ĐURA JAKŠIĆ, PISAC I SLIKAR…

TAMOiOVDE-logo


 Ponoć

devuplavom

Đura Jakšić, Devojka u plavom (ulje na platnu)

…Ponoć je.
U crnom plaštu nema boginja;
slobodne duše to je svetinja.
To gluho doba, taj crni čas.
Al’ kakav glas?…

Po tamnom krilu neme ponoći
ko grdan talas jedan jedini
da se po morskoj valja pučini,
lagano huji k’o da umire,
il’ da iz crne zemlje izvire.
Možda to dusi zemlji govore?
Il’ zemlja kune svoje pokore?
Il’ nebo, možda, dalje putuje
da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
poslednji put se s zemljom rukuje…
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane –
tama?…
I hod se čuje…
Da l’ ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi.
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il’ kradom oblak ide naviše?
Il’ bonik kakav teško uzdiše?
Il’ anđo melem s neba donosi?
Il’ oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne ide?… Da zloba nije?…
Možda se krade da nam popije
i ovu jednu čašu radosti?
Il’, možda, suza ide žalosti
da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?

– – –

dura_jaksic_nocna_straza_w

Đura Jakšić, Noćna straža (ulje na platnu).

Vrata škrinuše…
O duše! O mila seni!
O majko moja! O blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
mnogo je gorkih bilo istina;
mnogo mi puta drhtaše grudi,
mnogo mi srca cepaše ljudi,
mnogo sam kajo, mnogo grešio
i hladnom smrću sebe tešio;
mnogu sam gorku čašu popio,
mnogi sam komad suzom topio.
O majko, majko! O mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
nikakva dobra nisam video…
Il’, možda, misliš: „Ta dobro mu je
kad ono tiho tkanje ne čuje
što pauk veze žicom tananom
nad onim našim crnim tavanom!
Među ljudma si, među bližnjima.“
Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima:
pod ruku s zlobom pakost putuje,
s njima se zavist bratski rukuje,
a laž se uvek onde nahodi
gde ih po svetu podlost provodi;
laska ih dvori, izdajstvo služi,
a nevera se sa njima druži…
O majko, majko, svet je pakostan,
život je, majko, vrlo žalostan…

____________________________________________________________________________________________

Osmog avgusta 1832. godine rođen je pisac i slikar Đura Jakšić, najveći liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih srpskih slikara XIX veka.

Pored poezije, koja je najvrednija u njegovom književnom opusu, pisao je pripovetke i herojske poeme.

images-2013-Djura_Jaksic_autoportret_986648462

Đura Jakšić, autoportret (ulje na platnu, detalj)

Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje.

Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti.

Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika.

U revoluciji od 1848—1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga nemaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem.

Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen.

Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856.

Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). U to vreme boravi i u manastiru Vraćevšnica, gde crta nekoliko istorijskih portreta, koje poklanja manastiru.

Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se surovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.

Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske.

Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine.

Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Izvor:nationalgeographic.rs/

____________________________________________________________________________________________

 Orao

1285Blizo do neba je gora čarna,
Ne treba orlu tek jedan let
Samo da pusti krila nemarna –
Prezro je – davno prezreni – svet.

Po tavnoj magli teškog vihora
Neće na zemlju ni nebo, hol!
Nebo mu s’ čini da pasti mora,
A pusta zemlja sam jedan bol…
 
Tiho se vije, oblake goni,
Preziruć gleda u sunčev zrak…
Strelovit, posle na zemlju roni
I krvlju kapa zemaljski mrak…

Otac i sin

Djura_soldatovic

Spomenik Đuri Jakšiću podignut 1990. u Skadarliji (autor: Jovan Soldatović)

Jedanput ide stari Amidža
Ko neki sedi mandarin –
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlađi sin.

Vašar je bio – a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski hat;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.

A šta ćeš sine da kupi babo? –
Deteta sklonost kušaše svog;
‘Oćes li sablju tu britku, sjajnu,
Il’ voliš hata misirskog?

Il’ mozda želis od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve
Govori sine govori brže,
Da kupim one toke zlaćane?

Dete se česka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg –
– Ah, babo, babo, kupi mi, babo,
Pečenja kupi jarećeg…

Sad se i babo češe po glavi,
Gledajući dugo sina svog –
– E, ja sam volo sablje i koplja,
A sin mi jarca pečenog!

___________________________________________________________________

Kritički osvrt

Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu.

On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta.

On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.

Njegove najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i sklada’

Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas igra.

Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr/

____________________________________________________________________________________________

Jednoj nestašnoj devojci

 Zar poljubac meni, starcu,

daješ, mlada, sa usana?

Zar na moje staro rame

pada ruka usijana?

 

Je l’ to ljubav, je li šala,

te je tvoja ruka mala

na ramenu sedog starca

zadrhtala, zatreptala?

 

Il’ si došla, zluradice,

da me varkaš, da me jediš?

Izmučene stare grudi

da povrediš, da pozlediš?

 

„Ja te ljubim!“… tvrdiš, mlada,

puna jada, puna nada, –

ali ljubav sedom starcu

veruj, dušo, teško pada…

 

   Uvele su grudi moje,

tvoja ljubav vatra živa –

pa se bojim, starac sedi,

od plamena i goriva.

____________________________________________________________________

MEMORIJALNI MUZEJ “ĐURA JAKŠIĆ” – Srpska Crnja

DSC_0059-sajt

Foto:zrenjaninheritage.com

Memorijalni muzej Đure Jakšića nalazi se u banatskom selu Srpska Crnja – na samoj srpsko-rumunskoj granici.

Otvoren je 1980. godine u rodnoj kući velikana romantičarske umetnosti, koja je građena u tipičnom panonskom stilu početkom XIX veka. Rodna kuća Đure Jakšića, spomenik je kulture od velikog značaja.

Pesnik i slikar Đura Jakšić (1832 – 1878) ostavio je iza sebe obimnu galeriju portreta, dvadesetak ikona i isto toliko kompozicija sa temama iz srednjevekovne i novije istorije srpskog naroda. Spomen muzej Đure Jakšića u Crnji ima novu postavku.

IMG_2348-sajt

Foto:zrenjaninheritage.com

Kvalitetne reprodukcije njegovih značajnijih slika koje se čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu, mogu se videti u Đurinoj rodnoj kući u Crnji (pored origilnala koji su u Crkvi, preko puta).

Izbor najznačajnijih pesama i odlomaka iz pripovetki odabrali su kustosi Narodnog muzeja u Zrenjaninu i uvrstili u istorijsko-umetničke zbirke. Formirana je i etnološka zbirka. U okviru rodne kuće u galerijskom prostoru izlažene su slike savremenih umetnika.

Spomen muzej Đure Jakšića radi svakodnevno od 10-15h, moguće su posete vikendom, uz prethodnu najavu.

Izvor:vojvodinaonline.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio :Bora*S

ZVONAR I JADNICI…

tamoiovde-logo

Viktor Igo
Rođen je 26. februara 1802. godine. Bio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti.

victorhugocs6Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život Francuske. Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene humanosti najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana.

Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove zapažaju i pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj biva primljen za člana Akademije u Tuluzu.

Njegova slava stalno raste i on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.

Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima.
On se humano zalagao za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti, 22. maja 1885. godine.
Izvor:poezijasustine.rs/viktor-igo

_______________________________________________________________________________________________

Victor Hugo – Zvonar Bogorodičine crkve

Uzbudljiva i potresna priča Viktora Igoa o prijateljstvu, ljubavi, ljubomori i tragičnim sudbinama.

viktor-igo-zvonar-bogorodicine-crkve_250

Godine 1831 , Igo objavljuje svoj prvi istorijski roman , Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu ( Notre – Dame de Paris ) . Otkako se pojavila u knjižarama , knjiga je doživela veliki uspeh .

Priča nas odvodi u Pariz iz 1482. godine , kada mladi Grengoar ( Gringoire ) izvodi svoju misteriju u Velikoj dvorani . Nakon potpunog neuspeha te misterije , on se upoznaje sa lepotom zanosne ciganke Esmeralde ( La Esmeralda ) prema kojoj arhiđakon Klod Frolo ( Claude Frollo ) gaji ogromnu strast do te mere da naređuje svom zvonaru , Kvazimodo ( Kuasimodo ) , grbavom čudovištu , da mu je dovede na silu . Ali kapetan Febus , u koga se ona kasnije zaljubljuje , je spašava , a Kvazimoda hapse i osuđuju . Esmeralda sažaljeva jadno biće i daje mu vode dok je bio na sramnom stubu što je u njegovom srcu probudilo ljubav prema njoj .

