LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

SUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

„Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić

 Iz pripovetke Na stadionu

Izvor:kljucnekosti

---

 

ČAROBNJAK IZ IZLOGA…

Strani izraz „šoping“ omiljen je u savremenoj komunikaciji, a nekad se govorilo „idemo da razgledamo izloge“. Suštinski, slična zabava koja podrazumeva obilazak prodavnica. Ipak, zašto su ljudi u prošlosti, i to ne tako dalekoj, uživali u razgledanju izloga? U prošlom veku lepo aranžiran izlog još uvek je predstavljao nešto novo.

Umetnost aranžiranja izloga

Iako su se vlasnici radnji još krajem osamnaestog veka trudili da kupcima predstave robu u najboljem svetlu, veliki preokret u dekoraciji izloga dogodio se na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. Do promene je došlo jer je zahvaljujući ravnom i dovoljno čvrstom staklu mogao da se poveća izložbeni prostor radnje. Ubrzo je stigla i električna struja, svetla su se popalila u gradovima širom sveta, sijalice zamenile gasne lampe. Hrpe naslagane robe (do tada se više vodilo računa o kvantitetu nego kvalitetu), smeštene u velikom osvetljenom izlogu, očigledno nisu više mogle da privuku kupce.

Da je izlog izuzetno važan shvatio je Frenk Baum, američki pisac koji je svetsku literaturu obogatio čuvenim delom „Čarobnjak iz Oza“. Na početku karijere, što je mnogima manje poznato, Baum je osnovao mesečnik posvećen aranžerima izloga, a te iste, 1897. godine, postao je i osnivač Američkog udruženja aranžera izloga. Baum je naglašavao da će se roba bolje prodavati ukoliko je izlog uređen na originalan i maštovit način, što se smatra i danas.

 

Slučajni prolaznici postaju potencijalni kupci, kaže Baum, zbog onoga što vide u izlogu dobiju želju da uđu u radnju i možda nešto i pazare. Zalagao se za originalno uređenje izloga, s mehaničkim spravama, mnoštvom ogledala.

Uređenjem izloga nekada su se bavili čuveni umetnici. Jedan od njih je Endi Vorhol, koji je još kao student dobio posao aranžera. Kao mlad bio je izuzetno mršav i prilično skromno obučen, pa su mu supruge poslodavaca slale odeću i cipele. Vorhol je potom sekao rukave na košuljama, farbao cipele u srebrnu boju i tako udešen odlazio na posao. I kad se proslavio i postao ikona pop kulture, Vorhol je znao da uredi po neki njujorški izlog ili da u njemu izloži svoje prepoznatljive crteže i grafike.

Salvador Dali, španski nadrealista, scenarista, vajar, pisac, jednom je dobio zadatak da aranžira izlog u Njujorku. Bilo je to 1939. godine – vreme posle velike ekonomske krize, kad su trgovci na sve načine pokušavali da vrate kupce u svoje prodavnice. Dali je u izlog postavio kadu iz koje su virile ruke, glava bafala, nekoliko prepariranih pingvina. Scenu je začinio nagim lutkama iz čijih očiju se slivala krv (veštačka, naravno). Kad su poslodavci videli izlog te radnje na Petoj aveniji, zgrozili su se i, da bi malo ublažili nedoličnu scenu, obukli lutke. Narednog dana, kad je video šta su učinili njegovom delu, Dali se toliko iznervirao da je gurnuo kadu i razbio izlog.

Uskršnji izlog američkog dizajnera Marka Džejkobsa

Aranžiranjem izloga bavili su se još neki poznati umetnici dvadesetog veka, poput Roberta Raušenberga, Džaspera Džonsa, Roja Lihtenštajna. U biografiji Đorđa Armanija, slavnog italijanskog modnog kreatora, takođe je zabeleženo da je na početku karijere uređivao izloge.

Kako su poslednjih decenija svetsko tržište okupirali veliki lanci prodavnica, roba koja se nudi u Beogradu, takođe može da se nađe u Londonu, Atini, Madridu. Bez obzira na to što se vlasnici i dalje trude da im izlog bude što bolja reklama i da ʼpreotmuʼ kupce od konkurentskih firmi, izlozi su prilično uniformisani. Često se ide na minimalizam sa već zastarelom idejom da nekad manje znači više.

To nikako ne znači da je uređenje izloga na umetnički način zamrlo, naprotiv. Lice prodavnice je poput naslovne strane časopisa ili knjige, a u vreme velikih hrišćanskih praznika (posebno za Božić) aranžeri se trude da ga urede što maštovitije. U Londonu, Njujorku, Parizu pojedine radnje godinu dana prave planove kako će osmisliti izlog za dan rođenja Hristovog. Kako je objasnio jedan od dekoratera, nekad dogovori traju čitavu godinu, kao da se sprema predstava – biraju se glumci, scenografija, kostimi. Dogodi se da izlog krase i pravi ljudi, ali uglavnom su to lutke o kojima ćemo možda nekom drugom prilikom.

