JEDINSTVENI OMAŽ MIKELANĐELU…

tamoiovde-logoU Bonu je otvorena izložba posvećena velikanu italijanskog renesansnog slikarstva – Mikelanđelu: dela njegovih obožavalaca i kritičara nastala tokom pet vekova. Govori se o izložbi godine u Nemačkoj.

0,,18236544_303,00

Plastika Vilhelma Lembruka na izložbi u Bonu

U bonskoj ‘Bundeskunsthale’ od 6. februara do 25. maja mogu da se vide dela čuvenih umetnika: od Karavađa, Rafela i Rubensa, preko Rodena, Sezana i Mura pa do savremenih nemačkih umetnika poput Liperca ili Štruta.

Crteži, ulja na platnu i skulpture pokazuju način na koji su oni divili Mikelanđelu – i kako su ga interpretirali. Tako će Mikelanđelov rad očima različitih umetnika biti predstavljen u čudnom, novom i raznovrsanom svetlu.

A mit o njemu će dobiti svoj oblik. „Pokazujemo kako je Makelanđelo uticao na druge umetnike, a ne samog umetnika“, objašnjava direktor muzeja u Bonu Rajnijer Volfs.

0,,18232164_404,00

„San“ Alesandro Alori

To je cilj ove izložbe koja bi mogla da bude nemačka izložba godine. Jedinstvena je u svakom slučaju. Jer, toliko remek dela – ikona istorije umetnosti – sigurno se neće tako brzo moći ponovo da se vide na jednom mestu. Muzeji i fondacije u čijem su vlasništvu, teška srca su se od njih odvojili za potrebe izložbe u Bonu.

Među njima su veoma značajna zdanja umetnosti kao što je pariski Luvr, Moma iz Njujorka ili bečka Albertina. Pripreme za izložbu trajale su punih pet godina.

Mikelanđelo je bio usamljen

Jedno je jasno: nikada niko ni pre, a ni posle Mikelanđela, nije stekao toliku slavu zbog svojih slika, skulptura i crteža. Kada je reč o njemu kao čoveku, sve je bilo poptpuno drugačije.

Neki hroničari ga opisuju kao usamljenog, melanholičnog, drugi opet kao odvratnog, nedruštvenog, škrtog i nadmenog. Ali, Mikelanđelo je bio i vrlo ambiciozan, marljiv i opsednut svojom umetnošću. Sin gradonačelnika planinskog mesta Kapreze, živeo je skromno. Na trpezi su bili hleb, usoljene haringe i vino.

0,,18241186_404,00

Deo Karavađove slike „Sveti Jovan“

Kosmos njegove umetnosti nastajao je u Mikelanđelovoj glavi, podstaknut možda i melanholijom do koje je možda dovela i prerana smrt njegove majke.

Činjenica je: Mikelanđelo se izražvao prikazujući ljudsko telo. Unutrašnja stanja poput tuge, ljubavi, vere i danas se mogu videti na njegovim delima jednako kao i dramatika stradanja i borbi.

Telo kao instrument doživljavanja sveta – time je dirnuo mnoge ljude. Mikelanđolva umetnost nije bila senzacija samo za njegove savremenike. Obožavali su ga svi, od običnih radnika do pape. Tako je to i danas.

0,,18236586_404,00

Mikelanđelov David, fotografija Kandida Hefer

Umetnici se vekovima oduševljavaju Mikelanđelom. Još u njegovo vreme su ga kopirali ili radili varijacije na njegove teme. Karavađo i Rubens tematski su imali slične slike, kao što je na primer Karavađov „Sveti Jovan“ iz 1602.

Njegove skulpture su služile kao primer Berniniju. Rafaelo je 1505/1508. nacrtao „Mikelanđelovog Davida ispred Palate Vekio“.

„Mikelanđelova ključna dela su imala veliku publiku, baš zbog toga što su bila izložena na značajnim javnim mestima“, kazao je istoričar umetnosti Sebastijan Šice. Kapela Medičijevih ili Pjaca dela Sinjorija u Firenci, vatikanska bazilika ili pak Sikstinska kapela u Rimu subila i ostala mesta koja privlače ogromnu publiku.

Nijedan umetnik nije bio toliko često portretisan kao Mikelanđelo. „Zbog mnoštva reprodukcija njegova dela su postala dostupna na različite načine“, kaže kustos Sebastijan Šice koji za Mikelanđela kaže da je i tokom svog života uživao „nenadmašnu popularnost“, i da je njegova umetnost imala oreol „božanstvenog“.

Zvezda renesanse i svih vremena

Mikelanđelov uticaj doseže skulpturu 19. i 20. veka. Bilo da se radi o Francuzima Ogistu Rodenu, Anriju Matisu ili nemačkom Vilhelmu Lembruku – svi su obožavali Mikelanđela. Naprimer Rodenova skulptura „Bronzano doba“ – muškarac s jednom rukom iza glave, to jasno oslikava.