Zbog neuspelog plana , zlobni arhiđakon ubada kapetana Febus nožem i Esmeralda biva optužena za ubistvo i veštičarenje . Kvazimodo je spašava i odvodi u Bogorodičinu crkvu koja je bila azil . Ali njeni prijatelji , ne znajući šta se dešava , napadaju crkvu , a nju odvode Grengoar i arhiđakon . U svom tom jeku , Esmeralda pronalazi svoju majku , od koje su je oteli malo nakon rođenja , ali ipak ne uspeva da pobegne svojim dželatima . Uhvatili su je a potom i obesili . Kvazimodo , shvativši da je sve ovo arhiđakonovo delo , baca ga sa crkve i odlazi na mesto gde je ostavljeno Esmeraldin telo da tu umire .

Roman je napisan baš po romantičarskom receptu . Priča o strastima spojena sa lokalnom bojom , sa istorijskim epizodama , za koje Igo ponosno ističe da su nastale dugim proučavanjem srednjeg veka .

Ovaj roman se može posmatrati sa dva aspekta . Sa jedne strane imamo jednu ljubavnu priču sa nesrećnim završetkom , a sa druge imamo kritiku Srednjeg veka. Ljubavna priča se vrti oko Esmeralde u koju su zaljubljeni Klod Frolo i Kvazimodo , dok je ona sama zaljubljena u kapetana Febus . Igo nijednom svom junaku nije dao srećan završetak pa čak ni Esmeraldi koja je u ovom romanu oličenje svake vrline .

Iako je osvojila sva muška srca širom Pariza , jedno , ono za nju najvrijednije , nije uspela . Jedino ona i Kvazimodo vole onom čistom , nevinom ljubavlju , dok drugima u srcu vlada strast , koju teško obuzdavaju i koja je Kloda Froloa uspela potpuno da uništi . Zaustavićemo se ovde na trenutak da malo bolje shvatimo o kakvoj je zapravo strasti reč .

– Čuješ li ? ja te volim ! – Uzviknu on još jedanput .
– Kakva ljubav ! – Reče nesrećna devojka i strese se .
On dodade :
– Ljubav prokletoga .

I Klod Frolo svoju ljubav naziva prokletstvom . Itekako je svestan koliko ga je obuzela i koliko on više ne može da vlada samim sobom. U delu određenom za analizu likova upoznaćemo Kloda Froloa onakvog kakav je bio pre buđenja ove strasti, ali sada ćemo više pažnje posvetiti arhađakonu koji je spreman na sve samo da dobije Esmeraldu.

Na početku ovog romana na Klodovom licu vidimo samo gađenje i mržnju prema Esmeraldi . Lukavi pisac čuva sve tajne njegovog srca samo za sebe da bi čitaocu tek ponekad natuknuo šta se zapravo tu krije . Takvim vođenjem radnje , Igo nas čini jedinim svedocima njegovog laganog ali sigurnog propadanja kao i njegovih zlodela koje je počinio zarad te njegove ljubavi . Pokušaj otmice, pokušaj ubistva, kršenje zaveta su samo neke od stvari na koje ga je naterala strast .

– Preblede , kad je uočio najstrašniju stranu svoje kobne strasti, te ljubavi ubistvene, otrovne, pakosne, neutoljive, koja je Ciganku odvela na vešala, a njega u pakao: ona osuđena, on proklet.

Njegovo očajanje , koje apsolutno vlada njegovim bićem , odvlači ga toliko duboko u ponor iz koga on ne vidi nikakvog izlaza. Za njega su spas ili njena predaja ili njena smrt. Ovim prvim delom vlada sudbina. U svom predgovoru pisac nam govori da je baš ova reč, urezana u zidu Bogorodičine crkve, povod ovom romanu. Tu reč ćemo naći ponovo kasnije u romanu, u sobi Kloda Froloa, a Igo će nam indirektno, kroz primer muve i pauka, objasniti na šta se tačno ova reč odnosi.

U sobi su bili kraljev prokurator i Frolo kada se jedna muva uhvatila u paukovu mrežu . Pauk je odmah krenuo na nju i kada je prokurator, iz sažaljenja , pokušao da joj pomogne, na putu mu se isprečio Frolo govoreći : – Ostavite sudbinu da čini svoje ! ( “ laissez faire la fatal “ ). Ova tema, tema determinizma, dominira najvećim delom priče vezane za Esmeraldu. Mnogi likovi ovog romana ne veruju u slobodnu volju. Na primer kada Pjer Grengoar prati Esmeraldu , on se odriče slobodne volje i prihvata bilo koji put koji ona odabere. Esmeralda isto tako pada na kolena pred Febus, prepuštajući njemu svoju sudbinu.

Frolo veruje da je sve što se dešava unapred predodređeno i da ništa ne može da ga zaustavi u hvatanju Esmeralde. Baš kao što je muva upala u paukovu mrežu , tako će i ona pasti u jednu od njegovih zamki. “ Sudbina “ mu služi kao opravdanje za njegova dela jer niko i ništa ne može da promeni ono što mora da se desi. Dok Frolo svog sagovornika upozorava da se ne meša u sudbinu, Igo priznaje da ona ima velikog udela u ovom romanu, ali nagoveštava da je slobodna volja ipak moguća i da ovakav Froloov stav i razmišljanje o slobodnoj volji jeste ono što ga je načinilo groznim čovekom .

Drugi deo ovog romana za svoj centar ima u prvom kadru Katedralu, a u drugom društvo. Društvo Igo slika krajnje subjektivno, bez mnogo saosjećajnosti. Slabe i siromašne štiti, dok bogate uopšte ne štedi u svojim kritikama.

To se vrlo dobro vidi u poglavlju pod nazivom “ Nepristrasan pogled na nekadašnje pravosuđe “ ( “ Coup d’ oeil impartial sur l’ ancienne magistrature “ ). Naime, tu imamo vrlo komičnu scenu u kojoj sudija, pokušavajući da sakrije činjenicu da je gluv, ispituje kvazimoda koji ne čuje njegova pitanja, pa samim tim i sve vreme ćuti, dok sudija verujući da je Kvazimodo odgovorio, nastavlja sa pitanjima i izaziva smeh svih koji to gledaju i slušaju.

Igo se tu dobro narugao tadašnjem sudstvu posebno uzevši u obzir da u naslovu stoji “ nepristrasan pogled „. Na dosta mesta ovde Igoov ton podseća na Rableov ( Francois Rabelais ) u njegovom delu “ Gargantua i Pantagruel “ ( Gargantua et Pantagruel ) :

– Pošto je , dakle , dobro promozgao o Kvazimodovoj krivici , on zabaci glavu i zatvori oči upola, da bi izgledao što dostojanstveniji i što nepristrasniji, tako da je u tom trenutku bio u isti mah i gluv i slep, bez čega nema savršenog sudije. U ovom dostojanstvenom stavu otpoče on saslušanje.

Za Igoa , Bogorodičina crkva je nešto posebno. U kolekciji “ Četiri vetra duha “ ( Kuatre Vents d’ esprit ) Igo je napisao „Volim katedralu a ne Srednji vek“ („J’aime la cathedrale et non le Moien Age“ ). Njemu je ona simbol srednjevjekovne ujetnosti i nju je učinio središtem svog romana. Ona je znak neprolazne umetnosti, dok je prolazno sve što je zemaljsko i ljudsko. U katedrali i oko nje se dešavaju skoro sve glavne radnje ovog romana.

Kao i za sve ostale likove ovog romana, Igo je i za Bogorodičinu crkvu izdvojio jedno poglavlje koja nosi njeno ime kako bi se samo njoj posvetio. Pisac kreće od opisa fasada pa malo po malo otkriva sve njene kutke. Prati svaki njen pojas, objašnjavajući raznovrsnost stilova u umetnosti koji su korišćeni za vreme njene izgradnje. Objašnjava nam sve promene koje je ona pretrpela tokom vekova i ljut je, ljut na ljude i ljut na vreme što ne poštuju tu veličanstvenu građevinu.

– Morate uzdahnuti, zgroziti se, kad pogledate bezbrojne povrede i oštete koje su ovom svetom spomeniku naneli u isti mah i vreme i ljudi , bez ikakva poštovanja .
– Mode su nanele više štete nego prevrati. One su zasekli u živac, okomile se na kostur umetnosti, one su sekle, parale, razorile, ubile građevinu iu obliku iu značenju, i u skladu i u lepoti.

Igo je srednjevekovnim spomenicima posvetio pažnju u još jednom poglavlju pod nazivom “ Ovo će ubiti ono “ ( “ Ceci tuer cela “ ). Pristup nije isti kao u prethodnom, ali nosi istu poruku: očuvanje srednjevjekovnih spomenika . Ovde su katedrala kao i ostali spomenici predstavljeni kao knjige od kamena. Knjige ispisane simbolima. Ali Gutembergovim otkrićem na scenu stupa druga vrsta knjiga. Knjige na papiru za koje Igo predviđa da će “ ubiti “ knjige u kamenu .

– Male stvari tamane velike; jedan zub odnosi pobedu nad čitavom masom. Nilski pacov ubija krokodila, sabljarka ubija kita, knjiga će ubiti građevinu.

