POGREB DVA RABA…

tamoiovde-logo

Branislav Nušić (Alkibijad Nuša), slavni srpski književnik, komediograf, diplomata i akademik  rođen je na današnji dan, 8. oktobra 1864. godine.

___________________________________________________________

Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Inspiracija za ovu pesmu bila su dva pogreba. Sahrana majke pukovnika Dragutina Franasovića i pokop majora Mihaila Katanića. Dva pogreba, u razmaku od dva dana, ustalasala su beogradsku čaršiju

 Ni godina nije bila zaokružena otkad je, ukazom ministra unutrašnjih dela Nikole Hristića, odlučeno da se prestane sa sahranjivanjem na Tašmajdanskom groblju i da se pokojnici odsad imaju smeštati ispod Zvezdare, na Novom groblju, a u tek iskopanu grobnicu položeni su, 29. aprila 1887. godine, zemni ostaci četrdesetsedmogodišnjeg pešadijskog majora Mijaila Katanića.

 Bez obzira što su na prigodnom jastučetu, tik ispred kovčega, sijala visoka odlikovanja – Takovski krst s mačevima Petog i Četvrog reda, Medalja za hrabrost i ruski Orden svetog Stanislava Trećeg reda – u pogrebnoj povorci nije bilo mnogo ljudi. Uz to, valjda zbog udaljenosti grobnog mesta, najveći deo vratio se još s pola puta, a nad rakom čoveka o kome je doskora pripovedala i Evropa nije izrečeno ni slovo.

 Čak ga je i Stevan Sremac u svojim delima pominjao kao simbol herojstva. Na pogrebu nije bilo ni muzike uobičajene pri sahranjivanju vojnika.

 Slučaj bi, verovatno, vreme zaturilo pod svoj teški šinjel zaborava da se nije dogodilo da je, nekoliko dana ranije, na istom groblju, sahranjena osamdesettrogodišnja gospođa Franasović, majka generala (tada pukovnika i ministra „na raspoloženju“) Dragutina Franasovića. Dotični je bio javni ljubimac kralja Milana Obrenovića jer ga je, 1882. godine, spasao moguće pogibije u beogradskoj Sabornoj crkvi kada je Ilki, ženi kraljevog političkog protivnika Jevrema Markovića, oteo revolver kojim je ona, posle prvog promašaja, po drugi put pokušala da puca na srpskog vladara. Franasoviću je put u svetlu budućnost bio zagarantovan.

 Ne čudi zato što je na opelu njegove majke, gospođe Franasović, „blagoizvoleo prisustvovati NJ. V. Kralj i pratiti je do samog Novog groblja“. Sahrani su prisustvovali i „valjda svi đenerali, mnogo oficira i mora biti svi ministri“, kako je to video naprednjački (vladin) list „Videlo“.

Sve bi to, verovatno, prohujalo bez vihora da se nije oglasio dvadesettrogodišnji Branislav Nušić ogorčen postupkom vlasti i vladara. U „Novom beogradskom dnevniku“ objavio je političko-satiričnu pesmu pod naslovom Dva raba i podelio je na dva dela, s jetkim naravoučenijem na kraju.

U prvom delu pesnik je izneo detalje sa sahrane „jedne babe“ koja je najsvečanije obavljena… „uz tutnjavu sva četiri zvona“ a kojoj su prisustvovali „kite i mundiri“ i „bezbrojni šeširi“. „I još neko, ali to je tajna“ koja, naravno, to nikako nije bila jer se ticala samog kralja Milana. U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani srpskog junaka koji „na žalost mnogih naših baba nije bio baba“ i koga do večnog počivališta nisu pratile „kite i mundiri“, a ko je došao „od pola se puta kući vrati“. Na kraju je pesnik mladim naraštajima poručio ovo:

 Srpska deco, što misliti znate,
Iz ovoga poruku imate:
U Srbiji prilike su takve:
Babe slave, preziru junake.
Zato i vi ne muč’te se džabe
Srpska deco, postanite babe!  

 Pesma je odjeknula poput najrazornije bombe. Čitala se i s osmehom došaptavala svuda, ne samo po prestonici, pa čak i „strogo pov.“ među oficirima. Pobesneli kralj Milan hitno je naložio da se drznik izvede pred sud gde je u prvi mah osuđen na dva meseca zatvora, ali mu je viši sud, brže-bolje, kaznu povećao na dve godine. Nušić je izdržao nešto duže od tri meseca na robiji u Požarevcu a zatim, na molbu svog oca, pomilovan.

 U pismu je molio pukovnika da oprosti njegovom sinu i izbavi ga zatvora. Pukovnik Franasović procitavši njegovo pismo sa puno razumevanja odgovorio je:

 Gospodine Nušo, vi ste mi se obratili sa molbom da oprostim vašem sinu uvredu koju mi je naneo vređajuci spomen seni počivše materi prilikom njenog pogreba jednom skarednom pesmom štampanom u jednom dnevnom listu. Vaš sin nije zbog meni nanesene uvrede osuđen, već zbog toga što je njegova pesma vređala uzvišenu osobu Kralja zbog toga što je on iz pijeteta ukazao poslednju poštu pokojnici prateći je do večne kuće. Neću sada da ovde uzimam u ocenu to delo vašeg sina, ali mislim, da ako ima u sebi i najmanji osećaj časti, da će ga docnije oblivati rumen stida kada god se bude sećao kakvu je priliku izabrao da vređa uzvišenu osobu Vladara i sen jedne pokojnice. Dakle, kao što rekoh vaš sin nije zbog mene osuđen. Ali ako je uslov njegovog pomilovanja moj lični oproštaj, onda mu potpuno opraštam. Vaš Dragutin Franasovic, pukovnik.

Sledeće pismo trgovac Đorđe Nuša je uputio lično kralju Milanu prilažući i pismo pukovnika Franasovića.

Njegovom veličanstvu Kralju Milanu

Vaše veličanstvo, plemeniti gospodaru, usta su mi nema a reči nemoćne da izraze ono što oseća srce jednog nesrećnog oca, koji leži pred nogama Vašeg veličanstva i moli za milost svog osuđenog sina. Iz mojih grudi u ovom trenutku otima se samo jedna reč: Milost plemeniti Kralju.
 

Ovo je ukratko priča o sudbini pesnika Nušića, manje više poznata mnogima. Međutim, malo je poznata priča, odnosno sudbina junaka povodom čije se više nego skromne sahrane oglasio i mlađani Nušić. Reč je o Mijailu Kataniću, pešadijskom majoru.

Šturi zapisi dotekli do naših dana kažu da je Mijailo Katanić rođen 8. aprila 1840. godine u selu Bečanj kod Gornjeg Milanovca, a da mu je otac Joca nekoliko godina bio narodni poslanik. Zna se i da je nakon završetka niže gimnazije, 1857. godine, stupio u vojsku, da bi oficir postao 1864, iste godine kad je rođen Branislav Nušić. Ostao je trag da je od tada obavljao dužnost bataljonskog ađutanta, vodnog i četnog oficira sve do Srpsko-turskih ratova 1876-78. godine.

 Ratovi su pokazali ne samo da je Katanić dobro izučio vojničke veštine nego da ga je odlikovala i besprimerna hrabrost. U prvom ratu za oslobođenje i nezavisnost (1876) komandovao je odredom i skoro sve vreme bio komandant mostobrana na Moravi kod Aleksinca. U drugom odmeravanju snage oružja između Srba i Turaka, 1878. godine, bio je na čelu Jaseničkog kombinovanog bataljona Smederevske brigade i iskazao se u bojevima na Gorici, Grdelici i pri napadu na Vranje. Zbog herojstva, ali i uspešnog komandovanja, unapređen je u čin kapetana I klase i zaslužio Zlatnu medalju za hrabrost i ruski Orden Stanislava IV stepena.

 Na iskraj 19. veka ratovi su Srbiji bezmalo bili svakodnevica, pa se tako vojevalo i protiv Bugara, od 14. novembra 1885. do 2. marta 1886. godine, a neposredan povod bilo je pripajanje Istočne Rumelije Bugarskoj čime se, po kralju Milanu, remetila ravnoteža snaga na Balkanu. U tom i takvom ratu, koji nije opravdao slavu srpskog oružja, slavom se ovenčao kapetan Mijailo Katanić. I to na samom njegovom početku. Naime, nakon pobede kod Slivnice, Bugari su nezadrživo krenuli ka Srbiji, prema Pirotu.

 Kod sela Vrapče blizu Caribroda (danas Dimitrovgrad) Bugari su na Neškovom visu opkolili bataljon Mijaila Katanića. Brojčano kudikamo nadmoćniji, uspeli su da posle žestoke borbe savladaju opkoljene, među kojima je bilo mnogo ranjenih i poginulih. Preostalo im je još samo da sa krvavog razbojišta uzmu bataljonsku zastavu i kao trofej je pošalju u Sofiju. Prerano su se poradovali.

Na izmaku snaga, kapetan Katanić uporno je odbijao nasrtaje neprijatelja telom štiteći bataljonski steg. Onda je, jedan za drugim, dobio dva puščana zrna. Ni tada nije ispustio zastavu. Tek posle pet uboda bajonetom, nakon borbe prsa u prsa, shvatio je da će barjak ipak pasti Bugarima u ruke. Nije bilo druge, zderao je zastavu s koplja i sakrio sebi pod bluzu, verujući da će tako možda da je sačuva.

 Natčovečansku borbu neprijateljskog oficira da sačuva zastavu svog bataljona s obližnje uzvisine posmatrao je nemački princ a bugarski knez Aleksandar Batenberg. Kako je pisao list Nova ustavnost u broju od 5. maja 1887. godine.

 Kada je Batenberg video da je Mijailo(vić) pao, on pošalje jednog svog ordonansa (koji je ovo pričao) i jednog oficira da ga spasu. Kad su ovi oficiri došli na mesto gde je Mijailo pao, našli su četiri bugarska vojnika u krvi ogrezla, koje je Mijailo iz revolvera poubijao, ali su ga ostali vojnici savladali, svukli mu haljine (čak i čizme) i kundački ga grozno udarali.

Bugarski vojnici uzmu ga onako bosa i polumrtva i obeznanjena i odvuku ga po snegu u Caribrod. Čim su ga tamo doveli, pošao je Batenberg sa Karavelovim da ga vidi. Batenberg odredi naročita lekara koji će ranjenoga junaka lečiti. Nameravalo se da ga odmah prenesu u Sofiju, ali zbog teških rana to beše nemoguće odmah posle dva dana. Treći dan pošto su odneli Mijaila u Sofiju (dakle, pet dana posle borbe) došao je Mijailo nešto malo k sebi i počeo je govoriti…

 List Nova ustavnost, koji je ovo objavio nepunu nedelju nakon Katanićeve smrti, ovako je opisao njegovu daljnu sudbinu:

 Glas o Mijailovom junaštvu dospeo je i do Sofije, i kada su ranjenoga oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide. U Sofiji predat je Mijailo doktoru Vankovu na lečenje, koji se svojski zauzimaše da spase život odličnome vojniku.  

 Po povratku Batenbergovu u Sofiju, priča Vankov, kad je docnije došao u Beograd, da mu je Batenberg jednom prilikom rekao:

 Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer je to redak junak.

 Za vreme svoga bavljenja u Sofiji, Mijailo je primao posete i ponude iz prvih sofijskih porodica, a naročitu brigu o njemu vodili su Nikola Sunkarov i njegova žena. NJ. V. Kralj (Milan), još dok je bio u ropstvu, unapredio ga je za majora…

 Pešadijski major se kako-tako oporavio i, nakon zaključenja primirja, vratio u Srbiju. Do kraja 1886. godine službovao je u Kragujevcu, odakle je premešten u Valjevo na mesto komandanta okružne komande. Na iskraj zime 1877. dobio je prekomandu za Beograd. Tu ga je sustigla smrt. U aprilu je počeo da pljuje krv kao posledicu teško oštećenih pluća stradalih od tanadi i bajoneta. Iscrpljeni organizam nije uspeo da pobedi i u ovoj bici.

