JEZIK DRVEĆA…

tamoiovde-logo

Prema Dudenovom rečniku, jezik je sposobnost čoveka da se izrazi. Tako posmatrano, samo mi možemo da razgovaramo jer je taj pojam ograničen na našu vrstu. Zar ne bi, međutim, bilo zanimljivo saznati da li i drveće može da komunicira? Ali kako?

Foto ilustracija Bora*S

U svakom slučaju se ništa ne čuje jer je apsolutno tiho. Škripanje grana koje se na vetru međusobno taru i šuštanje lišća nastaju pasivno i drveće nema nikakav uticaj na to. Ali ono drugačije skreće pažnju na sebe: mirisima. Aromatične tvari kao sredstvo izražavanja?

To ni nama ljudima nije nepoznato: za šta se koriste dezodoransi i parfemi, ako ne za to? Čak i bez njihove upotrebe naš miris se obraća u podjednakoj meri svesti i podsvesti drugih ljudi. Miris nekih ljudi jednostavno ne podnosimo, dok nas drugi snažno privlače svojim mirisom.

Po mišljenju nauke, feromoni u znoju su čak presudni u izboru partnera s kojima želimo da začnemo potomke. Prema tome, ljudiimaju tajni jezik mirisa, ali i drveće može takođe da se pohvali barem time.

Pre četiri decenije je u afričkim savanama uočeno da žirafe brste akaciju-kišobran, što se ovoj vrsti nimalo ne sviđa. Da bi se otarasile velikih biljojeda, akacije za nekoliko minuta uskladište u lišće otrovne materije. Žirafe to znaju i odlaze do sledećih stabala. Sledećih? Ne, najpre preskoče priličan broj i nastavljaju ručak tek posle oko sto metara.

Foto ilustracija Bora*S

Razlog je zapanjujući: obršćena akacija ispušta plin (u ovom slučaju etilen) kojim upozorava pripadnike svoje vrste u okruženju na preteću nevolju. Sve upozorene jedinke takođe uskladište otrovne materije da bi se pripremile na napad.

Žirafe znaju za tu igru i zato se upute malo dalje u savanu gde pronalaze stabla koja ništa ne podozrevaju. Ili brste uz vetar jer vazduh odnosi mirisne poruke do sledećih stabala, a ako idu uz vazdušnu struju, u neposrednoj blizini pronalaze akacije koje nemaju pojma o njihovom prisustvu.

Takvi procesi se odvijaju i u našim autohtonim šumama. Bilo da su posredi bukve, smreke ili hrastovi, svi bolno primete čim neko počne da ih gricka. Kada gusenica svojski zagrize, menja se tkivo oko tog mesta. Pored toga, ono emituje električne signale, na potpuno isti način kao ljudsko telo koje se povredi.

Istina, ovaj impuls se ne širi u milisekundama kao kod nas, nego samo jedan centimetar u minutu. Posle toga prođe još jedan čas dok se odbrambene materije ne natalože u listovima da bi parazitima ogadile ručak.

Foto ilustracija Bora*S

Drveće je jednostavno sporo, pa je to najveća brzina čak i u slučaju opasnosti. Uprkos sporosti, pojedini delovi drveta nipošto ne funkcionišu svaki za sebe.

Ako se, na primer, korenje suoči s teškoćama, ova informacija se širi po celom drvetu i može dovesti do ispuštanja mirisne materije kroz lišće. I to ne bilo koje, nego one koja je specijalno skrojena za odgovarajuću svrhu.

To je još jedna osobina koja im narednih dana pomaže u odbrani od napada, jer kod nekih insekata prepoznaju vrstu zlotvora.

Svaka vrsta insekata ima specifičnu pljuvačku i može se tačno odrediti čija je. I to tako dobro da drveće lučenjem materije koja privlači insekte može planski prizvati predatore, a ovi se onda poletno bacaju na napast i tako pomažu stablu.