Budući da pisac svoje misli projektuje preko Kloda Froloa, koji je arhiđakon, ne možemo a da ne pomislimo da ovde nije u pitanju samo strah od prevage jedne knjige nad drugom, već prevaga slobode ljudske misli nad stegom vere.

– Svaka civilizacija počinje teokratijom a završava demokratijom .

Igo ovo izjavljuje kao postulat. To je njegovo viđenje toka istorije. Ide toliko daleko da čak Gutenberga naziva pretečom Lutera, jer je njegova štamparija omogućila širenje jeresi . Knjige se brze pišu nego što se katedrale prave , manje koštaju i mogu da se nose svuda. Tako se ljudska misao brže prenosi i ne može se zaustaviti .

Analiza likova
Svi likovi osim Pjera Grengoara i Luja KSI ( Louis KSI ) su plod piščeve bogate fantazije . Psihologija likova nije produbljena, iako Igo daje veoma detaljne psihološke analize. Slika ličnosti radije prema njihovoj spoljašnjosti. Oni su više simboli i tipovi – nosioci određenih osobina .

– Još vam kažem, gospodine, da osim poezije, bogatstva misli i drame, postoji nešto što me je zaista iznenadilo. Da, Kvazimoda koji poseduje da tako kažem lepotu duše i požrtvovanja – Froloa koji poseduje znanje, nauku, i intelektualnu moć – i Šatopera koji poseduje fizičku lepotu, svojom divnom zamisli stavite ova tri tipa ( … ) licem u lice sa naivnom mladom devojkom, skoro divljom usred civilizacije, i date joj da izabere a njen izbor da bude tako ženske prirode .

Esmeralda – Pravo ime joj je Agnes . Još dok je bila sasvim mala , oteta je od svoje majke i otada živi među ciganima .
– Esmeralda beše ( … ) stvorenje bezazleno i krasn ; lepa , osim kad načini onu svoju grimasu ; devojka naivna i puna strasti, koja ništa ne zna i koju sve oduševljava; koja još ne zna razliku između žene i muškarca, čak ni u snu; eto takva ; koja naročito i strasno voli igru, larmu, skitanje; to vam je kao neka žena pčela koja na nogama ima nevidljiva krila i živi u vrtlogu .

Lepa onoliko koliko je bila i dobra. Tako dobra da je već unapred bila predodređena za propast. Svi su je mnogo voleli i rado gledali njene nastupe na Grevskom trgu, osim jedne isposnice koja ju je hulila kad god bi je videla, a za koju se kasnije ispostavilo da joj je majka .

Dobila je ime po smaragdu koji je nosila oko vrata zajedno sa svojom dečijom cipelicom koju joj je njena majka isplela . Uvek ju je nosila u nadi da će pronaći nekad svoje roditelje, a radi toga se zaklela i da će ostati čedna. Međutim , sve njene zakletve i nadanja padaju u vodu kada se zaljubi u kapetana Febus Šatopera. Zbog njega bi se odrekla svega , iako ga nikada nije zapravo upoznala. U njenoj glavi njegovo srce je bilo isto toliko lepo koliko i njegova spoljašnjost , međutim to ni blizu nije bilo tako. To je bila njena propast. Ona nije doživela da sazna kakav je on bio u stvari .

Kvazimodo – je štićenik Kloda Froloa. On ga je našao ostavljenog u crkvi, uzeo ga, usvojio i odgajio.

Igo ga opisuje ovako :
– Velika glava obrasla riđom kosom ; između ramena ogromna grba, zbog koje su i grudi bile ispupčene; noge, sastavljene tako neobično da su se mogle dodirivati samo kolenima, kad se pogledaju spreda izgledale su kao dva polumeseca, dva srpa čije su drške sastavljene; stopala velika , ruke nezgrapne …

Kvazimodo je žrtva društva u kome živi . Ili mu se smeju, ili mu se rugaju ili ga se plaše. On je dobrotu upoznao samo kod Froloa, pa nije ni čudno to što izvršava svaku njegovu naredbu i što ga prati kao kuče gde god da ovaj krene . Zamrzeo je ljude jer su ga odbacili, i živi za svoja zvona kojima je dao i imena. Kvazimodo je najsrećniji u crkvi, tamo ga svi vole. Često vreme provodi pričajući sa kamenim statuama jer mu se čini da ga one jedino razumeju  Iako pisac pokušava na početku da ga prikaže kao zlog, mi ne možemo tako da ga doživimo. Tek kad se zaljubljuje u Esmeraldu pisac dopušta da vidimo tu njegovu dobru stranu. Zna on da je ljubav između njih nemoguća, ali on želi da je služi, da ona bude srećna, pa čak i po cenu izdaje svog bivšeg gospodara koga će i da ubije na kraju.

Klod Frolo – Činilo se kao da taj čovek ( … ) nije imao više od trideset pet godina; Međutim, bio je sasvim ćelav; jedva je sa strane imao nekoliko pramenova retke i već sede kose; na njegovom širokom i visokom čelu behu se počele pojavljivati bore, ali u njegovim očima upalim ogledala se neobična mladost, bujan život, duboka strast.

Tako nam Igo na početku predstavlja ovaj svoj lik , da bi nam tek kasnije dao čitavu njegovu istoriju. Roditelji su ga predodredili da postane sveštenik i pohađao je mnoge škole, izučio sve što je stigao  čak je i pored teologije učio i medicinu i nauku, vrlo čudno za jednog sveštenika, posebno u srednjem veku. Prelom u njegovom životu predstavlja smrt njegovih roditelja u njegovoj devetnaestoj godini; bio je primoran da se izvuče iz sveta knjiga i posveti se stvarnom životu kao i brizi o svom malom bratu.

– Ovaj mlađi brat bez oca i bez majke ( … ) sasvim ga preobrazi. On uvide da na ovome svetu nisu sve i sva teološka razmišljanja i Homerovi stihovi, da je čoveku potrebna naklonost, da je život bez nežnosti i ljubavi što i nepodmazanom točkovi što škripe .

U ovom delu vidimo sažaljivog Kolda, punog ljubavi i zaštitnički postavljen prema bratu u kome vidi nešto što je krhko i nesposobno da se samo bori kroz život. Ovaj mladi čovek je bio toliko pun sažaljenja prema deci da je uzeo pod svoje ono “ malo čudovište „, Kvazimoda, koga su se grozili čak i dok je bio beba. I uzeo ga je ne nadajući se ničemu, osim nagradi od Boga, ali opet ne za sebe, već za njegovog malog brata, da bi se iskupio unapred za njegove moguće buduće greške. I to je ogromna suprotnost od onog Kloda o kome smo slušali ranije.

Njegova ljubav prema Esmeraldi menja sve. Ovog Kloda zamenjuje proćelavi, očajni starac koji ne može da se bori protiv osećanja koje je u njemu probudila mlada Ciganka . Upravo time Igo želi da iskaže jednu svoju misao koja se prožimala iu nekim drugim njegovim romanima : zlo spolja ulazi u čoveka , a čovek se ne rađa sa njim . Igo nam dozvoljava da s vremena na vreme zađemo unutar njegove glave i čujemo njegove misli koje su u haosu. Čas se sme , čas je očajan. Igo je to njegovo stanje nazvao groznica ( Fievre ) .

– I kad je ispitujući ovako svoju dušu, video koliko je mesta ostavila priroda u njoj za strasti, on se stade smejati sa još više gorčine. On prevrnu u dnu svoga srca svu svoju pakost, i sa hladnim pogledom lekara koji gleda bolesnika primeti da ta mržnja i ta pakost nisu ništa drugo do izopačena ljubav; da se ljubav, to vrelo svake vrline u čoveku, pretvara u nešto užasno u srcu sveštenika, i da čovek njegove prirode, postavši sveštenik, postaje demonom.

Igo je možda i najviše pažnje posvetio baš Frolou, jer u knjizi nema mnogo preispitivanja duše osim kada je on u pitanju . Njegova strast ga je na kraju ubila .

Pjer Grengoar je siromašni pisac kome od uspeha drame zavisi opstanak . I on je jedan od nesrećnika koje je opila lepota Esmeralde, ali on se brzo oporavio od toga. Ipak , on joj je bio bliži nego ostali, on joj je bio muž. Muž koga je Esmeralda brakom spasila vešala. Ali brak nikada nije ovekovečen svadbenom noći, za čim Grengoar nije ni mario, bilo mu je dovoljno to što ima krevet i hranu .
– On nije bio viteškog i musketarskog soja što na juriš osvaja mlade devojke. U ljubavi, kao i u svemu drugome, on je bio oklevala i umerenjak; i jedna dobra večera, u prijatnom društvu, činila mu se, naročito kad je bio gladan, divan odmor između prologa i svršetka kakvog ljubavnog događaja .

