GORKI TALOG ISKUSTVA…

15. oktobra u Parizu je umro  Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu.

 Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)

---

PODMUKLO DEJSTVO BIOGRAFIJE

„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima.“ (Gorki talog iskustva, str. 182)

1935, 22. februara u Subotici rođen Danilo Kiš, od oca Eduarda Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), mađarskog Jevrejina i majke Milice (rođene Dragićević), Crnogorke – kao njihovo drugo dete (prvo je kći Danica rođena 1932).

Venčana fotografija Kišovih roditelja

„U tom su se gradu [Subotici], dakle, zbile dve krucijalne činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme.“ (Skladište, 325)

„Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća, katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.“ (Gorki talog iskustva, 243)

Danilo Kiš, Subotica, Vrbica 1937.

1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad. „Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi na nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera.“ (Gorki talog iskustva, 184)

„… reci, da li sam sve to izmislio? (Cveće i mirise.)“ (Rani jadi, 32)

1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kršten po pravoslavnom obredu u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj. „…sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama…“ (Gorki talog iskustva, 185)

Poseta ocu u kovinskoj bolnici. „Imao je povremene napade neuroze straha – dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje 1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom jasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene […] kada je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže čvor na lastišu.“ (Gorki talog iskustva, 196)

1941. Počinje rat. „… ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41. godine počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom ‘Bolje rat nego pakt’ (tu zagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama.“ (Gorki talog iskustva, 188)

1942. Januar: novosadski „hladni dani“; ubijene su stotine vojvođanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj 21. „Te idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo: iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mora sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se ređale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori.“ (Gorki talog iskustva, 185)

Sa sestrom Danicom

Mađarski vojnici odvode i Eduarda Kiša. „Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama ‘tako da naslov bude jasno vidljiv’. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje.

U jednom montažnom postupku – kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea – mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs.“ (Gorki talog iskustva, 194). Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ (Gorki talog iskustva, 202)

U Vojvodini traju progoni Jevreja. „… kako je zakon predviđao da u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kći majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu veću i jednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je, sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no osim toga dana, na ‘generalnoj probi’, nisam je više nikada stavio.“ (Gorki talog iskustva, 186)

„S proleća četrdeset i druge moj je otac rešio da nas nauči mađarski… Sumorno dvorište, otvoreni prozori sa jarkocrvenim geranijumima u bobičastim emajliranim loncima. Moja sestra i ja sedimo na niskoj drvenoj klupi, otac naspram nas u škripavoj pletenoj fotelji od trske. Odjednom podiže glavu uvis, jer mu je, valjda, pala pahulja snega na stranicu knjige: Hull a ho, kaže. Ponovite: Hull a ho. To vam znači, kaže on: Pada sneg. Ta će meteorološka rečenica, koju sam prvu naučio na mađarskom, stajati nad mojim panonskim detinjstvom kao moto nad kakvom baladom.“ (Skladište, 388)

Danilo Kiš, Mađarska 1943.

Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku, u rodni kraj Eduarda Kiša. „Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2×2, i manji 2×1. Prvi se naziva ‘spavaćom sobom’ a drugi ‘kuhinjom’. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj boji rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.)“ (A i B; Skladište, 301)

Eduard M. Kiš

1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinom svojih rođaka) u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic iz kojeg se neće vratiti. „Ja ga do dana današnjeg vidim kako se penje u kola, fijakere, vozove, tramvaje. […] Ili pri našoj poslednjoj poseti, godine hiljadu devetsto četrdeset i četvrte u Zalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle će otići, nestati zauvek“ (Gorki talog iskustva, 188)

Eduard Kiš bio je viši inspektor državnih železnica, pisac „Konduktera“ – jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja i patio je od neuroze straha. „Koračao je poljima, zamišljen, zamahujući visoko štapom, gazio je mesečarski, idući za svojom zvezdom, koja bi se u suncokretima sasvim izgubila, i on bi je pronašao tek na kraju njive – na svom crnom zamašćenom geroku.“ (Bašta, pepeo, 126)

Danilo Kiš piše svoje prve pesme. „Prva pesma koju sam napisao – imao sam tada devet godina – imala je kao temu glad…, dok je druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Eto, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela.“ (Gorki talog iskustva, 245)

Danilo Kiš, Cetinje 1947.

1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom i Danilom, posredstvom Crvenog krsta repatrirana na Cetinje, kod svog brata, Rista Dragićevića, poznatog istoričara i komentatora Njegoša. „Njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni i enciklopedije, biti za mene izvorom bodlerovskih sanjarija; La Petit Larousse illustre, izdanje iz 1923, sa svojim estampama i planches u boji, ‘je seme a tout vent’, posejaće u meni seme opasne radoznalosti.“ (Gorki talog iskustva, 192)

„U svakom slučaju bolest moje ‘uznemirujuće različitosti’ nije me napuštala. Trebalo je prvo ponovo da naučim maternji jezik, srpskohrvatski, jezik na kome pišem. I da me moji školski drugovi prihvate, u čemu sam uspeo zahvaljujući herojskim delima sasvim u duhu crnogorske tradicije: tukao sam se pesnicima s najjačim iz razreda. To je bilo oslobađanje besa koji sam dugo gomilao i potiskivao. Jevrejsko dete u Mađarskoj za vreme rata tukli su i najslabiji.“ (Gorki talog iskustva, 204)

Milica Kiš

1951. Umrla Milica Kiš. „… posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“ (Gorki talog iskustva, 275)

1953. U časopisu Omladinski pokret objavljena prva Kišova pesma Oproštaj s majkom. „U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe; spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat.“ („Izvod iz knjige rođenih“, Mansarda, 112)

1954. Završava srednju školu na Cetinju.

Danilo Kiš, Cetinje 1953.

„Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“ (Gorki talog iskustva, 9)

Danilo Kiš, Beograd 1956.

Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. „Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u ‘Tri šešira’, u ‘Prešernovu klet’, i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi. Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivrečne. ‘Kako ste uspeli, gospodine Tin, da opstanete uprkos boemiji, da toliko naučite, dok su oni koji su s vama pili, manje ili više svi potonuli?’ Pisac je odgovorio: ‘Ja sam noću pio, a danju radio.’

Eto, u toj se anegdoti krije ta čarobna formula koju sam čuvao za sebe i koje sam se držao. Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!“ (Gorki talog iskustva, 11)

1957. Postaje član redakcije „Vidika“ u čijem uredništvu ostaje do aprila 1960.

1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na katedri za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti. „Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao – mlad provincijalni pesnik… – Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. […] Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski…“ (Varia, 496).

1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz. „Tako, reči prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svesti kao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve ‘prirodne granice’, nikakve barijere između planina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. ‘Nebo nema otadžbine.’ Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet u Pariz“, Varia, 535).

Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut’) već nekoliko noćnih sati i nostalgično pripaljujem svoju gorku ‘Zetu’ na plamenu sveće. […] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravo obreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj Luci Spasa. Sedim i pokušava da se setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajući Baudelairea, Prousta, Mallarmea, Verlainea.“ (Varia, 223-224). Piše romane Mansarda i Psalam 44.

1960 Završava poslediplomske studije odbranom rada „O nekim odlikama ruskog i francuskog simbolizma“.

1961. Na odsluženju vojnog roka (mart 1961-mart 1962) u Bileći i Delnicama.

1962. U izdanju beogradskog „Kosmosa“ objavljena prva dva Kišova romana: Mansarda (satirična poema) i Psalam 44.

Neobjavljeno rešenje za korice  prvog izdanja knjige Mansarda/Psalam 44 (Leonid Šejka)

„Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva knjiga Mansarda koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od te groznice i taj gorki ukus što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokusaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.“ (Gorki talog iskustva , 12)

„O, Mansarda je ‘poema’, i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali… Putovanje u Mansardi je ‘putovanje oko moje sobe’.“ (Skladište, 328)

Beograd, 1955.

„Taj sam svoj kratki roman [Psalam 44] napisao za nepunih mesec dana, u svojoj dvadeset i petoj godini, za konkurs Saveza jevrejskih opština u Beogradu. […] Roman sam pisao na osnovu jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom posećuje logor gde im se poslednjih dana rata rodilo dete), tako da sam tu pomalo neobičnu intrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu. Slabost te moje mladalačke knjige nije međutim toliko sama ta intriga, odveć jaka, odveć patetična, koliko jedno fatalno odsustvo ironične distance – element koji će kasnije postati sastavnim delom mog književnog prosedea.“ (Gorki talog iskustva, 198)

„[…] u okviru mog ‘opusa’ ta knjiga [Psalam 44] ima određenu funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednom traganju i sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana – Mansarda i Psalam 44, štampana svojedobno tako, u jednom tomu, sasvim različita, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o dvema linijama koje će ići naporedo kroz sve moje buduće knjige: metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, ‘dokumentarne’ rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojim kasnijim knjigama često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti.“ (Gorki talog iskustva, 199)

Ženi se Mirjanom Miočinović

Danilo Kiš, Strazbur 1964.

1962-1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik. Tu, u tom alzaškom gradu u koji su možda zalazili i njegovi daleki preci po ocu, piše roman Bašta, pepeo. „Na osnovu aluzija u pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani. Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine strane.“ (Gorki talog iskustva, 193).

Prevodi Lotreamona, Verlena, Kenove Stilske vežbe, rediguje svoje rane prevode pesama Endre Adija. „Adi me je kastrirao. Kao pesnika. Kada mi je bilo dvadeset godina bio sam zaljubljen kao svaki drugi blesavi mladić i počeo sam pisati pesme. […] U Adijevoj lirici našao sam po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje. Pomislio sam čemu onda da pišem? Zato sam ga radije prevodio. Preko njega sam doživeo patnju, ljubav, razne faze života i smrti. Zahvalan sam samo Bogu što sam mogao da ga sretnem i što od mene nije postao jedan loš pesnik. Mnogi prozni pisci se oprobavaju i u lirici, ali od takvih pokušaja uglavnom nastaju samo nedozreli izdanci. Adi me je sačuvao od toga.“ (Gorki talog iskustva, 251-252).

1963. Tokom selidbe izgubljeno pismo Eduarda Kiša, pismo koje će u Peščaniku postati „Veliko zaveštanje“. „U vreme kad sam pisao roman Bašta, pepeo negde između šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinu prćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1964. Objavljen roman Bašta, pepeo. „U toj knjizi imao sam problem kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalne stvari o manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva. Pisanje ih je moglo spasiti dajući im malo ironije. Morao sam pronaći kako da izrazim neke od veoma okrutnih događaja koji su imali takav uticaj na ovu porodicu, da ne budu puni patosa. Ukratko, u toj mešavini morao sam da merim so, biber i šećer. Pokušao sam razoriti lirsku čaroliju time sto sam u baštu smestio velike komade metalnih otpadaka, kakva je i ta šivaća mašina. Ili taj dugačak spisak imenica iz leksikona, koji treba da uništi miris bilja u jednom delu knjige.“ (Gorki talog iskustva, 213)

Dovršava zbirku pripovedaka Rani jadi na čije će izlaženje čekati četiri godine. Dve godine radi honorarno kao dramaturg Ateljea 212. „U dvorištu Ateljea 212, kao da gledaš iza kulisa s one strane rampe, tj. s ove glumačke, intendantske, šaptačke, tehničke, u tom dvorištu, između sivih oronulih zidina, neki kamion sa inostranom registracijom, neki od onih što su dovukli odnekud iz sveta kartonske dekoracije, kartonske šume i oblake, maske od pepier-machea, prašnjave kostime od lažne svile, sa lažnim ukrasima, od lažnog nakita i lažnog zlata, kamion nalik na čergarska kola, s kojeg skidaju binski radnici svu tu besmislenu dekoraciju, odsutno, nezainteresovano, kao što se vrši svaka radnja čiji smisao čovek ne shvata, kao što se rukuje svakim predmetom koji ima značenje apsurda, to jest koji nema nikakvo značenje za onoga koji njime rukuje, nego mu naprotiv, sve to izgleda ne samo apsurdnim, sva ta starudija, nego mu sve to liči još i na neku veliku i skupu lakrdiju, koja nije zavredela ni pet para, jer binski radnik ne može da shvati, kao što ne može da shvati ni malograđanin, stvari umetničke izvan utilitarnog konteksta; jer on, iz aspekta svoje bedne mesečne plate i svog kuburenja, ne može (s pravom) da razume zašto se sva ta starudija dovlači iz Španije, iz Rumunije, iz Rusije, iz Južne Amerike, sve te daščurine, taj papier-mache, ti kartonski oblaci, ti tridenti od pozlaćenog kartona, te plave i crvene i zelene perike, to okrzano posuđe iz kojeg ni njegov pas ne bi jeo, te plastične kante koje se na uglu mogu kupiti za pet-šest hiljada (starih) dinara, taj rasklimatani nameštaj od najobičnije daske koji on ne bi ni u šupi držao, te krpe, ta okrzana štukatura, rasklimane fotelje koje se bacaju u pristojnom svetu na otpad, napukli bubnjevi, ulubljeni tromboni, svećnjaci od lima sa dogorelim svećama, ludačke košulje, lanci, konopci, šnurovi, raštimovane gitare, oljuštene klupe, tronošci, venci luka od plastike, plastično voće, čamci bez dna, vesla, natpisi, oklopi od kartona, halebarde, sablje, arkebuzi, drvene puške kakvim se danas više ne igraju ni najsiromašnija deca, ogromne lutke od krpe nevešto skrojene, jedva nalik na ljudska bića…

Danilo Kiš ispred Ateljea 212, Bitef 1969.