Brestovi ili borovi se na primer obraćaju malim osama. Ovi insekti polažu jaja u gusenice koje jedu lišće. Tu se razvija osinji podmladak koji malo-pomalo iznutra izjeda veću gusenicu leptira – što nije lepa smrt. Ali tako se drveće oslobađa dosadnih parazita i može nastaviti rast bez oštećenja.

Uzgred, prepoznavanje pljuvačke predstavlja dokaz za još jednu sposobnost drveća: to bi značilo da ima i čulo ukusa.

Međutim, mana mirisnih materija je to što ih vetar brzo razređuje. Zato često ne dopiru ni sto metara daleko. Doduše, pritom odmah ispunjavaju i drugu svrhu. Kako se širenje signala u samom drvetu odvija veoma sporo, miris u vazduhu može hitro da prevali mnogo veće udaljenosti i daleko brže upozori druge delove stabla, udaljene nekoliko metara.

Foto ilustracija Bora*S

Ali često čak nije nužan poseban poziv u pomoć za odbranu od insekata. Životinjski svet po pravilu primećuje hemijske poruke drveća i zna da se tamo odigrava napad u kome sigurno učestvuju ofanzivne vrste. Ko voli da jede tako male organizme, biće neodoljivo privučen.

Ali drveće može i samo da se brani. Hrastovi, na primer, sprovode gorak i otrovan tanin u koru i listove. On ubija insekte koji ih nagrizaju ili im barem toliko menja ukus da se od ukusne salate pretvaraju u gorku žuč.

Vrbe proizvode kao sredstvo odbrane salicin koji deluje na sličan način. Ali ne i na nas ljude. Naprotiv, čaj od vrbine kore može ublažiti glavobolju i temperaturu i smatra se pretečom aspirina.
Za takvu odbranu je, naravno, potrebno vreme.

Stoga saradnja u oblasti ranog upozoravanja ima presudan značaj. Pritom se drveće ne oslanja samo na vazduh, jer u tom slučaju ne bi svaki sused bio obavešten o opasnosti. Radije šalje svoje poruke kroz korenje, koje je umreženo sa korenjem svih primeraka i funkcioniše nezavisno od vremena.

Iznenađuje što se poruke ne šire samo hemijskim putem nego i električnim, i to brzinom od jednog centimetra u sekundi. Priznajemo da je to u poređenju s našim telom veoma sporo, ali i u životinjskom carstvu postoje vrste, na primer meduze ili crvi, kod kojih se nadražaji prenose sličnom brzinom.

Kada se raširi novost, svi hrastovi u okolini smesta takođe počnu da pumpaju tanin kroz žile. Korenje drveća seže veoma daleko, u prečniku koji je dva puta širi od krošnje. Tako se ukršta s podzem¬nim izdancima susednog drveća i zahvaljujući srastanju uspostavlja kontakt.

Foto ilustracija Bora*S

To se, doduše, ne dešava uvek jer i u šumi postoje samotnjaci koji ne žele da imaju mnogo veze sa svojim kolegama. Da li takvi namćori mogu da zaustave alarm time što ne učestvuju?

Na sreću ne mogu jer se tu najčešće uključuju gljive da bi se obezbedilo brzo širenje vesti. One deluju kao optički kablovi za internet. Tanke niti prodiru kroz tlo i stvaraju nezamislivo gusto tkanje. Tako jedna kašičica šumske zemlje sadrži više kilometara ovih „hifa“.

Jedna jedina gljiva se tokom vekova može raširiti na mnogo kvadratnih kilometara i na taj način premrežiti cele šume. Ona prenosi kroz svoje vodove signale od jednog stabla do drugog i pomaže im da razmene poruke o insektima, suši i drugim opasnostima. U poslednje vreme čak i nauka pominje Wood-Wide-Web u našim šumama. Do danas je tek veoma malo istraženo šta i u kolikoj meri se razmenjuje u toj mreži.

Foto ilustracija Bora*S


Možda postoji i kontakt među različitim vrstama drveća, iako jedna drugu smatraju konkurencijom. Gljive, međutim, prosto slede sopstvenu strategiju, koja može biti izrazito posrednička i pomirljiva.