Voleo je Cigankinu kozu. Čak kada su optuživali Esmeraldu za Febusovu smrt, on se više bojao šta će učiniti kozi, nego Esmeraldi. Zbog nje, on odlučuje da pomogne Frolou da izvede Esmeraldu iz Katedrale koja ju je čuvala od dželata, a onda odlazi sa kozom, a Esmeraldu ostavlja na mislost i nemolost pokvarenog arhiđakona.

Kapetan Febus od Šatopera je mladi zavodnik, nemirnog duha. Iako treba da oženi svoju rođaku, on se ne smiruje. Esmeralda mu je zapala za oko zbog svoje lepote. Fizički ga privlači i ništa više. Ništa mu ne znači žrtva koju je ona bila spremna da podnese za njega, bitno mu je samo fizičko zadovoljstvo. Ne možemo za njega reći da je zao, samo je ravnodušan prema dobrim dušama i zato čak ni ne pokušava da spasi Esmeraldu vešala na koja je šalju zbog njega. On je samo osvajač, lovac. Kada mu se plen preda on gubi interes i ide dalje. On “ svrši takođe tragično: oženi se “ ( “ aussi fit une fin tragikue , il se maria “ ) .

Zaključak – U romanu je do krajnosti sprovedena antiteza. Tu je katedrala, verska institucija, oličenje arhitektonske lepote, a ispunjena ružnim kamenim gargojlima. Klod Frolo, uza sve što je čovek najplemenitijih osećanja, u stanju je da zbog svoje strasti počini mnoga zlodela. Sve zbog jedne žene. Kvazimodo koji je inkarnacija svih mogućih telesnih mana, najnežnije voli Esmeraldu koja je sa druge strane zaljubljena u lepog Febus koji za nju i ne pita.

Iz ovih protivrječnosti je Igo stvorio svoj roman koji potpuno odgovara njegovoj tezi iskazanoj u predgovoru za njegovo delo Kromvel. To je smesa uzvišenog ( sublime ) i grotesknog ( groteskue ). Tu imamo pored najnežnijih lirskih scena, mnogo strašnih i svirepih .

Izvor: lektire.me/

_______________________________________________________________________________________________

Jadnici

Jadnici (fr. Les Misérables) je roman Viktora Igoa u pet tomova, prvi put objavljen 1862. To je bio jedan od prvih bestselera u modernom izdavaštvu. Reč je o uzbudljivom moralističko-humanističkom romanu u kojem Igo oslikava široku društvenu fresku Francuske, doba posle Francuske revolucije i Napoleonovih ratova.

200px-Ebcosette

Ilustacija sa likom Kozete iz originalnog izdanja Jadnika (1862.)

Viktor Igo je napisao Jadnike za vreme egzila na ostrvu Džersi (1860-1862).
Roman prati život glavnog junaka Žana Valžana, bivšeg robijaša broj 24601, koji traži način da se iskupi i započne novi život. Pored njega, u romanu se pojavljuje galerija sporednih junaka sa svojim pričama, sudbinama i emocijama.

U Jadnicima se razmatraju problemi dobra i zla, pravde i zakona, politike i religije, a sve u kontekstu francuske istorije i karakterističnih sudbina glavnih protagonista.

Preveden je na više stranih jezika. Prvi prevod na srpski jezik uradio je Mita Rakić u 19. veku.
sr.wikipedia.org/sr/

_______________________________________________________________________________________________

„Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav — ljubav svoje majke.“
„Čovek što više zna, to više pati.“
„Društvo neumoljivo odbija od sebe dva staleža ljudi: one koji ga napadaju i one koji ga čuvaju.“
„Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić.“
„Ko je zamišljen nije besposlen. Rad može biti vidljiv i nevidljiv.“
„Muža ne drže u kući deca, nego ženina mudrost.“
„Nije teško biti dobar, teško je biti pravedan.“
„Ništa nije umreti, strašno je živeti.“
„Snovi stvaraju budućnost.“
„Svaki sporazum između istine i laži uvek je na štetu istine.“
„Veličina jednog naroda ne meri se brojem, kao što se veličina čoveka ne meri stasom. Njegova mera je količina inteligencije i vrline koje poseduje.“
„Sve je skupo; samo patnja sveta je jeftina; patnja sveta je besplatna.“
„Znati, misliti, sanjati. To je sve.“
„Muzika izražava ono što se ne može reći, a o čemu je nemoguće ćutati.“
„Čovek nije rođen da tegli lance nego da širi krila.“
sr.wikiquote.org/sr/

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

VI VOLITE, KAŽU ONE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

GITARA

A šta ćemo, kažu oni,

Kada čun taj brzo tone 

I kada nas pandur goni?

– Vi veslajte, kažu one.

images

fotografija:cooliranje.com

Ali kako, kažu oni,
Da se suze sad ne rone,
Kako mržnji da odzvoni?
– Vi spavajte, kažu one.

Kako da nam, kažu oni,
Bez napitka budu sklone
Lepe žene? – Glas im zvoni:
– Vi volite, kažu one.

18. jul 1838.

MUŠKARAC I ŽENA

Muškarac je najuzvišenije stvorenje.
Žena je najdivniji ideal.

Bog je stvorio presto za muškarca;
Za ženu oltar.
Presto slavi;
Oltar sveti.

Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava;
Ljubav oživljava.

Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje;
Suze smiluju.

Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje;
Martirijum uzdiže.
Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.

Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neopisiv.

Težnja muškarca je najviša slava.
Težnja žene je krajna vrlina.
Slava čini sve što je veličastveno;
Vrlina čini sve što je božanstveno.
Muškarac je kod.
Žena je jevanđelje.
Kod popravlja;
Jevanđelje usavršava.

Muškarac razmišlja.
Žena sanja.
Razmišljati znači imati u glavi larvu;
Sanjati znači imati na čelu aureolu.

Muškarac je okean.
Žena je jezero.
Okean sadrži biser koji kiti;
Jezero je pesma koja zadivljuje.

Muškarac je orao u letu.
Žena je slavuj što peva.
Leteti znači gospodariti prostorom;
Pevati znači osvajiti Dušu.

Muškarac je hram.
Žena je sakrarijum.
Pred hrmom skidamo kapu;
Pred sakrarijumom klečimo.

Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava;
Žena, gde nebo počinje.

___________________________________________________________________________________________

Viktor Igo – Biografija

Viktor Igo, veliki francuski dramski pisac, pesnik, romansijer, najznačajniji predstavnik romantizma, rođen je 26.2.1802. godine u malom gradu Bezansenu.

aVictor_HugoNjegov otac Leopold, iako sin drvodelje, postaje Napoleonov general i stiče titulu grofa, Sa svoja dva brata, Viktor Igo često prati oca na ratnim pohodima po Italiji, Španiji.

Sa petnaest godina pobeđuje na konkursu za poeziju francuske Akademije  zbirkom “Nove  ode i različite pesme” (1822), u kojima veliča burbonsku dinastiju. Dobija Legiju časti i platu od kralja Luja XVIII. Prvi roman “Han Islanđanin” Viktor Igo napisao je 1823. godine.Tri godine kasnije objavljuje “Ode i balade” (1826)  i  drugi roman “Bug- Žargal”. Sledi drama “Kromvel” (1827) koja je značajnija zbog Predgovora , u kome se Igo  zalaže za osećajnost u književnosti, umetnosti uopšte ubeđen da se može delovati snagom reči, istovremeno suprostavljajući se  racionanom, klasicističkom držanju do forme. Taj predgovor, iako drama nije imala naročit uspeh  pokrenula je i zaoštrila  tinjajuću  borbu između klasicista i romantičara, liberal i  konformista, rojalista  i  republikanaca. Sledeća Igoova drama “Ani Robsar “ (1828)  takođe nije imala naročit uspeh kao ni “Marion Delorme”, koja je prvo zabranjena i skinuta sa repertoara zbog kritike monarhije koje su u njoj izrečene,a odmah,  sledeće godine bila izvedena bez ikakve cenzure, ali i bez uspeha.


Nakon  tri pokušaja V.Igo je  izabran u Francusku akademiju (1842), što mu je omogućilo da se  vrlo aktivno  uključi u politički život . Postaje  pir de frans (Kao u Engleskoj lord) a odmah potom kada ga je Luj Filip  postavio za genealoga, ulaskom u Visoke odaje još intenzivnije  kritikuje plemstvo, postaje vatreni borac protiv smrtne kazne, socijalne nepravde , bori se  za slobodu štampe, za ujedinjenu Evropu, jedinstven evropski novac, trgovinu bez carina, države bez granica, prava malih naroda…Od 1829. godine do 1840. objavio je i pet zbirki pesama.  Bio je  predsednik prvog kongresa Svetskog mira koji je održan u Parizu, 1848. godine. Istovetne ideje zastupao je i kao pisac, a kada su mu zamerali radikalnu kritiku društva, optuživali ga za borbeni socijalizam, odgovarao je: “Ja težim višem čovečanstvu, višoj veri, društvu bez kralja, čovečanstvu bez granica. Veri bez knjige.