Jer taj binski radnik će odstajati negde u bifeu, (negde u bifeu za binske radnike i ‘tehniku’) i neće videti da sve to, sva ta starudija, sva ta besmislica što je doplovila brodom iz Južne Amerike, ili džambo-džetom, ili na kamionima iz Španije i Rumunije, da svi ti naizgled besmisleni rekviziti postaju u jednom času (mogu postati) nekom vrstom čarolije, umetničkim i moralnim čudom, da će te drvene puške zapucati, da će te halebarde odsecati glave kraljeva ili pravednika, da će taj čergarski rekvizitarij naterati ljudima suze na oči, ili izazvati smeh, provalu smeha, radost ili sažaljenje, jednom rečju ono što se od Aristotela do danas zove katarza (katharsis) i zbog čega se sva ova drvenarija dovlači preko Okeana, jer to, ipak, ima nekog smisla, nekog višeg smisla, hoću da kažem.“ (Skladište, 161)

1967. Pronađeno „Veliko zaveštanje“. „Kada je, kao nekim čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeo sam da ga čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je već, tokom godina, počelo da zadobija patinu nerealnog i eho mitskog.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1968. Objavljena zbirka priča Rani jadi (za decu i osetljive). U izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, u tu zbirku uvrstio i priču „Eolska harfa“.

„Veliko zaveštanje“ i poslednje poglavlje Peščanika – „Pismo ili Sadržaj“

1972. Objavljen roman Peščanik, treća knjiga iz „porodičnog ciklusa“. „Peščanik je, čini mi se, savršen kao ‘techne’, u njemu nema pukotine; Peščanik je ceo jedna pukotina, a ta pukotina jesu ‘tesna vrata’ kroz koja se ulazi u tu knjigu, ta pukotina je njena ‘savršenost’, njena zatvorenost, njena neaktuelnost, njena hibridnost. I sama reč Peščanik u svim svojim značenjima jeste zapravo metafora za pukotinu, peščanik kao stena od peska jeste proizvod geoloških potresa i napuklina, peščanik kao klepsidra jeste pukotina kroz koju protiče pesak-vreme; Peščanik je slika jednog napuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklog tvorca. Peščanik je savršena ‘pukotina’!“ (Gorki talog iskustva, 39)

„Tačno je samo to da se ove tri pomenute knjige , – Rani jadi – Bašta, pepeo – Peščanik, u ovom i ovakvom redosledu, s jedne strane možda dopunjuju, te bi mogle stajati tako poređane kao neki svojevrstan bildungsroman u dvostrukoj funkciji, jer se u njima odslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju:

Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“ (Gorki talog iskustva, 52)

„…To su tri komponente autobiografskog ciklusa koje zovem ‘Porodičnim cirkusom’. Jednog dana bih voleo da pod ovim opštim naslovom objavim ove knjige jer one manje ili vise sadrže iste događaje i imaju isti središnji lik, oca, posmatranog sa tri tačke gledišta.“ (Gorki talog iskustva, 215). Avgusta 1989. godine Galimar je prvi ispunio ovu piščevu zelju: La cirque de famille objavljen je u ediciji L’Imaginaire.

Objavljena knjiga eseja Po-etika.

1973. 

      Danilo Kiš, Beograd 1973.

      1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Peščanik koju će nekoliko godina kasnije vratiti. „Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija.“ (Gorki talog iskustva, 30)

1973-1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidoviča. „Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te ‘uzorne priče’.“ (Gorki talog iskustva, 207).

1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.

1975. Objavljena zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča (sedam poglavlja jedne zajedničke povesti). „…ono što je za mene važno, jeste da nisam tražio, i pored polemičke iskre koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedim, raspravljam, ili da prenesem ideološku poruku. Inače bih pisao eseje ili članke po novinama. Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.“ (Gorki talog iskustva, 207)

„Čitalac voli da mu se kaže sve, ali u toj knjizi ja sam se malo poigravao, otkrivao sam mu neke stvari, a istovremeno sam ga i obmanjivao. Iako čovek mora biti oprezan, jer ja verovatno najviše obmanjujem čitaoca kada izgleda da priznajem nešto i kada nudim mogućnost za razrešenje problema. Ima pravih i lažnih dokumenata, i čovek nikada ne zna koji je pravi, a koji je lažan. Cilj svakog pisca je da ubedi svog čitaoca kako se dogodilo sve o čemu on govori, da je to istina, ali u književnosti nema istine. Sve je to moja lična istina, onako kako ja vidim događaje u knjigama i dokumentima, kako sam ja usvojio taj svet, kako sam ga ispljunuo.“ (Gorki talog iskustva, 216)

Dodela nagrade „Ivan Goran Kovačić“

U jesen počinje „neviđena hajka“ oko Danila Kiša i knjige Grobnica za Borisa Davidoviča. „Nemojmo se zavaravati! Polemika oko Grobnice za Borisa Davidoviča bila je u prvom redu politička. Ko je stajao iza svega toga, tek sad možemo videti, mada sam ja, naravno, od samog početka znao odakle duva Košava.“ (Gorki talog iskustva, 270)

1977. Nagrada „Ivan Goran Kovačić“ za knjigu Grobnica za Borisa Davidoviča.

1978. Objavljena polemička knjiga Čas anatomije; u toj knjizi Kiš je izložio književnoteorijske postavke na kojima počiva Grobnica za Borisa Davidoviča i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih), superiorno (kako je tvrdila većina kritičara) odbacio napade na sebe i svoju knjigu.

1979. Nagrada Železare Sisak za knjigu Čas anatomije.

Danilo Kiš, Pariz, 1980.

Od oktobra živi u Parizu u „izabranom izgnanstvu“ (Gorki talog iskustva, 178) kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom značenju te reči“ (Gorki talog iskustva, 161). Do 1983. predaje srpskohrvatski jezik i književnost u Lilu. „U petak sam otputovao u Lil, na časove. Imao sam desetak studenata; predavao sam im ‘jedan od idioma iz velike porodice slovenskih jezika, koji su ruski i poljski…’ Pokušao sam da iskoristim bučan ulazak gospođe Jursenar u Akademiju da ih uputim u srpske narodne pesme, koje je gospođa Jursenar cenila, o čemu svedoče njene Istočnjačke priče. Nisu čitali Margaret Jursenar. Onda sam pokušao sa ljubavnim pesmama. Sonet. Nisu znali šta je sonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisu znali šta je aleksandrinac. (Bez sumnje neka buržoaska smicalica.) Prešao sam na palatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda, zainteresovalo. Sve su beležili u sveske. Tako sam u vozu morao da učim palatalizaciju i jotovanje.“ (Skladište, 238).

„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu ‘angažovanost’, njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami…; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu ‘veru u progres’, njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe […].“ (Homo poeticus, 177-178).

1980. Nagrada Grand aigle d’or de la ville de Nice za celokupan književni rad. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1981. Rastaje se sa Mirjanom Miočinović. Od tada do kraja života sa Pascale Delpech.

1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. „To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“ (Gorki talog iskustva, 132)

Danilo Kiš, Pariz, 1981.

„Način na koji opisujem namere onih koji su napisali tu ‘enciklopediju mrtvih’ isto tako pokazuje moj spisateljski ideal. Uzeti sitne podatke iz života i raditi tako da to postane mitska, večna knjiga, otkriti ispod malog broja reči neizmernu i skrivenu realnost… Ta alegorična dimenzija ponekad mi se čini tako vidljivom… Međutim, skoro niko je nije zapazio…“ (Gorki talog iskustva, 238)

„Hteo sam da pokažem kako, u vrlo različitim epohama, postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.“ (Gorki talog iskustva, 209)

1984. Dobija Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. „Ta nagrada me, najblaže rečeno raduje, jer je doživljavam kao priznanje koje posredno daje sam Andrić. Činjenica što nosi ime Ive Andrića jeste za mene ugodna i prijatna. To je sve što bih o tome mogao reći. Bojim se da bi svaki drugi razgovor na temu nagrada mogao biti neugodan, meni zapravo već i jeste neugodan.“ (Život, literatura, 176)

Žak Lang uručuje Kišu orden Viteza umetnosti i književnosti

1986. Dobija nagradu „Skender Kulenović“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“. „Čoveku je prijatnije da dobije nagradu, nego pogrdu. Mada ja imam jedan princip koji sam formulisao u Savetima mladom piscu – primaj nagrade sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zaslužiš – i mislim da sam se do sada dosledno držao toga i prema nagradama imam čistu savest.“ (Gorki talog iskustva, 154)

Započinje rad na knjizi Život, literatura (A Central European Encounter, Confidential Talk with Gabi Gleichmann). „Sa švedskim kritičarem i novinarom Gabijem Glajšmanom pišem knjigu koja se zove Život, literatura […] iskoristio bih tu priliku da napravim jednu, da nazovemo tako, knjigu proza, proznih fragmenata, u koju bi ušle one teme koje iz raznoraznih razloga nisu obuhvaćene mojim autobiografskim triptihom. Jer, ne znam iz kojih razloga, najčešće valjda iz estetskih, a katkad iz psiholoških, mnogi sižei, mnogi doživljaji nisu uspeli da se uklope u te prozne celine. I s obzirom na to da verujem, ili sam čak sasvim siguran, da memoare neću nikada napisati. To valjda ne spada u posao pisca da piše memoare, to mi nešto više liči na političare i javne ličnosti druge vrste. Dakle, iskoristiću ovu priliku pisanja te knjige intervjua, kao priliku da odgovorima dopunim, da doista kažem one stvari koje nikada nisu doživele milost uobličenja i koje verovatno ne bi nigde mogle da se pojave ako ih ovde i ovom prilikom ne iskoristim. To su one teme koje neće postati i ne mogu postati više nikad ni priča, ni roman, ali nadam se da imaju konzistentnost autentičnog proznog rada. “ (Gorki talog iskustva, 158-159).

U oktobru učestvuje na 48. međunarodnom kongresu PEN-a u Njujorku. Prvi vidljivi znaci bolesti koju američki lekari dijagnosticiraju kao rak pluća. Operisan krajem godine u Parizu. „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. […] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ (Gorki talog iskustva, 228).

Danilo Kiš, Beograd, 1956.

„[…] s druge strane ima nečeg neshvatljivog u tom osećanju krivice. Kad se veoma dobro osećam, pomislim da sa mnom nešto nije u redu. Možda moja poslednja knjiga barem to potvrđuje: kad tako misliš, to te i snađe. Nije to, međutim, neka moja jasno uobličena teorija, pre je to osećanje koje je duboko usađeno u meni. Skoro sam hteo reći: usađeno u mojoj duši, skoro da sam hteo da stavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ili pluća, isečeno mi je odatle. I svom lekaru rekao sam da se osećam kastriranim. Duhovno kastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša, položio bih uvek ruku na tu stranu. Sada je tu prazno.“ (Gorki talog iskustva, 229)

1987. Sedmojulska nagrada. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1988. Izabran za dopisnog člana SANU. Dobija Avnojevu nagradu i dve značajne međunarodne književne nagrade, u Italiji (Premio di Tevere) i u Nemačkoj (Preis des Literaturmagazins).

Danilo Kiš, Pariz, februar 1989.

1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i rediteljem Aleksandrom Mandićem snima razgovor sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka (Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život.

Američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika.

15.oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu. Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)

„Sa šesnaest godina, ako želite da znate, ja sam se izlečio od tih profesorskih pojmova slave, koja se postiže kroz literaturu, od večnosti itd… Delo iščezava u duhu sa smrću. […] U isto vreme, nije nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela… pitam se da li bi bilo lakše tako umreti.“ (Gorki talog iskustva, 180)

Aleksandar Lazić, Predrag Janičić

Izvor: kis.org.rs

---

U POČETKU BEŠE REČ…

REČ

Bilo je vreme kada je reč bila čovek.

Uostalom, setite se Jovanovog jevanđelja, odnosno njegovog početka: „U početku beše reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše reč“. Bilo je vreme keda se reč jednačila sa čovekom. Jer, ljudi nisu zaboravljali da „kamen iz ruke i reč iz usta ne vraćaju se“. 
Zato je reč bila na ceni.

Izgovorena reč veže i dreši. Reč koju kaže čovek koji poštuje sebe – to je sigurnost, to je stanac kamen. Tu nema vrdanja i pomeranja, nema različitog, skrivenog tumačenja i značenja.

Reč je jedna za sve – za prijatelje i neprijatelje, za poznate i nepoznate, za najrođenije i za tuđince. A reč se nije izgovarala bilo kako, na brzinu, da se čovek ratosilja sagovornika. Od malih nogu su nas učili „ispeci pa reci“. Meri što kažeš, jer i drugi mere tvoje reči i po njima te cene.

