Tag Archives: salaš

MOJE VREME NA KADIBOGAZU…

by

0

tamoiovde-logo

NA KORAK DO GRANIČNOG PRELAZA KADIBOGAZ

TAMOiOVDE-DIGITAL CAMERANa graničnoj liniji Republike Srbije i Republike Bugarske, između sela Novo Korito (Knjaževac) sa srpske i Salaša (Belogradčik) sa bugarske strane, tokom tri dana, 18, 19, i 20. jula, održan je 14. Međunarodni “Sabor na Kadibogazu”, jedna od najstarijih i najposećenijih manifestacija ovog tipa na Balkanu.

Kažu organizatori i  redovni posetioci, da se ovde tim povodom okupi više od 25.000 građana Srbije i Bugarske, koji u vreme trajanja Sabora, državnu granicu mogu da pređu sa ličnom kartom, dakle, bez pasoša.

DIGITAL CAMERAPrvi Sabor je održan  1925. godine i sa prekidima organizovan bezmalo tri decenije, sve do 1954. Potom su razne prilike i neprilike imale  za posledicu dugogodišnji prekid ovog događaja. No, uprkos svemu, opštine Knjaževac i Belogradčik su 1968. godine otpočele plansku i sistematsku saradnju koja je doduše bila ograničena na sportsku i kulturnu, ali je razmena, pre svega, kulturnih programa predstavljala osnovu za zvaničnu obnovu Sabora.

Sabor je obnovljen 2001. godine, na inicijativu opština Knjaževac i Belogradčik, sa ciljem širenja i negovanja dobrosusedskih odnosa između stanovnika dveju država i od tada do danas organizuje se u kontinuitetu.

100_4114Pored programa koji se realizuju u vreme manifestacije, prekogranična saradnja dveju bratskih opština doživljava pravi procvat i ona se  odvija bez ikakvih ograničenja u svim oblastima, tamo gde postoji zajednički interes. Uspostavljanje kontakata i saradnja se odvija na obostrano zadovoljstvo  između raznih institucija, organizacija, muzeja, zajednica, udruženja, sportskih klubova…

Kao poseban, izdvojio se interes za saradnjom  u oblasti turističke privrede, s obzirom da obe opštine strateški planiraju da postanu razvijene i prepoznatljive turističke destinacije.

sokobanja3Knjaževac je izgradnjom i razvojem turističkog kompleksa na Staroj planini (Jabučko ravnište i Babin zub) minule godine privukao više od 50.000 turista, od kojih skoro polovinu čine upravo turisti iz Bugarske.

Turističke lokalitete u opštini Belogradčik, pre svega, čuvene Belogradčiške stene godišnje poseti više od 150 hiljada turista.

Samo ovih par činjenica upravo govore o neophodnosti realizacije, sada već davnašnje inicijative (pre 24 godina), o izgradnji i otvaranju graničnog prelaza ovde, na Kadibogazu.

Završetak realizacije tog projekta predstavlja šansu za  ekonomski i biološki opstanak stanovništva na ovim, inače nerazvijenim i depopulacijom pogođenim pograničnim područjima.

DIGITAL CAMERAUpravo je centralni i najznačajniji događaj na ovogodišnjem Saboru bio “postavljanje kamena temeljca” ili bolje rečeno, svečano otvaranje početka radova na izgradnji, od strane stanovništva dugo očekivanog, a od strane zvaničnika često najavljivanog graničnog prelaza Kadibogaz.

Tim su povodom u subotu, 19. jula ovde boravili Aleksandar Antić, ministar energetike u vladi Srbije, Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske, Desislava Terzieva, ministarka regionalnog razvoja Bugarske i mnogi drugi zvaničnici obeju država.

DIGITAL CAMERAMinistar Antić je iskazao  prijatno iznenađenje susretom građana dve susedne države i rekao da je to najbolji dokaz za svaku buduću saradnju. Izgradnja puta sa obe strane i otvaranje graničnog prelaza je velika razvojna šansa koja će preporoditi ove siromašne oblasti.