Da , borim se protiv sveštenika koji prodaju laž, protiv sudija koji čine nepravdu!”  Viktor Igo, u mladosti  katolik, rastrzan između političkih pogleda svojih roditelja, oca koji je bio ateistički republikanac, i majke katoličke rojalistkinje, postaće  i ostaće do kraja života republikanac kome je važna  sloboda mišljenja.No, uticaj  majke nije bio zanemarljiv u njegovom životu. Bila je protivnica njegove veze sa Adel Fuše, te se Igo oženio njome tek posle majčine smrti. Iako je njegov brak, u kome je imao četvoro dece, dva sina i dve kćeri sa vrlo tragičnom sudbinom( sinovi su umrli, jedna kćer se udavila, a druga završila u ludnici)  opstao, do smrti zakonite žene 1868. godine, za Igoovu muzu smatra se Žilijet Drue, njegova ljubavnica, glumica koja je posle jedne predstave u kojoj je igrala po Igoovom tekstu zauvek ostavila pozorište i posvetila život jednom od najvećih pisaca. Vodili su intenzivnu prepisku.

Kada je Napoleon III, koji se vratio u Francusku 1848. uspeo da bude izabran za predsednika Republike, a zatim 1951. posle državnog udara, proglasio se za cara, Igo ga je optužio da je izdao sopstvenu zemlju, Vatreni republikanac, Igo je morao te godine da pobegne iz svoje domovine, prvo u Brisel, pa na Džerzi i na kraju na ostrvo Gernzi , mesto Otvil Haus, gde je ostao do 1870. godine. Odbio je  da se vrati 1859. godine, kada je Napoleon III izdao opšte pomilovanje. Znao je da bi njegov povratak u Francusku značilo  povlačenje kritike na račun cara, promenu mišljenja o caru. To veliki pisac, autor pamfleta “Mali Napoleon“, “Kazne” nije hteo da učini.

Vratio se u Francusku tek 1870.posle pada Napoleona III, uspostavljanja Treće republike.

Zanimljivo, Viktor Igo u vreme izganstva uspeo je da ubedi vladu kraljice Viktorije, a i  kraljicu da šestorici Iraca koji su osuđeni na smrt zbog terorizma, atentata na kraljicu, preinači kaznu. Ta odluka na koju je uticao, izazvala je  uklanjanje smrtne kazne iz portugalskog, kolumbijskog i ženevskog ustava.
Zahvaljujući svom delu, prvo romanu “Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu” (1831) koji je odmah preveden na sve svetske jezike,Viktor Igo je postao omiljen, vrlo popularan,. Njegova spisateljska slava je rasla, roman  je izazvao i najezdu turista koji  su dolazili da vide  Bogorodičinu crkvu, mesto zbivanja priče. Od tada Frncuzi uspostavljaju stalnu i veću brigu  u očuvanji  kulturnih spomenika. Prilikom rekonstrukcije,, roman je pomogao svojim detaljnim opisima da se to uradi što vernije.

Napisao je veliki broj drama , romana , pesama, između ostalog još i “Rabotnici na moru” (1866) “Čovek koji se smeje” (1869) “Jadnici” (1862 ) , “Dvadeset treća” (1874), drama “Kralj se zabavlja” “Angelo” (1835)  “ Ruj Blaz” (1838) … Zvali  su ga Zvonik, Himalaji, Mon Blan, Vulkan. Bio jedan od retkih pisaca uopšte u svetu, jedini u francuskoj književnosti koji je doživeo  počasti i izraze dubokog poštovanja  kao što je bila proslava njegovog 80- tog rođendana. Tada je pedeset hiljada dečaka i devojčica, đaka, uz zvuke “Marseljeze”  i pola miliona savremenika, odraslih, defilovalo ispred zgrade u kojoj je živeo, a on je stajao na balkonu. Kuća je sada muzej Viktora Igoa. Stanovnici ostrva Genzi su u znak sećanja na njegov boravak, u Kendi vrtovima  podigli slavnom piscu bistu. Viktor Igo umro je 22.maja 1885.

Dva miliona ljudi, poštovalaca njegovog dela, njegovog društvenog angažovanja, humanističkih stavova  koračalo je na pogrebnoj povorci ovog velikog Francuza , od Trijumfalne kapije do Panteona gde je sahranjen.U toj povorci bili su predstavnici Srbije, Sima Matavulj, minister spoljnih poslova, profesori Velike škole koji su u jednom trenutku pustili golubove da polete u čast velikom piscu.
Testament kojim je priličnu ušteđevinu ostavio sirotinji i zahtevom da njegova sahrana bude najskromnija, da se izgovori samo jedna molitva, jer on “veruje u Boga”možda deluje zbunjujuće s obzirom da je Vatikan mnoga njegova dela stavio na Spisak zabranjenih knjiga. ( Katolička crkva je zbog “Jadnika” napala Viktora Igoa 740 puta.) Smatrao je da će vera nestati , a da će ljudi večito verovati “u boga, dušu, i odgovornost”. 

 Viktor Igo  i  Srbija

Jovan Jovanović Zmaj, prevodio je Igoa, divio mu sa, bio je i član upravnog odbora za podizanje spomenika  velikom francuskom piscu u njegovom rodnom gradu, Bezansonu.        

 Viktor Igo  je u jeku srpsko turskog rata 1876. godine održao je u francuskoj Skupštini govor “Za Srbiju!” Tim govorom želeo je da skrene  pažnju evropskim vladama na žrtve i ubijanje  stanovništva ( žena i dece ,civila) u Aleksincu,ali i bugarskim gradovima Plovdivu, Balaku. Napisao je i jednu pesmu o Srbima , Srbiji “Rasrđeni Dunav” ( nalazi se u zbirci pesama “Orijentalke”). Prvi put 1848. godine pozorišna trupa iz Zagreba izvela  je  Igoovu dramu“Emilijana” ( u prevodu Jovana Sterije Popovića)  u Srbiji.

O delu

Viktor Igo bio je slavan, ne samo u Francuskoj. Ta slava i poštovanje naročito  se rasplamsala posle objavljivanja  “Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu”.

igo.delaStrasna ljubavne priče sa nesrećnim završetkom u kojoj su žrtve zanosna Esmeralda i nakazni Kvazimodo , ali i Klod Frola, Kvazimodovog dobročinitelja koga će nakon što shvati da je nedužnu devojku okrivio i osudio na vešanje Kvazimodo gurnuti sa zvonika.  To je priča o katedrali na čijim zidovima se nalazi reč  “sudbina”, početna inspiracija  autoru . U romanu je francuski velikan ovekovečio  “knjigu od kamena”, opisom fasada, a zatim čitaoca proveo kroz sve ćoškove Bogorodičine crkve, kao simbol srednjovekovne  umetnosti i trajanja.

Bilo bi nepravedno svesti ovaj roman na ljubavnu priču jer istovremeno, kroz sudbine i  karaktere junaka Igo oštro kritikuje tadašnje francusko društvo, pokazujući lice i naličje Pariza..Kao što opisuje junake, nesrećnog Kvazimoda, Frola , Esmeraldu, njihovu životnu priču, isto tako opisuje crkvu, sve promene kojima je bila izložena, opirući se zubu vremena  i ljudskom nemaru. Igo primećuje da crkvu nisu skrnavili samo revoliucionari i vandali, već i umetnici, ubeđeni  da je ulepšavaju. Svi junaci, sem Luja XI (1423-  1483),  koji je bio vrlo uspešan kralj ,ali  surov,  poznat  po tome što je izmislio neke  sprave za mučenje i  Pjera Grengoara, pesnika tog vremena, plod su piščeve mašte.

Pomama za Igovim delom  “Jadnici”  ne može se uporediti sa bilo kojom knjigom u to doba, a to interesovanje nikada  nije ni prestajalo. Kada je belgijska izdavačka kuća “Lakroa i Verbekhoven” štampajući poglavlja romana pola godine pre njegovog objavljivanja,( bila je to vrlo uspešna markentinška kampanja ) svih pet tomova bili su vrlo čitani, traženi, čekani . Postalo je bestseller . Sam Igo govorio je da je uvek želeo da napiše “kritički pamfet protiv ljudske patnje, bede i neznanja”. Pet tomova ovog moralističko-humanističkog romana je  freska francuskog društva posle Francuske revulucije , Napoleonovih ratova. Roman je saga o iskupljenja, ljubavi, suosećanju  glavnog junaka Žana Valžana, njegovog nastojanja da posle devetnaest godina robije, krađe svećnjaka, velikodušnosti sveštenika koji ga optužbom neće vratiti na robiju, već svojim gestom potpuno promeniti; učiniti plemenitijim, spremnim da se žrtvuje za nesrećne, bolesne, obespravljene, ugrožene, onih koji trpe, nadi…

Iako je tadašnja kritika imala mnoge zamerke: počev od nemoralnosti junaka, preterane sentimentalnosti, neskrivene naklonosti prema revoluciji, knjigu su čitali svi, čekali u redovima da se knjižare otvore…Mnogi kritičari smatraju da je “Dvadeset treća” (“Vandeja se buni”) najbolje Igoovo delo, no činjenica je da “Jadnici”, “Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu “ plene  pažnju i  danas.  