Dobra reč se ceni. Pred dobrom reči se sva vrata otvaraju. 
Ni lepa reč nije za bacanje. Čoveku je velika čast da ga dočekaju lepom rečju.

Dobra reč je vezana za istinu. Istinita reč nije uvek lepa, ali istinu valja uvek reći.

„Dobro reci, pa se dobru nadaj! Jer, reči se mere, a ne broje. Zato je onaj savet „ispeci pa reci“. Ali kada rečeš – onda neka je prava reč. Ako nije pravo rečeno, bolje da nije ni rečeno.
Uostalom „bolje je ostati kilav, nego lajav“.

Prejaka reč može i da ubije. Setite se pesnika „ubi ga prejaka reč“.

Ne bacajte reči u vetar. Ne morate voditi glavnu reč, ali je bitno da se vaša reč ceni, jer ako se ceni, onda će se i čuti.

Znam ima ljudi pored kojih ne možete doći do reči, ali njihove reči su kao pleva.

Reč se može i pustiti. Pazite, ne pustite lošu reč!

Poznato vam je da se čovek može razbacivati rečima. Ali ima ih i štedljivih na rečima.

Nešto se može kazati svojim rečima.

Nekoga možete uhvatiti za reč.

Ne valja imati prijatelja na rečima.

Možda umete da kažete i krilatu reč.

Ali, može vam se desiti da ostanete bez reči. Kao i da vam reč zastane u grlu. Može i na nos da vam iskoči.

Pazite na reč. Kao što vidite, s rečima se ne valja šaliti. A šaljivu reč najpre izgovori na svoj račun.

Dimitrije Janicic

Izvor: facebook.com

---

GREJPFRUT I LEKOVI…

Ako je iz Biblijske perspektive zabranjeno voće opisano kao slatka, crvena jabuka, onda bi se iz perspektivne farmacije zabranjeno voće opisalo kao kiseli, narandžasti grejpfrut.

Nedavna istraživanja pokazuju da grejpfrut ili grejpfrutov sok značajno utiču na koncentraciju mnogih lekova datih oralno, pri čemu mogu da nastanu brojni štetni efekti. Interakcije sa različitim lekovima nastaju posle uzimanja i samo jedne čaše soka, a efekt traje i nekoliko dana. Drugi predstavnici citrusa (narandža, limun) nemaju takve efekte.

Grejpfrut može stupiti u interakcije sa različitim lekovima i dovesti do po život opasnih neželjenih efekata, uključujući abnormalne srčane ritmove, krvarenje u želucu i oštećenje bubrega.

Neophodno je izbegavati istovremeno uzimanje grejpfruta i onih lekova čiju farmakokinetiku menjaju aktivni principi koji se nalaze u tom voću. Lekovi koji mogu da imaju interakciju sa sokom od grejpfruta su antiaritmici (amiodaron) , lekovi za snižavanje holesterola (simvastatin, simvastatin, atorvastatin), blokatori kalcijumovih kanala (verapamil), lekovi za erektilnu disfunkciju (vardenafil, tadalafil, sildenafil) , antimikrobni lekovi (eritromicin, klaritromicin), antihistaminici (feksofenadin, loratadin), estrogeni i oralni kontraceptivi, benzodiazepini, imunosupresivni lekovi, psihijatrijski lekovi…

Grejpfrut može stupiti u interakcije sa različitim lekovima i do 24 sata nakon njegovog uzimanja, zato je jako bitno da izbegavate konzumiranje ovog voća, ako vaš farmaceut ili lekar proceni da može stupiti u interaciju sa lekom koji trenutno uzimate.

Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne zamenjuje mišljenje stručnjaka. Pre upotrebe leka, obavezno pročitajte uputstvo za upotrebu. O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom.

Izvor: generacijarp.

________________________________________________________________________

NAJAVA SOLARNE I GEOMAGNETSKE BURE…

Intenzivna solarno geomagnetska bura najavljena je za period 06 – 07. septembar 2017. godine. Kada se uspostave takvi poremećeni uslovi u Geoprostoru, može doći do neregularnosti u radu satelitskih i komunikacionih sistema, elektro mreže i distributivnih sistema, mobilne telefonije, GPS tehnologija, radarskih sistema, sistema za navigaciju.

To su sve geoefektivni uticaji solarnih i geomagnetskih bura na rad složenih tehničkih i tehnoloških sistema u radnoj i životnoj sredini, kao i različiti uticaji na ljudsku delatnost.

Zbog toga je potrebno ovu najavu solarne i geomagnetske bure (oluje) koristiti kao meru upozorenja.

Mere upozorenja obuhvataju sledeće aktivnosti:

• Geomagnetska opservatorijska merenja je potrebno izvoditi po posebnom režimu rada,
• Moguće su neregularnosti ili smetnje u radu uređaja i instrumenata za praćenje geoprostornih podataka,
• Geoefektivnost solarne i geomagnetske bure može imati uticaja na promene meteoroloških parametara i na formiranje vremenskih prilika,
• Bioritmička, radna i fizička aktivnost meteoropata i hipersenzitivnih ljudi mora biti prilagođena situaciji, moraju se pratiti uputstva i preporuke medicinskih ustanova i drugo.

Savet: Kada znamo kakvi se geomagnetski dani najavljuju, onda je lakše pripremiti telo i dušu, da tu uzburkanu magnetizaciju unesu i prenesu u naše živote.

U okviru Republičkog geodetskog zavoda postoji organizovana Geomagnetska opservatorija Grocka (GCK), na kojoj se izvode ispitivanja solarno-geomagnetskih poremećaja. Na osnovu međunarodne saradnje i razmene opservatorijskih geomagnetskih podataka u okviru INTERMAGNET-a (Svetske mreže geomagnetskih opservatorija), naša Opservatorija može dati najavu tj. prognozu solarne bure i sa njom povezane jonosferske i geomagnetske bure.

Na Geomagnetskoj opservatoriji Grocka se obavljaju kontinualna merenja i registracije kojima se prate promene indeksa solarno-geomagnetske aktivnosti, a ta istraživanja su deo istraživanja kosmičkog, solarnog i magnetskog vremena (Space, Solar & Magnetic Weather).

Na sledećem linkovima možete pratiti aktivnosti gemagnetskog polja svim delovima sveta:

http://spaceweather.com
http://www.sidc.be/index.php
http://www.sidc.be/products/cactus/
http://www.sidc.be/products/flaremail/

Izvor: rgz.gov.rs/6.9.2017.

______________________________________________________________

Na Suncu se dogodila jedna od pet najmoćnijih erupcija za koje nauka zna

DANAS se na Suncu dogodila najmoćnija erupcija za poslednjih 12 godina.

Zato što je došlo do spajanja dve velike Sunčeve „pege“.

Naučnici su već ocenili da je to možda najmoćnija erupcija (eksplozija) za koju je sposobna.

Ukazuju da je sama erupcija zagonetka zbog nečeg sasvim drugog: dogodila se u periodu kada je aktivnost Sunca na minimumu.

Nova erupcija je svrstana u klasu H i dobila je oznaku H9.3, što znači da spada među pet najmoćnijih na površini Sunca za koje se zna otkad se prate aktivnosti naše zvezde.

Erupcija se, inače, dogodila na strani Sunca koja „gleda“ na Zemlju, što znači da će njen uticaj na našu planetu biti – maksimalan.

Posledice će biti jasne kroz koji dan.

Izvor: srbijadanas.net/6. septembra 2017. 

_______________________________________________________________

KAKO PREŽIVETI NA PLUS 40…

Iako smo navikli na vrela leta na ovom podneblju potrebno je da preduzmemo neke korake kako ne bismo ugrozili svoje zdravlje

Talas vrućine zahvatio je gotovo celu Evropu, a u mnogim zemljama, gde ljudi nisu navikli na tropsku klimu, izazvao je i velike probleme. Međutim, koliko god da smo navikli na vrela leta na ovom podneblju, treba da znamo kako da se zaštitimo da ne bismo kolabirali.

Pijte dovoljno tečnosti 

Bez tečnosti telo ne može normalno da funkcioniše. Kako biste ga u uslovima velikih vrućina snabdeli s dovoljnom količinom tečnosti pijte dovoljno vode, ali ne i soka obogaćenog šećerom ili veštačkim zaslađivačima koji dodatno podstiču žeđ. Ukoliko imate problema sa izrazito naglašenim znojenjem pijte za sportske napitke obogaćene elektrolitima. No, prvi izvor hidratacije uvek i u svakoj prilici treba da bude obična voda.

Neka cirkuliše vazduh u prostoriji

Ako nemate klima uređaj u svom životnom prostoru, dobro vam može poslužiti i ventilator. Bez obzira da li je reč o malom, velikom ili plafonskom ventilatoru omogućiće cirkulisanje vazduha čime on postaje nešto hladniji nego u “statičnom” izdanju. Pritom vodite računa da vazduh ne duva direktno prema vama.

Nosite odeću od prirodnih materijala

Prirodni materijali kao što su lan i pamuk omogućiće lakše disanje kože. Zbog sintetičke odeće vrućinu možete osećati još intenzivnije jer ona “zadržava” visoku temperaturu između tkanine i kože.

Ne nosite crnu odeću

Crna boja je elegantna i, ako je stalno nosite, učinite izuzetak i tu odeću stavite u drugi plan zbog zdravlja i komocije. Nemojte da budete solarna ploča, već obucite svetlije boje koje neće biti mamac za jako sunce.

Nigde bez kreme za sunčanje

Iako imate podlogu jer ste već pocrneli, ukoliko provodite vreme na otvorenom, na kožu izloženu suncu nanesite kremu sa zaštitnim faktorom kako biste se zaštitili o štetnih UVA i UVB zraka.

VAŽNO:

Ako vam se ipak desi da dehidrirate, naknadno pijenje velikih količina vode neće pomoći, jer je organizam izgubio elektrolite. Zato je potrebno u vodu sipati malo soli i piti nekoliko gutljaja svakih pet minuta, dok organizam ne povrati potrebnu tečnost, a zatim treba pojesti neko sočno voće poput lubenice.

Simptomi dehidracije: Glavobolja, mučnina i malaksalost, suva usta i jezik, grčevi u rukama i nogama, povećan broj otkucaja srca, umor i slabost, smanjeno znojenje.

Idealna stvar umesto slane vode je rehidracijska so koju možete nabaviti u svakoj apoteci, ali u nedostatku toga, pomoći će i posoljena voda.

 (Telegraf.rs)

Izvor: Pedijatrijska specijalistička ordinacija Dr Saša Milićević

_____________________________________________________________________________

NEMOJTE SVOJ ŽIVOT PRENATRPAVATI LJUDIMA…

DOVOLJNO JE DA JE U NJEMU PAR ONIH KOJI IMAJU DUŠU!

Žalosna je činjenica da često onakvi kakvi smo sa stvarima znamo ponekad biti i sa ljudima. Želimo postići neke stvari na brzinu, upotrebimo sve svoje sposobnosti, napravimo par poteza, manje ili više veštih, i uspeli smo.

Ponekad želimo da su nam i takvi odnosi, kupimo poklon, poklonimo osmeh, par lepih reči, jedan poljubac i mislimo da smo stvorili odnos. Ali, sa ljudima nije kao sa stvarima. Tu važi obrnuta logika, u odnosima ćemo uspeti samo ako budemo polaganiji, umereniji, dosledniji.

Kvalitetni odnosi traže vreme, traže nas kao potpune osobe, ne samo nekoliko stvari koje možemo napraviti na brzinu. Steći nečije poverenje znači dokazati se i u iskušenju, videti kakvi smo za vreme onih loših dana, kakav smo prijatelj i kada taj drugi nema ništa i kada je doveden pred zid.

Ali problem čoveka je brzina i kvantitet. Želi imati mnogo ljudi oko sebe, zvao ih ili ih ne zvao prijateljima, za slučaj da neko od njih opadne iz bilo koje razloga.

A otpašće sigurno jer ne možete mnogo ulagati na različitim područjima. Ne možete istovremeno biti vrhunski stručnjak u svim granama nauke, umetnosti, sportu, roditeljstvu, hobijima i nečemu drugom. Vaše vreme je život i ograničeno je i zato ga nemojte prenatrpavati različitim ljudima da se nađu tu u teškim trenucima. Ako su vaše veze površne a ljudi koji su tu došli – došli su iz nekog interesa kojeg ste ponudili, sigurno će otići kada vam bude trebalo.

Tražite blizinu ljudi koji imaju dušu, toplih ljudi kraj kojih se lepo osećate i bez da im morate nešto govoriti ili objašnjavati. Ko vas hoće razumeti – razumeće vas bez dokaza. Ko vas hoće prihvatiti – prihvatiće vas bez da plešete onako kako on svira. Ali u te odnose trebate ulagati, trebate prvo vi dati svoju dušu da biste osetili blizinu tuđe. Tu nema prečica, tu svaki dan treba živeti iskreno i bez glumljenja. Ali takvi odnosi jedini na kraju opstaju i ostaju!

Mario Žuvela

Posted by  Od knjige do duše

Izvor:  Savjetnikuspjeha.com

---

---

 

A KO JE VAS PITAO ZA SAVET…

Učimo se pravilno davati savete

A ko Vas je pitao za savet?