Mijailo Katanić umro je 28. aprila 1887, u četrdeset sedmoj godini. Ubrzo je postao junak Nušićeve pesme, a grad mu je devet leta docnije, 1896, darovao jednu ulicu na Vračaru koja i danas nosi njegovo ime.

 Pesma Pogreb dva raba je izazvala senzaciju i smeh u beogradskoj čaršiji. Izdanje „Dnevnika“ je bilo razgrabljeno. Čitali su ga grupno za kafanskim stolovima, po troje-četvoro na uglovima ulica, u redakcijama opozicionih i vladinih novina. Sve što je bilo pismeno u tadašnjem Beogradu smejalo se Nušićevim stihovima. Samo njihovom autoru, mladom piscu početniku nije bilo do smeha. Kralj Milan je bio uvređen i Nušić je optužen za „uvredu njegovog veličanstva“.

 Prvostepeni sud, pod predsedništvom sudije Hristića, osudio je mladog pisca na dva meseca zatvora. Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu. Sudstvo je svoju nezavisnost dokazalo povisivši kaznu na dve godine robije. Mladog pisca su uhapsili i poslali u požarevački zatvor.

 Tu počinje njegova dvogodišnja avantura, koja se završila kako piscu i priliči, književnim delom. Naime, Nušić je u zatvoru napisao svoju poznatu komediju Protekcija. Uslovi u kojima je živeo u zatvoru bili su veoma teški, ali njegov vedar duh u svemu je pronalazio smešnu stranu. Smestili su ga u samicu i stavili pod strogi nadzor.

 Upravnik zatvora bio je po zlu čuveni Ilija Vlah. Pročitavši Nušićevu presudu, rešio je da mladog buntovnika dovede u red – zabranio mu je da piše, da loži peć u samici, da čita knjige i novine.

 Nušić je pričao da je po ceo dan mleo kafu, kuvao je, pravio cigarete i krpio svoj stari kaput. I tako su mu izolovanom od sveta tekli beskrajni, prazni tamnički dani. Želeo je da ih ispuni pisanjem, ali je strogi brkati Ilija Vlah bio neumoljiv. Ipak, posle abdikcije kralja Milana, Nušić je pokušao da dobije bolje uslove. Otišao je kod upravnika zatvora i zamolio ga za dozvolu da povremeno piše.

 Bolje je za tebe mladiću da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledan građanin. A ovako se kao kockar vučeš po apsanama, savetovao ga je Ilija Vlah.

 Posle ovakvog „mudrog saveta“, Nušić je rešio da nasamari upravnika. Njegova rođaka Marina, nekada udata za njegovog ujaka, bila je u braku sa ministrom pravde Gigom Geršićem. Znajući da upravnik čita poštu, pisac je rešio da napiše pismo ministru Geriću, oslovivši ga sa „dragi rođače“. Pismo je izgledalo ovako:

Dragi ujače, imali ste pravo da se ljutite na mene što vam se nisam javio do sada, ali vas nisam hteo uznemiravati. Znam da vas interesuje kako se osećam ovde. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod moje kuće. Ali ne mogu da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugog vremena. Kada bi mi dozvolili da pišem, verujte da bih strpljivo sačekao da prođu dve godine robije. Ja mislim da mi se to može učiniti, jer, verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari. Molim vas kada dođe moja majka kod vas, pozdravite je i recite joj da ne brine. Pozdravite mnogo i ujna Marinu. Vaš sestrić!

Sledećeg dana upravnik zatvora je došao u samicu u kojoj je čamio budući veliki komediograf. Uz smešak je srdačno rekao: – Kažu Nušić kuva dobru kafu. Je l’ umeš da skuvaš? Čovek treba sve da nauči zlu ne trebalo. Eto, da ti nije apse ti nikada ne bi naučio da skuvaš kafu. Naravno, Nušić je dobio dozvolu da piše i mnogo bolje uslove u zatvoru.

Branislav Nušić šetao se u zatvorskom dvorištu zajedno sa ubicama, lopovima i kockarima. To je bilo zanimljivo iskustvo za jednog pisca. Posle ovih šetnji, dobijao je kao jedinu lektiru Bibliju, čije je stranice tako dobro proučio, kako je kasnije pričao, da je mogao da drži crkvene propovedi.

 Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Ta tu skoro, biće ovih dana,
sa’ranismo jednog božjeg raba.
Čitali ste, vid’li ste paradu,
taj rab božji beše jedna baba…
Zatutnjaše sva četiri zvona,
povrveše kite i mundiri,
povrveše perjanice bojne,
povrveše bezbrojni šeširi.

Svi majori debeli i suvi,
oficiri cela kita sjajna,
pukovnici, s orlom i bez orla,
i još neko, ali to je tajna.
I pravo je, ne tumač’te drukče,
i našta bi tu brbljiva zloba,
i pravo je ta poslednja počast,
ispratiti pokojnu do groba.

Još skorije, biće ovih dana,
sa’ranismo još jedog božjeg raba.
Al’ na žalost sviju baba naših,
taj rab božji nije bio baba…
Ne povrve kita i mundiri,
a i kog bi da do groba prati,
i što pođe i što htede poći,
od pola se puta kući vrati.

Potmulo su udarala zvona,
udarala zvona iz budžaka,
a i što bi da se čini dževa,
kad je pratnja srpskoga junaka.
Srpska deco što misliti znate
iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake,
zato i vi ne muč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe.


Gerasim Nuša, dobrotvor i poočim Nušićevog oca Đorđa koji je u znak zahvalnosti i uzeo prezime Nušić, imao je dvojicu sinova. Jedan od njih se zvao Petar i bio je nešto stariji od Branislava. Bio je jahač na trkama konjičkog kluba „Knez Mihailo“, odnosno komandir voda Petog eskadrona Konjice stalnog kadra. Iako sportista, to je i u ono vreme bilo opštevažeće, bio je omiljeniji od književnika Nušića.

Kad je Branislav zbog pesme Pogreb dva raba zaglavio robiju, oficir Petar našao se na mukama. Jer, imati isto (retko) prezime sa tim „izdajnikom“ i još mu biti u bliskom srodstvu nije bilo nimalo ohrabrujuće za oficira pred kojim je bila karijera. Mogao je lako da padne u nemilost svojeglavog kralja Milana i možda ostane i bez službe, te je savio tabak i pretpostavljenima napisao sledeću molbu:

Komandi V-og Eskadrona Stalnog Kadra,
Zbog raznih neprilika i neprijatnosti koje sam imao zbog istog prezimena sa mojom braćom od strica i rođenog pretrpio, rešio sam da moje sadašnje prezime Nušić zamenim i uzmem za buduće prezime moga oca, a to je Đorđević, s toga najučtivije molim komandira da izvoli kod nadležnog mesta podejstvovati da mogu moje sadanje prezime zameniti prezimenom Đorđević.

  1. avgusta 1887. u Beogradu
    Konjički poručnik
    Petar Nušić
    Vodni oficir V-og Eskadrona  

Vreme je brzo prolazilo i kralj Milan je nakon dve godine morao da abdicira, a posle desetak leta (1903) Obrenovići više nisu bili na vlasti. Petar je, međutim, nastavio da služi kralja Milana, odnosno Austrijance kao njegove zaštitnike. Ali je hteo da i od već nesumnjive slave svog „polubrata“ Branislava nešto ušićari i zato je počeo da se potpisuje kao Đorđević-Nušić. Običnom i praktičnom svetu smetala su dva prezimena, pa su Petra najčešće oslovljavali sa g-din Nušić.

 I sve je to tako išlo do 1909. godine, kada su novine objavile da je Petar Nušić, kapetan u penziji, uhapšen zbog špijunaže. Samo je jedan beogradski list doneo vest da je uhapšen Petar Đorđević. Svet je odmah počeo da dosađuje Branislavu Nušiću pitanjima kakav je pa sad on rod Petru Nušiću. Dramski pisac, već slavan i van granica naše zemlje, morao je da da izjavu novinama da „Petar, uhapšeni konjički kapetan, nema prava da nosi prezime Nušić jer je njemu prezime Đorđević“. Uz to je, kroz šalu, dodao: – Znate, to je tante za kukuriku!


Branislav Nušić naš najpoznatiji komediograf je rođen 1864. godine u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše.

Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Kad je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine.

Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu. Nušić se borio u Srpsko – bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu Dva raba u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana.

Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini.

Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom.

Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom Ben Akiba. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.

Drame – Tako je moralo bitiJesenja kišaIza božjih leđaPučina

Komedije – ProtekcijaSvetPut oko svetaGospođa ministarkaNarodni poslanikMister Dolar,Ožalošćena porodicaPokojnikSumnjivo liceDrVlast (nedovršena), Đole Kermit (nedovršena)

Romani – Opštinsko dete (u Sarajevu izdato kao Općinsko dijete), HajduciDevetstopetnaesta

Pripovetke – Politički protivnikPosmrtno slovoKlasaPripovetke jednog kaplara,

Tragedije – Knez Ivo od SemberijeHadži – LojaNahod

Branislav Nušić – Analfabeta

Branislav Nušić – Autobiografija

Branislav Nušić – Beogradske kafane

Branislav Nušić – Gospođa ministarka

Branislav Nušić – Hajduci

Branislav Nušić – Kafana Dardaneli

Branislav Nušić – Kolarac

Branislav Nušić – Narodni poslanik

Branislav Nušić – Pogreb dva raba

Branislav Nušić – Pokojnik

Branislav Nušić – Savamala

Branislav Nušić – Varoš kapija

Branislav Nušić – Vlast

loading…

Izvor: lektire.me

_______________________________________________________________

 

URNEBESNA PRIČA O LETOVANJU…

 

tamoiovde-logo (1)

’77. Duško Radović je otkrio nešto zbog čega ćete se smejati i danas!

019bc5d33dccc9531c78434d586e08fe_L

Foto: Printskrin: RTS Kvadratura kruga – Zvanični kanal

„Najpre je stigla vest da hleb izaziva rak. Zatim smo čuli da ga i voda može izazvati. Jedini zaključak je da, ko bude izbegavao hleb i vodu, umreće pre nego što dobije rak“ – samo je deo iz urnebesne priče Duška Radovića.

Na današnji dan 1977. u svojoj emisiji “Beograde, dobro jutro” antologijska ličnost, pisac i aforističar Duško Radović ispričao je priču o letovanju. 

Mnogo se anegdota dogodi na letovanju i sve one čine život ovakvim kakav jeste. Hvatajući isečke iz svakodnevnice, gospodin Radović slikao je satirom i humorom i sklapao najveću slagalicu – životnu.

Prenosimo njegovu priču u celosti.

“Pokušajmo da zamislimo one koji su ovih dana otišli na letovanje. Tek što su stigli, utvrdili su šta su sve zaboravili da ponesu. Ona zdravstvene knjižice, on pasoše. Tako im je preseo prvi dan.

Drugi dan pala je kiša. Morali su da ostanu u sobi i razgovaraju o zdravstvenim knjižicama i pasošima. Istukli su decu, ali im od toga nije bilo lakše.

Sada oboje misle da je bilo bolje da nikuda nisu išli, što je kakva-takva uteha nama koji smo ostali u Beogradu.

U tom smislu ni ova kiša nije loša ako pada i tamo gde mi nismo mogli da odemo.

Trgovcima je žao da idu na godišnji odmor. I kad spavaju, oni su u gubitku.

Vama bi bila dovoljna i gola žena, ali je morate oblačiti zbog drugih.