„Zahvalan sam našim bugarskim partnerima što su napravili prvi korak, što su sa svoje strane počeli radove. Ja mislim da će i vlada Republike  Srbije u skladu sa sporazumima koji su potpisani u vremenu pred nama uraditi svoj deo posla sa naše strane“.

100_4110Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske kazao  je da je predviđeni rok za izgradnju pristupnih puteva sa bugarske strane kratak, četiri meseca, a nakon toga će dve države otpočeti zajedničke radove na uspostavljanju granično kontrolnih punktova u skladu sa međudržavnim sporazumom.

Ove, kao i prethodnih godina, Sabor je ponudio pregršt različitih događaja, poput tradicionalnog vašara, kulturno-umetničkih programa u kojima su učestvovala kulturno- umetnička društva, vokalni i insrumentalni solisti iz obe države, sportskih nadmetanja, izložbi, susreta proizvođača meda, šumkih uprava, moto i biciklističkih klubova…

DIGITAL CAMERAO iću, piću i narodnom veselju nije potrebno ni govoriti (u najvećoj od šatri gostima je pesmom dušu galio i Halid Muslimović, folk zvezda nekadašnje Jugoslavije)…

Autor: Bora*S

 

Foto/video: Bora*S

___________________________________________________________________________________________________

MI SMO VOLELI TE ORAHE…

by

9

TAMOiOVDE______________________________________________________

Vremeplov: Tuga u dolini Timoka

 SEKIRAMA NA SPOMENIK OSLOBODIOCIMA

 Ljudi su svojim precima podigli drvored kraj druma.

Sada putarsko preduzeće rasprodaje stabla. Padaju gorostasni orasi kao što su na bojnom polju (u ratovima protiv Turaka, balkanskim i Prvom svetskom ratu) padali oni kojima su u spomen zasađeni, objavio je Desimir Milenović u Ilustrovanoj politici, 1982.

Sekirom na spomenik 3TAMOiOVDEOni su pali davno, u oslobodilačkim ratovima, a ovog proleća, pod snažnim testerama i ljutim sekirama, padoše i njihovi – spomenici. Bez ikakvog razloga, ako se izuzme novčani, sa obe strane magistralnog puta između Zaječara i Knjaževca, posečeno je na stotine najvećih i najlepših stabala oraha.

Od “Voćnjaka oslobođenja”, zasađenog 1933. godine kao “najvećeg i najboljeg spomenika onima koji su život položili za otadžbinu”, ostala su samo neugledna i zakržljala stabla. Ima i malo onih oraha sa debelim stablima i razvijenim krošnjama, ali su na njima brojevi, što znači da će u jesen, čim vegetacija bude prestala, i na njih udariti sekirama. Možda i pre, ako je suditi po “velikoj prolećnoj seči” kada nije poštovano ni zakonsko pravilo u šumarstvu da se drvo ne seče dok raste.

Tako su, eto, oboreni svojevrsni spomenici starim ratnicima iz ratova protiv Turaka, Bugara, Austrougara.

 “Udarili su na ponos”

Knjaževac je od Zaječara udaljen 40 kilometara. Širok asfaltni put vodi dolinom Timoka i prolazi kroz nekoliko sela. Ranije, dok orasi nisu posečeni, u toplim letnjim danima, bilo je uživanje voziti se ispod dugačkih zelenih tunela satkanih od krošnji ove plemenite voćke. Ovog leta pored puta tuga: stabla kraj panjeva, grane kraj stabala.

Najraskošniji zeleni tunel bio je pored Malog Izvora. Velika orahova stabla grlila su se gore pod nebom. Sada je tunel “nazubljen”. Preduzeće za puteva iz Zaječara, vlasnik oraha i Šumska sekcija Zaječar, otkupljivač stabala i vlasnik seče, poštedeli su život samo račvastim i iskrivljenim stablima. Ona su i nemi svedok neviđene seče. Mogu li bar ona da podsete  na gorostase koji su do juče ovde rasli i hladovinom štitili umorne putnike, a plodovima punili džakove i magacin seoske zadruge.