Svi mi volimo davati savete. Zaista je teško suzdržati se od takvog iskušenja: sa strane se problem uvek čini jasnijim, a pravilno rešenje  – očiglednije. No setimo se situacija kada su savete davali Vama? Posebno kada ih niste pitali za savet.

Takvi saveti kod Vas najčešće izazivaju razdraženje, a ponekad čak i uvredu i gubljenje želje na dalje opštenje sa savetnikom. Kako se i ne neljutiti, kada Vam na sve načine pokazuju svoje prevashodstvo, stručnost, jedini pravilan pogled na stvar itd. Naravno da se sa strane sve vidi mnogo istinitije, no postavite sami sebe na mesto čoveka kome savetuju.

Šta obično govorite kao odgovor na savete? „Ne razumeš ti ništa! Ti ne možeš ni da zamisliš, šta ja osećam! Ti ne znaš suštinu problema, iznutra!“ I neminovno će Vas razdražiti, kada Vas smatraju za ne baš pametnog, kratkovidnog, glupog čoveka, koji ne može sam da izađe na kraj sa svojim problemima.

No samo što su se Vaš prijatelj/prijateljica, rođak, kolega, muž/žena našli u teškoj situaciji, Vi sami već nemate snage da u sebi suzbijete probuđenog stručnjaka – savetnika. Potom ćete se obavezno još i uvrediti, zato što Vaše savete ne primaju ozbiljno. Uostalom, ako zaista želite da pomognete, pri tom ne izazivajući gomilu razdraženja i neprijatnosti, trebali bi se pridržavati nekih pravila koja će Vas zaista učiniti stručnjakom broj 1 u svom okruženju, učinivši Važe mišljenje značajnim, željenim i uticajnim.

Pravilo №1. To je viša veština  – učinite tako, da čovek Vaše mišljenje počne da vidi kao svoje sopstveno. Samo tada ono neće da izaziva protest i razdraženje. A to znači da je čoveka potrebno dovesti do takvog stanja, da sam uzvikne: „Elena! Kako se samo ranije nisam toga setio?!“

To se može učiniti pomoću navodećih pitanja tipa: „A da li si (Ti) ranije razmišljala o tome, da se situacija može rešiti na taj način?“ ili „A da li si (Ti) nekad razmatrala takvu mogućnost?“ Važna reč u obraćanju ka sabesedniku jeste upravo reč „Ti“[1], ona omogućava da čovek shvati, da mu se ništa ne nameće, niti mišljenje samog sabesednika.

Pravilo №2. Naučite se slušati. Kada ste već upravili misli slušaoca u potrebnom smeru pomoću navodoćih pitanja, dajte mu mogućnost da iskaže svoje mišljenje. Povremeno se može stupati u dijalog, odobravati, saglašavati se, no dajte prednost slušanju. Veoma je važno dati čoveku da se dobro izgovori, da izlije svoja osećanja. Saveti dati na kraju dijaloga će se prihvatati daleko lojalnije.

Pravilo №3. Starajte se da se podelite sa onim kako Vi vidite situaciju, no ne namećite svoje mišljenje. Izbegavajte fraze „Ja mislim“ ili „Ja znam“, radije koristite „Osećam …“, „Čini mi se …“. To će uticati da sabesednik oseti, da Vi zaista niste ravnodušni prema njegovom problemu, trudite se da ga shvatite, no ne stremite tome da ga poučavate ili kritikujete.

Pravilo №4. Ne pokušavajte dokazati da ste umniji od sabesednika. Nemojte da uzimate na sebe ulogu roditelja  ili starijeg nastavnika, ili prosto mudraca s bogatim životnim iskustvom. U situaciji kada je čoveku loše, on će vašu „stručnost“ primiti kao “so na ranu“. Ako još počnete da “dolivate ulje na vatru“ uzvikujući nešto u duhu: „Predupredio/la sam Vas više puta!“ Znao/la sam da će tako biti! Za tobom treba otvoriti četvoro očiju!“ – to ničemu dobrom neće dovesti. Važno je shvatiti da pred Vama nije maleno dete, nego odrastao čovek koji ima pravo na grešku. Nema potrebe štititi ga od svake nezgode, a tim više ga ne treba ukorevati za kratkovidost, naivnost, neopreznost itd. S tim, da zapravo ne znate pouzdano ni kako biste Vi sami postupili u toj situaciji!

Pravilo №5. Kada se opšti o nekoj situaciji koja sabesednika plaši, nemojte stremiti da pokažete kako ste smeliji od sabesednika. Bolje je da se postarate, da u njemu samom probudite smelost. Na primer, Vaš bliski čovek hoće da govori sa načelnikom o povišici plate, no boji se da to ne izazove suprotno dejstvo. U datom slučaju, ne biste se trebali praviti hrabrim i govoriti: „Ma daj, to su sve gluposti! Ja bi pošao i popričao bez ikakvog kolebanja!“ Umesto toga recite: „To je odlična ideja, no i meni bi na Tvom mestu takođe bilo strašno. Uostalom, bolje je rizikovati i čekati šta će se desiti, nego se nervirati zbog sopstvene neodlučnosti. Pa i načelnik je čovek kao i mi, neće Te pojesti“. „Tada ćete verovatno čuti kao odgovor: „Zaista, nije sve tako strašno! Sutra ću skupiti hrabrosti i popričati sa njim“!

Pravilo №6. Ne namećite svoje mišljenje i nemojte pokazivati svoju nepopustljivost. Ako budete “davili“ čoveka, primoravali ga da prihvati Vaše mišljenje, to će dovesti samo do sporova i sukoba. Uvek imajte na umu da – slobodu izbora niko nije ukinuo! Vi imate pravo reći svoje mišljenje, no ne priliči nametati ga kao jedino ispravno. Ponekad je čoveku korisnije da uradi sve po svome, i da se uči na sopstvenim greškama. Neka to bude njegov lični opit na putu njegovog razvoja, učenja i sazrevanja.

Pre nego što počnete davati savet, zaustavite se na nekoliko sekundi i pomislite: da li je sabesedniku, uopšte nužan Vaš savet? Ne govori se džaba, da je nametnuto dobro – zlo. Tako i neisprošeni savet može postati izvor svađa i negativnih osećanja! U krajnjem slučaju može sasvim da razruši prijateljstvo i odnose!

psiholog Julija Kuprejkina

Izvor: https://www.b17.ru/article/59669/

[1] U srpskom jeziku zamenica „Ti“ se u razgovoru obično izostavlja, pošto imamo pomoćni glagol „si“ (od glagola – biti), uz koji je jasno na koga se odnosi. U ruskom jeziku to nije slučaj.

Izvor: poznajsebe

_______________________________________________________________________________

URADI KAKO OSEĆAŠ…

Nije tako retko da neko svoja osećanja povezuje sa svojim „pravim Ja”. Kada je takva osoba u dilemi, u unutrašnjem konfliktu, tako da treba da nešto odluči, ona daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Dobronamerno savetuje druge: „Učini kako osećaš i nikada nećeš pogrešiti!” Istu takvu poruku možemo da pročitamo i u nekim knjigama koje se bave duhovnošću i ljudskim rastom i razvojem. Da li je takav savet uvek dobar – da li su osećanja zaista uvek izraz nekakvog našeg pravog Ja?

(Ilustracija S. Pečeničić)

Jedan od razloga za takvo uverenje je to što smo svi mi, u najranijem detinjstvu naučili da verujemo onome što u telu osećamo. Kada u telu osetimo neprijatnost to razumemo kao znak da nam nešto nedostaje.

Na primer, kada smo žedni znamo da nam nedostaje tečnosti, a kada smo gladni da nam nedostaje hrane. Da možemo da verujemo tome što osećamo potvrđuje to što kada se napojimo ili nahranimo, ne samo da nestaje neprijatnost, već nastupa prijatnost.

U telu ne osećamo samo senzacije ili osete, već i emocije, osećanja. Za razliku od oseta koji nastaju nadražajem nekog našeg čula, osećanja nisu telesne već su psihičke pojave.

Osećanja su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju.

Kako proces obrade informacija koji prethodi emociji može da bude tačan ili pogrešan, tako i rezultirajuća emocija nije uvek ispravna. Svi znamo da strah, na primer, može da bude opravdan i racionalan ili može da bude neopravdan i zbog toga iracionalan.

Brojni su filozofi koji su suprotstavljali razum i emocije, smatrajući da uvek treba postupati razumno. Emocionalno je bilo izjednačeno sa iracionalnim. Smatralo se da su emocije nešto što je iracionalno i tražen je način na koji bi razum mogao da zauzda i ukroti iracionalna osećanja.

Zastupnici ideje „Uradi kako osećaš” takođe suprotstavljaju razum i osećanja, ali, tako što daju prednost osećanjima. Kada razum govori jedno, a osećanja drugo, smatraju da uvek treba poslušati svoje emocije, naročito ako su one rezultat rada intuicije.

Emocionalno pismeni ljudi ne suprotstavljaju razum i osećanja jer znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije i da ta procena može da bude razumna ili nerazumna. Zato preispituju svoja osećanja, proveravajući logiku procene na kojoj su zasnovana, a kako bi razlučili racionalna osećanja od neracionalnih.

Nije potrebno nabrajati primere iz kojih je jasno da će osoba koja uvek postupa u skladu sa tim kako se oseća sebe dovoditi u velike nevolje. Mi ljudi smo kompleksna bića i najbolje je kada se naše psihičke funkcije dogovaraju i sarađuju. Racionalna osećanja su ta koja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.

Izvor:politika.rs

________________________________________________________________________________

ZAŠTO SMO SUJETNI…

Svi, ponekad, imamo potrebu za potvrdom sopstvene vrednosti. U korenu taštine je nesigurnost, a podjednako je prisutna kod oba pola. Praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe.

Kada biste želeli da pronađete čoveka bez sujete, morali biste svećom da ga tražite. Nakon mnogo vremena, pronašli biste ga. Na pustom ostrvu.

Ali, ne biste zadugo uživali u svom pronalasku. Jer, pre ili kasnije, i kod njega bi se pojavila taština.

Sujeta je osnova svega, govorio je Gistav Flober. I bio je u pravu. Svi je imamo, ali je retko ko prepozna kod sebe. U današnjem društvu koje podstiče takmičenje u svim oblastima, ima je više nego ikad u istoriji. Sagovornik „Života plus“, psihološki savetnik Ivan Ogrizović ističe da se kod svakog od nas koji živimo u savremenom društvu ponekad javi sujeta. I to onda kad želimo da budemo prihvaćeni u cilju potvrđivanja sopstvene vrednosti.

– Sujeta je društveni fenomen jer su za njeno javljanje i održavanje potrebni drugi ljudi. Današnji vrednosni sistem joj posebno pogoduje jer podstiče da se vrednost ljudi meri društvenim uspehom, slavom ili bogatstvom. Sujeta se javlja u situacijama kad nam je potrebna potvrda sopstvene vrednosti. Osoba od drugih očekuje odobravanje, divljenje, čestitke ili čak strahopoštovanje – kaže psiholog.

Bez drugih, dakle, nema ni sujete jer nemamo kome da se dokazujemo. A u njenom korenu je nesigurnost, pa čak i inferiornost, primećuje naš sagovornik. Ona predstavlja manifestaciju slabosti i nemoći jer osoba nije u stanju da sagleda realno sebe i oseti zadovoljstvo i unutrašnje smirenje.

– Umesto toga, preduzima ponašanja kojima želi da skrene pažnju na sebe kako bi dobila potvrdu vrednosti. Zbog toga, sujeta lako prerasta u gordost kojom osoba pokušava da ostavi utisak moći. Sa stanovišta razvojne psihologije, sujeta predstavlja infantilno osećanje, jer takva osoba poput malog deteta nije u stanju da pravi razliku između sebe kao bića i svojih postupaka. Sa druge strane, zrela osoba pravi razliku između svog bića i ponašanja, prihvaćenosti i osećanja lične vrednosti, pa je u stanju da umesto ponosa ili sujete doživi osećanje samozadovoljstva i samopoštovanja – ističe Ogrizović.

Zvuči neverovatno, ali praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe. Ako mu bliska osoba predoči problem, nastupiće odbrambeno pravdajući se da je neshvaćen, napadnut, pa i glumiti žrtvu protiv koje se urotio ceo svet. Ovakvo ponašanje ne čudi našeg sagovornika koji kaže da je sujetnom čoveku teško da objektivno sagleda sebe.

– Ova osoba oseća da je često ponižena, uvređena, omalovažena, te neretko doživljava ljutnju, mržnju, gnev, zavist. Svaku kritiku tumači zlonamernošću ili zavišću okoline i to čini nesvesno kako bi zaštitila svoje poštovanje. Spolja gledano, mogu biti primetne promene u ponašanju, poput preteranog isticanja uspeha, javnog eksponiranja, privlačenja pažnje, specifičnog izraza lica, gestikulacije, držanja tela. Zato najčešće drugi primete sujetu pre nego sama osoba – naglašava Ogrizović.