Najpre je stigla vest da hleb izaziva rak. Zatim smo čuli da ga i voda može izazvati.

Jedini zaključak je da, ko bude izbegavao hleb i vodu, umreće pre nego što dobije rak.

Zemun se ograđuje od Dunava blokovima visokih solitera.

Mi mislimo da je to greška, a nema gorih grešaka od onih koje se vide sa nekoliko kilometara udaljenosti.”

Pogledajte poslednju emisiju “Beograde, dobro jutro” Duška Radovića. 

KutakNet

________________________________________________________________________________

ŠUŠTE ČEMERNI, SLOMLJENI KURUZI…

tamoiovde-logo

 Jazavac pred sudom

Jazavac pred sudom je satira koju je Petar Kočić napisao 1903. godine u Beču za vrijeme studija, a objavljena je 1904. godine. Radnja počinje kada David Štrbac, bosanski seljak, dolazi u sud noseći u vreći jazavca s namjerom da ga tuži za pojedeni kukuruz.

c7f62898-e06d-4e1c-9a3c-5dd245a9cc7d

foto: emaze.com

SUDAC: Što si vodio ovog lopova pred sud? Što ga nijesi odma’ na njivi ubio?

DAVID: Kako sam budalast, more biti da bi’ i to učinio da ne znam današnjeg reda i zakona. Ama, šta bi ti glavati gospodine, duljio, otez’o i natez’o: znam zakon, pa neću preko zakona. Neću preko zakona, pa ubi me!…

Neke godine, dok još nijesam bio svještio vašeg zakona, ubio sam u toj istoj njivici jednog jazavca. Biće valjda brat ovog lopova. U’vati me carski šumar i oglobi s pet vorinti. Kad metnu pare u džep, oštro mi zaprijeti: „Ne smiješ to više činiti, jer i jazavca današnji zakon brani!“ E, kad brani, nek mu i sudi, kad štetu počini!…

Samo imam ono nešto krezube babetine, i tu njivicu kuruza što sam imao, pa mi ovaj lopov stra i sa zemljom sravni. Osušili se jadni kuruzi, pa kad prođem pokraj njivice, obuzme me tuga i žalost. O, kako tužno šušte čemerni, slomljeni kuruzi! Rek’o bi čo’jek da uzdišu za osvetom i pravdom… Samo (plače) samo sam tu njivicu kuruza im’o, pa…

PISARČIĆ (zajedljivo): A kako ti se zove njivica? To treba slavni sud da zna.

DAVID (tare suze): Čudnovato se, dijete, zove njivica. Zove se Ni Davidova, nicarska, nispa’ iska . Tako joj je ime i tako je, čini mi se, vođe u sudu zapisato.

SUDAC (smije se): U tebe, Davide, sve to nekako zapetljano. Kako se to zove njivica? Ni Davidova, ni carska, nispa’ iska ? Kako to?

DAVID: E, tako, gospodini moji. Sve ću vam kazati po redu i zakonu. To je njivica krčevina. Ja sam iskrčio, pa velim: moja je. Oko te njivice carska šuma. Na kraj njivice, upravo kad se pođe Markanovom točku, stoji dirjek, uboden u zemlju, s one dvije k’o kantarske kuke (C. Š .). To vele, ko piše: carska šuma. Bože moj, bože, čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, bože, svakom li se danas odaje čast: carska šuma!

Za turskog suda: svačija, ničija šuma, a danas carska šuma. Pa kažem vam, oko te je njivice carska šuma, te gruntovnik veli: „Istina, Davide, ti si je iskrč io, ali to je carska šuma. Pošto si iskrčio carsku šumu, ostala je carska zemlja. Š uma je carska, pa i zemlja mora biti carska.“

Sad dolazi spa’ija: „Lažeš, Vlaše! Nisi je iskrč io, već je to, bivakarce, od davnina ziratna zemlja, a svaki komadić ziratne zemlje moj je!“ Na čijoj je strani prava, ne znam. Samo znam da zato svijet tu njivicu zove Ni Davidova, ni carska, ni spa’ijska. A ja bi’ rek’o da svijet u neku ruku ima pravo, jer ta njivica, kako ste čuli, nije ni moja, ni carska, ni spa’iska, već ovog prokletog lopova, a brezakonika!

Dok se mi ‘vamo svađamo i prepiremo čija je, a on se poistija sladi i deblja, što ‘no vele k’o šokački pratar. Zato vas molim i preklinjem, da ga što teže osudite. Meni je ovaj slavni sud mlogo dobra učinio. Od mloge me je bijede i nevolje oslobodio…

SUDAC: Baš od mloge te nevolje oslobodio? Kako to?

DAVID: Da, da, od mloge me bijede i napasti oslobodio. Sve ću vam, gospodini moji, kazati po redu u zakonu. Imao sam sina. Snažno, mlado i vitko momče k’o jela. Nije bio nimalo na me nalik. Bacio se bio na đeda, moga oca, što je u pošljednjoj buni u Crnim Potocima pogin’o. Snažno i vitko momče, ali naopako i zločesto, da bog milostivi sačuva! Uzeše ga u vojsku, poslaše ga u Grac i ja danu’ dušom.

Lani, oko Časni’ veriga, donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta: „Davide, umro ti sin, pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti je nagrada.“ „O, dobre carevine, krst joj ljubim!“, lijepo ja jauknu’ od radosti, a žena i djeca zaplakaše. „Brate, kneže, vrati ti ta tri vorinta carevini. Pravo će biti bogu i ljud’ma, da to carevina uzme sebi k’o reće kaz’ti, neku nagradu, jer ona je mene od napasti oslobodila.“

– Onda sam imao jednu kravu, dobru, debelu kravu. Od usta sam svoji’ otkid’o, pa sam njoj dav’o. Kažem vam, dobra, debela krava, ali zijanćerasta, da bog zakloni! Satra mi svake godine ljetinu. Doču to nekako slavni sud. Eto ti jednog dana onog šikucije, što kupi miriju i porez: „Davide, veli, dočuo sud da te snašla bijeda, pa me je posl’o da… Kako bi bilo da mi ti nesretnu kravu preteslimimo carevini, pa nek se ona tamo š njom muči i devera?“ „‘Vala, velim ja, carevini, koja se toliko za me brine! Vodi, brate, vodi odma’!“

– Onda sam im’o čet’ri koze. Za turskog suda mirne k’o ovčice, a kad zastupi ukupacija, ošjetiše i one slobodu, bog i’ ubio, pa se ne daju snositi! Počne i’ ona moja krezuba babetina musti, a pošljednja nogom u kab’o, pa prolije vareniku. Doču jope’ nekako carevina. Eto ti šikucije: „Pomozi bog, Davide! Zdravo, mirno?!“ „Dobro, ‘vala bogu, kako si ti?“

Tuj se upitasmo za zdravlje, dok šikucija poče: „Tebe, Davide, zar jope snašla napast: nemirne ti koze, pa prolijevaju vareniku? Kako bi bilo da i’ predamo poreznom uredu, pa nek on š njima muči?“ „O, da dobre carevine, milostivi bože!“, zaneso’ se ja i lijepo jauknu’, od nekakve silne miline, a žena i djeca od velike radosti zajecaše. „Goni, brate, ljubim ti stope tvoje, goni!“ I, boga mi, čo’jek – ‘vala mu, ‘vala i njemu i premilostivoj carevini! – oćera nesretnice i oprosti me napasti.

– Od svega mala i imaća ostade mi još jedan prasac, ali zijanćerast i nesreća jedna! Potra kuruze, pojede tikve i misirače, sve pojede i proždra, da oprostite, k’o kakav šikucija. Napravim mu jarmac i metnem mu ‘vako k’o sad tebi (sklapa ruke i pokazuje na pisarč ića) i, ne budi primijenjeno, oko vrata, ali ne pomaže. Skočio svijet na me k’o na bijelu vranu: „Tvoj prasac, Davide, upropasti i tebe i nas!“ Od usta do usta, dok i carevina ne doču. Eto ti šikucije: „E, baš si, veli, Davide, baksuz! Ni u čemu ti se ne da!“ „Dosta, brate! Znam!“, viknu’ ja, pa ga zagrli, i poljubi’. „Dosta! Goni! ‘Vala ti, ‘vala i tebi i premilostivoj carevini, koja se ona za mene toliko brine? ‘Vala vam đe čuli i ne čuli!“

PISARČIĆ: Ne znate vi, gospodine, još ovih bosanskih seljaka. Danas ovaj David hvali i uznosi carevinu do neba, a sjutra bi se, onako sakat diga’ u bunu i poša’ protiv ovog slavnog suda. Znamo se, Davide, znamo. Svi ste vi jednaki.

DAVID (unosi se pisarčiću u oči): Ko? Ko, bolan? Zar da se ja dignem u bunu? Drago moje dijete, vidim, pametan si i učevan si, ali nemoj me, tako ti carskog kruva, musavediti i bijediti kod ovog carskog suda! Zar da se ja dignem u bunu? Bolan, bolan, ja bi’ glavu svoju položio za ‘vaj sud!… Nego, preklinjem te, glavati gospodine, da ovog lopova što teže osudiš. Svega me upropastio. Skini mi ga s vrata, tako ti carske službe!

Nas je, seljake, kažem vam, ovaj slavni sud od mlogo čega oslobodio. Ne riču nam više sa plandišta zadrigali bakovi niti nam bodu čeljadi; ne taru nam više silne volovanice plotova i ušjeva k’o u ono staro, blentavo, tursko vrijeme. Danas ne mereš vidjeti u svijeta žirovine i bakovite sermije. Što nam je slavni sud ostavio, to je mirno, ćudevno, pametno; istina malo šašavo i slabo, ali za nas, blentave Bošnjake, i nije drugo!…

PISARČIĆ: E, ta ti je, Davide, na mjestu.

jazavac_pred_sudom_izabrane_pripovijetkeDAVID: Svaka je moja, d’jete, na mjestu, svaka! Nemoj misliti da nije. Nego, kažite vi meni, ‘oćete li već početi ovog brezakonika osuđivati ili nećete, da znam na čemu sam?

SUDAC: Ti si, Štrbac, prava pravcata budala! Jazavca osuđivati! Ti si lud, čovječe!

DAVID (kao uvrijeđeno, ljutito): Nemoj ti, gospodine tako! Dok jadni težak svješti vaš red i zakon, a vi odma’: ti si lud, ti si budala…

Petar Kočić
Izvor teksta: 6yka.com

_________________________________________________________________________________

GOVORIO JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

tamoiovde-logo

Slavni engleski književnik i nobelovac Džordž Bernard Šo umro je na današnji dan, 2. novembra 1950. godine.

Engleski pisac irskog porekla, Šo je bio izraziti satiričar i jedan od od najduhovitijih ljudi 20. veka.

George WritingU oštrom, ali šaljivom tonu prikazivao je protivurečnosti građanskog društva u Engleskoj.

Kroz političke i ekonomske članke, u govorima, kao i veoma značajnim predgovorima za pojedine komade, žestoko se podsmevao lažnom moralu srednje klase u religiji, etici, politici i ekonomiji.

Verni sledbenik Ibzenove dramaturgije, Šo je napisao sedamdesetak pozorišnih komada, od kojih su većina „komadi s tezom“.

Njegove komedije su klasični primer realističke drame, a u dramama retorika preovlađuje nad dramatikom.

Najpoznatija dela su mu : „Udovičke kuće“, „Zanat gospođe Vorn“, „Kandida“, „Sveta Ivana“, „Đavolov učenik“, „Pigmalion“, „Čovek i nadčovek“, „Oružje i čovek“, „Major Barbara“, „Fabijanski eseji“, „Srž ibzenizma“.

