MAČJA STRAŽA…

tamoiovde-logo

Mačja straža: Blago carskog muzeja Ermitaž čuva 70 mačaka!

Jedna kineska poslovica kaže „Nije važno kakve je boje mačka, važno je da lovi miševe“… Upravo zbog toga sedamdeset mačaka živi i radi u jednom od najpoznatijih muzeja sveta.

14729159_1224865547536380_3730611967462675330_nVeć vekovima strani gosti su u Sankt Peterburgu navikli da se, pored remek dela u muzeju Ermitaž, dive i mačkama koje se slobodno šetaju po zdanju i love glodare. O neprocenjivom umetničkom blagu sanktpeterburškog Ermitaža brine ovaj “specijalani odred” mačaka.

„Naše mačke su poznate koliko i izložene kolekcije“, izjavila je Irina Popovec, koja je zadužena za oko 70 mačaka koje žive pretežno u podrumu muzeja.

Ispod veličanstvenih dvorana Ermitaža ispunjenih blagom ovog sveta, vijugaju hodnici podrumskih prostorija. U tim podzemnim odajama, ispod Da Vinčija, Rembranta, Van Goga, Pikasa, dijamanata, egipatskih pergamenata, grčkih kipova, žive mačke Ermitaža koje se brinu o tome da se prostorijama muzeja ne zapate miševi i pacovi. Možda deluje rizično gajiti toliki broj mačaka tik uz najdragocenija umetnička blaga, ali u Sankt Peterburgu, mačke čuvari se tretiraju kao pravo plemstvo. One imaju čak i radne knjižice s fotografijama, a osoblje muzeja kaže da ne može bez njihove pomoći.

14666204_1224866820869586_7997614999057744715_nPrema mačkama u Sankt Peterburgu imaju poseban odnos — pre 11 godina lokalna umetnička kolonija proglasila je 8. jun za Dan gradskih mačaka. Od tada se praznik obeležava svake godine. Međutim, dok neke mačke uživaju u kućnim udobnostima, druge su zaposlene. Saznali smo kako žive i rade najpoznatije mačke Sankt Peterburga, „zaposlene“ u Ermitažu.

Njihova priča započinje oko 1745. godine kad je carica Elizabeta I, kći Petra Velikog, naredila da se ‘u Kazanju pronađu najbolje mačke, najveće, spremne loviti miševe’ te da ih pošalju na dvor. Krajem 18. veka, u vreme carice Katarine II, poznatije kao Katarine Velike, dlakave su čuvarke nazivali ‘mačkama Zimskog dvorca’ i bile su njihovi službeni stanari. Tokom opsade Lenjingrada od leta 1941. do januara 1944. navodno je izgladnelo stanovništvo bilo prisiljeno pojesti sve domaće životinje u gradu pa su tako nestale i carske mačke.

Populacija je obnovljena nakon 2. svetskog rata kad su u grad vozom dovezene mačke pokupljene iz cele Rusije. Šezdesetih su se godina toliko razmnožile u Ermitažu da je uprava odlučila da ih se reši, no kad su se nekoliko godina posle namnožili pacovi koji su uništavali sve živo i neživo, još jednom su ‘pozvali’ mačke u pomoć.

Premda borave samo u podrumu, mačja straža nema pristupa u 1000 dvorana muzeja u kojima je izloženo više od 60.000 umetničkih dela, no uprava smatra da je njihova prisutnost dovoljna da glodare drži podalje od umetnina.

ROMANOVI SU ZNALI – GDE MAČKE NEMA MIŠEVI KOLO VODE

14650717_1224865217536413_5557412626108573126_nErmitaž predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj istoriji i kulturi. Njegova ogromna zbirka je izložena u 6 zgrada na obali reke Neve, s tim što je glavna zgrada Zimski dvorac, koji je nekada bio zvanična rezidencija ruskih careva (od 1732. do 1917. godine).

U više od 350 sala izloženo je 60.000 eksponata. Istorija „mačaka čuvara“ počela je za vreme vladavine Jelisavete I Petrovne (1741-1762), ćerke Petra Velikog. Kada je stupila na ruski tron, u Zimskom dvorcu se nakotio ogroman broj glodara. Carica, kao i većina drugih ljudi, nije podnosila repata siva stvorenja. A kada je shvatila da se glodari šetaju čak i po njenim privatnim odajama, izdala je naredbu da u Kazanju u Tatarstanu treba naći što je moguće veće mačore, iskusne lovce na miševe i pacove, koje će u dvorac doneti jedan od zaposlenih, a potom će ta osoba brinuti o tome da li životinje obavljaju dužnost koja im je poverena.