Ima i onih koji veruju da sujeta nije loša osobina. Karl Lagerfeld je govorio da je taština najzdravija stvar u životu. Al Paćino nazivao ju je svojim najdražim grehom, a Metju Mekonahej tvrdi da je ona odličan pokretač. I zaista, reklo bi se da nema ničeg lošeg u tome ako nas želja da se dokažemo tera da budemo dobri u poslu ili da činimo plemenita dela. Naš sagovornik, ipak, upozorava da je sujeta loša osobina i vodi u negativnom pravcu razvoja ličnosti čak i kad nas tera na dobra dela.

– Sujetne osobe su preosetljive na kritiku, emocionalno veoma nestabilne i uvredljive jer preterano zavise od mišljenja drugih. Čak i manji pokušaj kritike doživljavaju kao neprijateljstvo i poniženje na koje odgovaraju destruktivnošću ili osvetom. Sujeta može biti pokretač materijalnog uspeha ili nekog drugog postignuća, ali dugoročno ne vodi ničemu jer prolaskom uspeha nastupaju inferiornost i očaj. A kada sujetna osoba čini „dobra dela“, ona to opet radi da bi dobila priznanje okoline. Ukoliko očekivana zahvalnost ili divljenje izostane, može reagovati veoma negativno – kaže Ogrizović.

Mada je Viktor Igo govorio da žena bez sujete nije žena, naš sagovornik kaže da su pripadnici oba pola podložni taštini. Razlikuje se samo povod i ponašanje, pa će tako žena češće ispoljavati sujetu preteranim eksponiranjem svog fizičkog izgleda, a muškarac će isticati položaj, imovinu, snagu i moć. Ali, dobra vest je da se sa sujetom možemo izboriti.

– Treba da sagledamo sebe, prepoznamo i prihvatimo svoje istinske vrednosti. Cilj je postignut kad naše osećanje lične vrednosti zavisi od nas samih, a ne od mišljenja drugih ili prihvatanja autoriteta. Takođe, borba protiv sujete se ostvaruje nevezivanjem za površne, materijalne stvari i slavu, već okretanjem drugim ljudima i razvojem ljubavi u sebi i za druge. Kad čovek nauči da svoj život posmatra iz duhovne perspektive koja podrazumeva da je svako od nas ravnopravan deo sa različitim sposobnostima i ulogama u jednoj velikoj celini, moći će i da prihvati sebe – zaključuje Ogrizović.

GLUMCI, NOVINARI, DOKTORI

Pripadnike nekih profesija, poput glumaca, novinara, lekara, prati glas da su sujetni. Ne bez razloga. Kako primećuje naš sagovornik, pojam usko vezan za sujetu je slavoljublje. Samim tim, pogodno tle za javljanje taštine su sve profesije koje uspeh postižu popularnošću i priznanjem od strane javnosti ili autoriteta. – Problem nastaje ako osoba poistoveti svoju vrednost samo sa uspehom u profesiji. Neko, na primer može da završi medicinu jer ga to zanima, voli da pomaže ljudima, dobar je u tome i oseća se zadovoljnim. Ali, primarni motiv može biti i priznanje i društveni prestiž kako bi osoba imala doživljaj sopstvene važnosti.

Da li je neko zadovoljan ili sujetan, možemo primetiti po ponašanju te osobe – kaže Ivan Ogrizović.

 Izvor: rtvbn.com/Novosti

__________________________________________________________

ŠUMSKI BOGOVI I ŽRTVENE ŽIVOTINJE…

Ovo je poslednji paganski narod u Evropi 

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu

Foto: Profimedia, Simbol religije Marijaca – poslednjeg paganskog naroda u Evropi

U središtu Rusije, na levoj obali reke Volge između Kazanja i Nižnjeg Novgoroda, žive Marijci ili Čeremisi.

Ovaj ugrofinski narod ima sopstveni vrlo mek i melodičan marijski jezik, kao i veoma neobičnu i staru religiju.

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu u vidu hrane ili životinja.

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Marijaca ima jedva 700.000, od čega polovina živi na selu nazvanom kao i njihova autonomna pokrajina u sastavu Ruske Federacije – Mari El.

Otprilike ta ista polovina se oduprela pokrštavanju i rusifikaciji, te i dalje poštuje drevne običaje i učestvuje u žrtvenim ritualima. Postoji nekoliko svetih marijskih šumskih gajeva, a neki od njih su pod zaštitom države.

Ovi gajevi predstavljaju prave oaze netaknute prirode, a prema marijskom običaju u njima je zabranjeno seći drveće, pušiti, psovati, lagati, graditi ili čak brati bilo kakve plodove.

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Kod Marijaca ne postoji posebno versko obrazovanje. Vrhovni sveštenik, koji prema verovanju poseduje uvid u budućnost svog naroda i čovečanstva, preko sveštenstva prenosi svoje znanje o svetu bogova i tradiciji na mlađe naraštaje.

Sveštenici su jako važni članovi marijskog društva, naročito zbog toga što predstavljaju možda najviši autoritet kojem se ljudi obraćaju za pomoć i savet.

Ovi razgovori odvijaju se u privatnosti šume, najčešće pod zaklonom dima koji se diže sa ritualne lomače.

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

U vreme žrtvenih svetkovina, Marijke obučene u slikovitu tradicionalnu nošnju ukrašenu srebrom postavljaju razne „drangulije“ na drvene žrtvene štandove u šumi, kojom se prostire miris palačinki, peciva i kvasa.

Muškarci su za to vreme obično zauzeti žrtvovanjem ovce ili bika čije se iznutrice poklanjaju vatri.

Meso, konjsko i ovčje, jede se samo na žrtvenim i verskim svečanostima. Od pića oni prave pivo, medovinu i rakiju od slada i raži poznatu kao „kumiška“.

Marijska molitva pred žrtvovanje traje od zore do popodneva i duža je od bilo koje hrišćanske službe. Tek kada se okonča molitva može da počne žrtvovanje koje će umilostiti bogove da čuju reči sveštenika i pruže mir i prosperitet marijskom narodu.

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Najviše marijsko božanstvo predstavlja Jume, dobri nebeski bog čije ime znači „nebo“. Tu je još čitav niz duhova i božanstava (oko 70) kojima se u složenim ceremonijama prinose žrtve. Poznati su šumski duhovi Targeldeš i Ovda, sa nogama okrenutim unazad. Oni su nastali od duša ljudi poginulih u šumi. Postoje još bogovi groma, munje, vetra, oblaka, i drugih prirodnih sila i pojava.

Marijske porodice su patrijarhalno uređene, a nekoliko srodnih porodica obično naseljavaja jedno selo koje nosi ime po njima. Žene nisu potpuno ravnopravne, i ne mogu učestvovati u svim svetkovinama, a nekada čak mogu biti i ustupljene nekom rođaku dok je muž odsutan.

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Postoji i običaj da devojke sakrivene u kući trubljenjem u rogove najavljuju da je u kući udavača spremna za udaju. Svadbe su im veoma svečane, a svatovske povorke kreću se na kolima. U starija vremena kod Marijaca je bilo i otmica, a za devojku se davala otkupnina.

Uz svadbene, veoma su im zanimljivi i pogrebni običaji, od kojih neki podsjećaju i na slovenske. Mrtvaca skidaju s kreveta na slamu i čuva ga mrtvačka straža, dok se prilikom odlaska povorke na pragu kolje kokoška. Svoje mrtve Marijci odvode na sankama, čak i leti.

Mrtvi na drugi svet odlaze s darovima koji se sastoje iz hrane, oruđa, posuđa i svega što će im biti potrebno u zagrobnom životu.

Izvor: Newsweek.rs

---

---

ZEC KOJI ŽELI DA ZASPI…

Knjiga koja začas uspava decu postala hit

Zadovoljni roditelji kažu da mališani utonu u san već na polovini druge strane „Zeca koji želi da zaspi”

Knjiga švedskog psihologa prevedena je na sedam jezika (Foto amazon.com)

Nema pisca koji bi se pohvalio činjenicom da od njegovih redaka čitalac slatko utone u san, ali Šveđanin Karl Johan Forsen Erlin imao je baš taj cilj kada je pisao novi naslov.

„Zec koji želi da zaspi” namenjen je deci i zahvaljujući preporukama zadovoljnih roditelja trenutno se bolje prodaje na „Amazonovoj” knjižari od nove knjige čuvene američke spisateljice Harper Li.

Ujedno je i prvi samizdat koji se ikada našao na vrhu top-liste najveće onlajn knjižare na svetu.

Forsen Erlin, psiholog i lingvista, koristi tehnike pozitivnog podsticaja da pomogne deci da se opuste, usredsrede i na kraju utonu u carstvo slatkih snova, objavio je londonski „Telegraf”.

Roditeljima se savetuje da dok čitaju često zevaju, naglašavaju određene reči i govore sporim, smirenim glasom kada čitaju reči ispisane kosim slovima. Iako u izdanju na 26 stranica ima slika, savet je da deca više slušaju a manje gledaju.

Autor kaže da je knjiga „ekvivalent ljuškanja deteta u naručju”, a stotine komentara zadovoljnih roditelja svedoče da je napravio revoluciju u načinu uspavljivanja.

„Pisao sam ranije naslove o upravljanju i ličnom razvoju koristeći slične tehnike, a na ideju za dečju knjigu došao sam dok sam vozio majku na dugom putovanju a ona zaspala”, objasnio je švedski psiholog.

Ideju je odmah zapisao, ali su prošle još tri godine dok se nije razvila prava priča u kojoj su sve korišćene tehnike našle pravo mesto.

Deca se sreću s likovima kao što su Ujka Zevko i Sova Teškokapka. Priča im pomaže da se usredsrede i postanu deo priče tako da utonu u san zajedno sa zekom.

„Nemam reči, zaista. Uspavljivanje se svelo sa dva-tri sata na 12 minuta. Stigli smo do polovine druge strane”, napisao je jedan od zadovoljnih roditelja.

Knjiga, koja još nije objavljena u Srbiji, prevedena je na sedam jezika, a autor sada planira drugi naslov, koji bi deci pomogao u odvikavanju od pelena.

J. J. K.

Izvor:politika.rs/20.08.2015.

_________________________________________________________________________________

KADA LJUDI PRIČAJU, SLUŠAJTE IH…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Kako je student novinarstva završio u zatvoru zbog Hemingveja

Arnold je krijući se u teretnom vozu prešao pola Amerike da bi video svog idola. Pre nego što je upoznao Ernesta Hemingveja spavao je u zatvoru. Od pisca je dobio spisak i ponudu koji su zauvek promenili njegov život.

Bio je april 1934. godine. Vreme Velike depresije. Arnold Samjuelson, 22-godišnji sin norveških imigranata, je završio studije novinarstva na Univerzitetu u Minesoti, ali nije imao diplomu da to i dokaže, jer je odbio da plati taksu od pet dolara. Kada je pročitao u Cosmopolitanu priču “One Trip Across” toliko je bio impresioniran da je odlučio da putuje 2.000 milja i upozna se sa njenim autorom – Ernestom Hemingvejem i pita ga za savet.

Bez centa u džepu, sa torbom do vrha napunjenom željom da postane pisac, zaputio se ka jugu, na Floridu. Uskočio je u teretni voz. Tričavih tri, četiri hiljade kilometara do Ki Vesta (According to Google Maps data distance between Minneapolis, MN and Key West, FL 1947 Miles / 3134 Km this take 1 day 5 hours ).

Kada je konačno stigao u gradić u kome je živeo autor romana “Zbogom oružje”, Samjuelson nije imao mnogo izbora nego da prespava na doku. Usred noći “beskućnika” je probudio jedan policajac i do jutra je bio u lokalnom zatvoru.
Sledećeg dana Arnold je krenuo u potragu za svojim idolom, koji tek što se vratio iz afričkog safarija. Kada je zakucao na vrata doma Ernesta Hemingveja i slavni pisac se pojavio na kućnom pragu, Samjuelson je ostao nem.

“Nisam mogao da se setim ni reči govora koji sam pripremio. Ispred mene je stajao visok čovek, širokih ramena. Noge su mu bile razdvojene, a ruke kao da su visile. Nagnuo se blago napred i instinktivno preneo težinu tela na prste. Kao borac koji se sprema da zada udarac“, opisao je Arnold Samjuelson mnogo godina kasnije ovaj susret.

Srećom, Hemingvej nije udario mladića, već ga je pitao šta želi. Samjuelson mu je objasnio da je čitao “One Trip Across” i da je hteo sa njim o tome da razgovara. Hemingvej se za trenutak zamislio, a potom rekao nepoznatom momku da dođe sutradan u 13:30.
Arnold se vratio u dogovoreno vreme i zatekao pisca kako sedi na svom tremu. Počeli su razgovor i Ernest mu je dao sledeći savet:
“Najvažnije što sam naučio o pisanju je da nikada ne pišeš previše odjednom. Nikada nemoj da iscediš sve iz sebe. Ostavi malo i za sledeći dan. Najbitnija stvar je da znaš kada da staneš. Kada ti još uvek ide dobro i dođeš do interesantnog dela, a znaš šta će se posle desiti, vreme je da se zaustaviš. Onda ga ostavi na miru i ne razmišljaj o tome. Neka tvoja podsvest odradi posao. Sledećeg jutra, nakon dobrog sna i kada se osećaš sveže prepiši ono što si napisao dan ranije i opet se zaustavi na drugom vrhuncu interesovanja. Na taj način dobićeš mnogo interesantnih mesta u romanu i nikada se nećeš zaglaviti“.

