SAMOPRIHVATANJE NASUPROT SAMOPOŠTOVANJU…

 

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da li je bolje prihvatati sebe ili poštovati sebe? Da li su ta dva stava međusobno oprečna? Najzad, da li je zaista bitno baviti se rečima ili to ukazuje na sitničavost psihologa i psihoterapeuta?

Neretko čujem da se neke stvari, ideje, pojmovi i situacije podrazumevaju. Uglavnom nisam zadovoljna idejom da se toliko dobro s nekim razumem da ne moramo popričati o čemu se zapravo radi. Jezik i govor nam i služe da bismo poboljšali međusobno razumevanje i saodnošenje.

 S druge strane, ima pojmova koji su naizgled slični, međutim, ako su nedovoljno objašnjeni, mogu stvarati konfuziju. Možda je najmanje bitno što Vas sagovornik neće razumeti u datoj situaciji. Opasnost leži u onim pojmovima koje Vi sami podrazumevate, a nedovoljno razumete, u idejama koje se nalaze u Vašem predsvesnom, koje su automatizovane, koje gotovo nikada ne preispitujete, a koje, nažalost, mogu direktno uticati na stvaranje nezdravih osećanja i nefunkcionalnih vidova ponašanja.

U ne tako davnoj prošlosti je samopoštovanje bilo visoko vrednovan pojam. Kada osoba poljuljanog samopoštovanja ili jakog osećaja niže vrednosti započne psihoterapijski tretman, u saradnji s terapeutom postavi ciljeve kako da, kroz tehnike i razgovor, analizu i tumačenje, podigne sopstveno samopoštovanje na odgovarajući nivo. Kako da prevaziđe osećaj manje vrednosti, kako da sebe osmisli kao vrednu osobu i kako da se poštuje.

Danas, nakon mnogobrojnih istraživanja u psihoterapiji, nakon razvoja psihološke misli koja ide u korak s novim vremenom, sve se više sumnja da je ideja o visokom samopoštovanju korisna.

Naravno, to ne znači da valja negovati osećaj manje vrednosti, potčinjenosti, hroničnog stida, niti da ništa ne treba preduzimati kako bi se psihički problemi pojedinaca rešili. Međutim, vreme je pokazalo da je koncept samopoštovanja povezan s nezdravim narcizmom, dok je koncept samoprihvatanja povezan sa zdravim samoljubljem.

 Samopoštovanje i nezdrav narcizam

Samopoštovanje je usko povezano s konceptom vrednosti, više ili niže.Osoba visokog samopoštovanja veruje da više vredi od neke druge osobe s kojom se u datom trenutku poredi. U stanju je da iz vida gubi celovitu sliku i oslanja se na pojedine aspekte svoje/tuđe ličnosti. Rekla bi, „više vredim od kolege, jer sam dobila pohvalu od nadređenog“, „više vredim od koleginice, jer sam završila bolji fakultet“, „više vredim od drugarice, jer bolje donosim životno važne odluke“. S druge strane, poredeći se s drugima, takva osoba bi sigurno naišla i na pojedince koji su u nekim aspektima života, prema njenim merilima, ostvarili veće uspehe i bolje rezultate. Tada bi se javio osećaj manje vrednosti kao produkt poređenja sa izolovanim aspektima ili postignućima osoba koje su u fokusu pažnje. Osoba bi mogla reći „kolega i ja smo se zaposlili u isto vreme, on je napredovao, a ja sam i dalje na istoj poziciji, to sigurno znači da ne vredim dovoljno/da nisam dovoljno pametna/sposobna/prodorna/da mu nisam dorasla….nakon misli koje se kreću ovim tokom neretko dolazi do ozlojeđenosti, besa, potištenosti, depresivnosti, mišljenja da ništa nije u našoj moći i, najzad, „cementiranja“ osećaja manje vrednosti. Budući da niko ne voli da se oseća manje vredno, nakon takvih misli i bujice nezdravih osećanja slede različiti manevri u ponašanju koji služe poništavanju negativnih osećanja. Nažalost, ti manevri su uglavnom jednako štetni koliko i sam koncept više ili manje vrednosti.

Nastavite sa čitanjem