Sledeća na ruski tron došla je Katarina Velika, a tradicija mačaka čuvara je nastavljena. Ova carica je zaslužna za osnivanje Ermitaža 1764. godine, koji je za javnost otvoren 6 godina kasnije. U svim istorijskim zgradama, uključujući i Zimski dvorac, mačke su živele svih proteklih vekova. Svoje vreme nesreće doživele su jedino za vreme opsade Lenjingrada, kako se tada nazivao Sankt Peterburg. Opsada se dogodila za vreme Drugog svetskog rata i trajala je 900 dana. Mnogi žitelji ovog grada umrli su od gladi, pa ne čudi što je ista sudbina zadesila i krznene čuvare.

14522848_1224865917536343_2395391356351408841_nZvanična promena položaja dvorskih mačaka dogodila se posle revolucije i stvaranja Sovjetskog Saveza. Tada su ove životinje izgubile povlašćen položaj i za njih se više nisu izdvajala posebna sredstva iz državne kase. Međutim, mnogobrojni ljubitelji životinja i zaposleni u Ermitažu nastavili su da brinu o njima, hraneći ih, brinući o njihovom zdravlju i starajući se da njihovim četvoronožnim čuvarima život bude što lagodniji.

Ovu ekipu repatih čuvara čine uglavnom obične ulične mačke, a kao i u carsko doba odnosi u njihovoj zajednici počivaju na strogoj hijerarhiji. Mačke se dele u sledeće slojeve: aristokratija, srednji sloj i niži sloj. Svaka grupa zadužena je za određeni deo zgrade.

U samom muzeju nikada ne sme da boravi više od 50-60 mačaka, i to ne zato što se veći broj ne bi mogao nahraniti i smestiti. Naime, radnici muzeja ustanovili su da ako broj mačaka pređe 60, one počinju da se bore između sebe i zanemaruju svoje obaveze. Zbog toga muzej povremeno mora da potraži ljude koji bi pristali da usvoje višak mačaka.

Muzej ima posebne podrumske prostorije gde se čuva hrana za mačke i mesto gde se one smeštaju kada se razbole. U blizini muzeja postavljeni su saobraćajni znakovi koji vozače upozoravaju da su mačke u blizini, kako bi bili oprezniji i usporili. Nažalost, pogibija u saobraćajnim nezgodama najčešći je uzrok smrti mačaka iz Ermitaža.

MAČKE KOJE IMAJU SVOJU LIČNU KARTU I PORTRETE

14681630_1224866044202997_1103945842346000760_nSredinom prošlog veka broj mačaka otrgao se kontroli. Pošto je samo mali broj njih bio sterilisan, muzej je u jednom periodu bio preplavljen mladuncima. Nešto je trebalo preduzeti. Višak mačaka je „preseljen“ u obližnja polja, a nadležni u čuvenom muzeju, naučeni prethodnom greškom okrenuli su novi list. Nastavili su da prihvataju neuhranjene i nezbrinute mačke, ali su i započeli program sterilizacije, a samo su retki primerci ostavljani plodnim.

Zvanično, u muzeju živi 50 mačaka, ali kruže priče da ih ima mnogo više. Tih 50 „zvaničnih“ muzejskih čuvara imaju neku vrstu lične karte sa upisanim podacima o starosti, zdravstvenom stanju, osnovnim karakteristikama i fotografijom. Mačke koje su višak, poklanjaju se zainteresovanima. Njih je uvek mnogo, pa postoji lista čekanja jer građani iz cele Rusije, a ne samo Sankt Peterburga, žele da budu vlasnici kućnog ljubimca kojima ima potvrdu da potiče iz čuvenog Ermitaža. Nije im bitno to što ove mačke uglavnom nisu rasne, bitno je da potiču iz odaja muzeja koji danas čuva jedno od najvećih istorijsko-umetničkih blaga, a kojim su nekada hodali ruski carevi i carice.

Muzejski radnici ne poklanjaju životinje odmah. Oni prvo proveravaju buduće vlasnike, razgovaraju sa njima. Ako vlasnik i životinja ne mogu da nađu zajednički jezik, mačka se vraća nazad u muzej.