Studio Volt Dizni je 1996. adaptirao i snimio  “Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu”. Najpoznatijjom ,  do sada , i najuspešnijom  adaptacijom “Jadnika”  smatra  se mjuzikl  kompozitora Kloda Mišela Šenberga i tekstopisca Alana Bublila. Postavljen u Barbikon centru u Londonu 1985. godine. Roman je pretočen u mjuzikl o prijateljstvu, odanosti,  prkosu.  Dve godine kasnije na Brodveju su takođe postavili ovaj mjuzikl  postao je hit, kao što se desilo u još četrdesetak zemalja.

Poznata je ekranizacija koji je režirao Bili Ougust, a glavne uloge su imali: Lajam Nisan, Džefri Roš, Kler Dejns.
Po najčuvenijem delu  V. Igoa “Jadnici”,2012. godine   napravljen još jedan film, mjuzikl. Reditelja  je Tom Huper. Glavne uloge u ovom filmu igraju : En Hatvej, Hju Džakmen, Rasel Krou, Amanda Sejfrid . Traje 157 minuta i nominovan je za 8 Oskara. Film  je 2013. godine  dobio samo tri Oskara i to za: šminku i frizuru, miks zvuka, a En Hatvej je dobila Oskara za najbolju sporednu ulogu.

smrtnakazna.rs

________________________________________________________________________________________________

***

– Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav,  ljubav svoje majke.
– Čovek što više zna, to više pati.
– Društvo neumoljivo odbija od sebe dva staleža ljudi: one koji ga napadaju i one koji ga čuvaju.
– Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić.
– Ko je zamišljen nije besposlen. Rad može biti vidljiv i nevidljiv.
– Muža ne drže u kući deca, nego ženina mudrost.
– Nije teško biti dobar, teško je biti pravedan.
– Ništa nije umreti, strašno je živeti.
– Snovi stvaraju budućnost.
– Svaki sporazum između istine i laži uvek je na štetu istine.
– Veličina jednog naroda ne meri se brojem, kao što se veličina čoveka ne meri stasom. Njegova mera je količina inteligencije i vrline koje poseduje.

– Sve je skupo; samo patnja sveta je jeftina; patnja sveta je besplatna.

ŠETNJA

O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.

Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.

Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…

Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.

vojvodinacafe.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

OPORI MIRIS „CVEĆA ZLA“…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________

Šarl Bodler (fr. Charles Pierre Baudelaire) , jedan od najvećih francuskih lirskih pesnika i jedan od najistaknutijih pisaca evropske moderne literature, rođen je na današnji dan, 9. aprila 1821. godine u Parizu.

Kada se Bodler rodio njegovom ocu, uglednom državnom činovniku bilo je šezdeset i dve, a majci samo dvadeset i osam godina. Rano je ostao bez oca, a teško mu je pala majčina preudaja. Bodlerovo detinjstvo bilo je u znaku neprestane čežnje za majkom i ljubomore i otpora prema očuhu. Bodler je još od rane mladosti pokazivao impulsivnost, prezir i pobunu prema svemu tradicionalnom. Bio je, kako je sam govorio, „predodređen na večnu samoću“.

***

OPORI MIRIS „CVEĆA ZLA“

GODINE 1857. još jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud.

feljton-bodler_310x186Petnaest godina je Šarl Bodler pisao stihove, u koje je „utkao celo svoje srce“, kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom „Cveće zla“, u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlozima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare.

Posle Flobera, Pariski sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca. I Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti, carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera.

Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe. Do tada gotovo nepoznati pesnik našao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su čeprkali po njegovom privatnom životu.

Bodler je rođen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je: „moji preci ludaci i manijaci“. Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srećno. Mlada žena udata za starog i nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igračke, vodi ga u šetnju Bulonjskom šumom, poverava mu svoje tajne. Ovaj „dečji raj“ smrću starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlačnog oficira i zanesena svojom strašću i srećom potpuno zanemaruje sina.

U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao kaže: „Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo… Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majčinskom ljubavlju. Molim te da mi oprostiš što divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe sigurno bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug„.

    NA BRODU ZA INDIJU  

   Bodlerov način života bio je žestoki šamar društvu, građanskim normama i roditeljima. Prvi korak  bila je veza sa jednom prostitutkom. Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je poznatim sastajalištima Pariza sa neuglednom pratiljom. Umoran od ove ekstravagantne igre, napustio je Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prošli. Ali egzotični pejzaži, neobična putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali. 

 Celog života će Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majčinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega večiti neprijatelj kome će celog života stvarati neprijatnosti. Svoj udobni dom napustio je jedne večeri posle svađe sa očuhom, i krenuo u neizvesnost. 

Želeo je da bude pisac i da živi od svog pera i rada.

Po povratku iz Indije u Pariz dobio je deo očevog nasledstva i tada počinju njegovi nezaboravni dani raskoši i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki raskošni stan prepun skupocenih persijih tepiha, stilskog nameštaja, slika velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priređivao pričale su se bajke. Našao je novu pratilju, prelepu meleskinju glumicu Žanu Dival. Bodler je nasledstvo nemilice rasipao i ubrzo je izgubio veći deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao nameštaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je stremio sve dubljem padu. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar, koji ga čuva potpunog mraka. Siromašan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratišta, pozajmljuje novac, gladuje, i svuda vodi Žanu Dival.

Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak suđenja, beležeći sve Pinarove oštre napade. Uvaženi carski tužilac više puta je ponovio: „Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti„.

Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svog života oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li većeg udarca za jednog pisca? I šta hoće ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malograđanske norme.

Bodler se na suđenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: „Vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da piše pravilnom ortografijom smatraju čovekom bez srca… Što se tiče osećanja, srca i drugih ženskih gadosti, setite se reči Lakonta de Lila: ’Svi elegičari su hulje’. Gade mi se vaši akademici. Gade mi se liberali. Gadi mi se tekući stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi više nikada o govornicima ničega„. Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao da je odgovor na tužbu carskog tužioca.

Posle višečasovnog suđenja, sud donosi odluku da se od 13 „optuženih“ pesama, šest ukloni iz knjige. Šarl Bodler je osuđen na kaznu od trista franaka, izdavačeva kazna je bila samo sto franaka. Posle Bodlerovog suđenja slavni Viktor Igo je izjavio: „To je retko odlikovanje koje može da dodeli sadašnji režim„. Ali ovaj proces još nije bio završen.

Velikom pesniku Francuzi nisu dali mira ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeći da isprave raniju grešku i da ga rehabilituju. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao čak i ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeći da nedostaju nove činjenice.

Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokušavaju opet obnovu procesa. Ali doživeli su neuspeh. I tako se čudesna igra između pesnika i delilaca pravde nastavila. A „osuđena“ knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. „Cveće zla“, čiji je opori miris razjario pravosuđe Drugog carstva, i pored svih zalaganja sudija i zakona nije do danas uvelo.

Lela Jovanović ( 08. jun 2012.) www.novosti.rs

ALBATROS

Albatros_Alaska_1977_NOAA_anim0409

foto: commons.wikimedia.org

Često, šale radi, sa broda mornari
Love albatrose, silne ptice mora,
što slede, nehajni saputnici stari,
Lađu koja klizi vrh gorkih napora.
Tek što ih na daske stavi momčad čila,
Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
Kao red vesala što se uz njih lomi
Taj krilati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekad, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
Drugi oponaša, hramljuć, njegov let.
Pesnik liči ovom vladaru oblaka
što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
Prognan na tle usled ruganja opaka,
Džinovska mu krila smetaju da hoda.

U svom pesničkom delu Bodler je zadržao elemente romantizma, klasičnog paganizma i nagovestio simbolizam. S.V.

 „Cveće zla„, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske već i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika. O snazi i dometu tog uticaja govore reči pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom. „Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog“, rekao je Artur Rembo. Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski način predstavlja modernog čoveka“, govorio je Pol Verlen.

Zbirka „Cveće zla“ nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca, a to je, u svetskim okvirima, najčešće prevođeno i najviše objavljivano poetsko delo.

STRANAC

– Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?

– Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.

– A prijatelji?

– Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.

– A domovina?

– Ne znam na kojoj je širini smeštena.

– Lepota?

– Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.

– Zlato?

– Mrzim ga kao što je vama mrzak Bog.

– Pa šta onda voliš, neobični stranče?

– Volim oblake… što prolaze, tamo… divne oblake!

Dao si mi svoj kal i stvorih iz njega zlato„-smeo je,  s punim pravom i  isinskim likovanjem, da uzvikne Bodler u poslednjem stihu nedovršenog „Epiloga drugom izdanju“ „Cveća zla“, kao što se svodi račun nad čitavim jednim životom i jednim delom, uz sva njihova postignuća i promašaje koji su pouzdano vodili uvek istom i ostvarenom cilju.