Sekirom na spomenik 2TAMOiOVDEU Malom Izvoru razgovaramo sa meštanima: Predragom Dimitrijevićem, Miletom Milenkovićem, Miroslavom Petrovićem, Živojinom Milutinovićem, Živojinom Petkovićem i Sretenom Todorovićem. Godine 1933. njihovi očevi i dedovi svojim očevima i dedovima palim u poslednjim ratovima podizali su ove žive spomenike.

A potomke, pred nedavnu seču, niko, ama baš niko, nije obavestio da će njihov ponos biti uništen. Ogorčeni su svi, a Živojim Milutinović, zemljoradnik, rođen kada su orasi sađeni, daje i oduška:

– Zašto – kaže ljutito – nisu posekli šumu na Kraljevici pored Zaječara? Tamo je drvo i veće i skuplje. Tamo se brine i o žbunju, a ovde, u našem selu, slistiše krasne voćke.

Istine radi, i neki Maloizvorčani, nakon oslobođenja, uništavali su orahe. Nisu to činili ni iz obesti, ni koristi. Svetozaru Đorđeviću je njiva uz put, kraj drvoreda, pa je krišom, kako bi mu usev bolje rodio, pokršio neku granu i slomio dve, tri sadnice. Tada su zaječarski putari presavili tabak, pa je Svetozar seo na optuženičku klupu. Šezdeset dana je proveo u apsu.

 Prekor solunca Milana

Posle ovog i još nekih suđenja narod se više brinuo o orasima nego o svom kukuruzu. Mnogi su, u jesen, uz naknadu putarima, punili torbe skupim plodovima. Zadružni magacionar Draža Zdravković pokazuje gomile džakova prepunih krupnih oraha.

– Više ih neće biti – sleže ramenima. – A te orahe, još davno, sadili smo mi, đaci. Učio nas je učitelj Miloje Jovanović. I starci iz sela su pomagali, zalivali su. Sad, eto, našu radost prodaju za skupe pare. Smetaju, vele, saobraćaju. To bi im još neko i poverovao da malo podalje ne prave novi put. Pa se sad pitam – kojem će to saobraćaju da smetaju?

Sekirom na spomenik 1TAMOiOVDENa kraju Malog Izvora, pored puta gde su nekada bila orahova stable, živi 87-godišnji seljak Milan M. Jovanović.  On je, objašnjava magacioner Draža,  poslednji solunac u selu. Krepak je i pričljiv, i ljut što je posečen spomenik njegovim palim drugovima.

– To im baš nije trebalo – kaže starina. – Pa, orasi su bili ukras i puta i sela. I od koristi su bili. Uredno su rađali. Sad ih nema, a ako posade nove, ova dečurlija tek u starosti dočekaće njihovu veličinu i lepotu.

Drvo je to, sporo raste.

Put nas vodi dalje prema Minićevu i Knjaževcu. Uspravna stabla, koja su simbolizovala gorostase na bojnom polju, sa obe strane kolovoza, leže oborena. Susrećemo, uz put, i osnovce Zorana Vasiljevića iz Debelice i Dejana Đorđevića iz Jelašnice. Pitaju:

– Čiko, znate li zašto su posečeni orasi? Ćutimo.

Kasnije susretosmo i direktora škole u Minićevu, Miodraga Stojanovića:

– Od malena decu učimo goranskim aktivnostima. Šta će sad da misle kad vide ovu seču.

 Nisu mogli da spreče

U Minićevu, kažu, da nisu mogli da spreče seču. Putari su ih preduhitrili. Poneli su se kao da im je to bio najpreči posao. Nagovarali su meštane da im se pridruže. Nudili su grane za ogrev kao nagradu. Tomislav Nešović, sekretar Mesne zajednice:

– Ni prema korovu čovek nije tako nemilosrdan. Kad bi ovo znao moj deda Živko, mrtav bi se u grobu prevrnuo. Solunac Živko, pričaTomislav, bio je putar na ovom drumu. I sam je 1933. sadio orahe. Bio je to drvored, “Voćnjak oslobođenja” kakvi su u ono vreme podizani pored puteva u Timočkoj krajini povodom 100-godišnjice oslobođenja od Turaka. Ovaj, kroz Minićevo, podignut je zahvaljujući Vidoju Pašiću, zemljoradniku i naprednom čoveku iz Jelašnice.