Radni dan muzejskog mačka

14729183_1224866400869628_1167821072252458453_nU podrumu Ermitaža živi pedesetak mačaka. One često šetaju napolju ili se „sunčaju“ na klupama pored muzeja, međutim nemaju pristup eksponatima — tamo je životinjama ulaz zabranjen.

„One su razmažene i nežne životinje različitog tipa. Ima onih koje žele da žive zajedno, koje žive u malim porodicama. Ima onih koje žele da komuniciraju, koje se šetaju po dvorištu, a ima i onih koje žele da ih usvoje. One aktivno jure u dvorište Zimskog dvorca. Neke jednostavno vole da se opuste i, na primer, leti se sunčaju duž obale“, izjavila je viši naučni saradnik muzeja Marija Haltunen.

Marija je portparol mačaka Ermitaža. Istina, takva dužnost ne postoji, ali pre 20 godina ona je počela da hrani životinje koje žive u podrumima muzeja i to i dalje radi.

„Tada nam je menza ljubazno davala ostatke hrane i mi smo se spuštali u podrum. Hranjenje i provera životinja oduzimala je do 2 časa dnevno! Vremenom su nam dodelili prostoriju, a zatim tu uveli i vodu. Kasnije su se pojavili i volonteri. Sada o nama čak pišu i knjige“, dodala je Marija.

Danas mačke Ermitaža uživaju u životu. Njih hrane nekoliko puta dnevno. Životinje već znaju vreme obroka i unapred zauzimaju mesta pored posuda za hranu. Novac za hranu daju radnici muzeja, a mačke, takođe, sponzoriše i velika firma za proizvodnju hrane za domaće životinje.

„Radni‘ dan mačke svodi se na to da ona jednostavno postoji, da se šeta, da obilazi okolinu i da se odmara. To, naravno, izgleda pomalo isprazno, ali suština je u tome da obilazeći podrume one ostavljaju karakterističan miris koji osete miševi. Mačke su idealna preventivna mera u borbi sa glodarima“, rekla je Marija.

U Ermitaž kod mačaka
„Mačke Ermitaža“ dobro su poznate turistima kojih oko 3 miliona godišnje poseti muzej. Zato muzejske suvenirnice nude magnetiće, beležnice i razglednice s mačjim likovima, a jednom u godinu muzej priređuje „svečanost mačaka“ koje imaju i svoju internetsku stranicu putem koje Sanktpeterburžani mogu usvojiti mačku iz bivšeg carskoga grada. „Velika je čast udomiti jednu macu iz Ermitaža“, istakla je Irina, prenosi AFP.

14729263_1224866777536257_2532735767845023741_nMačke Ermitaža vremenom su postale jedna od znamenitosti Sankt Peterburga. Neki turisti specijalno dolaze u muzej da bi videli životinje ili da bi se fotografisali sa njima. Ponekad ovde organizuju i specijalne ekskurzije na molbu školskih ustanova.

„Društvo kreativnosti mladih nam je pre nekoliko godina poslala poklone. Oni su napravili dekorativne jastuke za mačke. Kao odgovor na to mačke su im uputile zvanično pismo na memorandumu Ermitaža, u kojem su im se zahvalile na poklonu i rekle da su jastuci toliko lepi da neće spavati na njima, već će ih izložiti i uživati u njima. I zato oni sada vise“, ispričala je Marija.

Muzej čak jednom godišnje obeležava dan „Mačke iz Ermitaža“, kojim se odaje počast krznenoj armiji čuvara. Članovi te armije ovekovečeni su na poznatim portretima koje je izradio umetnik Eldar Zakirov. Digitalne ilustracije izrađene su tako da liče na portrete naslikane klasičnom tehnikom ulja na platnu, a naručene su od strane „Hermitage Magazine“.

Pre godinu dana muzej je predstavio aplikaciju, audio vodič ‘Mačke u Ermitažu’ o prošlosti mačaka uopšteno, a onda i u muzeju, koji možete skinuti preko ovog linka:

https://itunes.apple.com/ru/app/hermitage-museum/id880561085 .