Izvor teksta:rts.rs

_________________________________________________________________________________________

 GOVORIO NAM JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

„Moj način zbijanja šale je da kažem istinu. To je najsmešnija šala na svetu”

„Žene koje misle jesu žene na koje se obično ne misli.“

„Bog je stvorio ženu i muškarca, ali je zaboravio da svoj izum patentira, pa prema tome, to isto može da napravi svaka budala.“

„Demokratija je oblik društvenog uređenja koji garantuje da se sa nama neće upravljati bolje nego što zaslužujemo.“

„Ćutanje je najsavršeniji izraz preziranja.”

„I spavanje je jedan vid kritike, naročito u pozorištu.“

„Kad Vlada obezvredi novac da bi obmanula sve svoje poverioce, onda se tom postupku daje učtivo ime: inflacija.“

„Večni se rat vodi između onih koji su na svetu zato da iz njega izvuku što veću korist i onih koji su tu zato da život na Zemlji učine što ugodnijim za sve ljude.”

„Pohlepa za novcem je izvor svega zla.”

„Kleveta je kao osa: ako je ne možete ubiti prvim udarcem, bolje je da je ostavite na miru.“

„Život izjednačuje sve ljude: smrt otkriva istaknute.”

„Lekari nam pomažu da dođemo na ovaj svet i da odemo na onaj svet.“

„Ko ima volje, ima i načina.”

„Učen čovek je lenština koja ubija vreme učenjem. Čuvaj se njegovog lažnog znanja: ono je opasnije od neznanja.”

„Ljudi za svoje neuspehe krive prilike i okolnosti.“

„Misli skaču s čoveka na čoveka kao buve, ali ne ujedaju svakog.“

„Mladost je najlepše što imamo. Kakav zločin, što je dajemo deci koja je straće.“

„Nije istina da vlast kvari ljude. Istina je samo da budale, kada se domognu vlasti, kvare vlast.“

„Nije mi jasno zašto se smatra da su ljudi, koji veruju u postojanje elektrona, manje lakoverni od onih koji veruju u postojanje anđela.“

„Vrlina se na sastoji toliko u uzdržavanju od poroka, koliko u nemanju želje za njima.”

„Nije teško pronaći ljude koji su sa 60 godina deset puta bogatiji nego što su bili sa 20 godina, ali nijedan od njih ne tvrdi da je deset puta srećniji.“

„Novac je najvažnija stvar na svetu. On predstavlja zdravlje, snagu, čast, plemenitost i lepotu, a žudnja za njim predstavlja bolest, slabost, sramootu, beznačajnost i ružnoću.“

„Pobrinite se da u životu dobijete ono što volite, jer će vas inače prisiliti da volite ono što dobijete.“

„Kuća je zatvor za devojku, a radionica za ženu.”

„Razuman čovek se prilagođava svetu, nerazuman uporno nastoji da svet prilagodi sebi. Stoga savnapredak zavisi od nerazumnog čoveka.“

„Treba biti pošten, ali ne valja ako ti to teško pada.“

„U životu uspeh postižu oni koji stanu na svoje noge i traže prilike koje im odgovaraju, a ako ih ne nađu, sami ih stvaraju.“

„Čuvaj se čoveka koji ti ne vrati kada ga udariš, jer on ti neće oprostiti, niti će dozvoliti da oprostiš samome sebi.“
______________________________________________________________________________________

DEČACI POPRAVLJAJU STVARI…

tamoiovde-logoDEVOJČICAMA TREBAJU POPRAVKE

Jedna od najkontraverznijih dečijih knjiga izdatih u XX veku i danas je u centru pažnje stručnih krugova sociologa i književne kritike.

1399Neki od njih zastupaju stav da nijedno dete ne bi smelo da pogleda ovu knjigu, dok drugi stojeći aplaudiraju autoru, genijalnom satiričaru Vitniju Derou mlađem.

Objavljena 1970. godine, u jeku drugog talasa feminizma, izazvala je svojim sadržajem burne reakcije.

Koncipirana kao slikovnica, pod nazivom „Drago mi je što sam dečak! Drago mi je što sam devojčica!“ ova knjiga predstavlja rasadnik stereotipa po kojima su dečaci predodređeni za velika dela i visoke položaje, a devojčice za njihove pratilje ili korisnice blagodeti njihovih maestralnih dostignuća.

Danas je istovremeno zabavno i iritirajuće čitati komentare o kultnoj knjizi Vitnija Deroua (1909-1999) u kojima zaštitnici prava žena sa fanatičnim žarom kritikuju „ono vreme“ kada je objavljivanje štiva koje „potencira podređeni položaj žena bilo dozvoljeno i društveno prihvatljivo“. Kao i obično, đavo je u detaljima, a u ovom slučaju leži u stvaralačkoj biografiji pisca.

lxri4z64444Vitni Derou je više od pedeset godina objavljivao radove pune suptilne satire za The New Yorker koji broje preko 1500 crteža stvorenih između 1933. i 1982. godine. Smatran je za izuzetnog crtača, ali je za razliku od većine ilustratora, sam pisao i tekstove na svojim radovima. Li Lorenc, umetnički direktor The New Yorker-a o njemu je rekao:

„Bio je izuzetan stvaralac komičnih ideja i uspevao je da izbegne sve klišee crteža. Čak i van svoje table za crtanje, bio je poznat po svom smislu za oštroumno posmatranje kontradikcija ljudskog ponašanja. Duh mu je bio jednako oštar kao i njegova olovka.“

Rođen je u Prinstonu, gde je njegov otac bio među osnivačima danas jedne od najuglednijih izdavačkih kuca, Princeton University Press-a. Diplomirao je na Prinstonu 1931. godine, ali je vrlo brzo shvatio da mu je za umetnički izraz potrebno više od slova. Svoj život je posvetio satiri u crtežu i reči.

Široko formalno obrazovanje dobijeno na jednom od najprestižnijih univerziteta na svetu išlo je uz stil života porodice iz koje nije mogla da potekne seksistički nastrojena ličnost uskih vidika i nazadnih shvatanja. Derou se nikada nije oglasio povodom negativnih kritika knjige, niti je pokušao da odbrani svoje delo koje svakako nije objavljeno sa namerom da produbi rodnu neravnopravnost i ponizi žene.

Jedini logičan zaključak je da nije video potrebu za dodatnim objašnjenjima svog rada. Onaj ko je znao u šta gleda, a što je nesumnjivo bio satiričan osvrt na sterotipe koji su se na celoj planeti održali od postanka sveta do danas, shvatio je poruku. Stavljeni na jedno mesto, bez ulepšavanja i nepotrebnih objašnjenja, svi rodni stereotipi su u knjizi prikazani ogoljeni i jasni, sami po sebi smešni i tužni u isto vreme.

whitneydarrowDobro zašećeren ironičan zaključak „Drago mi je što si devojčica! Drago mi je što si dečak! Trebamo jedno drugom!“ je poslednji pečat genijalnosti sjajnog Vitnija Deroua koju nosi ovo delo.

Njegovu kontroverznu knjigu je danas moguće naći samo u odabranim antikvarnicama, po prilično visokoj ceni. Namenjena je onima koji su lik i delo sjajnog satiričara poznavali van njenih korica, i kojima su kontekst i poruka autora o besmislu stereotipa nedvosmisleno jasni.
Autor: Mirjana
Izvor:medias.rs

___________________________________________________________________________________

imagesimages1

___________________________________________________________________________________

imagesnimagesvvb
___________________________________________________________________________________

LEKAR KOJI SE POSVETIO KNJIŽEVNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Mihail Bulgakov književni vuk

Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljiva celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu

thumb-502-228Mihail Bulgakov, virtuozni satiričar koji je u svojim dramama, pripovetkama i romanima dočarao svu grotesknost ljudske gramzivosti, pohlepe i taštine, većinu svojih dela nije uspeo da doživi u štampanom izdanju. Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljina celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu. I njegovo književno remek-delo roman „Majstor i Margarita“, koji ga je proslavio širom sveta, objavljen je tek četvrt veka posle njegove smrti.
Očajan što je kao pisac „živ sahranjen“, Bulgakov je mnoge svoje rukopise spalio, a nekoliko puta pisao je samom Staljinu, moleći ga da ga protera iz zemlje i da mu tako omogući da diše i piše nesputano.
Na širokom planu ruske književnosti bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su postupili kao s vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru…“, napisao je Bulgakov Staljinu. Sovjetski vođa nije mu dozvolio da otputuje, cinično ga upitavši: „Zar smo vam toliko dosadili?

Rukopisi ne gore
Za života u svojoj domovini uspeo je da objavi samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ i novinske feljtone. Nekoliko decenija nakon njegove smrti otvorene su arhive KGB-a, u kojima je pronađen prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. godine. To je potvrdilo čuvenu Volandovu tvrdnju iz „Majstora i Margarite“ da „rukopisi ne gore“.

MIhail i Elena BulgakovaIako je po profesiji bio lekar, Bulgakov je još od ranog detinjstva voleo književnost i teatar. Napustio je medicinu i potpuno se posvetio pisanju 1919. godine. Prema sopstvenom priznanju, prvu priču napisao je jedne noći dok je putovao vozom, a objavio ju je u prvom gradu u kojem se tokom putovanja zaustavio. Za sobom je ostavio na desetine dela u kojima je, uz obilje lucidnog humora i satire, kritikovao nakaznosti sovjetskog društva, malograđanštinu, birokratiju, korupciju.
Roman „Majstor i Margarita“, po mišljenju mnogih jedno je od najboljih književnih dela proteklog stoleća, Bulgakov je pisao duže od decenije, a završio ga je bukvalno pred smrt, ležeći u postelji i diktirajući svojoj supruzi njegovo poslednje poglavlje. Taj izvanredni roman u romanu, sastavljen od dva paralelna „jevanđelja“, jednog koje se po diktatu Satane odigrava u sovjetskoj Moskvi tridesetih godina, i jednog u čijem su središtu Ješua Ha Nocri (Isus Hristos) i Pontije Pilat uoči raspeća, mnogo puta je dramatizovan i postavljan na pozorišne scene širom sveta. Roman je doživeo i nekoliko filmskih ekranizacija, među kojima je i ona u režiji Aleksandra–Saše Petrovića iz 1972.

Nepodobni majstor
Mihail Afanasjevič Bulgakov rođen je 3. maja 1891. godine u Kijevu, u tadašnjoj ruskoj imperiji. Piščev otac Afanasije Ivanovič Bulgakov bio je bogoslov, profesor Kijevske duhovne akademije, dok je njegova majka Varvara Mihajlovna Pokrovska jedno vreme radila kao učiteljica. U srećnom domu Bulgakovih bilo je sedmoro dece, od kojih je Mihail bio najstarije. Odrastao je okružen ljubavlju, prijateljstvom i poštovanjem. Još kao dečak zavoleo je teatar. Pisao je komedije koje su izvodili njegova braća i sestre kod kuće tokom porodičnih okupljanja. Kao devetogodišnjak prvi put je pročitao roman Nikolaja Gogolja „Mrtve duše“, misleći tada da je reč o avanturističkom štivu. To delo ga je fasciniralo celog života, a Gogolj je bio njegov omiljeni pisac. Bulgakovljeva prva ozbiljnija prozna dela „Đavolijada“ i „Pustolovine Čičikova“ bila su inspirisana upravo Gogoljevom književnom zaostavštinom.
Mladi Mihail je 1901. upisao Prvu kijevsku gimnaziju. Tokom školovanja počeo je da se zanima za rusku i evropsku književnost. Pored Gogoljevih voleo je da čita i dela Aleksandra Puškina, Fjodora Dostojevskog, Mihaila Saltikova Ščedrina i Čarlsa Dikensa. Nakon smrti oca 1907. godine, majka Varvara, obrazovana i veoma sposobna žena, preuzela je odgovornost za školovanje svoje dece. Mihail je 1909. upisao medicinski fakultet, a nakon diplomiranja zaposlio se kao lekar u Kijevskoj vojnoj bolnici.