Autor: Vesna Sofrenović

Izvor:rts.rs/24. apr 2016

____________________________________________________________________________

 

 

KUĆA OD CIGLE SA BELIM PROZORIMA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bunjuel kakvog niko nije poznavao

U dnu uske, slepe ulice u centru oblasti u Sijudad Meksiku gde živi srednja klasa, leži trospratna kuća od cigle sa belim prozorima koja ne daje nikakav nagovještaj o bizarnim i šokantnim predstavama koje su u njoj smišljene.

Luis Bunjuel, otac nadrealističkog filma, živeo je u jednostavnoj, ograđenoj kući više od 30 godina nakon što se smestio u Meksiku, gde je pobegao iz građanskim ratom razorene Španije. Za čoveka koji je šokirao gledaoce scenama ruke zagađene mravima, sečenja očne jabučice žiletom i eklatantnih večera na klozetskim šoljama, Bunjuel je ovdje živeo iznenađujuće pitomo i mirno.

Sada je španska vlada, koja je kupila kuću od Bunjuelove porodice, otvorila vrata publici. Plan je da se kuća pretvori u stecište španskih i meksičkih režisera sa radionicama i povremenim izložbma u čast filma na španskom jeziku.

Inauguracija se poklopila sa 30. godišnjicom Bunjuelove smrti u glavnom gradu Meksika.

Kritičari Bunjuela smatraju jednim od najvećih režisera sa filmovima “Zlatno doba” i “Opskurni predmet želje” koji su pomerali granice dobrog ukusa, ali i naracije.Meksiku

Njegovi savremenici u Holivudu, pre svih Alfred Hičkok i Džordž Kjukor, divili su se njegovoj slobodi i kreativnosti sa kojima je izveo svoja 32 filma. A njegova dela su i dalje inspiracija za filmadžije – režiser Vudi Alen učinio je da se lik Ovena Vilsona u filmu “Ponoć u Parizu” iz 2011. upozna sa mladim Bunjuelom.

I pored živopisne ostavštine, Bunjuelov dom je predstavljen onakav kakav je bio za života režisera i ni nalik muzejskom tretmanu kuća ruskog revolucionara Lava Trockog ili slikarke Fride Kalo. Kuću je moguće posetiti samo kada su organizovani posebni događaji, izložbe ili zakazivanjem posete kod Ministarstva kulture Španije.
Bunjuel nikada nije zamislio svoju kuću kao ogledalo svog rada. Pisac Karlos Fuentes jednom prilikom se našalio na Bunjuelov račun rekavši da je njegov dom “bezličan kao zubarska čekaonica”.

I pored toga, poseta kući u okrugu Del Valje podseća da je Bunjuel tu živeo. Osunčani foaje idealan je za ispijanje suvih martinija koje je voleo pre ulaska u dnevnu sobu gde se prikazuje film. U dnu kuće je mala, udobna kuhinja sa belim pločicama, a ispred bašta sa roštiljem.

Sveštenik koji je poznavao Bunjuela kaže da je Bunjuel voleo da prekine rutinu spaljivanjem romana Agate Kristi i drugih pisaca u svom kaminu.

– Uvek je bilo mašte i humora i dobre hrane – rekao je njegov sin Huan Luis, koji je takođe režiser.

U kući postoje poneki podsetnici na Bunjuelove filmove poput plakata za “Mlade i proklete”. Scenarija i rolne takođe su izloženi, kao i fotografije sa snimanja nekih filmova.
Izgrađena početkom 1950-ih prema planu arhitekte Artura Senca, zgrada je rađena po ugledu na Studentsku rezidenciju, kulturni centar Madrida u kojem su rasli slikar Salvador Dali i pesnik Federiko Garsija Lorka, obojica bliski prijatelji Bunjuela.

Nekadašnja Bunjuelova muza, glumica Silvija Pinal, rekla je da kuća nije ni nalik onoj kakva je bila kada su prijatelji dolazili na paelju i martini koktele koje je nazivao “bunjueloni”.

– Kuća će pokazati Bunjuela kojeg mnogi ne znaju. On nije bio samo režiser. Bio je ljudsko biće – rekla je Pinal.

Probno otvaranje

Bunjuelova kuća probno je otvorena izložbom u decembru 2011. povodom pola vijeka filma “Viridijana”, koji je Vatikan nazvao blasfemičnim. Kuća je zatvorena ponovo u maju 2012. i opet otvorena prošle sedmice okruglim stolom na kojem su učestvovali režiseri, novinari i glumica Silvija Pinal, koja je igrala u njegovim filmovima.

Tanjug/glassrpske.com/21.08.2013

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 CEO FILM “ TRISTANA“ Luisa Bunjuela (Ovde) http://www.youtube.com/watch?v=FJXLCYZMGQ8#t=73

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S