Izvor: HIZU Planeta

__________________________________________________________________________________

Advertisements

VERNOST DO GROBA…

tamoiovde-logo

Vernost do groba: Jedina ljubav poslednjeg ruskog cara

Poslednji imperator iz dinastije Romanov imao je samo jednu pravu ljubav u životu

clipboard01_14768902912

Foto: Vikipedija, Aleksandra Fjodorovna, Poslednja ruska carica

Aleksandra Fjodorovna rođena je kao Aliks od Hesena i Rajne 1872. godine u Darmštatu, u tadašnjoj Nemačkoj carevini. Kada je Aliks imala šest godina umrla joj je majka. Bila je najmlađe dete u porodici i poslata je u dom njene bake, kraljice Viktorije, vladarke Velike Britanije i Irske. 

Nikolaj II je rođen 1868. godine u Aleksandrovskom dvorcu u Sankt Peterburgu, u tadašnjoj Ruskoj imperiji. Bio je najstarije od ukupno šestoro dece imperatora Aleksandra III. 

Aliks od Hesena, buduća Aleksandra Fjodorovna, prvi put je došla u Rusiju kada se njena starija sestra Ela udavala za Nikolajevog strica, velikog kneza Sergeja Aleksandroviča. Iako su bili vrlo mladi – Aliks je imala 12, a ruski prestolonaslednik 16 godina – odmah su se zaljubili jedno u drugo. 

Sledeći susret budućih supružnika desio se pet godina kasnije, kada je Aleksandra Fjodorovna provela mesec i po dana u poseti svojoj sestri u Sankt Peterburgu. Nikolajevi roditelji su bili protiv njegove želje da stupi u brak sa Aliks. Uprkos protivljenju roditelja Nikolaj i njegova voljena su se dopisivali. Pisma im je nosio Sergej, Nikolajev stric. 

engagement-official-picture-of-alexandra-and-nicholas_14768903527

Foto: Vikipedija, Poslednji ruski car Nikolaj II sa suprugom

Kada je Aleksandar III umro, presto je nasledio njegov najstariji sin Nikolaj. Ubrzo posle očeve sahrane 1894. godine Nikolaj je stupio u brak sa Aliks od Hesena, budućom imperatorkom Aleksandrom Fjodorovnom. 

U braku sa Aleksandrom Fjodorovnom Nikolaj II je dobio petoro dece: Olgu, Tatjanu, Mariju, Anastasiju i Alekseja. 

Princeze Marija i Anastasija bile su najmlađe i najljupkije ćerke. Pod Anastasijinim uticajem Marija je počela da igra tenis, koji je u to vreme postajao sve popularniji. Devojčice su bile vedrog duha, i često su tokom igre obarale slike i druge vredne predmete sa zidova dvorca. 

Imperatorov jedini sin nasledio je hemofiliju, bolest koja sprečava normalno zgrušavanje krvi, zbog čega ga je i obična ogrebotina dovodila u smrtnu opasnost.

U noći između 16. i 17. jula 1918. godine boljševici su u Jekaterinburgu ubili poslednjeg ruskog imperatora iz dinastije Romanov, Nikolaja II, kao i članove njegove porodice: suprugu Aleksandru, ćerke Mariju, Olgu, Tatjanu i Anastasiju, i sina Alekseja. Ruska pravoslavna crkva kasnije ih je proglasila za svetitelje. 

(Ruska Reč)

Izvor: newsweek.rs/22.10.2016. 

__________________________________________________________________________________

JAVNO ČITANJE ROMANA „RAT I MIR“…

tamoiovde-logo

Rusija: 60 sati javnog čitanja dela „Rat i mir“ Lava Tolstoja

Javno čitanje dela organizovano je u okviru „Godine knjiženosti“ u Rusiji i odvija se u ruskim pozorištima, muzejima, bioskopskim salama i drugim mestima koje je Tolstoj pomenuo u svom romanu

1440753821_knjiga

Foto: Thinkstock, Ilusracija

Više 1.000 ljudi među kojima poznate ruske ličnosti danas je počelo da se smenjuje u javnom čitanju romana reke „Rat i mir“ Lava Tolstoja na internetu, radiju i televiziji tokom 60 sati.

Oko 1.300 glumaca, političara i sportista, ali i građana počelo je u 10.00 po ruskom vremenu (7.00 GMT) čitanje četiri toma remek dela ruske književnosti.

Čitanje će uživo moći da se prati na nekoliko ruskih televizija i radio stanica kao i na sajtu voinaimir.com.

Javno čitanje dela organizovano je u okviru „Godine knjiženosti“ u Rusiji i odvija se u ruskim pozorištima, muzejima, bioskopskim salama i drugim mestima koje je Tolstoj pomenuo u svom romanu.

knjiga ucenje

Foto: Stock, Knjiga, Ilustracija

„Tolstoj drži našu zemlju na okupu“, rekla je praunuka književnika Fekla Tolstoja koja je incirala javno čitanje „Rata i mira“.