0,,18236597_404,00

„Ležeća“ skupltura Henrija Mura

Dok je Henri Mur po uzoru na Mikelanđela vajao svoje „Ležeće“ skulpture, Kandida Hefer je fotografisala Davida u Akademiji u Firenci i izrađivala fotografije velikih formata.

Korak dalje otišao je njen kolega Tomas Štrut koji je fotografisao posetioce Mikelanđelove kolosalne osvietljene statue. Šta iz toga učimo? – Ovaj Florentinac je umetnik za sva vremena.

Nagost Mikelanđelovih skulptura oduvek je insiprisala umetnike. Američki umetnik Robert Mepltorp pokazuje nešto slično u svojoj seriji „Tomas“ – nag muškarac u kružnom okviru. Nemački slikar i vajar Markus Liperc se drži Mikelanđelove kompozicije, slično kao i mladi britanski filmski stvaralac Sem Tejlor-Džonson.

0,,18236573_404,00

Robert Mepletorp, iz serije „Tomas“ 1987.

Tako će šetnja kroz izložbu u Bonu biti zapravo šetnja kroz istoriju umetnosti.

Čini se da je o Mikelanđelovom životu sve rečeno. Jedva da je život nekog umetnika bolje istražen. „Znamo i koje je boje bilo ćebe pod kojim je preminuo“, kaže drugi kustos izložbe u Bonu Georg Zacinger, „a znamo i kakvo je tada bilo stanje na njegovom računu“. Ali, jedno je sigurno – za mnoge umetnike Mikelanđelo je i uzor i veliki izazov.
Izvor: dw.de

_____________________________________________________________________________________

Advertisements

RUBENS, SLIKAR TELA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________

Danas je VIDOVDAN. (Ovde je put za neke Tamo hrabrije…)

***
Na današnji dan, 28. juna 1577 rođen je Peter Paul Rubens 

_____________________________________________________________________________________________________________________________________

PETER PAUL RUBENS (1577-1640)

Rubens_AutoportretRubens je centralna ličnost flamanskog slikarstva baroka, jedan je od najznačajnih slikara u istoriji umetnosti, koji je kneževski živeo i ostavio veliki broj dela iza sebe.

Njegov otac Jan je bio doktor prava i porotnik Antverpenu, ali je sa mnogim protestantima morao da napusti zemlju pa se nastanio u Kelnu. U blizini u Sigenu, rodio se Janu i drugi sin Petar Pavle (29. jun na dan Petra i Pavla). Posle očeve smrti, pošto se porodica vratila katoličanstvu, udovica je sa decom došla u Antverpen, gde je Rubens u isusovačkom kologiju dobio solidno humanističko obrazovanje, a 1592. je počeo da uči slikarstvo. 1598. bio je primljen u slikarski ceh u Antverpenu, a 1600. je otišao u Italiju, gde je studirao i kopirao dela Ticijana, Tintoreta i drugih venecijanskih majstora. Tu ga je zapazio mantovanski vojvoda Vinčenco Goncaga, pa je Ruben bio osam godina u vojvodinoj službi kao slikar, a često je putovao i u diplomatskim misijama. Bio je u Firenci na venčanju Marije Mediči, pa u Rimu, koji je na njega ostavio silan utisak kako delima velikih renesansnih slikara, tako i delima njegovih savremenika Karačija i Karavađa. 1606. odlazi u vojvodinoj misiji u Đonovu, gde je izradio nekoliko portreta, a interesovala ga je i italijanska arhitektura, koju je studirao, pa je kasnije u Antverpenu izdao zbirku bakroreza Palazzi antichi di Genova (Palaci antiki di Đenova).
Tu ga je zatekla vest o majčinoj bolesti, pa je u jesen 1608. otišao u Antverpen. Žalost za majkom, koju nije živu zatekao, i predusretljivost sa kojom ga je primio namesnik Albert, zadržali su ga u domovini.

1609. postao je dvorski slikar sa godišnjom platom od 500 guldena i oženio se osamnaestogodišnjom Izabelom Brant, sa kojom je imao troje dece. Brzo je postao slavan i mnogo traženi slikar pa je bio pretrpan porudžbinama i prezauzet. U njegovom ateljeu je radilo mnogo učenika i saradnika, pa je on često samo davao skicu i određivao boje, a posle samo završenu sliku korigovao.

Dok se na slikama koje je radio u Italiji vidi uticaj italijanskih majstora, on se po povratku u Antverpen oslobodio svih uticaja i postao je potpuno samostalan, pa je već u prvim godinama po povratku u zemlju smatran najvećim flamanskim slikarom.

Bio je veoma vredan, pa je jedan od najplodnijih slikara, a za 30 godina na oko 2500 njegovih slika neće se videti znaci opadanja i zamora. Bio je umetnik velike invencije i u tom velikom nizu slika on se nikad ne ponavlja.

