole Pašića, svakako je bio upleten u najviše korupcionaških afera. „Kombinacije je završavao“, rečeno jezikom današnje finansijske elite, zahvaljujući svom ocu Nikoli Pašiću, koji je bio više nego blagonaklon prema jedincu.

Goran Antonić, istraživač korupcije, kaže: „Ostalo je zabeleženo da je Nikola Pašić, slušajući teške optužbe protiv sina u Skupštini povodom malverzacija oko šećera, rekao: ‚Ovaj, a šta ćete? Dete, pa vole šećer!‘“

Bogata karijera

Mlađem Pašiću po beskrupuloznosti bio je ravan samo Milan Stojadinović, ali on je po državu bio mnogo opasniji – zloupotrebljavao je funkcije na kojima se nalazio. A bio je na najvišim: tri puta ministar finansija, dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova! Imao je 34 godine kada ga je 1922. Pašić uzeo za ministra finansija, sa zadatkom da stabilizuje dinar. Stojadinović je uspeo u ovome i stekao veliku popularnost.

„Jedino što je Stojadinovića sprečilo da postane veliki državnik bio je nedostatak osećaja za moral“, zapisao je jedan hroničar.
Može onda da se zamisli kakvi su Rade Pašić i Milan Stojadinović bili u paru! Afera „Adamstal“ to je i pokazala…

Umro kao bogataš

Jedno češko preduzeće iz mesta Adamovo (otud ime aferi) pristalo je posle Prvog svetskog rata da obnovi našu železnicu, ali da posao ne bude plaćen unapred, kako se tada radilo, već po završenom poslu.

Posao je obavljen, ali isplatu je ministar Milan Stojadinović mesecima odlagao. Direktoru preduzeća iz Adamova, koji je doputovao u Beograd, sugerisano je da jedino Rade Pašić svojim vezama može da mu pomogne… I jeste: Stojadinović i Pašić podelili su mito, dug je Česima plaćen, ali je češka kruna, dok je Stojadinović otezao sa isplatom, upetostručila svoju vrednost!

Šteta naneta državnom budžetu bila je ravna sumi za 80.000 lekarskih plata. Recimo, oko 50 miliona evra danas!

Kao političara naklonjenog Hitleru, Stojadinovića su Englezi držali u internaciji na Mauricijusu. Posle toga otputovao je u Argentinu, gde je 1954. s poglavnikom NDH Antom Pavelićem potpisao sporazum o razbijanju i podeli Titove Jugoslavije. Milan Stojadinović umro je kao bogat čovek 1961. godine.

LIMUZINA ZA DINAR

Prilikom posete „Mercedesovim“ pogonima Stojadinoviću su saopštili da mu poklanjaju auto. On je to odbio, jer mu je kao visokom funkcioneru bilo zabranjeno da prima poklone, pa je nastalo ubeđivanje, dok ne dođoše na ideju da auto kupi za simboličnu sumu. „Neka bude jedan vaš dinar“, rekao je direktor „Mercedesa“

AFERA S RATNOM ODŠTETOM

6. Zahvaljujući obveznicama za nadoknađivanje ratne štete građanima i preduzećima, radikalski prvaci naglo su počeli da dižu palate po Beogradu

Milan Stojadinović brzo se svrstao među najbogatije Srbe.
Kad se po završetku Prvog svetskog rata mlada Kraljevina SHS prihvatila nadoknađivanja ratne štete građanima i preduzećima, on se našao na pravom mestu – bio je ministar finansija.

Podela obveznica

Pošto država nije imala para da isplati svu procenjenu štetu, 1923. podelila je obveznice. Njih će, saopšteno je, isplaćivati u skladu s prilivom novca od uplata iz poražene Nemačke.

Narod ni onda nije imao veliko poverenje u državu i njene hartije, a nije ni bio vičan berzanskim poslovima, pa je situacija bila idealna za operaciju koju je Stojadinović smislio. Špekulanti su se razmileli po Srbiji šireći glasine da Nemačka obustavlja isplatu ratne štete i da će obveznice propasti. I, naravno, otkupljivali ih od zbunjenih ljudi za desetinu nominalne vrednosti.