Svoju prvu ljubav Tatjanu–Tasju Lapu upoznao je 1908. godine, a pet godina kasnije njome se oženio. Ipak, Tatjana nije bila njegova jedina ljubav. Ljuba Jevgenijevna Belozjorska bila je njegova sledeća supruga, od 1924. do 1932. godine, kada se oženio i po treći i poslednji put – Jelenom Sergejevnom Nirnberg, svojom „Margaritom“.
Na početku Prvog svetskog rata posredstvom Crvenog krsta nekoliko meseci radio je kao lekar na frontu. Bio je ranjen najmanje dva puta, što je loše uticalo na njegovo zdravlje. Dugo je patio od hroničnih bolova, zbog čega je sebi ubrizgavao morfijum. To je kod mladog lekara izazvalo zavisnost s kojom je uspeo da se izbori tek 1918. godine. Svoje muke s morfijumom opisao je u istoimenoj noveli iz 1926. godine.

Bulgakov s porodicomPo završetku rata još neko vreme radio je kao vojni lekar, ali je istovremeno objavljivao i članke u novinama. Početkom 1920. godine razboleo se od tifusa, što ga je navelo da napusti doktorsku karijeru i podstaklo da se potpuno posveti pisanju. Na jesen 1921. preselio se u Moskvu, i tu počeo da piše feljtone i članke za nekoliko prestoničkih dnevnih novina i časopisa. Pisao je i priče i drame, a svoj prvi roman „Bela garda“, autobiografsko delo o tragičnim događajima i borbi za vlast u Ukrajini tokom 1918. godine, objavio je 1924. u Francuskoj.
U oktobru 1926. godine u čuvenom MHAT-u postavljena je Bulgakovljeva drama „Dani Turbinovih“. Premijera je bila izuzetno uspešna, a među ljubiteljima komada bio je i Josif Staljin koji je, uprkos tome što je dramu nazvao antisovjetskom šalom, predstavu gledao više od deset puta. Ipak ta predstava, kao i svi ostali njegovi komadi, kasnije je bila skinuta s repertoara i zabranjena za izvođenje.
Književna i pozorišna kritika bila je veoma negativna prema njegovom stvaralaštvu. Prema računici samog pisca, za deset godina objavljeno je 298 podrugljivih recenzija o njegovim književnim delima, a samo su tri bile blagonaklone. Među ogorčenim kritičarima bili su i mnogi ugledni književni autori, poput Vladimira Majakovskog, Viktora Šklovskog, Eriha Auerbaha, Platona Kerženceva.
Krajem dvadesetih napisao je još nekoliko izuzetnih drama, među kojima je urnebesna satira na račun Nove ekonomske politike Staljinovog režima „Zojkin stan“, zatim „Purpurno ostrvo“, koja je odmah skinuta s repertoara kao buržujski komad i antisovjetska pojava, kao i drama o Žanu Batistu Molijeru „Bratstvo licemera“. U julu 1928. očajan zbog progona, zabrana i cenzura, obratio se Staljinu pismom u kojem je poručio: „Nemajući više snage da živim, iznuren proganjanjima, znajući da ne mogu više da budem ni objavljivan ni izvođen unutar SSSR-a, doveden do nervnog sloma, obraćam Vam se i molim Vas da se zauzmete kod Vlade SSSR-a da budem proteran van granica SSSR-a zajedno s mojom ženom LJ. J. Bulgakovom, koja se ovoj molbi pridružuje.“ Molba mu, naravno, nije uslišena. Bulgakova je nakon tog pisma pozvao Staljin lično, preporučivši dramaturgu da se javi u MHAT i da zatraži posao. Zaposlen je kao asistent reditelja, ostavši u MHAT-u do 1936.

Bulgakovljeva soba u kijevuIpak i tokom tog perioda njegova dela su zabranjivana, uključujući i scenarija za filmove „Mrtve duše“ i „Revizor“, kao i komad o Molijeru koji je skinut s repertoara nakon svega sedam izvođenja. Povodom 60. Staljinovog rođendana Bulgakov je pristao da napiše dramu o sovjetskom vođi. Komad o mladom Gruzijcu, nesuđenom bogoslovu, pod nazivom „Batum“, takođe je bio zabranjen, i to na intervenciju samog Staljina.
Pisac je ponovo tražio dozvolu za odlazak u inostranstvo, ali je nije dobio. Sa suprugom Jelenom otputovao je u Lenjingrad, gde se podvrgao terapiji elektrošokovima, u pokušaju da se izleči od depresije. Bio je miran svega nekoliko meseci, nakon čega su mu se vratili nervno rastrojstvo i klaustrofobija. Piščevo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno, a 1939. godine počeo je da gubi vid. Lekari su konstatovali da boluje od nefroskleroze, bolesti kojoj nije bilo leka, a od koje je umro i njegov otac.
Od februara 1940. godine prijatelji i rodbina neprestano su dežurali kraj njegove postelje. Umro je 10. marta te godine, a narednog dana održana je komemoracija u zdanju Saveza sovjetskih pisaca. Veliki književnik sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi.

Majstorovo jevanđelje
Roman „Majstor i Margarita“, koji je Mihailu Bulgakovu doneo svetsku slavu, prvi put je štampan tek 26 godina nakon njegove smrti. Prvi deo romana objavljen je krajem 1966. godine, a drugi početkom 1967. u časopisu „Moskva“. Čak i tada su pojedini delovi rukopisa bili izostavljeni, a delo je u celini na ruskom jeziku objavljeno 1968. godine u Bernu. U Sovjetskom Savezu kompletna verzija romana pojavila se zapravo tek 1973. godine.
Bulgakov je to delo počeo da piše još 1928. godine, neprestano ga menjajući i dopunjavajući narednih 12 leta. Pisao ga je gotovo u tajnosti, čitajući povremeno njegove odlomke svojim najbližim prijateljima. Dovršio ga je na samrtnoj postelji, diktirajući poslednja poglavlja svojoj ženi Jeleni i zajedno s njom doterujući rukopis. Nakon piščeve smrti roman su u rukopisu pročitali čuvena pesnikinja Ana Ahmatova i romanopisac Venjamin Kaverin.
U prvim verzijama rukopisa Bulgakov je pisao „roman o đavolu“, a kasnije ga je razvio u složenije delo, s ljubavnom pričom u središtu zapleta. Dva jevanđelja, „moskovsko“ i „judejsko“, povezuju lik Majstora, pisca koji je zatočen u duševnoj bolnici zbog svojih nepodobnih pisanija o stradanju judejskog proroka Ješue Ha Nocrija, i profesora crne magije Volanda, očevica novozavetnih zbivanja opisanih u Majstorovom romanu.
Roman „Majstor i Margarita“ imao je osam verzija, a tokom nastajanja Bulgakov mu je mnogo puta menjao naslove. Među varijantama koje su se autoru motale po glavi bile su „Jevanđelje po Volandu“, „Konsultant s kopitom“, „Crni bogoslov“, „Poslednji let“, „Veliki kancelar“, „Satana“, „Evo i mene“, „Šešir s perom“, „On se pojavio“, „Dolazak“, „Crni mag“. Njegova živopisna satira ima i upečatljiv lirski deo, onaj koji prati Margaritu, oličenje svega čistog i neiskvarenog. Prototip glavne junakinje je piščeva supruga Jelena Sergejevna, koja ga je do poslednjeg trenutka bodrila da završi roman i učinila sve da on bude objavljen.
Nakon što se konačno pojavio pred širokim krugom čitalaca, roman „Majstor i Margarita“ izazvao je pravu književnu i umetničku eksploziju. Satirična pripovest o nečistoj sili koja pravi pometnju po Moskvi i narušava komunistički poredak, isprekidana novozavetnom povešću, doživela je mnoštvo dramatizacija širom sveta, od kojih je prva postavljena u Moskovskom teatru na Taganki 1977. godine. Prvu filmsku ekranizaciju Bulgakovljevog romana potpisao je 1971. godine Andžej Vajda. Istaknuti poljski reditelj režirao je televizijski serijal pod nazivom „Pilat i drugi“, koji je snimljen u produkciji Savezne Republike Nemačke. Aleksandar–Saša Petrović je godinu dana kasnije u jugoslovensko-italijanskoj koprodukciji snimio film „Maestro i Margarita“. Prošle godine, povodom 120. godišnjice Bulgakovljevog rođenja, u Moskvi je premijerno prikazan film koji je režirao Jurij Kara. Interesantno je to što je reč o filmskoj ekranizaciji „Majstora i Margarite“ snimljenoj još 1994. godine, koja je 17 godina ležala na polici zbog sukoba reditelja i producenta.
Bulgakovljev roman poslužio je i kao inspiracija za libreto kompozitoru Sergeju Slonimskom, koji je sedamdesetih godina komponovao operu „Voland“. „Majstor i Margarita“ ujedno je i jedno od dela sovjetske literature koja su najviše ispitivana i komentarisana. O njemu je napisano na hiljade stranica na ruskom, srpskom, nemačkom, engleskom, poljskom, francuskom, italijanskom jeziku. Jedan drugi progonjeni književnik, nobelovac Salman Ruždi, priznao je da je svoje čuvene „Satanske stihove“ napisao inspirisan upravo Bulgakovljevim remek-delom.
Valentina Bulatović
Izvor: akter.co.rs/ nedelja, 23.09.2012/

_____________________________________________________________________________________________________

 

SUPER! JEBOTE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 Prilikom posete kod KakoJecaKaže,  čitanje teksta Tamo koji prenosim Ovde, izmamilo mi je, pored ostalog i naslovni uzvik.  Bora*S

__________________________________________________________________________________________

O SKRAĆIVANJU JEZIKA – Matija Bećković

Predlažem da se ceo jezik sažme u dve reči. On je već i sažet, i vi već pogađate da su to reči: jebote i super! Ne znam treba li da svoj predlog obrazlažem. Dokle ćemo kaskati za životom? Predlažem nešto što je odavno naša stvarnost (i strepim: da li će moj predlog biti usvojen!) Smešno je zatvarati oči pred realnošću. To, što ja predlažem, većina je već usvojila, i manjini se predlaže da nam se pridruži, kako ne bismo kvarili utisak. Ja ne tražim da se to uvede, nego da se prizna i ozakoni kad je već došlo spontano.

Ovo je vek brzine, koji je štošta skratio i sažeo. Kako sam razumeo, i sama atomska bomba je rezultat ogromnih sažimanja. Hrana je odavno koncentrisana, a da i ne nabrajam – šta se sve obrelo u pilulama? Napredak nauke stvoriće pilule u kojima će se naći najrazličitija znanja i osećanja – biće dovoljno popiti pilulu pa postići ono za šta su ranije bile potrebne decenije.