Hemingvej ga je pitao da li je pročitao “prokleto dobru” knjigu “Rat i mir”, a zatim pozvao u svoju radnu sobu i napravio listu književnih dela koja bi trebalo da pročita.

1. “Ana Karenjina” – Lav Tolstoj
2. “Budenbrokovi” – Tomas Man
3. “Braća Karamazovi” – Fjodor M. Dostojevski
4. “Orkanski visovi” – Emili Bronte
5. “Pozdrav i zbogom” – Džordž Mur
6. “Madam Bovari” – Gistav Flober
7. “Rat i mir” – Lav Tolstoj
8. “Plavi hotel” – Stiven Krejn
9. “Otvoreni čamac” – Stiven Krejn
10.”O ljudskom ropstvu” – Samerset Mom
11. Antologija poezije “The Oxford Book of English Verse”
12. “Ogromna soba” – Edvard Estlin Kamings
13. “Daleko i davno” – Vilijem Henri Hadson
14. “Amerikanac” – Henri Džejms
15. “Dablinci” – Džejms Džojs
16. “Crno i crveno” – Stendal

Osim ovog spiska Ernest Hemingvej je mladiću dao kolekciju kratkih priča Stivena Krejna i svoj roman “Starac i more”, međutim zamolio ga je da mu tu knjigu vrati jer je to jedini primerak tog izdanja koji ima. Arnold je to učinio već sutradan i umesto da se oproste, kada je Hemingvej čuo da Samjuelson noći u gradskom zatvoru, pozvao ga je da spava u njegovom novom kruzeru Pilar.

Narednih godinu dana Arnold Samjuelson je radio kao čuvar broda, koji je dobio ime po nadimku tadašnje gospođe Hemingvej – Paulin, i piscu je služio uglavnom za lov na sabljarke duž američko-kubanske obale.

Ernest Miler Hemingvej je priču “One Trip Across” uvrstio u svoj najproblematičniji roman “Imati, pa nemati” (izdat 1937). Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. za roman “Starac i more”, a naredne godine i Nobelovu nagradu za književnost. Kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav želi, čovek izrazito avanturističkog duha izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 2. jula 1961. u Ketčumu.

Arnold Samjuelson je mnogo godina kasnije izdao knjigu – “Sa Hemingvejem: Godinu dana u Ki Vestu i na Kubi” (With Hemingway: A Year In Key West And Cuba). Uz mnoštvo fotografija ona na zanimljiv i živopisan način oslikava taj period piščevog života pre nego što je bio ratni dopisnik i borac u Španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu.

Verovatno je Arnold dobro zapamtio još jedan savet Ernesta Hemingveja, koji je kao najbitniju stavku izdvojio slušanje drugih ljudi oko sebe i davanje bezuslovne pažnje pojedincima u okolini:
“Kada ljudi pričaju, slušajte ih. Nemojte da razmišljate o tome šta ćete vi reći. Većina ljudi nikada ne sluša niti opaža stvari oko sebe. Trebalo bi da po izlasku iz prostorije znate sve ono što ste tamo videli i ne samo to – ako je neko ili nešto u prostoriji u vama izazvalo emociju, trebalo bi tačno da znate ko ili šta je to bilo“.
Izvor:alex5rovski.wordpress.com

---

---

 

LEKAR KOJI SE POSVETIO KNJIŽEVNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Mihail Bulgakov književni vuk

Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljiva celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu

Mihail Bulgakov, virtuozni satiričar koji je u svojim dramama, pripovetkama i romanima dočarao svu grotesknost ljudske gramzivosti, pohlepe i taštine, većinu svojih dela nije uspeo da doživi u štampanom izdanju. Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljina celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu. I njegovo književno remek-delo roman „Majstor i Margarita“, koji ga je proslavio širom sveta, objavljen je tek četvrt veka posle njegove smrti.
Očajan što je kao pisac „živ sahranjen“, Bulgakov je mnoge svoje rukopise spalio, a nekoliko puta pisao je samom Staljinu, moleći ga da ga protera iz zemlje i da mu tako omogući da diše i piše nesputano.
„Na širokom planu ruske književnosti bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su postupili kao s vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru…“, napisao je Bulgakov Staljinu. Sovjetski vođa nije mu dozvolio da otputuje, cinično ga upitavši: „Zar smo vam toliko dosadili? “

Rukopisi ne gore
Za života u svojoj domovini uspeo je da objavi samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ i novinske feljtone. Nekoliko decenija nakon njegove smrti otvorene su arhive KGB-a, u kojima je pronađen prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. godine. To je potvrdilo čuvenu Volandovu tvrdnju iz „Majstora i Margarite“ da „rukopisi ne gore“.

Iako je po profesiji bio lekar, Bulgakov je još od ranog detinjstva voleo književnost i teatar. Napustio je medicinu i potpuno se posvetio pisanju 1919. godine. Prema sopstvenom priznanju, prvu priču napisao je jedne noći dok je putovao vozom, a objavio ju je u prvom gradu u kojem se tokom putovanja zaustavio. Za sobom je ostavio na desetine dela u kojima je, uz obilje lucidnog humora i satire, kritikovao nakaznosti sovjetskog društva, malograđanštinu, birokratiju, korupciju.
Roman „Majstor i Margarita“, po mišljenju mnogih jedno je od najboljih književnih dela proteklog stoleća, Bulgakov je pisao duže od decenije, a završio ga je bukvalno pred smrt, ležeći u postelji i diktirajući svojoj supruzi njegovo poslednje poglavlje. Taj izvanredni roman u romanu, sastavljen od dva paralelna „jevanđelja“, jednog koje se po diktatu Satane odigrava u sovjetskoj Moskvi tridesetih godina, i jednog u čijem su središtu Ješua Ha Nocri (Isus Hristos) i Pontije Pilat uoči raspeća, mnogo puta je dramatizovan i postavljan na pozorišne scene širom sveta. Roman je doživeo i nekoliko filmskih ekranizacija, među kojima je i ona u režiji Aleksandra–Saše Petrovića iz 1972.

Nepodobni majstor
Mihail Afanasjevič Bulgakov rođen je 3. maja 1891. godine u Kijevu, u tadašnjoj ruskoj imperiji. Piščev otac Afanasije Ivanovič Bulgakov bio je bogoslov, profesor Kijevske duhovne akademije, dok je njegova majka Varvara Mihajlovna Pokrovska jedno vreme radila kao učiteljica. U srećnom domu Bulgakovih bilo je sedmoro dece, od kojih je Mihail bio najstarije. Odrastao je okružen ljubavlju, prijateljstvom i poštovanjem. Još kao dečak zavoleo je teatar. Pisao je komedije koje su izvodili njegova braća i sestre kod kuće tokom porodičnih okupljanja. Kao devetogodišnjak prvi put je pročitao roman Nikolaja Gogolja „Mrtve duše“, misleći tada da je reč o avanturističkom štivu. To delo ga je fasciniralo celog života, a Gogolj je bio njegov omiljeni pisac. Bulgakovljeva prva ozbiljnija prozna dela „Đavolijada“ i „Pustolovine Čičikova“ bila su inspirisana upravo Gogoljevom književnom zaostavštinom.
Mladi Mihail je 1901. upisao Prvu kijevsku gimnaziju. Tokom školovanja počeo je da se zanima za rusku i evropsku književnost. Pored Gogoljevih voleo je da čita i dela Aleksandra Puškina, Fjodora Dostojevskog, Mihaila Saltikova Ščedrina i Čarlsa Dikensa. Nakon smrti oca 1907. godine, majka Varvara, obrazovana i veoma sposobna žena, preuzela je odgovornost za školovanje svoje dece. Mihail je 1909. upisao medicinski fakultet, a nakon diplomiranja zaposlio se kao lekar u Kijevskoj vojnoj bolnici.

Svoju prvu ljubav Tatjanu–Tasju Lapu upoznao je 1908. godine, a pet godina kasnije njome se oženio. Ipak, Tatjana nije bila njegova jedina ljubav. Ljuba Jevgenijevna Belozjorska bila je njegova sledeća supruga, od 1924. do 1932. godine, kada se oženio i po treći i poslednji put – Jelenom Sergejevnom Nirnberg, svojom „Margaritom“.
Na početku Prvog svetskog rata posredstvom Crvenog krsta nekoliko meseci radio je kao lekar na frontu. Bio je ranjen najmanje dva puta, što je loše uticalo na njegovo zdravlje. Dugo je patio od hroničnih bolova, zbog čega je sebi ubrizgavao morfijum. To je kod mladog lekara izazvalo zavisnost s kojom je uspeo da se izbori tek 1918. godine. Svoje muke s morfijumom opisao je u istoimenoj noveli iz 1926. godine.

Po završetku rata još neko vreme radio je kao vojni lekar, ali je istovremeno objavljivao i članke u novinama. Početkom 1920. godine razboleo se od tifusa, što ga je navelo da napusti doktorsku karijeru i podstaklo da se potpuno posveti pisanju. Na jesen 1921. preselio se u Moskvu, i tu počeo da piše feljtone i članke za nekoliko prestoničkih dnevnih novina i časopisa. Pisao je i priče i drame, a svoj prvi roman „Bela garda“, autobiografsko delo o tragičnim događajima i borbi za vlast u Ukrajini tokom 1918. godine, objavio je 1924. u Francuskoj.
U oktobru 1926. godine u čuvenom MHAT-u postavljena je Bulgakovljeva drama „Dani Turbinovih“. Premijera je bila izuzetno uspešna, a među ljubiteljima komada bio je i Josif Staljin koji je, uprkos tome što je dramu nazvao antisovjetskom šalom, predstavu gledao više od deset puta. Ipak ta predstava, kao i svi ostali njegovi komadi, kasnije je bila skinuta s repertoara i zabranjena za izvođenje.
Književna i pozorišna kritika bila je veoma negativna prema njegovom stvaralaštvu. Prema računici samog pisca, za deset godina objavljeno je 298 podrugljivih recenzija o njegovim književnim delima, a samo su tri bile blagonaklone. Među ogorčenim kritičarima bili su i mnogi ugledni književni autori, poput Vladimira Majakovskog, Viktora Šklovskog, Eriha Auerbaha, Platona Kerženceva.
Krajem dvadesetih napisao je još nekoliko izuzetnih drama, među kojima je urnebesna satira na račun Nove ekonomske politike Staljinovog režima „Zojkin stan“, zatim „Purpurno ostrvo“, koja je odmah skinuta s repertoara kao buržujski komad i antisovjetska pojava, kao i drama o Žanu Batistu Molijeru „Bratstvo licemera“. U julu 1928. očajan zbog progona, zabrana i cenzura, obratio se Staljinu pismom u kojem je poručio: „Nemajući više snage da živim, iznuren proganjanjima, znajući da ne mogu više da budem ni objavljivan ni izvođen unutar SSSR-a, doveden do nervnog sloma, obraćam Vam se i molim Vas da se zauzmete kod Vlade SSSR-a da budem proteran van granica SSSR-a zajedno s mojom ženom LJ. J. Bulgakovom, koja se ovoj molbi pridružuje.“ Molba mu, naravno, nije uslišena. Bulgakova je nakon tog pisma pozvao Staljin lično, preporučivši dramaturgu da se javi u MHAT i da zatraži posao. Zaposlen je kao asistent reditelja, ostavši u MHAT-u do 1936.

Ipak i tokom tog perioda njegova dela su zabranjivana, uključujući i scenarija za filmove „Mrtve duše“ i „Revizor“, kao i komad o Molijeru koji je skinut s repertoara nakon svega sedam izvođenja. Povodom 60. Staljinovog rođendana Bulgakov je pristao da napiše dramu o sovjetskom vođi. Komad o mladom Gruzijcu, nesuđenom bogoslovu, pod nazivom „Batum“, takođe je bio zabranjen, i to na intervenciju samog Staljina.
Pisac je ponovo tražio dozvolu za odlazak u inostranstvo, ali je nije dobio. Sa suprugom Jelenom otputovao je u Lenjingrad, gde se podvrgao terapiji elektrošokovima, u pokušaju da se izleči od depresije. Bio je miran svega nekoliko meseci, nakon čega su mu se vratili nervno rastrojstvo i klaustrofobija. Piščevo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno, a 1939. godine počeo je da gubi vid. Lekari su konstatovali da boluje od nefroskleroze, bolesti kojoj nije bilo leka, a od koje je umro i njegov otac.
Od februara 1940. godine prijatelji i rodbina neprestano su dežurali kraj njegove postelje. Umro je 10. marta te godine, a narednog dana održana je komemoracija u zdanju Saveza sovjetskih pisaca. Veliki književnik sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi.