1611. podigao je za sebe divnu palatu sa paviljonima u koje je smestio svoje skupocene zbirke i tu je živeo kao bogati plemić. Iz toga je vremena slika Umetnik sa svojom prvom ženom, a tada su nastale i tri vrlo značajne njegove slike, rađene za katedralu u Antverpenu-Podizanje krsta, Raspeće i Skidanje sa krsta.
Na ovim slikama se oseća uticaj Mikelanđela i Karavađa ali, dok Mikelanđelo studira pokret kao problem, Rubens ga uzima kao gotovu činjenicu i podvlačeći u kompoziciji dijagonalu, uspeva da da figure u dramatičnom pokretu. Njegove ženske figure, uskih prsiju i širokih bedara, potsjećaju na Đulija Romana, ali su one sasvim drugog tipa-plave i krupen severnjačke žene. Kao crtač, Rubens nije uvek najkorektniji, ali je on zato orginalan i suveren majstor kompozicije, koju bez teškoća prilagođuje svakom formatu. Orginalan je i u tretiranju problema svetlosti i senke i boje. Njegove figure su uvek u punoj svetlosti, boje tela su u toplom bledo-žutom tonu sa plavičastim senkama, dok su refleksi crveni a sve su boje sočne, uvek nanesene u tankom sloju.

Rubensovo slikarstvo, teatralno i privlačno, koje deluje na običnog posmatrača, odgovaralo je onome što su jezuiti od umetnosti tražili, pa je on do kraja života smatran vodećim slikarom katoličkog sveta i iz njegova ateljea je izašao veliki borj slika sa temama iz Starog i Novog zaveta a među njima je i jedno od njegovih najznačajnijih dela Triptihon sv. Ildefonsa. U sredini je Bogorodica, okružena devicama, an krilima su donatori-Albert i Izabela sa svecima, svojim zastupnicima.

1622. poverila je Rubensu francuska kraljica majka da za Luksempuršku palatu izradi 21 veliko platno sa scenama iz njenog života za honorar od 20.000 dukata.

1626. umrla mu je žena i on se 1630. ponovo oženio šesnaestogodišnjom Helenom Furman. Mlada žena je bila očarana što se udala za tako slavna čoveka i njihov brak je bio veoma sretan. Imali su petero dece. Njen lik i njeno telo ovekovečio je Rubens na svojim mnogobrojnim slikama, što je često skandaliziralo savremnike.

Od 1635. živeo je u svom zamku Sten kod Mehlena i u Antverpenu i tu je posle teške bolesti i umro 30. maja 1640. Njegova zaostavština je iznosila 1,010.000 guldena.

Njegovo slikarstvo je svestrano, pa među njegovim slikama i onim koje su pod njegovim imenom izašle iz njegova ateljea ima veliki broj mitoloških, religioznih, alegorijskih, pejzaža, slika u žanru, portreta i crteža.
Njegovo klasično obrazovanje i znanje latnskog jezika omogućilo mu je da temeljno upozna klasičnu starinu i antički svet, koji je oživeo u svojim mnogobrojnim slikama. Među njima se izdvajaju Otmica Leukipovih kćeri, Borba amazonki, Parisov sud, Persej i Andromeda, Meleager i Atalanta i dr. Na svi ovim slikama pojavljuje se isti tip pune plave žene sa jakim udovima, pa su takve i njegove Tri gracie a i inače uvek vitka Diana. Model mu je skoro uvek bila njegova druga žena.

Pred kraj života radio je veliki broj slika po Ovidijevim Metamorfozama za Filipa II i 1638. poslao mu je 112 slika a posle još 18, jer je kralj bio oduševljen njima.

Istorijski prizori i scene se retko pojavljuju na njegovim slikama, a kad ih slika, on najradije pribegava alegoriji i mitologiji, što mu daje više slobode, kao na ciklusu, rađenom za Mariju Mediči.

Sa velikom ljubavlju je Rubens predstavljao životinje u divljem pokretu, najčešće u prizorima lova Lov na lavove, Lov na divlje svinje i Dijanin lov.
Ljubav je osećao i prema pejzažu, kome se približio živeći u svom poljskom zamku, pa je svojom rukom naslikao veliki broj pjezaža sa bujnom prirodom, jer kao što je voleo snažna tela koja odišu čulnošću, tako je voleo i izobilje u prirodi a, kao i ostali slikari baroka, predstavlja je najčešće uznemirenu, pred buru. Pejzaže je radio po prirodi a i iz mašte, obraćajući veliku pažnju arhitekturi i dajući domaći pejzaž kao okvir mitološkim scenama.

Postoji i manji broj Rubensovih slika sa motivima iz običnog života, na kojima su predstvljena seljačka veselja kao na slici Kermes.

Među njegovim mnogobrojnim portretima koje je izradio kod kuće i na svojim putovanjima, najbolji su mu oni članova njegove porodice, jer ih je sam slikao.

Njegov uticaj bio je ogroman na sve savremenike, a i čitav vek kasnije i to ne samo u slikarstvu, već i u svim likovnim granama.

Izvor teksta:galerija.metropolitan.ac.rs

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Priredio: Bora*S