Naravno, jezik ne može biti izolovan od sveta i veka. Nije normalno da se sve skraćuje a da se jezik širi i produžuje. Pojavom dve svemoćne reči (“jebote” i ” super”) pokazalo se da postoje milijarde nepotrebnih pojmova. Moderan čovek ne zna šta će sa tim balastom a mora da se izražava kraće i brže. Pokazalo se da se jednom, od tih reči, može reći više nego vatrometima reči i govorničkim toboganima. Neverovatna je sposobnost reči “jebote” i “super”: mogu biti upotrebljene bezbroj puta a da uvek znače nešto drugo. Nabijene smislom koji se ne može potrošiti, one su se već pokazale kao uspešna zamena za sve. Prosto je neshvatljivo da se niko ranije nije setio ova dva pojma, koja su nam bila na vrhu jezika, niti zapazio kakva se moć krije u ovih deset slova! Bili su potrebni čitavi tomovi da se izrazi ono što se može daleko uspešnije reći sa “jebote” i “super”. Kad bi neko bio dokon, pa da razmotava i razlaže ove dve reči, videlo bi se da je u njima zbijeno sve ono što je ispisano na bilionima stranica. Tako bi obrnutim putem, ponovo nestalo ono što kao zakopano blago čami mrtvo u magacinima i policama biblioteka. Ali, čemu taj obrnuti proces? Da su te dve reči ranije uočene, ne bismo straćili toliko vremena i potrošili more mastila i papira. Još nisam primetio da postoji neko pitanje na koje se ne može odgovoriti sa “super” ili “jebote”. Nema tog doživljaja koji se ne može savršeno izraziti jednom od ovih reči, pa čak i one – po potrebi – mogu biti skraćene. Dovoljno je reći “u-je” ili “suu” pa steći ugled ne samo znalca, nego i slavu govornika! Kako je ovim otkrićem postala smešna čitava gramatika i tolike druge oblasti koje su izrasle iz jezika! Kako su osramoćeni i uhvaćeni na delu toliki praznoslovi, skribomani, i gnjavatori. Nemoguće je jednu od ove dve reči upotrebiti na pogrešnom mestu. Niko ih nije izgovorio a da je ispao glup, preopširan, ili da se pogrešno izrazio! Kako su postale suvišne tolike katedre i profesori maternjeg jezika! Kakav su samo posao bili izmislili – da rođenom narodu predaju rođeni jezik?! Pametnom čoveku je odmah tu moralo biti nešto sumnjivo. Kakav je to maternji jezik koji se mora učiti. I još imati kompleks da ga ne znaš, i da ne umeš da govoriš, iako ti je maternji!

Čitavi krajevi neće više pogrešno govoriti, jer je nemoguće izgovoriti pogrešno “jebote” ili “super”. Da ne govorimo koliko je njihovom pojavom ušteđeno. Toliki govori, predavanja, dokazivanja, postali su deplasirani. Sa ove dve reči više smo postigli i rekli za kratko vreme nego sa svim rečima otkad smo progovorili do danas. Njihovu veličinu nemoguće je izraziti nekim drugim rečima nego opet njima: “super” i “jebote”.

Ako ne verujete da se samo s dve reči mogu zameniti sve ostale pokušajte, za početak, da sa “super” i “jebote” garnirate sve što govorite. Te dve reči same rade, pa ćete vremenom shvatiti da sve ono drugo i nije bilo potrebno. Niko vam neće reći da brbljate, trtljate, balegarite, lupate, ako budete upotrebljavali samo “super” ili “jebote”. Ne kaže naš narod slučajno da ćete biti pametniji ako ćutite. To je rezultat vremena u kojima se s mnogo reči tako malo reklo. “Jebote” i “super” su neka vrsta začina “C”. Pokušajte da ih udenete u sve što govorite, i tako ćete videti da se slažete sa mnom, iako vam se to sada čini preterano. S njima je svaka stvar ukusnija, a bez njih bljutavija!

Uzmimo, recimo, pesmu Branka Radičevića DEVOJKA NA STUDENCU.

Pročitajte je sa ovim refrenom, i bez njega, pa odlučite koja je bolja.

Kad sam sinoć ovde bila

Jebote!

I vodice zaitila,

Super!

Dođe momče crna oka,

Jebote!

Na konjiću laka skoka,

Super!

Pozdravi me, zborit ode:

Jebote!

„Daj mi sele malo vode!”

Super jebote!

Moj predlog će, vremenom, usvojiti čitav svet. Ja ne razumem kako bi se, na nekom drugom jeziku, to isto moglo drukčije reći. Ko ne razume čoveka koji kaže “super” i “jebote”! Dolazi dan kad će čitavi svet ukloniti jezičke barijere i sporazumevati se samo sa “super” i “jebote”. To će biti, jebote, super!

(tekst je preuzet iz časopisa za satiru “Etna”)

Izvor:kakojecakaze.wordpress.com/

ŽIVOTINJA STADA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Kao „životinje stada“ ponaša se 95% ljudi

 Životinja  stada“ tim rečima je Niče izrazio protest protiv vladajućeg građanskog morala devetnaestog veka. 

TamoiOvde-95  Danas u Evropi  čovek stada ima stav, kao da je on jedina dozvoljena vrsta ljudi, slave se njegove sposobnosti, osobine gde on pripitomljeno i pomirljivo koristi stadu, kao da su to istinske vrline…“

  Istraživački projekat naučnika sa univerziteta Leeds u Velikoj Britaniji  potvdjuje da se zaista kod većine ljudi  pojavljuje tendencija da se ponašaju kao predstavnici stada, što znači bez razmišljanja slede masu tako kao da ne umeju da misle za sebe.

  U odredjenim situacijama ova tendencija može biti od koristi, recimo kod planiranja pešačkih tokova u saobraćaju, inače ne daje previše optimističku sliku o čoveku.

  Studija je pokazala da je već  manjina od pet procenata dovoljna da odredi pravac u kojem će se ljudska masa zaputiti, ostalih 95% ih  slede a da i primete šta se dešava.
   Prof. Krause i njegov pomoćnik Dier izveli su niz eksperimenata u kojima su dobrovoljci u grupama neorganizovano hodali kroz veliku halu. Pojedinci  su međutim primili uputstva kuda da se kreću. Učesnici nisu smeli međusobno da komuniciraju ni da svesno utiču na nekog.
  U svim slučajevima se pokazalo da je ostatak sledio instruiranu osobu i samostalno formirao iza nje jednu zmijoliku strukturu .
„Svako od nas je bio u situaciji u kojoj je bio povčen od mase ljudi“ kaže prof. Krause „U našem projektu je najinteresantnije da su se učesnici jednako opredelili iako se nisu sporazumevali govorom ni gestovima. Uglavnom nisu ni primećivali da su vođeni od nekog drugog.“

To je već zabrinjavajuće samo po sebi.  Zar smo kao neke životinje iz stada da prepuštamo „obaveštenima“ da  nas vode, a da ne znamo uopšte šta se zbiva? 

Nažalost,  s obzirom  na to koliko ljudi bude povedeno  za prijateljima,  „informisanim izvorima“,  piramidalnim sistemima, religioznim ili političkim  šarlatanima  svih vrsta, nacionalnim vođama…. odgovor je potvrdan. Po svemu sudeći verujemo svemu ili tolerišemo slepo dokle god se nešto poklapa sa društvenim normama.

Svako može nešto učiniti da ne živi kao predstavnik  krda, već da sebi priušti ispunjen sopstveni život. Slede neke osnovne postavke koje čovek iz stada propušta kako  preporučuje Majk Bundrant

Ustanovite čvrsto, šta očekujete od sopstvenog života

U 25-godišnjoj praksi kao učitelj neurolingvističkog programiranja (NLP), hiljadama  ljudi je postavljeno  pitanje:  Šta vi  hoćete ? Uvek sam bio iznova iznenađen koliko malo ljudi ima odgovor.
Koji su vaši najvažniji ciljevi? U kom pravcu se upravljate? Kako želite da stojite za pet godina?
Najčešći odgovor bio je: Ne znam, videćemo.
Uglavnom je jedan od desetoro bio mogao dati odgovor kao:
Tri moja najvažnija cilja su trenutno….
Za pet godina će moj život izgledati drugačije, i to…
Najveće prepreke na mom putu su sledeće…
Da bi postigao svoj cilj moram razviti sledeće sposobnosti…

Niko ne može  da predvidi budućnost, ali u mnogim aspektima je bolje svesno se uputiti u jednu izabranu budućnost nego čekati „šta će da bude“. Ukoliko sami ne izaberete svoje ciljeve, svesno ili nesvesno će  to učiniti za vas porodica, prijatelji, zajednica i kultura.


Naučite da donosite svesne i obuhvatne odluke

Mnogi naši izbori nisu dobro promišljeni. Kod  loših ili impulsivnih odluka ili čak problematičnih uvek nedostaje neki aspekt. Donosimo nagle, impulsivne ili emocionalne odluke  a da ne razmislimo o drugim mogućnostima.

Ili se zapetljavamo u misaone konce bez izlaza u beskrajni  unutrašnji dijalog.

U svim slučajevima smo prepušteni tuđoj volji bez ikakve zaštite, jer nam nedostaje osnova za održive odluke. Ukoliko nismo u stanju da o odlukama raspravljamo ili ih analiziramo,  lako ćemo primiti nečiju tuđu procenu zdravo za gotovo.

 Ako naginjemo emotivnim izborima u opasnosti smo da budemo žrtva svakoga ko nam uzburka osećanja. Ako svoju misao ne dovedemo kraju sa osećajem samopouzdanja, radimo verovatno ono što i svi ostali da bi se oslobodili unutrašnjih  beskrajnih čvorova.
Neobično je da se u našim sistemima obrazovanja ne uči kako  da se postave ciljevi i donose odluke.

Jer to je ono što pomaže da se postavi čvrsta osnova ličnosti i karaktera i štiti nas zavisnosti od tuđih predstava i mišljenja.

Link: PsychCentral

Branka Mraz/kpv.rs

____________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________

Satira Radoja Domanovića, napisana 1901. godine.

VOĐA

– Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

– Tako je, tako je… – zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.

– Je li b-l-i-z-u? – ču se razvučen šapat iz jednog ugla.

– Braćo! – otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. – Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?… Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.

– Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! – zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.

– Stanite, braćo, kuda ćete? – i opet će onaj prvi govornik. – Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.

– Da izaberemo, odmah da izaberemo!… – ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore. Nastavite sa čitanjem

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. septembra 1949. godine, rodio se Pedro Almodovar, španski filmski glumac, reditelj i scenarista.

Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar: Šta vas briga s kim spavam

Pedro Almodovar, dobitnik nagrade Evropske akademije za doprinos svetskom filmu. Film nije paralelni svet, već – realni, a nekad mi se čini da je stvarnost tu samo da bi dala materijal za naredno delo

 TamoiOvde-kul-ALMODOVAR_620x0EVROPSKA filmska akademija (EFA) uručiće krajem godine Pedru Almodovaru (64) „nagradu za trajni doprinos svetskoj kinematografiji“. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. dodeli Evropskih filmskih nagrada, 12. decembra, u Berlinu.

 – Od osnivanja, EFA je bila veoma velikodušna prema meni i mojim saradnicima, sa kojima delim radost zbog ove vesti – izjavio je španski oskarovac na vest o nagradi.

Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. Ipak, za reditelja, dolazi u pravo vreme, posle loših kritika kojima je zasuto njegovo poslednje ostvarenje „Slučajni ljubavnici“. Mada je u prvoj nedelji prikazivanja film u Španiji zaradio rekordnih 1,9 miliona evra, usledila je negativna reklama „od usta do usta“, pa je broj gledalaca drastično opadao. Na uticajnijim filmskim sajtovima, „Slučajni ljubavnici“ su najlošije ocenjen Almodovarov film. Reditelj i scenarista, na čiju se komediju čekalo 14 godina, još od „Žena na ivici nervnog sloma“ (1988), ne reaguje na „prozivke“.

 LIČNI PEČAT

REDITELj kaže da je umoran od novinarskih pitanja „o ličnom pečatu“ u njegovim delima. – Svi moji filmovi imaju autobiografsku dimenziju, ali na indirektan način, preko više likova. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Nešto u meni, verovatno prezir prema jeftinom egzibicionizmu, sprečava me da filmu priđem „previše autobiografski“.

 

– Odlučio sam da ne čitam kritike i moram priznati da sam se oslobodio ogromnog tereta. Trebalo je to da uradim mnogo ranije – kaže ovaj sineasta koji je evropsku i svetsku publiku „kupio“ mnogo pre „Slučajnih ljubavnika“.

Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njegov sledeći posao bio je u telefonskoj kompaniji, a ušteđeni novac potrošio je na kameru „super 8“. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Postao je član prestižne pozorišne trupe „Los Golijardos“, dobio manje uloge na sceni, ali istovremeno i nastupao u bendu, pisao za razne časopise. Simbol te faze je njegov prvi igrani film „Pepi, Lusi, Bom i druge devojke“, u kom je najavio osobenu poetiku. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. I, mada je njegova publika bila sve brojnija, kritičari su i dalje bili „bez sluha za inovacije“.

Almodovarovo veliko „pomirenje“ sa kritičarima usledilo je 1987. jednim od njegovih najboljih filmova „Žene na ivici nervnog sloma“. Bio je to prvi projekat producentske kuće „El Deseo“, koju je osnovao sa bratom Agustinom, i koja će potpisati sve buduće radove slavnog autora („Veži me“, „Visoke potpetice, „Živo meso“..).

 

TamoiOvde-kult-almodovar-malaNajveći uspeh donela mu je drama „Sve o mojoj majci“ (1999). Osim odličnih kritika i brojne publike, na Almodovarovo ime stigao je prvi Oskar (za najbolji strani film), ali i Zlatni globus, Cezar i nagrade u Kanu, San Sebastijanu, priznanja Evropske filmske akademije… Usledili su „Pričaj s njom“, nagrađen Oskarom za scenario, „Loše vaspitanje“, „Vrati se“, „Koža u kojoj živim“.

– Film je postao moj život. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film – rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu.

Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Rodno mesto Kalsada de Kalatrava, Pedrov brat Agustin opisao je kao „mesto u kome stanovnici štede ceo život za pristojnu nadgrobnu ploču“.

– To je grub kraj u kom niko ne razume senzualnost, radost života ili čak raskoš boja – smatra reditelj.

Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. Bliskost sa majkom, sestrama i ženama iz okruženja trajno je odredila „na čijoj strani je Almodovar“. Žene su u fokusu svakog njegovog filma, a lista najpoznatijih svetskih glumica koje su javno izražavale želju da „makar statiraju“ u njegovim filmovima, svedoči o obostranom uvažavanju.

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM?

U JAVNOSTI španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Javna tajna da je homoseksualac nikada nije potkrepljena „dokazom“, fotografijom ili navodnom izjavom nekog njegovog ljubavnika. – Šta vas briga s kim spavam – bio je oštar Almodovar u jednom od osvojih čuvenih „autointervjua“.

 

 – Žene iz mog detinjstva imale su neverovatno oružje protiv mačizma koji je vladao – glumile su, lagale, krile i pretvarale se pred muškarcima i to tako da oni nemaju pojma šta se dešava, a da život ide napred bez trzavica – kaže Almodovar i dodaje da je „ponosan na svoju titulu ženskog reditelja, iako je rezultat malicioznosti pojedinih kritičara“.

Sećanje na detinjstvo donelo mu je još jedno vrhunsko ostvarenje „Vrati se“ (2006), koje je i svojevrsna oda majci, epizodisti u njegovim brojnim filmovima, koja je umrla nekoliko godina ranije.

– Iako obožavam majku, nisam želeo da napravim njen idealizovan portret. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine – objašnjava španski autor.

Na listi onih koji bi voleli da rade sa Almodovarom nisu samo žene, jer „u redu čeka“ i desetak vrhunskih holivudskih glumaca, poput Dastina Hofmana. Reditelj je priznao da mu u fioci stoji nekoliko scenarija koji bi „mogli biti njujorški filmovi“, ali da su male šanse za njihovu realizaciju.

– Prestar sam da bih sada menjao kulturu i jezik na kojem stvaram. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica – poručuje Almodovar.

Ana Popadić novosti.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar, 24.09.1949 Calzada de Calatrava, España Pedro Almodóvar Caballero

TamoiOvde-thumbReditelj, scenarista, kompozitor, glumac. Jednostavno, osoba o kojoj se uvek priča i koja je dovela do preporoda španske kinematografije.

 Kao osmogodišnjeg dečaka, roditelji su ga iz rodne La Manče poslali u Estremaduru, u katoličku školu, u nadi da će jednog dana postati sveštenik. Međutim, on u tinejdžerskim godinama, nakon što je pogledao „Mačku na usijanom limenom krovu“, otkriva svoju ogromnu strast prema filmu i počinje opsesivno da prati sva moguća događanja na velikom platnu.

Već u šesnaestoj godini, bez love, ali s konkretnom željom da snima, seli se u Madrid. Taj grad je šezdesetih, uprkos diktaturi, bio prava Meka slobode i kulture za provincijskog tinejdžera. Da upiše akademiju u tom trenutku nije mogao, jer ju je Franco iz političkih razloga zatvorio. U to vreme posvećuje se pukom preživljavanju. Radio je razne poslove, a Super 8 kameru priuštio je sebi tek nakon dvanaest godina rada za nacionalnu telefonsku kompaniju.

Niz godina skuplja materijale za filmove, brusi svoje umeće pričanja priča i upoznaje mizeriju srednje klase s praga dolazećeg konzumerizma. Za budućeg majstora sve životne situacije su predstavljale štof za kreativnost. Dok je danju bio administrator, noću bi tulumario, glumio u nezavisnoj pozorišnoj trupi Los Gollardos i snimao Super 8 filmiće. Pisao je za nekoliko alternativnih časopisa, kao što su Star, Vibora i Vibraciones, a bio je i član pank-rok grupe Almodovar and MacNamara. Od 1972. počinje kontinuirano da snima.

Praktično se školuje snimanjem kratkih nemih filmova, a veliki uticaj na njega imali su i reditelji poput Billyja Wildera, Douglasa Sirka, Alfreda Hitchcocka, Luisa Buñuela, Ingmara Bergmana, Georgea Cukora… Između ostalog, tih godina objavljuje kratki roman, porno-fotonovele i brojne tekstove kroz koje se ogleda njegov pristup filmu. Premijere njegovih ranih kratkih radova postajale su popularne velikom brzinom, a sam Almodovar postaje zvezda La Movide – madridskog pop-kulturnog pokreta kasnih sedamdesetih.

Prvi dugometražni film „Pepi, Luci, Bom i ostale devojke iz društva„, šarmantnu seksualnu satiru, predstavio je tek 1980. Nakon toga nam redovno servira provokativne, snažno obojene vizije s postmodernističkim naglaskom na seksu, nasilju i religiji. Često šokantan, ponekad kontroverzan i bizaran, njegov filmski svet je prozor u neku novu, drugačiju Španiju. Dve godine kasnije prezentuje vulgaran pop-art „Lavirinta strasti“ (1982). Već povodom tih prvih radova javljaju se mnoge kritike koje ga stigmatizuju kao premodernog i prepovršnog. U toj fazi snima i „Mračne navike“ (1983), „Šta sam učinila…“ (1984), „Matador“ (1986), „Zakon požude“ (1987), sve sa Carmen Maurom.

Prve internacionalne odjeke izazvao je film „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988), kojim se dodatno etablirao kao „ženski autor“, s posebnim senzibilitetom za temu ženske nezavisnosti. Uspesi su počeli da se nižu nakon filma „Veži me“ (1990), u kome se njegova tadašnja muza Victoria Abril zaljubljuje u svog otmičara. Nakon toga usledili su verbalni plotuni od strane feministkinja i raznih ženskih grupa. Slede „Visoke potpetice“ (1991) i „Kika“ (1993), oba sa Victorijom Abril. Zreliji pristup i drugačije poimanje likova vidljivo je tek u „Cvetu moje tajne“ (1995), gde se posvetio detaljnijem i pozitivnijem oslikavanju muških likova. Filmovi mu postaju vizualno upečatljiviji, snažniji, a temom „Živog mesa“ (1997) približava se problematici ljubavi, gubitka i patnje, s raznim kombinacijama seksualnih orijentacija.

Puno ozbiljnija, ali slična dramatika vidljiva je u filmu „Sve o mojoj majci“ (1999). Za ovaj film je 1999. u Kanu osvojio Zlatnu palmu. Dve godine kasnije predstavlja kompleksnu melodramu „Pričaj s njom“ (2002), koja nas uvodi u živote dveju junakinja u komi. Naljutio je mnoge, ali je i pokupio Oskara za originalni scenario i francuskog Cezara za najbolji nefrancuski film. Godine 2004. opet je izazvao medijsku buru i linč konzervativaca filmom „Loše vaspitanje„. Za ovo delce svi kažu da je najbliže njegovoj vlastitoj priči i da vrlo verno prikazuje Almodovarove probleme, jer je, naime, i on sam homoseksualac.

Nakon tog dramskog izleta, Almodovar se vratio na svoje omiljeno područje: podžanr šarene melodrame s velikim ženskim ansamblom, u kojem je obavezno i Penelope Cruz. Godine 2006. predstavio je „Vraćam se„. I sam naslov bio je višeznačan, pa je Almodovar objasnio: „To znači mnogo stvari. Vratio sam se komediji. Zatim sam ponovo u ženskom univerzumu, ponovno u La Manči„. Nakon toga slede „Prekinuti zagrljaji„, ne toliko hvaljeni kao prethodni, ali svejedno tipičan Almodovarov film koji će njegovi obožavaoci sigurno voleti.

filmski.rs/

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Sve o mojoj majci

TamoiOvde-Todo_sobre_mi_madre_film_posterSve o mojoj majci (šp. Todo sobre mi madre) je španska drama iz 1999, reditelja i scenariste Pedra Almodovara.

Na neki način predstavlja rimejk filma Cvet moje tajne, jer je Almodovar prilično koristio scenario tog filma. Film je dobio brojne nagrade širom sveta, između ostalih i Oskar za najbolji strani film, Zlatni globus u istoj kategoriji, dve nagrade BAFTA, i šest Goja nagrada. Almodovar je Sve o mojoj majci posvetio „svim glumicama koje su glumile glumice, svim ženama koje glume, svim muškarcima koji su igrali žene i postali žene, svim ljudima koji žude za majčinstvom.“ I na kraju, njegovoj majci.

Zaplet

Manuelin sin gine želeći da dobije autogram poznate glumice. Premda ga je odgajila bez muža, i on je pritom bio njeno jedino dete, njena tuga je neizreciva. Ubrzo posle sahrane odlazi u Barselonu da potraži njegovog oca, transvestita Lolu, međutim nalazi njegovog prijatelja koji je upoznaje sa Rozom, mladom opaticom i socijalnom radnicom. Roza ima veoma loš odnos sa svojim roditeljima, a kada zatrudni sve postaje još gore, te traži pomoć od Manuele. Ova u međuvremenu ulazi u trag glumici zbog koje je njen sin poginuo i njih dve postaju prijateljice…

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

133946_brana-crncevic-foto-03-fonet_igqBRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

 LJUTITO MEČE
 
  Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.

  Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.
 
  Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.
  Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
  Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče
nismo videli takvo meče.
 
  „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,
  „kad lišće sasvim, sasvim požuti
  i sneg napada iznad rita?“
  A meče, ćuti.

  „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,
  „kad svet od snega sasvim pobeli?“
 
  Tata se ljuti, mama se ljuti,
  a meče ćuti.
  Odjednom, meče ljutito reklo,
  šta ga je peklo:

  „Neću da spavam, neću, i tačka.
  Zašto ne spavaju zec i mačka?
  I ptica iznad naših glava
  zašto ne spava?“

  A onda tiho, tiho reče:
  „Baš mi je krivo što sam meče.“

  Sad mama ćuti i tata ćuti
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:

„Uzeću“, kaže, „trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću, i tačka.
Što ne spavaju zec i mačka?“
 
Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.