Delo će se čitati u Moksvi, Sankt Peterburgu, Kazanu, Jekaterinburgu, Omsku, Groznom i drugim mestima, javila je agencija Ria novosti i dodala da će čitanje biti organizovano i u Parizu, Beču, Pekingu i Vašingtonu.

U delu, čuvenom po obimnosti, Tolstoj je opisao rusko društvo tokom Napoleonove ere. „Rat i mir“ je jedno od dva najvažnija remek dela ruskog književnika i smatra se jednim od najboljih romana u svetskoj književnosti.

Izvor:newsweek.rs/objavljeno: 08.12.2015.(Beta)

__________________________________________________________________________________________

CARSKO SELO – SANKT PETERBURG…

tamoiovde-logo
Carsko selo, imanje i kompleks rezidencija ruske carske porodice nastalo u XVIII veku, nalazi se 26 kilometara južno od Sankt Peterburga.

e162e41c2016dbf9a4f7ef4fa6de229c_LPosebno je poznato po svojoj impresivnoj baroknoj palati, letnjoj rezidenciji carice Katarine Velike, gde je ona često boravila, kao i okruženju sa velikim vrtovima i uređenim parkovima.

Mesto na kojem se nalazi Carsko selo, prvobitno vlasništvo švedskog plemstva je ruski car Petar Veliki poklonio svojoj budućoj supruzi Katarini I 1708. godine. Originalni naziv, Carskoe Tselo, Carsko selo, mesto je dobilo po palati i parkovima koje je izgradila carica Katarina I, druga žena Petra Velikog i njihova kćerka Katarina Velika.

U sovjetskoj eri mesto je dobilo ime po čuvenom ruskom pesniku Aleksandru Sergejeviču Puškinu, koji je ovde studirao na Liceju početkom XIX veka, a kasnije sagradio i kuću. Iako je mestu kasnije vraćeno predrevolucionarno ime, i dalje se često zove Puškinovo.

Originalnu palatu koju je Petar Veliki poklonio svojoj supruzi Katarini I srušila je njihova kćerka carica Katarina Velika, koja je na tom mestu, uz pomoć arhitekte Bartolomeja Rastrelija, izgradila i srušila još dve palate jer joj se nisu dopadale. Sadašnja palata je četvrta po redu sagrađena na tom mestu.

Carsko selo 2Raskošna carska palata je izgrađena 1717. godine po nacrtu čuvenog italijanskog arhitekte Bartolomeja Rastrelija, koji je kasnije dizajnirao Zimski dvorac u Sankt Peterburgu.

Palata je izgrađena u baroknom stilu i bogato ukrašena. Barokne fasade sa atlantima, stubovima, pilastrima, kitnjastim prozorskim simsovima su duge oko 300 metara. Zlatna crkvena kupola palata se uzdiže iznad jednog kraja fasade, a na vrhu ulaza je ukrasno slovo „E“ (ruski inicijali za Jekaterinu).

Carsko selo 3Katarinina palata sadrži brojne povezane prostorije koje odišu luksuzom, od bogatih parketa, svilom prekrivenih zidova, do oslikanih i pozlaćenih plafona. Skoro sve prostorije su ukrašene bogatim draguljima i vrednim umetničkim delima. Na nekima su prikazane ruske vojne pobede i dostignuća u nauci i umetnosti.

Dosta je korišćeno zlato za ukrašavanje duboreza, nameštaja i drugih detalja.
Najimpresivnija soba unutar palate je ćilibarska soba koja je potpuno optočena ovim poludragim kamenom u raznovrsnim nijansama, od zelene do mlečne i rđe braon.

Originalna soba je izgrađena 1701. godine za pruskog kralja Frederika I u gradu Koninsberg. Posle njegove smrti, kralj Fridrih je poklanja ruskom caru Petru I, koji je za nju bio zainteresovan. Originalna soba je danas izgubljena, jer ju je nemačka vojska demontirala prilikom povlačenja iz Rusije tokom Drugog svetskog rata. Do danas se ne zna gde je sakrivena, niti šta je bilo sa njom.

Carsko selo 4Impresivna je i velika dvorana za balove oivičena sa dva nivoa prozora sa prošaranim ogledalima, slično kao Versajska sala sa ogledalima.