Majstorovo jevanđelje
Roman „Majstor i Margarita“, koji je Mihailu Bulgakovu doneo svetsku slavu, prvi put je štampan tek 26 godina nakon njegove smrti. Prvi deo romana objavljen je krajem 1966. godine, a drugi početkom 1967. u časopisu „Moskva“. Čak i tada su pojedini delovi rukopisa bili izostavljeni, a delo je u celini na ruskom jeziku objavljeno 1968. godine u Bernu. U Sovjetskom Savezu kompletna verzija romana pojavila se zapravo tek 1973. godine.
Bulgakov je to delo počeo da piše još 1928. godine, neprestano ga menjajući i dopunjavajući narednih 12 leta. Pisao ga je gotovo u tajnosti, čitajući povremeno njegove odlomke svojim najbližim prijateljima. Dovršio ga je na samrtnoj postelji, diktirajući poslednja poglavlja svojoj ženi Jeleni i zajedno s njom doterujući rukopis. Nakon piščeve smrti roman su u rukopisu pročitali čuvena pesnikinja Ana Ahmatova i romanopisac Venjamin Kaverin.
U prvim verzijama rukopisa Bulgakov je pisao „roman o đavolu“, a kasnije ga je razvio u složenije delo, s ljubavnom pričom u središtu zapleta. Dva jevanđelja, „moskovsko“ i „judejsko“, povezuju lik Majstora, pisca koji je zatočen u duševnoj bolnici zbog svojih nepodobnih pisanija o stradanju judejskog proroka Ješue Ha Nocrija, i profesora crne magije Volanda, očevica novozavetnih zbivanja opisanih u Majstorovom romanu.
Roman „Majstor i Margarita“ imao je osam verzija, a tokom nastajanja Bulgakov mu je mnogo puta menjao naslove. Među varijantama koje su se autoru motale po glavi bile su „Jevanđelje po Volandu“, „Konsultant s kopitom“, „Crni bogoslov“, „Poslednji let“, „Veliki kancelar“, „Satana“, „Evo i mene“, „Šešir s perom“, „On se pojavio“, „Dolazak“, „Crni mag“. Njegova živopisna satira ima i upečatljiv lirski deo, onaj koji prati Margaritu, oličenje svega čistog i neiskvarenog. Prototip glavne junakinje je piščeva supruga Jelena Sergejevna, koja ga je do poslednjeg trenutka bodrila da završi roman i učinila sve da on bude objavljen.
Nakon što se konačno pojavio pred širokim krugom čitalaca, roman „Majstor i Margarita“ izazvao je pravu književnu i umetničku eksploziju. Satirična pripovest o nečistoj sili koja pravi pometnju po Moskvi i narušava komunistički poredak, isprekidana novozavetnom povešću, doživela je mnoštvo dramatizacija širom sveta, od kojih je prva postavljena u Moskovskom teatru na Taganki 1977. godine. Prvu filmsku ekranizaciju Bulgakovljevog romana potpisao je 1971. godine Andžej Vajda. Istaknuti poljski reditelj režirao je televizijski serijal pod nazivom „Pilat i drugi“, koji je snimljen u produkciji Savezne Republike Nemačke. Aleksandar–Saša Petrović je godinu dana kasnije u jugoslovensko-italijanskoj koprodukciji snimio film „Maestro i Margarita“. Prošle godine, povodom 120. godišnjice Bulgakovljevog rođenja, u Moskvi je premijerno prikazan film koji je režirao Jurij Kara. Interesantno je to što je reč o filmskoj ekranizaciji „Majstora i Margarite“ snimljenoj još 1994. godine, koja je 17 godina ležala na polici zbog sukoba reditelja i producenta.
Bulgakovljev roman poslužio je i kao inspiracija za libreto kompozitoru Sergeju Slonimskom, koji je sedamdesetih godina komponovao operu „Voland“. „Majstor i Margarita“ ujedno je i jedno od dela sovjetske literature koja su najviše ispitivana i komentarisana. O njemu je napisano na hiljade stranica na ruskom, srpskom, nemačkom, engleskom, poljskom, francuskom, italijanskom jeziku. Jedan drugi progonjeni književnik, nobelovac Salman Ruždi, priznao je da je svoje čuvene „Satanske stihove“ napisao inspirisan upravo Bulgakovljevim remek-delom.
Valentina Bulatović
Izvor: akter.co.rs/ nedelja, 23.09.2012/

_____________________________________________________________________________________________________

 

ŽIVOT NA VRHU STENE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Gruzijski monah Maksim Kvavtaradze (59) već 20 godina živi u potpunoj osami na 40 metara visokoj steni Katshkhi.

Kada želi da siđe sa stene iznad manastira, Maksim je potrebno 20 minuta da se spusti niz stepenice.

Namirnice mu obično donose i podižu vernici pomoću kanapa, a on sam silazi dva puta nedeljno kako bi se molio s njima.

Pre nego što se zamonašio 1993. godine, radio je kao radnik na dizalici, pa je oduvek voleo visine.

„Ovde je tolika tišina da možete osetiti Božije prisustvo”, kaže o. Maksim.

 Njegovi jedini posetioci su sveštenici i grupe problematičnih mladih ljudi koji traže utehu u manastiru u podnožju planine.

Fotograf Amos Šaple posetio je monaha, ali mu on nije odmah dozvolio da se popne na stenu. Umesto toga proveo je četiri dana moleći se po sedam sati. Na kraju mu je dozvoljeno da se popne uz stepenice.

Maksim mu je rekao da se zamonašio nakon boravka u zatvoru, kada je odlučio da promeni svoj život. Kada je tek došao na vrh stene, spavao je u frižideru.

 Sada se na vrhu stene nalazi udobna koliba sa krevetom.

Stenu Katshki koristili su stolpnici, hrišćanski podvižnici koji žive na vrhovima stubova i stena. Praksu je, u 15. veku, zaustavila otomanska okupacija.

Vekovima je ova stena bila napuštena, a lokalno stanovništvo je samo proučavalo misteriozne ruševine u njenom podnožju.

Planinar Aleksander Japardize je 1944. godine predvodio grupu koja je prva dokumentovala vrh stene i otkrila ostatke kapele i skelet monaha koji je tu živeo.

Ubrzo nakon pada komunizma i ponovnog oživljavanja religije u Gruziji, o. Maksim je odlučio da živi na vrhu stene, kao što su to nekada činili stolpnici.

„Kao mladić sam pio, prodavao drogu i slično. Kada sam završio u zatvoru, znao sam da je vreme za promenu. Sa prijateljima sam pio u okolini i viđao sam ovo mesto, gde se zemlja sreće sa nebom. Znali smo da su monasi nekada živeli ovde i osećali smo veliko poštovanje prema njima. Prve dve godine nije bilo ničega, te sam spavao u starom frižideru, koji me je štitio od vremenskih neprilika“, ispričao je Maksim.

Naknadno je, zajedno sa lokalnom hrišćanskom zajednicom, napravio stepenice, obnovio crkvu i izgradio kolibu.

Ljudi koji se nađu u životnim problemima dolaze, ostaju i traže savet od o. Maksima i mladih sveštenika. Bivaju ugošćeni pod uslovom da se pridruže sveštenicima u molitvi po sedam sati dnevno, a pomažu i u službi.

Stolpnici su bili grupa ranohršćanskih asketa koji su provodili vreme sedeći ili stojeći na vrhu uskih stubova.

Najpoznatiji je Sveti Simeon Stolpnik, koji je od 423. godine proveo 30 godina na vrhu stuba.

Sveti Alimpije Solpnik je u šestom veku proveo 67 godina na stubu. Poslednjih 14 godina je proveo ležeći, budući da više nije mogao da stoji.

Izvor: The Telegraph/radiosvetigora.wordpress.com

---

VEŽBANJE REŠAVANJA PROBLEMA…

TAMOiOVDE____________________________________________

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA

Emocionalna inteligencija podrazumeva zapravo i dva njena vrlo važna segmenta, a to su samokontrola i samomotivacija.

Foto:b92.net

  Dok razvijena svest o sebi predstavlja istančan sluh za sopstvena i osećanja drugih ljudi, samokontrola je sposobnost kontrole i upravljanja sopstvenim osećanjima, i to tako da od njih imamo više koristi nego štete, i to ne samo mi već i ljudi iz našeg neposrednog okruženja.

Uz pomoć samokontrole u stanju smo da u stresnim situacijama sačuvamo „hladnu glavu“, prizovemo našu racionalnu stranu u pomoć i umirimo osećanja, kada je to potrebno!

Dobra samokontrola nam pomaže da su naše aktivnosti uvek usmerene određenom namerom, ciljem, svrhom.

Ona nam pomaže da u određenim situacijama budemo odmereni i promišljeni, a ne impulsivni i brzopleti.

Zahvaljujući njoj možemo sebi da priuštimo, da pre nego što nešto kažemo ili učinimo prethodno razmislimo o svojim rečima ili postupcima.

 Druga strana medalje bila bi kada odreagujemo bez razmišljanja, a onda posle obično žalimo zbog svojih reči ili postupaka. Da biste poradili na sopstvenoj samokontroli, vodite računa o sledećem: Kontrolišite ono što govorite sebi, u mislima. Budite svesni svojih misli u svakom trenutku.

Preuzmite odgovornost za sopstvene emocionalne reakcije u životu. Kada osećate da ste uračunljivi i da imate punu kontrolu nad različitim situacijama u kojima se možete naći, vrlo brzo ćete početi da osećate sopstvenu moć. Razmislite o vašim sopstvenim „emocionalnim okidačima“, predvidite svoje reakcije u različitim situacijama ispunjenim emotivnim nabojem i pripremite se da svesno upravljate sopstvenom reakcijom na njih. Razmislite o najtipičnijim situacijama koje vas iritiraju i potrudite se da nadvladate ovakve nepoželjne situacije vežbajući „rešavanje problema“.

Naime, kada se suočavate sa situacijom koja izaziva nepoželjnu emocionalnu reakciju, smanjite vašu ljutnju i bes tako što ćete se fokusirati na ponašanje, a ne na osobu čije vas je ponašanje „izbacilo iz takta“. To preoblikujte tako da ponašanje bude problem na čije rešavanje ćete se fokusirati, a ne na raspravu sa osobom čije vas je ponašanje izrevoltiralo.

Koristite humor! Potrudite se da sagledate nastalu problem situaciju na jedan sasvim novi način, potražite ono komično u svemu, u svakom slučaju doprinećete spuštanju tenzije. Naravno, vodite računa o tome da taj humor bude adekvatan i prilagođen da kod sagovornika ne biste izazvali kontra efekat! Duboko udahnite nekoliko puta jer to smanjuje napetost u mozgu i daje vam dodatnih par trenutaka da razmislite pre nego što odreagujete. Distancirajte se iz te situacije i idite dalje, preusmerite svoju energiju na neku drugu aktivnost. Tako ćete povećati koncentraciju i ponovo reorganizovati svoje misli i osećanja.

Samomotivacija je usmeravanje snage naših emocija ka nekom cilju.

To je istovremeno i zamišljanje kako ostvarujemo taj cilj i preduzimanje svih potrebnih koraka da bismo i došli do njega. Nekoliko saveta za podizanje samomotivacije – pre svega, budite svesni načina na koji sebi objašnjavate sopstvene propuštene prilike u životu i pri tom ostanite realni.

Shvatite da možete kontrolisati i birati šta ćete da mislite i osećate. Povećajte vašu upornost tako što ćete uvek biti svesni svog cilja u životu. Da biste dobili dodatnu energiju, povežite vaše ciljeve sa vašim vrlinama. Uvek imajte cilj i budite uporni tako da biste mogli da uživate u zadovoljstvu ostvarenja zacrtanog cilja. Konstantno učite! Znanje će izgraditi vašu snagu, a vi ćete biti vredniji i svestraniji. 

Izvor:kodren.com

---

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA PRUŽA MIR

Pojam emocionalna inteligencija, koja se sve češće pominje, uglavnom se definiše kao sposobnost da razumemo sopstvena i tuđa osećanja, da ih razlikujemo, kao i da te informacije koristimo pri razmišljanju i planiranju sopstvenih aktivnosti.

UnspokenRomance / Flickr.com

 Emocionalna inteligencija je sposobnost da osetimo, razumemo i uspešno primenimo moć emocija kao izvora energije, informacija, kreativnosti, poverenja i bliskosti sa ljudima koji nas okružuju na poslu i u privatnom životu.

Stručnjaci ukazuju da emocionalnu inteligenciju predstavlja sklop više sposobnosti – sposobnost samorazumevanja, samokontrole, samouverenost i sposobnost empatije (saosećanja).

Hauard Gardner je prvi pomenuo da postoji sedam različitih vrsta inteligencije i da je emocionalna inteligencija jedna od njih, dok je pojam emocionalne inteligencije obradio Danijel Goulman u svojoj knjizi „Emocionalna inteligencija“.

Profesor Predrag Nikić, povodom edukacije za zdravstvene radnike pod nazivom „Emocionalna inteligencija u medicinskoj praksi“, kaže da su zaposleni izgubili oslonac i sigurnost koje su im do skoro nudila preduzeća, mnoge neuspešne transformacije društvene u privatnu svojinu samo su pojačavali emocionalnu zebnju i osećaj nesigurnosti, a tržišna orijentacija zahteva stalnu budnost i borbu za klijente.

Komentarišući da li emocionalna inteligencija može pomoći u prevazilaženju tog problema, Nikić je kazao da potrošačka filozofija nameće nove želje i potrebe.