TO IMA VEZE…

tamoiovde-logo

Na današnji dan 1984. godine, u Beogradu je umro književnik i novinar  Duško Radović.

Jedinstvena ličnost naše kulture, Duško Radović se prvi put oglasio na radiju pesmom Bio jednom jedan lav, a zatim radio-igrom Kapetan Džon Piplfoks.

Sledile su knjige za decu: Poštovana deco, Pričam ti priču, Vukova azbuka, Smešne reči, a veliku popularnost stekle su njegove TV serije: Na slovo, na slovo i Hiljadu zašto.

Svojim načinom mišljenja i pisanja Radović je postao rodonačelnik moderne srpske poezije za decu i tvorac novog verbalno-vizuelnog kontakta sa decom. Radio je u listovima Zmaj, Pionir, Kekec i Poletarac i bio urednik dečje redakcije RTB.

Jedan od osnivača Radija Studio B, od 1976. godine, pa sledećih osam godina, Radović je u rubrici „Beograde, dobro jutro“ pozdravljao Beograđane svojim opservacijama, zapisima, aforizmima, satiričnim doskočicama i komentarima. Objavljeno je više izdanja knjige Beograde dobro jutro, koje su trajna svedočanstva o Radoviću i Beogradu.

  ***

– Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.

 – Oni koji mnogo znaju – malo govore. I obrnuto – najviše govore oni koji ništa ne znaju. To ima veze.  Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori.

– Nemojte biti sebični. Udelite malo svojih žena i muževa onima koji ih nemaju.

– Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija.

 – To je česta životna priča. Ili ste sami ili ste suvišni.

 – Malo para kvari telo a mnogo para kvari dušu. Čovek je na velikoj muci. U čemu da čuva dušu ako pokvari telo?  Šta da čuva u zdravom telu ako ostane bez duše?

 – Šta li rade oni naši u Zoološkom vrtu? Možda misle kako smo mi uspeli u životu, a kako su oni ostali tamo gde su i bili.

 – Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao.Voze ih muževi koji su se loše oženili.

Dušan Radović


Reference: rts, Beograde, dobro jutro

Napomena: Svi vaši omiljeni aforizmi Duška Radovića, koji kao komentari budu pristigli, biće pridodati ovom izboru, kao specifičan dodatak.

Priredio: Bora*S


SPECIFIČAN DODATAK  „VAŠ IZBOR“

Plikog 1. Plava Baklava

– Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi – postali još gori.

– Moglo bi nam biti mnogo bolje kad to ne bi zavisilo od nas. Nažalost, sva briga o nama prepuštena je nama. Dakle, najgore moguće rešenje. Zbog toga sa ogorčenjem možemo reći – nismo to zaslužili.

– Popustite malo sebi, prekršite neku reč, odreknite se nekog principa. Organizam nije u stanju da izdrži taj grč principijelnosti i doslednosti.

– Evo nas još jednom na početku. Danas ćemo ponovo uvežbavati kompletan program života. Da budemo spremni kad jednom počnemo da živimo.

– Mi umemo ili da želimo sreću ili da je se sećamo.

– Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo.
Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.

– Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.

– Ako vam ne ide škola – udajte se. Ako ne možete da nadjete posao – rodite dete. Manji problemi se uspešno rešavaju većim

– Teško očevima ženske dece kad pomisle šta su sve nekad i sami radili tuđoj ženskoj deci.

– Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.

– Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga. Svi se prave da su već voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu.

– Ako ne možete da nadjete izlaz iz ove situacije, promenite situaciju.

– Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.

– Muškarci ne mrze žene onoliko koliko viču na njih, niti žene vole muškarce onoliko koliko ih slušaju i trpe.

– Bolje je ipak da spavate. Sve što prespavate – neće vam se dogoditi.

– Ne morate biti bolji od drugih, budite samo najbolji što možete.

– Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom. Odvikli smo se od dobrote. Ne razumemo zašto nam neko nešto čini, ako ne traži nikakvu protivuslugu. Dobrota se ne može vratiti, jer se i ne daje. Dobri ljudi su dobri zbog sebe, a ne zbog drugih.

– Ima žena koje vole samo svoje muževe. Nisu ništa posebno ti muževi, već te žene.

– Da li primećujete da ima struje? Ne primećujete. A čim je nema, vi primetite, je l’ tako? Čudni smo mi. Lakše nam je da primetimo ono čega nema, nego ono čega ima.

– Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.


Prilog 2. Jasmina Cirkovic

-Za ljubav su zgodni: malo vremena, nezgodna mesta, teskoba, niz otežavajućih okolnosti. Tada je ljubav lepa, samo tada cveta.Što je više vremena i prostora i raznih drugih pogodnosti, ljubav gubi draž. Nigde se tako ne mrze kao u velikim, lepo nameštenim i dobro zagrejanim stanovima.

-Nemožemo živeti bez drugih ljudi
Jedni nam stvaraju probleme
A drugi rešavaju probleme.

-Vi vredite samo onoliko koliko ste potreni drugima.

-Imati prijatelja to znači pristati da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.

Prilog 3. srebrnastopaperje

“Na uglu ulica Ivana Milutinovića i Maršala Tolbuhina srušena je prizemna kuća, nečiji dom i draga uspomena.
Ako vam večeras nestane svetla, zapalite sveću za njenu dušu.”

“Danas će profesori ponovo krišom pušiti Zetu da ih ne primete učenici koji puše Kent.”

“Nasmešite se, svetu sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.”

“Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom.
Odvikli smo se od dobrote.
Ne razumemo zašto nam neko nešto čini ako ne traži nikakvu protivuslugu.
Dobrota se ne može vratiti jer se i ne daje.
Dobri ljudi su dobri zbog sebe a ne zbog drugih.”

“Evo nas još jednom na početku.
Danas ćemo ponovo uvežbavati kompletan program života.
Da budemo spremni kad jednom počnemo da živimo.”

“Ako postoj i druge, razvijenije civilizacije, na nekim drugim planetama, možda je Zemlja njihov pakao.”

“Samo kukavice vole po nekoliko žena.
Hrabri muškarci ne plaše se rizika da vole samo jednu.”


 

REVOLUCIONAR…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

REVOLUCIONAR – najnovija je knjiga Berislava Blagojevića,  izašla  nedavno iz  štampe.

Knjigu, koja sadrži 28 kratkih priča objavila je izdavačka kuća Rende iz Beograda.


Jezički bogate, vešto napisane i što je najvažnije čitljive, priče Berislava Blagojevića vraćaju nadu u opstanak i budućnost kratke prozne forme.

Njegova proza je neodoljiva, velikodušna, istovremeno vedra i surova, duhovita, ponekad apsurdna i pogađa pravo u srce.

Ove priče se bave običnim ljudima i tzv. večnim temama, ljubavlju, slobodom, ali i nemogućnošću da se ta sloboda ili ljubav ostvare, odlikuje ih blagi humor, svestan ironijski otklon, ponekad ljuta satira i utisak gorčine u ustima.

Radnje priča se događaju na različitim geografskim prostorima (Filipini, Nagorno-Karabah, Damask, Boston…), junaci nose različita imena a mogu se zvati bilo kako, jer su njegovi junaci isti, obični, mali, pošteni  ljudi koji zbog poremećenih društvenih, socijalnih i moralnih vrednosti nemaju mogućnost da se u potpunosti ostvare već skrušeno i pomirljivo prihvataju ulogu marginalnih likova na ivici života.

Berislav Blagojević kritički ali jednostavno i nenametljivo, često kroz vizuru ličnog i proživljenog, posmatra i prikazuje ljude i svet, sa željom da problem učini vidljivim i jasnim ali bez želje da donosi zaključke ili da nudi rešenja.

Svaka od ovih priča mogla bi da se završi znakom pitanja ili sa tri tačke i da nas ostavi u dubokom promišljanju.

* * *

  O KIŠNIM GLISTAMA I LJUDIMA

    Kiša je lila gotovo tri dana i činilo se da nikada neće stati. Nebo je bilo monolitni beskraj tamnog mermera bez ijedne svjetlije šare, bez ijedne pukotine. Kad su oblaci konačno iscijedili sav svoj bijesni znoj i kad su rijeke nabrekle do granice pucanja, kišne gliste su izmilile iz zemlje poput snenih i gladnih vampira kad namirišu svježu krv u blizini.

   Niko ne zna zašto izlaze nakon kiše. Niko ne zna zašto ih baš ono što im omogućava život dovodi u klopku i pogibelj. Posmatram ih pregažene, pasirane i spljeskane, upola osakaćene i zalijepljene za pločnik, prignječene na nečiju štiklu, zalutale na prometnom putu, putu sigurne smrti. Gledam ih kako mile, kako se uvijaju i gmižu ka spasonosnim travnatim oazama, ostavljajući za sobom suze – jedva primjetan trag sluzi.

     Čovjek ne bi bio čovjek kad ne bi pokušao sve da protumači i razumije. Ta glad za smislom i saznanjem, što progoni čovječanstvo od prapočetka, još uvijek je prisutna. Tako su neki pretpostavili da gliste poslije kiše izlaze da bi se razmnožile. Drugi su, opet, izrazili sumnje da kiša ponekad previše natopi i zasiti tlo, pa gujavice moraju izaći na površinu da se ne bi udavile. Postoje i drugačija mišljenja. Ali nijedno od njih ne objašnjava zašto kišne gliste kreću na ove masovne, naizgled samoubilačke, pohode.

     Ne znamo. Toliko toga ne znamo, a naša umišljena pamet i izmišljene mudrosti nam zabranjuju da to priznamo. Ne bi bilo sramotno priznanje neznanja, ali je za osudu negiranje tobože sveznajućih umova da išta postoji na ovome svijetu, a da već nije razjašnjeno. Promišljam o tome dok ih gledam kako se grče i razvlače po prljavom betonu. Mora da je strašno biti u njihovoj koži, da te bombarduju najrazličitijim arsenalom obuće, od broja trideset i nešto, do četrdeset i sedam. A sve su prilike (ne mogu sa sigurnošću da tvrdim) da gliste ne razumiju zašto su se naprasito obrele tu, što nikako ne umanjuje opasnosti koje im prijete. I sve su prilike da one ne vide sve aveti koje im mogu doći glave. Ali šta je s nama, ubogim dvonošcima? Kako smo mi kraj očiju obnevidjeli? Biće da i mi živimo u tami, baš poput kišnih glista, pa nam oči i ne trebaju sem za strijeljanje podozrivim i milovanje zaljubljenim pogledima. Ako je tako, ne bismo li onda trebali biti svjesni tog mraka?

   Nisam siguran koliko puta se pomjerila kazaljka na gradskom časovniku dok sam tako nepomično stajao zamišljen, posmatrajući groblje kišnih glista ispred sebe. Stajao sam i posmatrao. Osvrnuo sam se, prvo lijevo, zatim i desno, i vidio da su neke od njih našle pribježište na vlažnoj zemlji među opalim lišćem. Nagon samoodrživosti je, čini se, jači i od sljepila i od nedostatka razuma i svijesti. Ili je to možda strah? Strah je dobar; strah hrani obazrivost i poji oprez i brižljivost. Pred strahom uzmiču nepažnja, lakomislenost i površnost. Strah je izbavljenje iz ralja neopravdane gordosti. Strah nadima mjehove što raspiruju vatre samoodbrane i opstanka. Zato punih usta i bez trena ustručavanja priznajem: Mene je strah! A vas?

* Iz knjige “Revolucionar

Izvor: Berislav Blagojević

Uz čestitke i želje da ova knjiga i njen autor dožive što više izdanja, sa velikom količinom zadovoljstva, na ovaj način dajem skroman doprinos afirmaciji stvaralaštva vrednog i talentovanog Berislava Blagojevića.

Bora*S