Kad je većina obveznica prešla u ruke kruga oko Stojadinovića, on je 1925, kao ministar finansija, odlučio da država počne da ih isplaćuje, što im je odjednom podiglo vrednost za 15 puta!

Krug upućenih u ovu mahinaciju predstavljali su ministri i prvaci Stojadinovićeve Narodne radikalne stranke. Oni u ovome čak nisu videli ništa sporno.

Svi pošteni

Ministar prosvete Miša Trifunović u Skupštini je ovako odgovorio na primedbu opozicije da su radikalski prvaci naglo počeli da dižu palate po Beogradu:

„Palatu u Beogradu zaradio sam pošteno. Na jednoj sednici vlade Milan Stojadinović referisao je da će bonovi ratne štete uskoro početi da rastu jer će državna kasa početi da ih isplaćuje. Tom prilikom preporučio nam je da ih kupujemo pre nego što cena počne da skače… Požalih se Milanu da nemam novca za kupovinu bonova, i on otvori meni i još nekim članovima vlade kredit u Jadransko-podunavskoj banci. Tako sam kupio bonove po 30 dinara. Posle mesec dana njihova vrednost je počela da skače. Ja se tada uplaših neke berzanske igre i prodah bonove. Moj osnovni kapital tako se upetostručio. Tada sam isplatio banci i zaradio kuću.“

Ilustrativan je i ovaj primer. Prilikom posete „Mercedesovim“ pogonima Stojadinoviću su saopštili da mu poklanjaju auto. On je to odbio, jer mu je kao visokom funkcioneru bilo zabranjeno da prima poklone, pa je nastalo ubeđivanje, dok ne dođoše na ideju da auto kupi za simboličnu sumu. „Neka bude jedan vaš dinar“, rekao je direktor „Mercedesa“. Svedoci su u Beogradu pričali da je naš predsednik vlade izvukao iz džepa dvodinarku i pružio je direktoru. „Šta sad da radimo, nemam da vam vratim sitno“, našalio se ovaj.
„Ništa ne mari. Dajte još jedan za kusur…“, uzvratio je Stojadinović ozbiljno.

BEZ GRANICA

„Jedino što je Milana Stojadinovića sprečilo da postane veliki srpski državnik bio je nedostatak osećaja za moral“, zapisao je jedan hroničar

BROJNOST IH ŠTITILA

Glasanjem poslanika Narodne radikalne stranke, koja je imala većinu i koja nije htela da njen istaknuti član ode u zatvor, postupak protiv Markovića je obustavljen. On je posle toga još tri puta bio ministar pravde

AFERA MINISTRA PRAVDE

7. Prvi ministar Kraljevine SHS koji je zbog korupcije bio saslušavan u Skupštini i na kraju napustio vladu bio je ministar pravde Lazar Marković

Prvi ministar Kraljevine SHS koji je zbog korupcije bio saslušavan u Skupštini i na kraju napustio vladu bio je ministar pravde Lazar Marković – od 1921. do 1923. godine.
Opet su u pitanju bile zloupotrebe sa isplatom ratne odštete, što je u neku ruku i razumljivo jer su se u prvim godinama po završetku Prvog svetskog rata tu vrtele najveće pare.

Mehanizam pljačke bio je prost: još od kraja 19. veka u Vučju kod Leskovca postojalo je preduzeće za proizvodnju gajtana i tkanina ortaka Ilića, Petrovića i Dimitrija Teokarovića. U ratu su im Bugari spalili jedan pogon, pa su ortaci, u skladu sa zakonom, u oktobru 1922. uputili molbu ministru pravde Lazaru Markoviću za izdavanje uverenja o nadoknadi za ratnu štetu. Nepunih mesec dana kasnije to uverenje je izdato – ali samo na ime Slavka Teokarovića, jednog od Dimitrijevih sinova i ministrovog prijatelja.

Obeštećenje

Ministarstvo je odredilo obeštećenje od 8.222.700 dinara, ali ministar pravde naložio je Upravi za ratnu odštetu da se njegovom prijatelju odobri nabavka mašina u iznosu od milion zlatnih maraka, kako je objavio dnevnik Politika u februaru 1924. godine.