Kada su stabla oslabljena, možda ne posustaju samo njihove odbrambene snage nego i komunikativnost. Teško se drugačije može objasniti da insekti napadači planski biraju osetljivije primerke.

Moguće je da iz tog razloga osluškuju drveće, primećuju hemijska upozorenja i proveravaju neke pojedince tako što im gricnu list ili koru.

Možda je ćutljivost zaista izazvana ozbiljnim oboljenjem, a nekad i gubitkom spleta gljive, zbog čega je stablo odsečeno od priliva svih informacija. Ono više ne prepoznaje preteću opasnost, pa tako postaje švedski sto za gusenice i insekte. Inače, isto su tako osetljivi prethodno opisani samotnjaci, koji doduše deluju zdravo, ali ostaju neobavešteni.

Foto ilustracija Bora*S

U životnoj zajednici šume informacije ne razmenjuje samo drveće nego i žbunje i trave, možda čak i sve vrste biljaka.

Ali kada izađemo na obrađena polja, biljke postaju veoma ćutljive. Naše kultivisane biljke su zbog uzgoja uglavnom izgubile sposobnost komunikacije ispod i iznad zemlje. One su takoreći gluve i neme, pa su stoga lak plen za insekte.

To je jedan od razloga što savremena poljoprivreda koristi tolika sredstva za zaštitu bilja. Možda bi uzgajivači ubuduće mogli malo da se ugledaju na šume i ukrštanjem omoguće da žitarice i krompir postanu malo divljiji, a time komunikativniji.

Komunikacija između drveća i insekata ne mora da bude usredsređena samo na odbranu i bolesti. Verovatno ste i sami primetili, odnosno omirisali da apsolutno postoje mnogi pozitivni signali između tako različitih bića. Reč je o prijatnim mirisnim porukama cvetova. Oni ne šire aromu oko sebe slučajno ili da bi nam se svideli.

Voće, vrbe ili kesten skreću pažnju na sebe porukom koja se obraća čulu mirisa i pozivaju pčele da kod njih natoče gorivo. Slatki nektar, koncentrisani šećerni sok, jeste nagrada za oprašivanje koje insekti usput obavljaju. Oblik i boja cveta takođe su signal, kao reklamna tabla koja se jasno ističe u zelenom mnoštvu krošnje i pokazuje put ka zakuski.

Prema tome, drveće komunicira mirisima, vizuelno i putem električnih signala (preko neke vrste nervnih ćelija na vrhovima korena). A šta je sa zvucima, dakle sa slušanjem i govorom?

Premda sam na početku rekao da je drveće potpuno tiho, najnovija saznanja mogu osporiti čak i to. Monika Galjano sa Univerziteta Zapadne Australije, sa kolegama iz Bristola i Firence, prosto je osluškivala tlo. Drveće je nepraktično u laboratoriji, zbog toga su umesto njega ispitane klice žitarica kojima se lakše rukuje.

I stvarno – ubrzo su merni uređaji zabeležili tiho krckanje na fre-kvenciji od 220 herca. Korenje koje krcka? To ništa ne mora da znači, na kraju krajeva čak i mrtvo drvo krcka kada gori u peći. Ali zvuk koji je utvrđen u laboratoriji naveo je i u prenesenom smislu istraživače da naćule uši jer je na njega reagovalo korenje klica koje nisu učestvovale u eksperimentu.

Kad god su bile izložene krckanju od 220 herca, vrhovi su im se okretali u tom pravcu. To znači da trava može da oseti ovu frekvenciju i možemo mirno reći da može da je „čuje“.

Foto ilustracija Bora*S

Razmena informacija među biljkama preko zvučnih talasa? To budi našu radoznalost da saznamo više, budući da smo kao ljudi upućeni na komunikaciju preko zvučnih talasa, pa bi to možda bio ključ za bolje razumevanje drveća.