Kada sunce sija dvorana blista sa refleksijama ogledala. Bila je savršena za balove tokom letnjih noći i belih petrogradskih noći.

Carsko selo 5Zelena trpezarija je jedna od prvih carskih prostorija u Rusiji u kojoj je mermerni kamin.

Carsko selo 6

Plava soba za crtanje, plava kineska soba, i horski antre prekriveni su svilenim zidnih oblogama. Kupatilo od poliranog sibirskog kamena, spavaće i dnevne sobe, kao i prostorije za zabavu ukazuju na raskoš.

Odmah pored ulaza u palatu, nalazi se Licej, elitna škola iz XIX veka gde je studirao poznati ruski pesnik Aleksandar Sergejevič Puškin i mnoge druge poznate ruske ličnosti.

Carsko selo 7Palata je okružena parkom čiji su ukras mnogobrojne statue. Posebno se ističe čudesna statua Devojke sa razbijenim krčagom.

Veoma je zanimljiv mermerni most preko ribnjaka, i „piramida“ gde je Katarina Velika sahranjivala svoje omiljene pse. Paviljon na ostrvu je izgrađen za muzičare koji su bili u pratnji na kraljevskim izletima brodom na jezeru.

Carsko selo 8U Carskom selu se nalazi još jedna carska palata, Aleksandrova palata, koja je građena u neoklasičnom stilu i koja je takođe okružena parkom.

Nekada je Carsko selo bilo naselje u kome je živela ruska aristokratija i članovi carske porodice. Sredinom XX veka počela je restauracija jedne od najvećih turističkih znamenitosti Sankt Peterburga. Danas se Carsko selo nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine i svakodnevno ga posećuje veliki broj turista.
Izvor: artnit.net

_______________________________________________________________________________

Foto plus

aerial-view-of-tsarskoye-selo

Foto:www.saint-petersburg.com

winter-visit-to-catherine-palace-in-tsarskoye-selo

Foto:www.saint-petersburg.com

JAHANJE KONJA OKRENUTOG NAGLAVAČKE…

TAMOiOVDE_________________________________

Najčudnije skulpture na svetu

Magična česma koja lebdi u vazduhu, kralj koji jaše na naopačke okrenutom konju, viseći nosorog, obešeni čovek i džin koji proždire decu, samo su neke od čudnih, bizarnih i zabavnih skulptura, koje pokazuju šta sve čovek može da osmisli i oživi u umetnosti. Neke od njih su postale izuzetno popularne, a neke izazivaju podsmeh ljudi koji prolaze pored njih.

Širom sveta umetnici su za sobom ostavljali skulpture. Neke od njih postale su uvažena umetnička dela, a neke, iako nisu baš umetničke, privlače ogromnu pažnju.

Magicna cesmaMagična česma u Španiji

Jedna od najzanimljivijih je magična česma u španskom mestu El Puerto de Santa Maria. Naizgled, ona lebdi u vazduhu pomoću snažnog mlaza vode, a u stvari postoji skrivena šipka u mlazu vode. Ipak, mora se priznati da je odlična optička varka.

Spomenik Petru Velikom u Moskvi svakako je jedan od čudnijih. Osmislio ga je gruzijski vajar Zurab Cereteli u čast obeležavanja 300 godina od ustanovljavanja ruske mornarice. Podignut je 1997. godine, težak je hiljadu tona i osma je najviša statua na svetu.

Statua Petra VelikogRusku prestonicu „krasi“ statua Petra Velikog na brodu

Od početka je bio predmet kritika. U novembru 2008. godine proglašena je, po izboru Virtual Tourist, za osmu najružniju građevinu na planeti, a 2010. godine časopis Forejn polisi uključio ga ja u svoju listu najružnijih spomenika. Po odlasku bivšeg gradonačelnika ruske pretonice Jurija Luškova sa pozicije, moskovske vlasti su, navodno, toliko želele da se reše spomenika da su ponudile da ga presele u Sankt Peterburg.

Kralj-VaclavČeški kralj Vaclav na naopačke okrenutom konju

Kruže i glasine da je spomenik prvobitno bio osmišljen za komemoraciju 500 godina od Kolumbovog prvog putovanja, ali pošto nije mogla da se nađe američka mušterija promenjena mu je namena u ovu koju i danas ima.

Pomalo komična skulptura češkog kralja Vaclava kako jaše konja okrenutog naglavačke urađena je u Pragu.