– Ti orasi-spomenici namenjeni su svim ratnicima, borcima, najviše palim soluncima, jer je uspomena na njih bila i najsvežija.

U danas retkoj brošuri “Spomenica o proslavi stogodišnjice oslobođenja Timočke krajine u Knjaževcu” (na nju je ukazao Stevan Veljković, upravnik Biblioteke u Zaječaru) nalazimo motive za podizanje “Šume oslobođenja” i “Voćnjaka oslobođenja”. Udruženja Timočana i Krajinaca u Beogradu smatralo je da će se na ovaj način izraziti duboka zahvalnost svima onima “koji su svoj život dali za oltar otadžbine”. Potom: “Voćnjaci oslobođenja” podignuti su svuda duž državnih drumova i banskih puteva s jedne i druge strane i oni će takođe biti najveći i najbolji spomenici pokoljenjima na jubilarno slavlje…”

 Direktoru ništa nije poznato

 Ironija je neizbežna: sadašnja generacija Timočana ima šta da priča – samo pored puta Zaječar-Knjaževac najmanje 300 (podatak Šumske sekcije Zaječar) najdebljih, najviših i najzdravijih stabala je posečeno. “Voćnjak oslobođenja” je osakaćen. Uzalud smo pokušavali da dođemo do direktora RO za puteve Milana Jovanovića, “čoveka koji je jedini odgovoran da kaže za sve učinjeno”. Pitali smo Voju Boškovića, direkora Šumske sekcije, zašto su prekrasni drvoredi posečeni?

– Moralo se zbog bezbednosti na putevima, potom, dostigla su biološku zrelost i zbog proređivanja… Znate li, pridodajemo, da su ti orasi spomenici palim ratnicima?

– Nije mi poznato-odgovara. – Ali, mi ćemo da obnovimo drvorede. Već ove jeseni zasadićemo orahe svuda tamo gde su posečeni…

Dušan Milošević, predsednik SSRN:

– Od ljudi iz Malog Izvora i Rgotine stigle su pritužbe zbog seče oraha. Lično sam protiv, ali su mi objasnili da je to bilo neminovno. Obećali su da će obnoviti drvorede. Priče o tome su dobile velike razmere, a moglo se i drugačije, da se ode u sela i porazgovara…

U Šumskoj sekciji u Zaječaru rekli su da su posečeni orasi završili u – inostranstvu. Prodati su za devize. Tako, eto, i spomenik oslobodiocima propadoše za devize.

A posle 30 godina…    NAĐE SE PONEKO STABLO 

IMG_0254Idući tragom ove priče, danas, nakon tačno 30 godina, na istom mestu – nađe se  po koje stablo sa krupnim orahovim plodovima.

Na delovima starog puta Zaječar-Knjaževac, samo  nekoliko koraka od novog, asfaltnog druma, ima mladica, i zdravog, i oronulog drveta. Neko je zasigurno sadio orahe i posle davne zlokobne seče.

IMG_1733malaI na putu od Negotina, preko Salaša i Rgotine, mogu se danas susresti duži drvoredi oraha i još nekih voćaka. Prema tvrdnjama istoričara, kralj Aleksandar je naredio da se te, 1933. godine, zasade orasi duž celog tadašnjeg druma od Prahova, preko Negotina i Zaječara do Knjaževca, Svrljiga i Niša.

Vreme je učinilo svoje. Kako bi lepo bilo da obnovimo taj veličanstveni spomenik ili “Voćnjak oslobodiocima”.

 Zarad budućih generacija! Zarad Srbije! 

  Pripremio: B. Filipović

Priredio: Bora*S