Nezamislivo je šta bi značilo kada bismo mogli da čujemo da li se bukve, hrastovi i smreke osećaju dobro ili im nešto fali. Ali do toga još nije došlo, istraživanja u ovoj oblasti su na samom početku.

Ipak, kada prilikom sledeće šetnje po šumi začujete tiho krckanje, razmislite da li je to zaista bio samo vetar ili…

Peter Voleben

Iz knjige Tajni život drveća


 

ZA TEBE GOVORIM…

tamoiovde-logo

Ako jednom staviš na gramofon moje srce
čućeš ono što sam izmislio samo zato da bih tebi rekao:

Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji.
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?

Foto ilustracija: Bora*S

Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
i sve što sam lepo rekao o drugima, tebi je namenjeno,
dok sam s tobom govorio telefonom
moja krv je tekla žicom do tvojih usta
i telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu
kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu
kao što je u mojoj glavi prostor ništa manji od ovog izvan nje
tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam to ovako govorio:

Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani
kao konstrukcije porušenih hangara
kao kosturi konja na nekoj visoravni.
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu učiniti za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma
neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.

Sve što je rečeno o budućnosti
da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove
sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama
ja sam govorio tebi,
iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom.
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
i nikome ne želim zlo.

Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
da i kada bih pao – do zemlje bih se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao sneg što grmi i dimi se u klanicama,
da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
neka niče drveće koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
nego kakve god hoće i kolike hoće,
neka se slonovi uvuku u mišje rupe!

Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
neka najjači glasovi sruše ove plafone,
neka se nebesa otarase snega i kiše,
neka sve ostane čisto i slobodno,
neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
i neka se proglasi ludakom
svako ko pomisli da te više voli!

Matija Bećković

________________________________________________________________________________________

 

ZORE PRONAŠAO DŽINOVSKE PEČURKE…

tamoiovde-logo (1)

U Makedoniji džinovske pečurke težine 15 kilograma

Sakupljač pečurki u zapadnom delu Makedonije pronašao je dva ogromna vrganja, od kojih svaki teži više od 15 kilograma, objavio je na internet strani dnevnik „Nova Makedonija”.

pecurke-1

Ilustracija

Prema navodima lista, gljive do sada neviđenih dimenzija pronašao je stanovnik sela Kosovo na području Poreča, Zore Slijanoski.

Svake godine skupljam pečurke, ali nisam mogao da verujem svojim očima kada sam video ta dva velika primerka“, rekao je Slijanoski za Novu Makedoniju.

Prema njegovim rečima, koren jedne od gljiva bio je širok oko 60 centimetara.

Morao sam da se vratim kući u selo da uzmem motornu testeru da bih presekao tu pečurku, dok smo drugu pečurku čupali nas trojica dok je nismo izvukli“, rekao je Slijanoski.

On je dodao da su džinovske pečurke izazvale veliku pažnju u selu.

Sve komšije su došle u moju kuću da vide pečurke kakve u životu nisu videli“, istakao je Slijanoski.

Izvor: rts.rs/01. okt 2016/Beta

__________________________________________________________________________________

 

 

KORENI SAMOPOUZDANJA-RODITELJSKI STILOVI…

tamoiovde-logo
Samopouzdanje nije nešto što se „dobija“ na lutriji, nešto što se može kupiti (pogotovo ne za malu svotu) ili nešto što se gradi preko noći. Izgradnja samopouzdanja se vrši tokom čitavog života, ponajviše u mlađim danima čovekovog razvoja.

family-492891_640Takođe, održavanje samopouzdanja i rad na sebi kasnije su isto tako važni. To što se samopouzdanje uglavnom gradi u detinjstvu nije nešto što bi nas trebalo sprečiti da radimo na sebi i da se razvijamo, već da nam pomogne da shvatimo korene i probleme koje trebamo u sebi razrešiti.

Ne može se ništa praviti dok se ne ispita teren i ne bude siguran da je materijal čvrst, te tako i ovde – ne možemo raditi na poboljšanju samopouzdanja ako ne znamo kako se ono kod nas razvilo do nivoa na kojem je sad.

