MOĆ ZAGRLJAJA I POLJUPCA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________

Kad se usne spoje, aktivira se čitava mreža neurona, pojačano luče hormoni, telo obuzima zadovoljstvo, uzbuđenje, strast, požuda… kada se desi poljubac, čak i onaj usputni prijateljski, uživaju i telo i psiha. Ovaj najstariji vid komunikacije između ljudi pokazuje ljubav, nežnost i naklonost ali i utehu, poštovanje, saosećanje, tvrde italijanski psiholozi.
poljubacJer, poljupci nisu samo „razgovor“ između ljubavnika već i vrlo važan deo komunikacije s bliskim ljudima, prijateljima, rodbinom, porodicom.

* Prijateljski poljubac u obraz prilikom susreta znak je bliskosti, pogotovo kada osoba koja ga upućuje dlanovima obuhvati obraze onog koga ljubi.

* Poljubac u ruku znak je poštovanja, ponekad romantičnih misli, a, prema legendi, veliki svetski ljubavnici ljubili su ruku dame kako bi po mirisu njene kože otkrili koliko je zainteresovana za njih.

* Poljubac u čelo koji roditelji često upućuju deci, smatra se zaštitničkim gestom, a istraživanja koja su sproveli italijanski naučnici pokazuju da deca koju roditelji svakodnevno ljube napreduju i razvijaju se u jače ličnosti.

* Poljubac u oko smatra se najromantičnijim jer on budi jače emocije i raspaljuje čula, pošto su očni kapci vrlo osetljivi na dodir. Naučnici tvrde da su svakome potrebna bar četiri poljupca dnevno da bi izdržao stresni dnevni ritam i sačuvao zdravu psihu.

* Zagrljaj leči samoću, tugu, nemoć, pruža ljubav, utehu i hrani nas pozitivnom energijom. Dodir ne ostavlja tragove samo na površini kože već i na duši, a ponekad samo prisećanje na nežan zagrljaj, gest ljubavi i najdubljeg prihvatanja, čini da se osećamo dobro kao da se dogodio pre samo nekoliko sekundi.

Uloga dodira u životu je nezamenljiva i najvažnija za dobro psihičko zdravlje. Kada nas grle drage ruke snižava se krvni pritisak a povećava nivo oksitocina, „hormona sreće“.

zagrljajSvakodnevnim, malim, usputnim, nežnim, prijateljskim ili ljubavnim, ohrabrujućim ili toplim zagrljajem možemo mnogo učiniti za sebe i druge, tvrde stručnjaci. Zagrljaj može da prija i kada ga dobijemo od potpuno nepoznate osobe. Ali, brz tempo života, nedostatak vremena i bliskosti, sveo je dodir na minimum, ljudi su prestali da se grle.

Ipak, naša psiha nije htela da pristane na tako bezobzirno zanemarivanje, pa su ljudi postajali sve nervozniji, napetiji i nesigurniji. A zagrljaj sve to neutrališe.

Nežni dodir rukom prijatelja, ljubavnika, majke… čini da brige nestanu i da svet izgleda kao lepše mesto, zaključuju psiholozi. I zato, ljubite se i grlite što više, jer će to prijati vašoj duši i telu, bićete boljeg zdravlja i puni elana, zaključuju psiholozi.

V. Novosti

NE PISMENOSTi…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

Povodom 8. septemba, Međunarodnog dana pismenosti u Politici je objavljen članak, iz kojeg  smo  saznali nekoliko neverovatnih i u najmanju ruku, zabrinjavajućih činjenica.

Najpre, podatak o broju onih koji nisu ili ne pohađaju osnovnu školu. U odnosu na broj stanovnika, katastrofa.

Potom, činjenica da zapravo i ne postiji jedinstvena baza podataka, na osnovu koje bi se pouzdano moglo znati kakva je zapravo stvarna situacija. Neverovatno.

Znači li to, da su i izneti podaci rezultat pretpostavki?

Postoji zakonska regulativa u ovoj oblasti koja obavezuje i roditelje i državu. Očigledno, ne poštuje se obostrano .

I još par krucijalnih nedoumica.

Kada se iznose ovakvi podaci, ne precizira se koju Srbiju “uzimamo u usta”. Onu sa ili onu bez Kosova i Metohije?  Koji su parametri pomoću kojih se definiše (ne)pismenost?

Kako to, da su  deca “siromašna”?  Pa čak  da ovu formulaciju stanja i prečujemo, bejaše li makar osnovno školovanje-besplatno? I šta li to ovaj termin podrazumeva?