Priredio: Bora*S

Reference: Poezija(„Nova knjiga“, Beograd), RTS, Večernje novosti

PESNIČKI ROMANTIZAM LORDA BAJRONA…

tamoiovde-logo


Na današnji dan,  22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles, rođen je lord Bajron

bajronLord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 – 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain.

Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika.

Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula“.

 Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja“. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva.

Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

 Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809 – 1811, i upravo na tom „velikom putovanju“, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

 Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom „istočnjačkih priča“ u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda, Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

 Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem.

Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

 Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja“ iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

 Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

 Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

 Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

 Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov „svetski bol“, i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

 Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.        

Izvor:www.lektire.me


KAD RASTASMO SE TADA

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga. Nastavite sa čitanjem

VILA SASEČENIH KRILA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

KAKO JE PEVALA MILICA  STOJADINOVIĆ  SRPKINJA

„Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”, govorio je Njegoš o Milici, a ona za privatni svoj život nije znala.

Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji

04f01-Srpkinja-copy1Šta li joj je sve prolazilo kroz glavu dok je, sama i zaboravljena, lutala beogradskim ulicama? Dok je košava i poslednje nevoljnike terala da pobegnu s kaldrme, da prstohvatom zagrebu malo topline i u nozdrvama zadrže miris svežeg hleba kakve obližnje pekare.

Da li je tada uspevala da iz bunara sećanja prizove lipe u cvatu iz svog Vrdnika, nasluti „prvi izdisaj zelenog leta”? Je li još mogla da, ustreptala od rodoljublja, istisne iz duše ono svoje: „O, Srbijo, al’ si lepa/Lepa kao venac cveća”? Ili je „vrdnička vila”, ona koja se uvek i samo potpisivala početnim slovima svog imena i prezimena uz svugde obavezan dodatak Srpkinja, umela i mogla da peva samo tamo u plavičastoj izmaglici Fruške gore? Tamo gde su je, da bi joj iskazali naklonost, posećivali mnogi umni i važni ljudi ovog dela sveta.

Da li je još umela, želela, da se seća pošto je njen svet sada bio omeđen grobljanskim krstačama, ponajviše kad su zadušnice i daće? Imenjakinja joj Milica Mićić-Dimovska u svom romanu „Poslednji zanosi MSS” ovako je videla njene poslednje dane 1878, godine kad se, kao i svaka vila, uznela na nebo:
    „Nikad je niko ne bi upitao da li je pozvana na parastos i ko ju je pozvao. Propuštali su je sa strahopoštovanjem, izbegavajući fizički dodir s njom, kao da je gubava. Mogla je da napuni torbu hranom, čak je to bila i obaveza njena. U ruke bi joj tutnuli parče hleba i pohovano meso.   Ona je, ne srameći se, uzimala flašu s rakijom i svečano obavljala ceo obred, ne vraćajući više flašu na sto. Dok im je besedila, glas joj je treperio kao da će zaplakati, ali umesto nje zajecale su žene koje su služile okupljene…”

A ne tako davno, na poziv beogradskog mitropolita Mihaila, iz svog Vrdnika konačno se preselila u grad koji je s čežnjom sanjala. Njena već pominjana imenjakinja, koja joj je svojim romanom podigla spomenik i na njega položila travku nezaboravak, ovako je opisala ushićenje pesnikinje kad je s parobroda „Diana” ugledala zidine Beograda:
    „Osećala se kao ponovo rođena, kao vraćena samoj sebi nakon dugog izgnanstva. Pred njom je bila nova domaja. Domaja drevne postojbine, mislila je suznih očiju.”
    Suze su na kraju presušile. Iz njenih „nadzemaljskih očiju” nestalo je zanosa.

Na barikadama

    Milica Stojadinović Srpkinja, „pesmotvorka” i „večna ljubavnica srpstva”, svoju zvezdu ugledala je 1830. godine u sremskom selu Bukovcu, u porodici sveštenika Vasilija. Priča se da je prve pesme napisala kao trinaestogodišnjakinja, na kojekakvim papirićima dok je išla u devojačku školu u Varadinu, a počela je da ih objavljuje četiri godine docnije, prvo u „Serbskom narodnom listu”, pa onda u svim važnijim časopisima. Ona koju „čuvstvo pevati uči” i kojoj „pjesne slaze sa neba visoka” u vreme kad su pismene žene bile retkost vrlo brzo postaje „vrdnička vila”. Centar njenog pevanja postaju rodoljublje i priroda.   Glas o njoj putuje na krilima poezije krcate zanosom. „Stihotvorka” je čvrsto zgrabila uzde svog Pegaza.

Retki su bili oni koji su uživali takvo poštovanje okoline, bar ne oni kojima je reč u stihu bila glavna alatka u borbi za nacionalni preporod. Jer „Srećno da si mi Srpstvo za navek/Ovo je sveg mog života odjek… Sreća ti bila lepa, ko ruža,/Pa neka sudba men’ pelen pruža/Kad će i duša srećna mi biti/Ako mi sreća tvoja grob kiti”. A kad je burna i revolucionarna 1848. godina probudila nadu da će i njen narod posaditi „drveće slobode”, ona je iz svog seoskog dvorišta, obučena u tri narodne boje, hitala na čelu povorke tamo gde su se ulogorili rodoljubi s puškama i čitala Šilerovu „Jovanku Orleanku”.

O njenom beskrajnom rodoljubivom zanosu, kome je teško – čak i tada – naći premca možda ponajbolje svedoči zamerka koju je uputila Njegošu.  Onom istom koji je, po predanju, o mladoj devojci s visova Fruške gore govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!” Naime, bez trunke sumnje, ona piše: „Ja se srdim na našeg velikog pesnika Njegoša što je kazao da se ne pita kako se ko krsti, već čija mu krvca greje prsi. Nema od toga ništa: ko se kako krsti, onako mu dišu i prsi, tako nas bar iskustvo uči.”
    Ni trunke sumnje niti kolebanja nije bilo ni kad je 1862. godine, u jeku turskog bombardovanja Beograda, pohitala u pomoć. Taj zanos, tu neodoljivu potrebu da jurne tamo gde je vazduh mirisao na barut, ovako je iskazala u pismu svom prijatelju Đorđu Rajkoviću:
    „Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim junake srbske, i ne mogu vam rečima predstaviti kako mi je bilo kad sam ih videla. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đurđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika oni’. Kad sam u veče polazila, čisto bi’ plakala što odlaziti moram!”
    Njena reportaža iz Beograda, objavljena 1862. godine pod naslovom „Srce i barikade” u „Madžarskom dnevniku”, donela joj je pridevak prve žene ratnog izveštača u nas.

Kneginjin broš
milica2I svet je primećivao tu njenu strast, s početka s izrazitim poštovanjem. Vuk Karadžić je nazivao „moja kći iz Fruške”, Ljubomir P. Nenadović je hvalio njene „lepe pesme” i „čuvstva prava”, Đorđe Rajković joj posvećivao stihove, moćni i nadmeni Jovan Subotić govorio s njom na ravnoj nozi, a Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik „Smrti Smail-age Čengića”, dolazio joj u pohode. Njenoj poetskoj iskrenosti nisu odoleli ni nemački pesnici Johan Gabrijel Sajdl i Ludvig August Frankl posvećujući joj stihove i dopisujući se, dok je sa češkom spisateljicom Boženom Njemcovom dugo razmenjivala pisma. I narod, počesto neuk svet, stizao je na poklonjenje u dvorište njene roditeljske kuće u Vrdniku, listovi su se nadmetali ko će više i lepše da piše o njoj čije se lice blago smešilo s mnogih stranica.
    Njen poštovalac i zaštitnik bio je i knez Mihailo Obrenović koji je i pomogao štampanje prve od tri njene zbirke jednostavno naslovljene kao „Pesme MS Srbkinje”. Bila je, u razgovorima ugodnim i strastveno rodoljubivim, i čest gost na njegovom dvoru. Kneginja Julija joj, u kasno leto 1861. godine, u spomen na te susrete šalje i zlatni broš a uz njega i pismo:
    „Ljubezna Milice! Vaš književni rad stekao Vam je u srpskoj literaturi lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje. Priznajući i ceneći Vaš trud po polju srpske literature i želeći da i u buduće svagda ostanete oduševljeni za napredak i duševni razvitak našega naroda, šaljem Vam jedan spomen kao znak moje blagonaklonosti. Julija”
    Sudbina ovog lepog poklona kao da je bila ukleta, prateći ružnu sudbinu poslednjih dana „vrdničke vile”. Naime, da bi se, bar zakratko, izvukla iz nemaštine koja je pratila poslednjeg njenog zemaljskog leta, 1878, Milica Stojadinović Srpkinja se obratila profesoru Jovanu Boškoviću u želji da proda Julijin broš. Nakit je ponuđen Narodnom muzeju, kao vredan materijalni trag i na pesnikinju i na kneginju, ali se s njegovom procenom odužilo. Smrt je bila brža. Novac je potom iskorišćen za njenu sahranu i isplatu zaostalih dugova.