Ono što će sigurno čitaocima pomoći pri analizi je neki opšti opis razvoja ličnosti kroz detinjstvo i analiza faktora koji utiču na vrednovanje sebe. Mi smo već pominjali važnost ranih iskustava u detinjstvu prilikom formiranja slike o sebi. To, kako će osoba da gleda na sebe, u velikoj meri zavisi od pogleda drugih, pogotovo njenih najbližih (tj. ljudi koji su joj važni u životu) i pogotovo od toga kako se oni ophode prema njoj, kako reaguju na njeno ponašanje prilikom ranih faza razvoja i interakcije sa okolinom.

Roditeljsvo i roditeljski stilovi su, kao što smo rekli, jedan od glavnih faktora razvoja visokog ili niskog samopouzdanja. Roditelji su glavni izvor skoro svih iskustava, pozitivnih ili negativnih, koje dete ima u ranom životu, jer su jednostavno oni uglavnom jedini koji imaju interakciju sa detetom. U isto vreme, od roditeljskih života i konteksta u kojem oni funkcionišu zavisiće život i kontekst u kojem će dete sada funkcionisati.

Kada je reč o specifičnim roditeljskim stilovima, ovde moramo čitaocima razjasniti na šta konkretno mislimo.

Termin „roditeljski stilovi“ je termin kojim se u psihologiji označava teorija kojom se govori da se uspešno tj. neuspešno roditeljstvo može opisati sa  dva prideva: responzivnost (tj. u kojoj meri i kako roditelj odgovara na potrebe i ponašanje deteta) i zahtevnost (tj. koliko i šta roditelj zahteva od deteta). Na osnovu toga, u kojoj meri se ova dva faktora javljaju u roditeljskom ponašanju, istraživači su identifikovali četiri različita roditeljska stila: autoritativni stil, popustljiv stil, autoritaran stil i nemaran stil. Postoje i još neki stilovi koje ovde nećemo pominjati, jer nemamo sada prostora za to, a oni se manje/više mogu svesti pod neku od ovih kategorija.

Ovi stilovi se razlikuju među sobom u meri u kojoj su zahtevajući i responzivni. Tako, imamo da je autoritativan stil zahtevajući i responzivan. Ovo znači da roditelji pred dete stavljaju visoke zahteve za ponašanje, te ga kažnjavaju / nagrađuju prema čvrstim standardima.

Roditelji ovde podržavaju dete i ohrabruju ga bude nezavisno, uz naravno, postavljene granice. Kršenje granica donosi kaznu u nekom obliku – kazna je takođe po fiksnim standardima, odmerena i konzistentna, a ne nasumična i ekstremna. Ponašanje koje je u skladu sa standardima pošteno nagrađuje.

U isto vreme, detetove potrebe su saslušane i detetu se izlazi u susret. Kada se kažnjava detetu se objasni zašto se kažnjava, nema izliva besa koje dete ne razume. Dete nije zapostavljeno i nije samo bitno da bude uspešan i ispunjava zahteve, već se otvoreno i često pokazuje ljubav i poštovanje prema detetu. Njegova osećanja i ličnost se cene i poštuju.

Dakle, autoritativni roditelji su, iako čvrsti i zahtevi, u suštini saosećajni i veoma brižni roditelji. Ovaj miks i balans je ključan kako bi ovakav stil roditeljsva bio uspešan. Istraživanja su pokazala da ovaj stil roditeljstva „proizvodi“ decu koja su nezavisna i veruju u sebe, velikodušna, uspešnija su od ostalih vršnjaka. Ovakva deca, dakle, uglavnom imaju visok nivo samopouzdanja.