Ili su pak, BUKVAR, OLOVKA i  SVESKA-luksuzna roba?

Bora*S /foto:mladiunegotinu.blogspot.com

***

SVE MANJE DECE SA SELA ZAVRŠAVA  OSNOVNU ŠKOLU

Međunarodni dan pismenosti Srbija dočekuje sa stopom nezavršavanja osnovne škole od oko 13 odsto i siromaštvom kao preprekom daljem školovanju

 Sa brojkom od oko 1,35 miliona stanovnika koji nisu pohađali osnovnu školu ili je nikada nisu završili Srbija obeležava 8. septembar, Međunarodni dan pismenosti. U današnje vreme, siromaštvo postaje sve ozbiljnija prepreka školovanju, od osnovne škole do studija na fakultetima koje sve ređe upisuju i završavaju deca seljačkog i radničkog porekla, što nekada nije bio slučaj. Prema podacima iz Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, stopa nezavršavanja osnovne škole je oko 12-13 odsto, dok evropske norme nalažu da taj procenat bude ispod 10 odsto. Ozbiljan problem je što preciznih podataka o broju mališana koji ne upisuju i ne završavaju osnovnu školu, ustvari nema. Tačnije, kako objašnjava profesor dr Ivan Ivić, koordinator na izradi strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, podaci se skupljaju na posredne načine i neretko se međusobno razlikuju.

– Jedan od prvih konkretnih koraka vezanih za ostvarivanje ciljeva strategije razvoja obrazovanja biće upravo to što ćemo tražiti da se ovi podaci prikupe na jednom mestu da bi mogli precizno da utvrdimo kakvo je stanje i kako na najefikasniji način da rešimo ovaj problem – kaže profesor Ivić.

Podaci sa prošlogodišnjeg popisa stanovništva, koji tek treba da budu objavljeni, daće bolju sliku o broju dece koja nikad ne upišu osnovnu školu. Prema onima predstavljenim u strategiji, taj procenat se kreće oko pet odsto od generacije. Takođe, oko sedam odsto njih napušta školovanje, najčešće u višim razredima. Radi se, u većini slučajeva, o mališanima sa invaliditetom, seoskoj i siromašnoj deci, pripadnicima nacionalnih manjina – pre svega romske, ali i vlaške. Osipanje seoske dece povećalo se poslednjih godina: obuhvat seoske dece osnovnim obrazovanjem pao je sa 81 odsto u 2005. godini, na svega 77 odsto u 2009. godini.

– Imamo veoma razuđenu mrežu osnovnih škola, pa tako postoji čak 250 isturenih odeljenja područnih škola, dok je mreža osmogodišnjih škola mnogo manja. To su samo neki od razloga zašto seoska deca ne završavaju školovanje: udaljenost škole i nepostojanje organizovanog prevoza. Problem prevoza bi se mogao rešiti u saradnji sa lokalnim samoupravama, a moglo bi se razmotriti i otvaranje domova za učenike osnovnih škola – smatra profesor Ivić.

Upis u pripremni predškolski program, kao i upis deteta u osnovnu školu obavezan je po zakonu, a za roditelje koji to ne učine predviđene su novčane kazne od 5.000 do 25.000 dinara.

– Ta zakonska mera ne daje rezultate. Naš zakon kaže da ako je učenik udaljen od škole više od četiri kilometara morate obezbediti prevoz. To je obaveza države, a ne roditelja, a ako država to nije obezbedila, nema osnova da kažnjava roditelje, jer sama nije ispunila obavezu – ističe profesor Ivić.

Prema podacima iz istraživanja Unicefa i Republičkog zavoda za statistiku, obuhvat romske dece osnovnim obrazovanjem značajno je porastao: sa 66 odsto koliko ih je bilo upisano u prvi razred 2005. godine na 91 odsto upisanih u 2010. godini. Ipak, kako ističe Tanja Ranković, rukovoditeljka programa obrazovanja u Unicefu, samo trećina dece iz romskih naselja završi osnovnu školu na vreme.

– Razlozi za neupisivanje ili napuštanje škole i kod njih i kod druge dece iz osetljivih grupa najčešće su siromaštvo, neposedovanje ličnih dokumenata, nedovoljno poznavanje jezika, nepostojanje organizovanog prevoza do škole, dečji rad, prerana udaja, smetnje u razvoju, invaliditet – navodi Tanja Ranković.

Ona, takođe, ukazuje i na to da se podaci o deci koja su van sistema obrazovanja ne prikupljaju.