Narod, jedini ljubavnik

    Za privatni, svoj, život nije znala. Kao da se plašila da će joj oduzeti vreme i zanose posvećene Srbiji, junacima negdašnjim i bojevima sutrašnjim. Kad joj se pružila prilika da se uda za jednog uglednog i bogatog Nemca, nije htela ni da čuje. Na njegovo prosidbeno pismo na, razumljivo, nemačkom, odgovorila je na svom, srpskom, bez obzira na to što je veoma dobro govorila i pisala na nemačkom jeziku: „Ne mogu, ne smem Vas ljubiti…” Posle će zapisati i ovo: „…Danas, kad smo sa litijom oko crkve išli, osećala sam da ni za sav brilijant Brazilije ne bih prestala Srpkinja biti.” U nameri je nije pokolebalo ni ubeđivanje Vuka Karadžića: „Ne puštajte Vi toga Vašega Nijemca ako mu ne nalazite druge mane osim što nije Srbin. I ja sam se oženio Nemicom, no za to ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin, nego što sam prije bio ili što bih bio da sam uzeo makar kakvu Srpkinju, a Vi još možete pridobiti novu zaslugu u Srpstvu ako muža svojega kojom srećom nagovorite, te primi naš zakon.”
    A Ljubomiru Nenadoviću, s kojim se redovno dopisivala, gotovo proročki piše: „…Posle su mi (Nemci, prijatelji u Beču) govorili da im sna’ budem, ali moje srpsko srce nije moglo na taj predlog pristati, jer nema ovaj svet ni titula ni blaga, za koje bi ja otpadnica od mog roda bila, pa ma moja budućnost kako sumorna u mome narodu bila, kao što će i biti.”
    O svom narodu, svom jedinom ljubavniku, piše i Ludvigu Augustu Franklu, pesniku i svom bečkom prijatelju: „On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda…”
    U svom lirskom dnevniku „U Fruškoj gori”, izdatom u tri sveske (1861, 1862. i 1866), u kome je sabrala sećanja na ljude i događaje ilustrujući ih pismima i pesničkim beleškama, ona se hvali svojom „selskom prostotom”. Piše o tome kako kao kći seoskog popa radi sve ono što rade devojke na selu: šije, plete, tka, pere… dok noći, uz sveću, provodi u strasnim čitanjima i pisanju. „Malo prije da je došao tko, začuđeno bi pogledao kad mi mama reče: Idi umesi jednu pitu za ručak!    Jer to svetu nije poznato, da ja i sem pisanja što radim i raditi umem, već me prave da sam slepa kod obadva moja lepa bistra srbska oka…”

Mir u vrdničkoj Ravanici

    Šta se dogodilo da „vrdnička vila”, „stihotvorka” koju je Beograd dočekivao kao nijednog pisca pre toga, ostane samo i dugo, dugo zaboravljena?

Istoričari književnosti veruju da su tome doprinela dva važna, po nju sudbonosna, razloga. Prvi je iznenadna smrt, podmuklo ubistvo u Košutnjaku, kneza Mihaila, njenog prijatelja i zaštitnika, a drugi se pripisuje njenom konačnom odlasku iz Vrdnika u Beograd.
    „Smrt kneza Mihaila bila je veliki udarac ne samo za Milicu već i za mnoge druge velikane tog vremena i za samu Srbiju. Kao da mlada, tek zapupela sloboda i kultura, bivaju, smrću kneza Mihaila, presečene. Milica više nikada nije skinula crninu. Anastas Jovanović se povukao iz javnog života i do svoje smrti nije se više javno angažovao, iako ga je knez (potonji kralj) Milan svesrdno nagovarao da ostane pri dvoru. Tih godina umire i niz velikih Srba… Vuk, Branko Radičević (nešto ranije), Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Iza njih ostaje prazan prostor koji nije bilo lako popuniti.”

04f03--1vrdnik

Bronzani stražar u porti vrdničke Ravanice
Snimio N. Glišić

    Drugi razlog je, po svemu sudeći, njen odlazak s obronaka Fruške gore, „svoje Arkadije”, na koji je bila primorana, jer sve ono što je volela i što je bilo njeno sada su gazile „tuđe noge”. Naime, 1875. godine njen brat prodao je poslednji vinograd i deo roditeljske kuće i ona je videla, znala, da više tu ne pripada. Bol je ponajbolje iskazala rečima: „Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva.”

U Beogradu je tada bilo sve manje onih koji su je poštovali i voleli. Kao da je njena reč, pesma, mnogima bila draža, potrebnija, dok je pevala izdaleka, sa svog Olimpa, s Fruške gore, „svetionika s pogledom na Srbiju”. Ostala je sama i zaboravljena, grčevito u ruci u najvećoj nemaštini stiskajući onaj zlatni broš koji joj je kneginja Julija darovala za „književni rad koji je u srpskoj literaturi stekao lepo ime i u srpskom čitajućem svetu odlično uvaženje”.
    Umrla je u četrdeset osmoj godini, 1878. Ni njeni zemni ostaci nisu imali mira. MS Srpkinja sahranjena je u Beogradu, onda (1905) prenesena u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca Milana LJ. Stojadinovića, tamošnjeg advokata, a danas počivaju u porti vrdničke Ravanice.

Da ne bude posve zaboravljena, skoro sto godina posle njene smrti (od 1975) priređuju se u Vrdniku i Novom Sadu književni susreti pod nazivom „Milici u pohode”. Na njima se okupljaju književnici, slikari, vajari, svi oni umetnici koji pokušavaju da sačuvaju sećanje na ovu izuzetnu ličnost, pesnikinju srpskog romantizma, ali i jednu iz grupe „ukletih pesnika”.
                                                                                             
Autor: Petar Milatović/Ilustrovao: Goran Gorski

www.politikin-zabavnik.rs broj: 3077  2011

MOJE VREME NA STRAŽILOVU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuto  dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt’ neću!

Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba…

Ovako je u jednoj od najlepših elegija na srpskom jeziku „Kad mlidijah umrijeti“, u suton svog kratkog života, pisao Branko Radičević, pesnik srpski iz doba romantizma- „najavljujući“ svoju preranu smrt.

Rođen 1824. u Slavonskom Brodu, osnovnu školu završio u Zemunu, 1836. godine upisao se u čuvenu karlovačku gimnaziju. Školovao se potom u Temišvaru, Beču, putovao i živeo u raznim mestima, ali je ljubav prema Sremskim Karlovcima i Stražilovu ostala do kraja njegovog života.

Umro je u Beču, juna 1853. godine. Živeo je tek 29 godina. Po njegovoj želji  za života, posmrtni ostaci preneti su 1883. na brdo Stražilovo. To je bilo mesto gde je često u vreme gimnazijskih dana odlazio. Ono je predmet nadahnuća u njegovom pesništvu.

Dolazim u  Sremske Karlovce.Često.

Iz pravca Novog Sada sa glavnog puta, skretanje desno i put ka Stražilovu me vodi  pored zgrade najstarije srpske Gimnazije -karlovačke. Skretanje levo i posle 4 kilometra, vijugavi put kroz pitomu dolinu dovodi do podnožja Stražilova.

A ovde –“fina pitomina“. Na ušću dvaju potoka lepo uređen park- prostor. U centralnom delu Spomenik velikom pesniku. Okolo klupe, žubor vode, cvrkut ptica i restoran „Brankov čardak“.

Na terasi Čardaka, telesno i čulno okrepljenje.

A onda, prigodna obuća za pešačenje i put pod noge.

Odavde do vrha Stražilova ( 321 m. nadmorske visine), kroz gustu šumu, lepo uređena i obeležena pešačka staza. Prilično naporna zbog velikog uspona. No, uz osrednju fizičku kondiciju i malo napora, za oko pola sata hoda stiže se do vrha brda.

Do Brankovog groba.

Nadgobni spomenik-restauracijaSpomenik na grobnom mestu podignut je 1883. godine. Zanimljivo je da je u spomenik ugrađeno osam kamenih blokova sa Lovćena, Velebita, Dinare, Fruške Gore, Vršačkog brega… U vreme mog boravka (oktobar o.g.), oko spomenika su bile montirane građevinske skele zbog restauracije. Raduje me ta činjenica, bez obzira što sam ostao uskraćen za dobre fotografije.

Okolo spomenika „lepo raspoređeni mir i tišina“. Naravno, hladovina ispod krošnji i  klupe za odmor.

Sednete na neku od njih i uz fantastičan panoramski pogled na vojvođansku ravnicu – ćutite.

Tekst i foto: Bora Stanković

____________________________________________________________________________________________