Međutim, ovde se mora obratiti pažnja da se ne pretera u jednom smeru, tj. da roditelj ne bude suviše zahtevan, bezosećajan ili da je suviše zaštitnički nastrojen. Deca sa roditeljima koji su suviše protektivni, štite dete od svega i svačega („živi pod staklenim zvonom“) ograničavaju detetova i iskustva i suviše se brinu za svaku sitnicu, uglavnom ne razviju dovoljno samopouzdanja i nesigurni su kao odrasli. Ovo je jednostavno proizvod toga što dete nikad ne dobije priliku da iskusi život u njegovoj pravoj formi i što roditelj prenosi svoje strahove na njega – dete će se plašiti života i biti nesigurno. Isto tako, ako detetu stalno neko govori šta treba da radi, te da ne sme ništa na svoju ruku, onda ono prestane da veruje sebi i uvek će se oslanjati na druge.

Sa druge strane, imamo tzv. autoritarni roditeljski stil. Reč „autoritativni“ i „autoritarni“ su vrlo slične, ali ne iste. Autoritarni stil predstavlja ponašanje roditelja prema detetu koje je zahtevno, ali nije responzivno. Dakle, slično kao u prethodnom slučaju, roditelji postavljaju pred dete visoke zahteve i očekuju brzo sazrevanje i odrastanje deteta, usmeravajući i kontrolišući njegov razvoj. Međutim, ovde postoji velika razlika, a to je da roditelji nisu „topli“ prema detetu, ne obraćaju mnogo pažnje na njegove potrebe, a posebno ne na osećanja. Često su grubi i hladni kada dete izražava neke emocije prema roditelju.

Roditelji sami ne izražavaju dovoljno emocija prema detetu, te se ono oseća kao nedovoljno voljeno. Kažnjavanje je nekonzistentno i često prelazi granice te ulazi u nasilničko ponašanje (vikanje, batine, itd). Dakle, ovde imamo reč o tipičnom strogom i hladnom roditelju, često besnom na sebe i svet oko sebe. Oni, iako možda mnogi od njih imaju dobre namere – „da pripremi dete za hladan i okrutan svet“ – uglavnom naprave od dece ili suviše agresivne osobe, ili suviše povučene i uplašene osobe.

Negativni efekti koje ovakav stil roditeljstva može imati su mnogobrojni, a najveći deo toga je upravo veoma sniženo samopouzdanje deteta. U velikom broju slučajeva, dete neće razviti dovoljan nivo socijalne inteligencije i ponašaće se nesigurno u društvu. Ovo je zato što mu roditelji uvek govore šta da radi, te neće uspeti da dovoljno razvije sopstvene veštine. Kada odrastu, ovakve osobe su često konformisti i imaju strah od autoriteta (plaše se da „dignu glas“, tj. da se bore za svoja prava).

Pošto su kao deca pod velikim stresom i stalno se plaše (jer roditelji stalno zahtevaju od njih i kažnjavaju ih), obično su i kao odrasli podložni stresu i imaju tendenciju da razviju depresiju. Takođe, ovakvi će ljudi često kriviti sebe za sve što im se dešava, zato što su to radili i kao deca (jer su ih roditelji krivili za sve i svašta). Ako sebe krivite stalno i za sve, to je siguran put ka srušenom samopouzdanju.

Što se ostala dva roditeljska stila tiče, njih ćemo samo ukratko opisati i navesti njihove glavne efekte. Popustljiv stil se, kao što mu i sam naziv kaže, karakteriše ponašanjem roditelja prema detetu koje nije fiksirano nekim standardima. Roditelji imaju veoma malo očekivanja i zahteva od deteta, ne postavljaju fiksne granice i retko kažnjavaju dete. Drugačije rečeno, roditelji ne žele da budu tipični i staromodni roditelji, već se postavljaju kao ortaci i drugari prema detetu, uz toplinu i adekvatno ispoljavanje emocija. Ovaj stil je, dakle, nezahtevan i responzivan.

Efekti ovakvog roditeljstva su različiti, ali je interesantno da većina istraživanja pokazuje kako su deca ovakvih roditelja često nezrela, „nevaspitana“, ponekad impulsivna i narcisoidna. Ovakva deca će teško naučiti da kontrolišu svoje ponašanje i uvek mora biti po njihovom. Postoje i pozitivni efekti ovakvog roditeljstva, gde dete može odlučivati šta i ko hoće da bude, što može imati uticaj na pravilan izbor karijere i životnog puta. Međutim, usled slabog usmeravanja od strane roditelja, isto se tako može desiti da deca odrastu u nesigurne osobe koje ne znaju ko su i šta žele, i da ne razviju dovoljno sebe i svoje potencijale.