Paritet između zlatne marke i dinara tada još nije bio određen, pa ga je ministar Marković odredio sam, otprilike, i tako zapravo bar udvostručio, ako ne i utrostručio, iznos dodeljen Teokaroviću, pošto je nezvanično jedna zlatna marka vredela 18 dinara.

Tim parama su sinovi Dimitrija Teokarovića – Vlada, Laza i Slavko – osnovali u Paraćinu fabriku vunenih tkanina, kao i fabriku za preradu finog prediva, a deo mašina dolazio je iz kontingenta ratne odštete.

Izigrani ortaci

Izigrani ortaci Ilić i Petrović tražili su pravdu u Ministarstvu, pa se onda obratili novinarima. Zatim je došlo i do dvodnevne rasprave u Skupštini.

Isplivalo je da ministar Marković lično u novoj fabrici u Paraćinu ima znatan udeo u vlasništvu. Osim toga, obelodanjeno je da je Slavko Teokarović u međuvremenu uplatio u Bosanskoj banci 96.000 dinara kao kauciju za dva luksuzna stana u zgradi Akademije nauka u Beogradu. Stanovi su za ono vreme bili ultramoderni i veoma skupi, i bili su iznajmljeni na ime Teokarovića i Markovića, s tim što je Slavko Teokarović bivšem ministru uplaćivao mesečnu rentu od 20.000 dinara.

Glasanjem poslanika Narodne radikalne stranke, koja je imala većinu i koja nije htela da njen istaknuti član ode u zatvor, postupak je obustavljen. Marković je posle toga još tri puta bio ministar pravde.

Piše: Mihajlo M. Popović
Izvor:kurir-info.rs /srpskaistorija.wordpress.com/

---

---

POBEĆI NEGDE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

Jedan od mogućih razloga za bekstvo iz štale ovog  pametnog lepotana, može biti, da je pročitao vest (u prilogu) o događajima u jednom švedskom Zoo vrtu.

Konj jednostavno više nije želeo da bude zatočen u štali, pa je preduzeo konkretne radnje na putu ka slobodi. Prepreke u vidu nekoliko brava nisu predstavljale naročit problem.

No, pored preduzimljivosti i veštine, moj je junak demonstrirao i neverovatnu solidarnost (šta to beše, čoveče?).

Pre nego je sam „otišao u slobodu“, otključao je i vrata  svojih prijatelja.

Bora*S

---

 izvor:You Tube

---

ZAPOSLENI U ŠVEDSKOM ZOOLOŠKOM VRTU POJELI NA ZABAVI DVE DIVLJE ŽIVOTINJE

Direktori zoološkog vrta u Švedskoj, optuženi su da su ispekli i poslužili dve životinje iz vrta na zabavi za zaposlene koju su organizovali. Razlog za ovaj „meni“ je, navodno, finansijske prirode.

Direktori zoološkog vrta „Parken“ u Eskiltunu, zapadno od Stokholma, odlučili su da na meni zabave zaposlenih stave dve divlje životinje iz svog vrta. Razlog za ovaj skandalozni čin je, navodno, finansijske prirode, piše „The Daily Mail“, jer više nisu mogli da priušte da ih drže.

Jedan od radnika ovog zoološkog vrta izjavio je da je video kako njegove kolege kasape životinje, ali nije mu bilo ni na kraj pameti da će ih služiti nekoliko sati kasnije na zabavi.

– Sve je bilo u redu sa mesom i svi smo mislili da je potpuno normalno da ga pojedemo – izjavio je jedan od radnika.

Direktor vrta, Torbjorn Bergaval porekao je ove optužbe rekavši da neko namerno pokušava da zoološkom vrtu stvori loš ugled, jer ovo nije prvi put da se „Parken“ našao na naslovnicama.

Prošle godine, osoblje je optuženo za uzimanje novca od posetilaca za očuvanje ugroženih vrsta, dok su u stvari, taj novac koristili za isplaćivanje dnevnica. Takođe su postojale sumnje da su namerno uspavali dva kuguara, koji su ugrožena vrsta, da bi napravili mesta za neke „spektakularnije“ životinje, prenosi „24 sata„.

Zoološki vrt je kasnije tvrdio da su kuguari uginuli zbog zdravstvenih razloga. 

  izvor:www.nadlanu.com

---

priredio: Bora*S