Češka prestonica dom je i bizarnih skulptura, od kojih je svakako najupečatljivija skulptura obešenog čoveka na vrhu zgrade.

Kad smo već kod bizarnosti, ništa bolja nije ni ukrasna statua na fontani u Bernu koja prikazuje džina koji jede malu decu. Izrađena je 1546. godine, a treba da predstavlja grčkog titana Hrona koji proždire svoju decu.

Obeseni covek i dzin koji jede decuSkulpture obešenog čoveka i džina koji jede decu u Pragu i Bernu

Malo vedrija svakako je skulptura visećeg nosoroga u Potsdamu u Nemačkoj. Isto tako čudne i pomalo smešne svakako su velika kašika sa višnjom u Mineapolisu, kao i skulptura bebe u Derbišajeru u Velikoj Britaniji.

Jedna od najunikatnijih statua nalazi se u Melburnu. Spomenik Šarlu le Trobu uglavnom je običan, sem što je okrenut naopačke i „stoji“ na glavi.

Skulptura bebeSkultpura bebe u Derbišajeru u Velikoj Britaniji

Nadaleko poznata i jedan od najprepoznatljivijih detalja u Briselu je statua dečaka koji gasi požar – Maneken pis.

Veoma zanimljiv je i spomenik biciklistima koji svake godine učestvuju u kultnom sportskom događaju Tour de France. Urađen od aluminijuma i čelika, otkriven je 1995. godine, a konačno ime mu je Le Tour de France dans les Pyrénées.

Skulpture u Melburnu i PotsdamuStatua Šarla la Troba u Melburnu i visećeg nosoroga u Potsdamu

Izvor:rts.rs

Čudne skulpture i spomenici_______________________________

Velika-kasika-sa-visnjomManeken-pisSpomenik-Tour-de-France

 

 

PRVI SRPSKI PILOT…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________

Navršio se juče vek otkako je poginuo Mihajlo Petrović, prvi srpski pilot koji je izgubio život na borbenom zadatku.

Mihailo Petrovic kraj avionaPovodom 100 godina od pogibije Mihaila Petrovića – prvog srpskog pilota i prve žrtve srpskog vazduhoplovstva, na spomenik na Novom groblju položeni su venci i cveće.

Vence su položili Petrovićevi rođaci, predstavnici Komande vazduhoplovstva, Zavičajnog društva „Mihailo Petrović“ iz Vlakče, Udruženja penzionisanih vojnih letača i padobranaca, Vazduhoplovnog saveza Srbije, Udruženja pilota „Kurjaci sa Ušća“, SUBNOR-a i mnogobrojni poštovaoci.

U galeriji „Ikar“ Doma vazduhoplovstva u Zemunu otvorena je izložba pod nazivom „Sećanje na vazduhoplovne žrtve“.

PeotrovicMIHAJLO PETROVIĆ bio je pilot sa dozvolom broj jedan.

Pripadao je prvoj grupi od šest srpskih pilota školovanih u Francuskoj 1912. godine.

Nakon srednje škole u Kragujevcu, Petrović je pokušao da upiše neku od vojnih akademija u Sankt Peterburgu u Rusiji. Kako mu to nije pošlo za rukom, vratio se u Srbiju gde je učio u podoficirskoj artiljerijskoj školi.

Kao 21-godišnji vodnik 1905. godine bio je raspoređen u Gardijski artiljerijski puk u Nišu, a narednik je postao pet godina kasnije u garnizonu Beograd.

Na Farmanovu pilotsku školu u Etampu u Francuskoj upisao se kada je srpska vojska 1912. godine pozvala dobrovoljce da se prijave za pilotsku obuku. Završne ispite položio je mesec dana pre ostalih iz grupe i tako postao prvi srpski pilot sa diplomom.

Tokom Prvog balkanskog rata, Mihajlo Petrović raspoređen je u sastav novoosnovanog Primorskog aeroplanskog odreda čiji je prvi borbeni zadatak bio da pruža vazdušnu podršku trupama koje su opsedale Skadar.

Njegov avion „farman“ prilikom sletanja pogodila je snažna vazdušna struja zbog čega je avion naglo usporio, a zatim se prevrnuo.

Narednik Petrović izbačen je iz aviona na visini od oko kilometar i nije preživeo pad.

Izvor: rts.rs/page/stories/sr/story (sreda, 20. mar 2013)