Poslednji stil koji ćemo pomenuti je odbacujući, tj. zanemarujući stil. Roditelji ovde nisu ni zahtevni, ni responzivni. Dakle, niti imaju neke prohteve od deteta, niti mu postavljaju granice, ne kažnjavaju, ali i ne nagrađaju, niti izražavaju emocije prema detetu – prosto rečeno, nije ih briga za dete, šta ono radi i ko je. Ne moramo naglašavati koliko ovakav roditeljski stil ima negativnog uticaja na decu, a posebno na njihovo samopouzdanje. Osećaj odbačenosti i nedovoljne vrednosti koji se javlja prilikom ovakvog roditeljstva se provlači kroz ceo život, a često se i intenzivira kada čovek odraste.

Dakle, vidimo da roditeljstvo i roditeljski stilovi imaju ogromnog značaja na formiranje detetove ličnosti, a samim tim i samopouzdanja. Stoga je bitno da, prvo kao odrasle osobe koje su iskusile neke od stilova, osvestimo u sebi razloge zašto se ponašamo i osećamo tako kako se ponašamo i osećamo, da bismo promenili sebe na bolje. Drugo, kao trenutni ili budući roditelji pokušamo da pomognemo našoj deci, sutrašnjim odraslim osobama, da adekvatno razviju optimalan nivo samopouzdanja koji će im omogućiti da imaju kvalitetan i lep život.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (2)

Prethodni članak

DOM VISIBABE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Stara planina-jedna od poslednjih oaza pravog vesnika proleća

Tan2014-2-21_111055148_4_620x0STAROPLANINSKE vrtače i uvale oko Crnog vrha, obrasle grabom, mahovinom i sitnom bukovinom, na nekih 12 kilometara od Pirota prema Gornjem Visoku, stanište su retke vrste džinovskih visibaba, koje polako ali sigurno nestaju na Balkanu, ali i u ostatku Evrope.

Ova vrsta pravih vesnika proleća u Srbiji se može naći na svega još nekoliko lokacija, a ima retka staništa i u Turskoj, Bugarskoj i na nekim grčkim ostrvima. U zemljama zapadne Evrope ih više nema.

16 (2)Student završne godine postdiplomskih studija beogradskog Šumarskog fakulteta Filip Jovanović, ne propušta priliku da svakog proleća u rodnom kraju obiđe staništa ove retke biljke koja mu je na studijama praktično tema.

 – Zaljubljenici u prirodu iz zapadnoevropskih zemalja dali bi pravo bogatstvo da pronađu džinovske visibabe, koje su u njihovim krajevima poodavno iščezle, da se samo slikaju kraj njih, da uživaju u njihovoj lepoti i okruženju – kaže Jovanović. On dodaje da u Evropi ima svega dvadesetak vrsta ovih biljaka, ali da nisu sve vesnici proleća, kako se to obično u narodu veruje.

16 (3)_620x0– Prave visibabe, poput ove džinovske, uspevaju na nadmorskim visinama od 1.100 do 1.400 metara. Jedini pravi vesnik proleća je džinovska visibaba – objašnjava Jovanović.

– Ima onih koje cvetaju u jesen, a najviše vrsta precveta do prolećne ravnodnevice. Nažalost, ima i „zaljubljenika u prirodu“ koji nisu svesni vrednosti ove biljke, pa je beru ili jednostavno iščupaju sa sve korenom i stave u vazu dok ne uvene.

Prema njegovim rečima, osim što su pravi dragulj u prirodi, visibabe imaju veliku ulogu i u fitofarmaciji, odnosno medicini.

V. Ćirić/novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

STARA PLANINA- BABIN ZUB


Foto: Bora*S