„Zaboravlja se na funkciju, svrhu i smisao. Nije nam dovoljan jedan mobilni telefon, razlog za kupovinu novog modela je ‘lepši’ izgled“, kaže Nikić i dodaje da ćemo, ako se nesvesno prepustimo konzumentskoj filozofiji, doživeti efekat „šargarepe na dugom štapu“.

Prema Nikićevim rečima, ispunjenje želja ne donosi emocionalno zadovoljenje, jer uvek ima još novih, a emocionalna inteligencija može ponuditi odgovore koji nam mogu pomoći u razumevanju nas samih ali i života oko nas.

Nikić objašnjava da emocionalna inteligencija označava sposobnost osvešćenja, razumevanja, prihvatanja svojih i osećanja drugih ljudi, kao i sposobnost upravljanja emocionalnim odnosima.

On ukazuje da je veoma važno postati svestan svih dimenzija svog emocionalnog života, jer su sve životne relacije, pa i poslovne, prožete emocijama. Emocionalni odnosi se ostvaruju u porodici, u partnerstvu, u prijateljstvu, u rođačkim odnosima i na poslu.

„Pred medicinske radnike se postavlja ozbiljan zahtev, jer oni treba da budu most između zahteva korisnika i ostalih zaposlenih u medicinskim ustanovama“, ističe Nikić.

On kaže da emocionalno inteligentni rukovodioci u zdravstvu poznaju potencijale zaposlenih ali i njihove zahteve, potrebe i htenja i da emocionalno inteligentni rukovodioci u zdravstvu poštuju, podržavaju i podstiču svoje zaposlene, jer znaju da je bes izraz nemoći rukovodioca.

Nikić podvlači da emocionalna inteligencija pomaže svim akterima u zdravstvenim organizacijama, a rukovodiocima omogućava efekat „rezonance“ ili „emocionalne indukcije“.

„Zaposleni u zdravstvu emocionalnu inteligenciju vide kao svojevrsnu sposobnost za sticanje emocionalne sigurnosti i stabilnosti, ona im pruža mogućnost da ublaže strepnje koje dolaze iz turbulentnog okruženja kao i da radnu sredinu prepoznaju kao prostor za iskazivanje svojih sposobnosti ali i potreba“, kaže Nikić.

Prema njegovim rečima, na seminarima koje Centar za proučavanje i primenu emocionalne inteligencije sprovodi, uči se da ne postoje pozitivne i negativne emocije, već prijatne i neprijante emocije.

„Medicinski radnici uče da prepoznaju svoja osećanja, da ih razumeju, da prepoznaju matricu raspoloženja, odnosno uče da emocije prepoznaju kao odgovor na neki impuls iz okruženja“, kaže Nikić. On dodaje da medicinski radnici koji umeju da propoznaju i iskažu iskrenu zainteresovanost za pacijenta, učiće korisnike obliku poželjnog ponašanja pa vrlo brzo može uslediti identičan odgovor – da i oni nauče da iskazuju emocije.

On smatra da je emocionalna inteligencija svojevrsna unutrašnja nega i da ne treba zaboraviti da je spoljašnjost ogledalo naše unutrašnjosti.

U skladu s tim, kaže Nikić, osim što emocionalna inteligencija pomaže medicinskim radnicima u podizanju stepena motivacije, ona daje mogućnost svakom pojedincu da nauči da voli, da poštuje, da se raduje i divi.

On poručuje da ne treba zaboraviti da osmeh i prihvatanje ponekada leče više od lekova i da pacijenti od doktora očekuju recept za izlečenje ali i razumevanje za različite potrebe i htenja.

„Ne možemo očekivati od zdravstenih radnika da će u većoj meri brinuti o našem zdravlju od nas. Stoga osim što svakoj osobi valja preporučiti kratak program fizičkih vežbi, valja preporučiti i emocionalnu negu u porodici i partnerstvu“, zaključio je Nikić.     

Izvor:b92.net/

---

 

Priredio: Bora*S

POSAVETUJTE ME, GOSPOĐICE DIKS…

DVA PLUS JEDAN RAVNO PROBLEM

…E pa gospođice Diks, da ne okolišam mnogo,

Foto. http://www.klix.ba

   mogu vam reći da me poneki prilično cene,

I eto želeo bih da posavetujete i mene.

Znate, počelo je to kad sam jednom bio na putu,

I vrativši se zatekao dvoje kanarinaca koji su stvorili

   svoj domaći kutak u mom domaćem kutu.

Ne bih baš rekao da ludujem za kanarincima, ali

   moram priznati da su slatko izgledali u pozlaćenom

   kavezu.

Tim pre što su već bili došli do poodmakle faze u

   svom intimnom savezu.

I već sam bio oprostio onoj što mi je poklonila taj par

   krilatih verenika koje sam na vidno mesto stavio,

Kad jedan dečkić iz susedstva nađe u našem dvorištu

   nekog zalutalog kanarinca čiji se vlasnik nije javio.

Te tako, imali smo ih troje, i nije bilo vremena

   za diskusije druge,

Jer svako zna da kanarinac bez svoje kanarinke koju

   bi voleo može da svisne od tuge.

 

I zato smo kupili četvrtu ptičicu za tu treću ptičicu,

   pa su lepo sedeli kljun uz kljun, dok im je ljubav

   bila glavna hrana.

Ali onda je ta treća ptičica kojoj smo nabavili četvrtu

   ptičicu da ne bi presvisla ipak presvisla kroz

   nekoliko dana.

I tako smo ostali sa jednom neparnom kanarinkom, i

   nije bilo vremena za diskusije duge,

Jer kanarinka bez svog kanarinca koga bi volela

   može da svisne od tuge.

Zato smo morali da kupimo i petu ptičicu da teši

   četvrtu ptičicu koju smo kupili za treću ptičicu

   da ne bi za njom morala zalud žudeti,

Ali sad četvrta ptičica nešto gubi apetit, i gospođice

   Diks čini mi se da ću lepo poludeti.

Ne želim nikog da ucvelim, ali nekako moram na sve

   to staviti tačku;

Moram li i dalje kupovati kanarince, gospođice Diks,

   Ili mislite da bih mogao kupiti mačku?

O.Neš

NE GLEDAJTE GA U OČI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Jedna od bitnih stvari u kontaktu sa psom je i sam prilazak. Naročito treba obratiti pažnju kad su u pitanju nepoznati psi na lancu, iza ograde, u nekom objektu sa životinjama koje čuvaju, u odgajivačnici ili skloništu. Psi reaguju drugačije kad su sami i nezaštićeni u odnosu na one koji se nalaze na poznatoj teritoriji i misle da su zaštićeni ili brojno nadmoćni.

Pravilan pristup
Pošto ne znate karakter psa koji je ispred vas, ne možete pretpostaviti ni kako će reagovati. Na primer, uplašen pas na lancu će kidisati na vas, pokušače bukom ili keženjem da ostavi utisak, ali se neće previše približiti. Ako priđe, učiniće to sa strane kako bi dohvatio vašu nogu ili nogavicu, jer u tom slučaju može da pobegne. Ako otresito viknete, verovatno će se skloniti, mada može nastaviti da vas napada, pa ćete morati oštrije da se branite. Potom možete očekivati da vas ostavi na miru, ali će biti u blizini, gledati vas ispod oka, ne direktno ako vidi da mu uzvraćate pogled, i potmulo će režati.
Ako je u pitanju hrabar pas, svestan svoje snage, očekujte da odmah uzurpira vaš prostor ukoliko je na povodniku, jer ga dodatno ohrabruje prisustvo vlasnika. Ako psa gledate u oči, to je kao da ga pitate postoji li neko jači od vas, a pošto on misli da jeste, treba mu pokazati ko je gazda.
Zato ako prilazite nepoznatom psu, naročito u nekom od gorenavedenih slučajeva, ne činite to direktno, već se okrenite bočno i ne uspostavljajte kontakt očima. Budite mirni i opušteni, ne pričajte mnogo i ne mašite previše rukama, bar dok se i pas ne opusti u vašem prisustvu.

Pas na povodniku
S druge strane, neki psi su prijateljski raspoloženi te im ljudi stalno prilaze. I u ovom slučaju postoji pogrešan i ispravan pristup. Zamislite da vas neko oduševljeno grli i ushićeno priča, a ne znate razlog takvom ponašanju! Ako mislite da psi to vole, varate se! Ima hladnokrvnih pasa koji su navikli na takve izlive emocija, i stoički ih podnose, ali ima i onih koji se uzjogune, počnu da skaču i pokušavaju da pobegnu. Ovo će postati problem ako se vlasnik trudio da vaspita ljubimca da ne skače na ljude, a onda naiđe na nekoga ko ohrabruje psa da se tako ponaša. Takav pristup zbunjuje psa koga su doskoro obučavali da nešto ne radi, a onda mu se dozvoljava, da baš to čini, čak ga i ohrabruju.
Kako prići lepo vaspitanom psu na povodniku, koji ne beži od ljudi i ne gleda ispod oka, već pokušava mirno da vas onjuši kako biste se upoznali? Ne pokazujte ushićenje, već mirno dopustite psu da vas onjuši, ili čučnite ispred njega kako biste bili u istoj visini. Činite to sa strane, kako pas ne bi osećao izazov. Ne morate pružati ruku radi kontakta jer vas je njegovo čulo mirisa već obradilo. Grljenje ne dolazi u obzir jer pas to razume kao uzurpaciju prostora, pa će pokušati da se izvuče iz zagrljaja. Mirno razgovarajte sa vlasnikom ili pričajte psu neutralnim, opuštenim tonom. Tek kad vas bude znatiželjno onjušio, pomilujte ga po obrazu ili potapšite po grudima, ukoliko mu ne smeta. Najbolji pokazatelj da ste sve uradili kako treba jeste gubitak interesovanja koje je pas u početku pokazao, posle čega će se okrenuti svom vlasniku ili nastaviti da gleda svoja posla.

Zapamtite: direktan pogled u oči i kretanje pravo prema psu predstavljaju izazov. Manje hrabar pas će se povući (što se najčešće i dešava), ali pas željan izazova će vam stati na put. Posle toga, ili ćete se skloniti i priznati da je jači, ili ćete se sukobiti. Odlučite sami!

Ignorisanje
Najbolji kontakt sa psom postiže se kad je on slobodan. U tom slučaju nema dopunskih stimulansa kako bi se pravio važan i pri svakom kontaktu sa drugom jedinkom biće oprezan. Njegovi kasniji postupci će zavisiti od upoznavanja. Pristup je potpuno isti kao i u prethodnom slučaju. Važno je da budete opušteni. Pokažite psu kako vas uopšte ne interesuje i da samo želite da se upoznate, pa da nastavite svojim putem. Kad bude shvatio da ga ne izazivate i ne predstavljate opasnost po njega, opustiće se i možda ćete postati prijatelji.

Poštovanje
Opušteno i hladnokrvno priđite vlasniku psa, započnite razgovor i zatražite dozvolu da se upoznate sa njegovim ljubimcem. Ako posle toga čučnete i postupite kako treba, pas će osetiti vaše poštovanje i dozvoliti da se zbližite.

 tekst: Miloš Stanojević, dipl. vet. /zov

foto: besplatne fotografije,myspace

PROTIV GLAVOBOLJE, JE BOLJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Redovno ispijanje vode može smanjiti teške glavobolje i migrene te tako smanjiti unos tableta u organizam.

Sledeći put kad budete imali glavobolju, ostavite tablete tamo gde ste ih i našli. Dovoljno je samo da pijete vodu i glavobolje će nestati.

Redovno ispijanje vode može smanjiti teške glavobolje i migrene te tako smanjiti unos tableta u organizam.

Naučnici kažu da redovnim konzumiranjem oko sedam čaša vode dnevno znatno možete ublažiti bolove i poboljšati kvalitet života.

Naučnici sa Univerziteta u Mastrihtu, u Holandiji, primetili su tokom 2005. godine kod svojih pacijenata da oni koji piju više vode nemaju problema s migrenama.

Dr Mark Spit i njegov tim angažovao je više od 100 bolesnika koji su patili od lakših ili težih glavobolja. Pacijenti su dobili preporuku kako da ublaže tegobe, uključujući smanjenje stresa, poboljšanje sna i preporuke kako da izbegnu kofein. Nakon što su tri meseca redovno konzumirali 1,5 litara vode dnevno, pacijenti su izjavili da im se kvalitet života znatno poboljšao. Rezultati ovog ispitivanja su objavljeni u časopisu Famili Praktis.

Dr Fajaz Ahmed kaže kako adekvatna hidratacija organizma ima mnoge pozitivne efekte na naše zdravlje.

 pravda.rs

____________________________________________________________________________________________________

Ovo nam preporučuju naučeni. Deluje li preporučena terapija podjednako efikasno  na oba pola, ne mogu znati.

No, neke od uzroka potencijalnih glavobolja muškom rodu je moguće  izbeći, ako poslušate SAVET MUŽEVIMA  Ogdena Neša, koji za ovu priliku prenosim OVDE:

„Ko sreći u braku teži,
Nek čuje savet sveži:
Kad nisi u pravu – priznaj ,
Kad god si u pravu – zaveži!“

Ženama savete  ovog tipa nije uputno deliti.

Jer, dabome,

one će inače postupiti,  po svome.

Bora*S

____________________________________________________________________________________________________