– Lokalne samouprave imaju zakonske obaveze kada je u pitanju podrška obrazovanju dece. One se protežu od evidencije dece i obaveštavanja škole i roditelja o deci koja treba da se upišu u pripremni predškolski program i prvi razred, praćenja pohađanja nastave, prevoza učenika, obezbeđivanje mera podrške porodici i učenicima iz osetljivih grupa… S obzirom na razlike u razvijenosti lokalnih samouprava u Srbiji, dostupnost ovih podrški varira od opštine do opštine, pa je neophodno podržati one koje su nerazvijene – kaže Tanja Ranković.

———————————-

Novčane kazne poslednja mera

Jedna od efikasnih mera za povećanje obuhvata dece obrazovanjem bila je uvođenje obaveznog pripremnog predškolskog programa, ali mnogi roditelji dece iz osetljivih grupa i dalje ne znaju da je ovaj program obavezan i besplatan i da su u obavezi da upišu svoje dete u predškolsku ustanovu. Ipak, i onda kad su informisani, roditelji dece iz osetljivih grupa, smatra Ranković, moraju biti dodatno podržani da svoju decu upisuju u pripremni predškolski program i u školu, u vidu besplatnih užina, odeće, prevoza i slično.

– Novčane kazne za roditelje bile bi poslednja mera za primenu, onda kad se iscrpu sve ostale i kad svaka institucija u sistemu uradi ono što je njen posao. Korišćenje ovakvih mera govori o tome da su mnoge šanse da se podrži porodica i dete i spreči neupisivanje ili napuštanje škole propuštene i to od strane raznih aktera u školi i lokalnoj zajednici – ističe Tanja Ranković.      

Jelena Čalija/Politika-objavljeno: 08.09.2012

KAD JE OTAC – TATA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________

Za „Tim Medi“ spreman je da učini sve-sa bolesnom ćerkom na rukama završio triatlon

 Otac koji je sa svojom bolesnom ćerkom učestovao na triatlonu u Mičigenu prozvan je „ocem veka“.

Rik Van Bik (39) je svoju 13-godišnju ćerku koja boluje od celebralne paralize proveo kroz sve discipline i na rukama preneo do cilja sportskog takmičenja.

Njihova fotografija sa devojčicom u rukama ganula je mnoge.

Pošto devojčica nije mogla sama da učestvuje na sportskom događaju, otac ju je na rukama nosio, gurao u kolicima i vukao u kajaku tokom cele trke. 

Tinejdžerka ne može da hoda, niti da govori.

Funkcioniše kao tromesečno dete, ali jedna od stvari u koje smo sigurni je da obožava da vreme provodi napolju, da bude u vodi, da oseća povetarac u svojoj kosi i na koži – ispričao je nakon trke 39-godišnji otac.

Ipak, ovo nije njihova prva trka. Do sada su učestovali na više od 70 događaja, uključujući polu-maratone, triatlone i druge trke, piše Daily Mail.

 (trojka.rs/foto: Neil Blake, Midland Daily News)

UDARAC U STOMAK, ZUJANJE U UŠIMA iliti NASILJE U DARKVUDU…

tamoiovde-logoTRAGOM VESTI…
Najpre su se dvojica učenika u hodniku jedne borske škole, tokom malog odmora (na sreću da nije bio veliki), posvađala.

Obojica su učenici 5. razreda.

 Potom je stariji, koji je ponavljao jedan razred, šutnuo u stomak mlađeg đaka.

Od siline udarca dečak je izgubio vazduh i pao.

Nakon ukazane pomoći u školi od strane nastavnika, dete je završilo u zdravstvenom centru, gde su lekari konstatovali, da na sreću, povreda od udarca nije ozbiljnije prirode.

Sutradan u školu dolazi otac povređenog dečaka. Razgovora sa razrednim starešinom i traži susret sa učenikom, drugim (starijim) učesnikom u tuči.

Ovaj mu to nije dozvolio.

Nezadovoljan takvim odgovorom, naočigled nastavnika i đaka, ispred nastavničke kancelarije, roditelj je ošamario nastavnika.

Potom je napustio školu.

A ?

 Da.

Protiv ovog roditelja je podneta prijava policiji. I, tražiće se da mu se zabrani pristup ovoj obrazovnoj ustanovi.

Par dana nakon svega, novinari slučaj obznanili, javnost čitucka, deca su nam u “ školi bez nasilja“…

Mi se vozamo.

Do nekog sledećeg „zujanja u ušima“ ili „ostajanja bez daha“.

 Autor: Bora*S

 Izvor :Roditelj udario šamar nastavniku